In Need of You

13

Ležim na svom krevetu. Već je april i upravo sam došla iz Španije, u svoj divni stan i neraspakovana sam. Razmišljam o tome kako moram posjetiti Lucu. Kupujem nekoliko sitnica za stan i raspakujem se, izdvajajući poklone. Imam nešto za Lanu i roditelje i Lucu, a i kupila sam nešto Penny - nek’ se Starla puši što nije dobila nešto iz Španije. Mada, njen tata može da kupi Španiju, vjerovatno.

Luca je odmah obukao dres Barcelone. Scott je navijao za Barcelonu. Ali baš kao i Scottu, Luci je svejedno i isto bi nosio dres Manchester Uniteda ili Real Madrida da sam mu kupila. (Ne znam druge fudbalske timove, ali kada neko proča o tome, pravim se da znam.)

Nisam to htjela da priznam, ali mislim da je Luca počinjao da mi se sviđa. Podsjeća na Scotta, i koliko god niko to ne izgovarao, svi smo to mislili. Pretpostavljam da jesu. Scott bi bio oduševljen njime. Ali da je Scott i dalje ovdje... bi li i Luca bio?

Lanu je najviše zanimao Milan, ali je jedva dočekala da mi ispriča šta se dešava sa njenim novim momkom Caydenom. Sad živi s njim i ponovo, ovo je prava stvar i vjerovatno će se vjenčati za njega u narednih nekoliko mjeseci, kao i uvijek. Kontam da ću nazvati Setha kad se vratim nazad u Boston.

Vratila sam se na posao i nije ga bilo taj dan, pa sam odlučila da ću kad završim sve tu, nazvati Setha. A u ponoć je bilo kasno da ga nazovem, pa sam odlučila da ga nazovem dan kasnije.

Kucam njegov broj u telefonu i prije nego što sam uspjela da pritisnem Pozovi, zvono se začulo. Možda je on i sad će da me napadne što ga četiri dana nisam nazvala. Međutim, kad otvorim vrata, preda mnom je Lottie, sa minimalnom količinom šminke i obučena po posljednjoj modi, ali skrštenih obgrljena vlastitim rukama kao da se štiti od nečega, kao da joj je hladno i izgleda kao da je plakala.

“Lottie”, iznenađeno kažem. “Otkud ti? Je l’ sve u redu?”

Ona polako krene da odmahuje glavom. “Nisam znala kome drugo da se obratim”, kaže plačnim glasom i znam da nešto definitivno nije u redu. Možda se uvalila u neke dugove ili je trudna, a ne zna s kim ili lik ne želi dijete.

“Uđi”, otvaram vrata više, ali ja ne znam da tješim ljude i plašim se jer ne znam kako da reagujem kada mi kaže. Odlučujem nabrzinu da je ne osuđujem šta god da mi kaže.

“Napravila sam sranje”, sjeda na moj kauč. Češem se po glavi.

“Hoćeš li da popiješ nešto?”

“Ne”, odmahuje glavom i ja sjedam pored nje. Ne previše blizu. Stvarno ne bih da me zagrli i plače po meni.

Sad se osjećam užasno što ovako razmišljam i skupljam malo više volje da joj pomognem. Ipak je znam oduvijek.

“Šta se desilo?”, pitam.

“Trudna sam.” Ljudi su tako predvidljivi. Šuti, Alexis.

“Oh”, tiho izustim. “Pa, ko je otac?”

“Ne znam”, kaže i već kreće da plače. Tek sad ne znam šta da radim.

“Kako ne znaš?”

“Fino. Izlazila sam nekoliko dana, bila sa ko zna kojim likovima i sad…” zastaje, jeca i maše rukama. Nemam maramice, pa joj donosim toalet papira. “Stvarno ne znam, ne znam, ne znam, ne znam ni šta da radim, zapravo znam, ali ne mogu… ako moji roditelji… ako ja… kako da… ne mogu.”

“Šta hoćeš da uradiš?”, upitala sam. Ona ima dvadeset četiri godine, valjda je po nekoj standardizaciji dobra za rađanje djece. A i dovoljno odrasla da može napraviti tu odluku za sebe.

“Šta bi ti uradila da si na mom mjestu, Alexis?” Pita me i šmrče, pa briše nos i oči.

“Ne želim da utičem na tvoj izbor”, iskreno kažem i ona još piri nos. “Slušaj, nazvaćemo sada Lanu i…”