Retrospektiva
Sedi pored mene u sivoj laganoj trenerci. Kovržava kosa svezana u nisku punđu. Šiške padaju preko zenica, kriju suze. Po neki uzdah spolja, vriska i bol unutar najtoplijeg ženskod tela koje sam sreo. Ne gledamo se. Fokus joj se gubi negde između svetljiki na obližnjoj zgradi. Završavam, a da nisam ni počeo. Ostavljam, a da to iskreno i ne želim. Ćutim, a rekao bih... toliko toga bih joj rekao...
- Borivoje.- kroz šapat, drhtavo izgovara.- Hoćeš li ti išta reći?-
- Šta želiš?-
- Sve.-
- Nemoj.-
- Želim sve.- ponavlja kroz jecaj.
- Ivo, oprosti mi.- jedva izgovaram, okrećući se ka njoj.
- Ne gledaj me tako.- odmahuje glavom, ne pomerajući fokus.- Nisu to oči onog momka u kog sam se zaljubila.-
- Izvini.- odgovaram, skrećući pogled.- Ne znam...-
- A kad si znao?- prekida me. Vidim kako skuplja snagu. Desnu šaku čas opušta čas snažno stiska u pesnicu.- Znaš li kada sam shvatila da si prespavao kod nje?- samo sam ćutao, dok je kroz glavu prolazio film prošlosti.- Jutro posle mog privatnog časa, ponedeljak. Najružniji letnji dan u životu. Trčim kući kako bih nam spremila kokice... dogovorili smo se da taj dan ceo provedemo zajedno gledajući filmove. Sećaš se?-
- Sećam.-
- Moj momak mi se javlja pospan, mamuran. Pokušava da namesti glas, dok mu neko šapuće:,, Spavaj."-
- Ivo...-
- Nema više ovde Ive.-
- Ne želim da te povređujem više.-
- A šta ćemo sa ovim što je već učinjeno?-
- Ne znam.-
- Vama je sve ovako?- besno pita, najzad se okrećući ka meni. Nervozno ustaje sa klupe.- Trudiš se dok ne dobiješ, poseduješ neko vreme i onda odbaciš?-
- Ne govori tako...-
- Ne želim da te vidim više. Čuješ li? Zavolela sam ti dušu, čoveče! Bila sam očarana kakva si osoba.-
- Ti si bila...-
- Usputna stanica do kreveta Teodore Aleksić.-
- Iz tebe priča bes.-
- Neka priča. Ima još mnogo toga da kaže.-
- Slušam.-
- Jesi li me uopšte išta i osećao prema meni?- ćutim, ne trepćući. Gledam u njene zenice, gubim se u tom crnom raju. Otimam se tišini, pokušavam nešto da sklopim, neku reč...
- Da nisam nešto osećao, ne bih bio sa tobom.-
- Ali je to bilo smešno naspram požude za njom?-
- Šta god da kažeš, u pravu si.-
- Ne želim da budem!- vriši.- Reci nešto, objasni.-
- Prosto više ne osećam ništa.- mumlam, prazan.
- Kratko i jasno.- odgovara, uzimajući torbu sa klupe i odlazi.
- Ako ti bilo šta zatreba...-
- Pre bih umrla.- odgovara, ne osvrnuvši se. Ostajem sam, kao i uvek. Tako to biva valjda sa nama bogatašima. Ipak sam im sličan, mnogo sličan.
*
Matursko veče
Osećam kako me Miloš baca na krevet, mumlajući sebi u bradu. Svlači mi odelo. Ponovo me podiže.
- Idemo pod tuš.- izgovara.- Dođi sebi.-
- Ostavi me.-
- Ajde, ajde.- odgovara, gurajući me ka kupatilu. Voda mi dolazi kao šamar. Bol se širi celim telom, osećam potrebu da vrisnem.- Lepo sam rekao da ti ne govore.- mumla, umivajući me.
- Umreću.-
- Ja ću pre tebe.- sarkastično.
- Miloše...-
- Ajde, kralju, drži ovaj tuš sad.- ostavlja me samog, zatvarajući kabinu. Čujem da telefonira. Zove momke. Snimci se brišu sa društvenih mreža, pretnje lete kao lude. Srećan je, Una mu je u mislima. Držim tuš, ciljajući zid. Ipak, mlaz nije toliko jak. Sedim u vodi, gadeći se sam sebi.
