In Need of You

4

Prvi dan nove škole sam smještena u jednu od ženskih soba, sa još jednim krevetom. Moja cimerica je jedna Kineskinja koja me samo gleda kao da će u jednom trenutku da izgovori neku kletvu na mandarinskom i zaista mi je čudan onaj bijeli prah u plastičnoj kesici. Ali ima i prahove drugih bojâ, pa sam shvatila da je najbolje da joj se ne približavam (a i vjerovatno bi me ujela ako to uradim).

Lana me nazvala isti dan. Ona je odlučila da upiše književnost i baš se radujem kraju toga, jer Lana u životu nije pročitala poštenu knjigu, a kamoli da izdrži četiri godine čitanja, analiziranja i učenja o jeziku.

“Znaš, ovdje ima taaako slatkih momaka”, odmah mi se hvali i kikoće. “Ima taj Ollie, već smo se malo gledali i možda se upoznamo večeras na zabavi.” Naravno da je Lana već pozvana na zabavu.

“Mislim da mu se neće svidjeti ako kažeš da nisi čak ni Malog princa pročitala”, otvorila sam pakovanje čipsa i turila ruku u duboku kesu.

“Hej, pročitala sam Starac i more. I to se računa, je l’ tako?” Kaže, ali osjećam da će tema sad da krene u drugom pravcu. “Mislim da ćemo se mnogo zabaviti. I moramo se čuti stalno, važi?”

“Da, Lana, pravile smo taj dogovor prije mature”, uzdahujem. Nemoguće je ne-ostati u kontaktu ako te tvoji roditelji tjeraju da dođeš na svaku čajanku koju pripreme. Pogledaj samo Sama i Shawna.

“Znam, ali ne želim da ga zaboraviš. I zamoliću nekoga da mi namjesti onaj, kako se ono zove, ono plavo? Što pričaš i gledaš se istovremeno?”

“Skype?”

“E, to. Valjda neko zna.”

“Znaju svi. To su osnove kad imaš računar. Trebala bi da se više informišeš. To ti je praktički opšte obrazovanje”, objašnjavam joj. “Znaš da je Skype zapravo napravljen u Estoniji?”

“Estoniji? To je… država?”

“Da”, klimam glavom kao da može da me vidi, a moja cimerica bez treptanja bulji u svoj laptop, sa slušalicama na ušima i ja se privijam bliže zidu jer je jebeno jezivo. “Vidiš, i ne znaš za nju, a svakodnevno koristiš ono šta su oni napravili.”

“Pa ja ne koristim Skype svakodnevno.”

“Koristiš hotmail”, pametno joj kažem. Sva sam uživljena u ulogu studentkinje.

“I to su napravili? Čovječe”, zapanjeno kaže. “Neeeego”, i već je na drugoj temi. “Šta je sa Shawnom?”

“S kim?” Mrštim se.

“Shawn.” Mislim da znam na kojeg Shawna misli, ali najiskrenije ne znam zbog čega ga spominje. “Ne ostaje li on tu kao asistent tvog profesora matke?” Pjevuši glasom, kao da me pita je l’ očekujem da me zaprosi.

“Pa?” Prasnem. Kako može da priča tako nešto? Kako može da mene povezuje s nekim od Jackson braće? Oni su praktički porodica.

“Rekla sam ti. Mislim da se sviđaš našem Shawnu.” Mislim da bi mi se više svidjela ideja da je to neko drugi, ali odmahujem glavom da ne bih ni pomislila na to.

“Ne sviđam. I ne zanima me on”, odmahujem glavom. “On mi je kao brat.”

“Paaa?” Glupo kaže. “Kakve to ima veze?”

“Postaješ previše… napaljena. Čućemo se.”

Ponudila sam Ki Yang Lee čipsa, a ona me gledala kao da sam joj ponudila pečenu mačku. Pokušala sam da se držim dalje od lošeg društva poput Chada Derricka, ali se nisam trudila da se sprijateljim s nekim drugim. Ima ta cura, Margo, sa loknama i slatkim haljinama, pored koje sjedim na svakom predavanju. Odlučila sam da nema droga, alkohola i cigareta, ilegalnih stvari i da svakako za Novu godinu idem nazad kod roditelja - jer me Scottovo pismo čeka u poštanskom sandučetu. I ta me misao tjerala da idem kroz ovo sve. Da učim, vježbam, završavam u roku i budem najbolja što mogu da budem. To mi je Scott i rekao. Da budem najbolja u onome šta radim. Da budem uspješna. I neću razočarati Scotta.