Vidim je u bordo odelu. Ispod njega, crni, čipkani grudnjak. Otkrije dovoljno da zagolica maštu. Uvek svedena, očaravajuće pametna... Na moj izlazak na binu, suze u očima i bolna grimasa lica. Tuga se nije prosula iz nje. Ni ove, ni one završne večeri.
- Jesi li dobro?- pita, otvarajući krila kabine.
- Jesam..-
- Ko ti je rekao?-
- Kome si sve naredio da mi ne kaže?-
- Očito jednoj budaletini nije bila jasna ta negacija.-
- Nemoj. Ispao je ljudina.-
- Aha.- prevrće očima.- Najgori sam, jebiga.- dodaje, podižući me. Lakše se krećem ka krevetu. Ležem, svestan da mi pola slika prošlih časova fali.
- Ti i Una...-
- Spavaj. Pričaćemo posle.- navlači zavese, zamračujući sobu.
Ceo dan proveo sam u krevetu, jedva se podignuvši predveče. Miloš nije mrdao iz kuće.
- Kafa?-
- Uvek.- odgovaram.
- Nazovi Unu i vidi kako je. Izvrnula je nogu noćas.-
- Kad bre?-
- Dok si spavao na zadnjem sedištu. Ponovo je videla ono moje...-
- A.- odgovaram, nemajući predstavu o čemu priča. Nakon što smo se uverili da je ona dobro, seli smo, lagano ispijajući prvu skuvanu kafu Miloša Vudragovića.
- Od sad samo ti kuvaš.- konstatujem.
- Ne raduj se. Neće se desiti.-
- Bolju nisam pio.-
- Šta radiš, Boro?- pita ozbiljno.
- Ne znam.-
- Nije da nismo znali kakva je Teodora...-
- Istina.-
- I?-
- Nema I.-
- Ima. Prevario si Ivanu sa njom. Onda započeo neku kombinaciju. Znao si da je bivala i sa drugim momcima.-
- Jeste.-
- Pa? Pričaj, slušam.-
- Mislio sam da će me ispuniti.-
- Druže, toliko te je osakatila za sve ove godine, da ne znam šta bi ona mogla da uradi delić toga da popravi.-
- Ali Ivana je to uradila.-
- Zašto se onda, dođavola, sve ovo desilo?- pita, nervozno ustajući.- Jebote, Borivoje, bukvalno si mi sad rekao da ti ta devojka znači.-
- Znači mi.-
- Dajte mi pištolj.- mumla, sipajući sebi viski.
- Rekao si pištolj.- sarkastično odgovaram, pokazujući na alkohol.
- Ćuti. Sebi bih ga u glavu uperio, da te ne gledam.-
- Pa valjda je onda logično ka meni da ga...-
- Ne, ne.- odmahuje glavom.- Sve ima da ispraviš. Jedno po jedno.-
- Ne mogu.-
- Možeš, junačino, još kako. Sutra pravac kod nje.-
- Neće da me vidi. Verovatno je otišla u Zrenjanin. Beži.-
- Ti znaš i gde ona beži...- mumla, nervozno.
- Poznajem je.-
- Super. Idemo u Zrenjanin.-
- Ne lupaj.-
- Ako ti nećeš, ja ću sam.-
- Miloše, mnogo je vremena prošlo.-
- Kad smo se mi osvrtali na vreme?-
- Molim te, nemoj. Proći će sve.-
- Ne razumem te. Gde se gubiš?-
- Molim?-
- Ne znam na kom kraju se gubiš. Šta te koči?-
- Previše mi je stalo.-
- Pa ćeš pobiti sve do jednog stvorenja?-
- Kakva sad stvorenja?- smejem se, shvatajući da ih oseća.
- Pa znaš... Ono što te golica, smeta ti, a prija ti.- kao deca od sedam godina. Tako se opisuju osećanja.
- Ne znam. Pojasni mi.- odgovaram, gušeći se od smeha.
- Joj, bre!- besno me udara jastukom.- Koji đavo ti išta pričam? Od sutra krećeš na savetovanje. Alkohol ti je zabranjen. Izlazaka nema. Jedino gde možeš, to je kod nje.-
- A tamo neću.-
- Onda sedi ovde i saberi se.- i pustio me je. Kao što uvek i biva. Ne forsiramo ništa jedan kod drugog. Imamo beskrajno poverenje. Možemo uraditi ne znam ni ja šta, braća smo. Večno.
Umesto roditeljske ljubavi, dobijao sam novčanice različitih boja. Odgajale su me dadilje, uspavljivale video igre, vaspitali privatni vrtići i škole, a opet- uvek mi je najlepše bilo na ulici. Rim, Beč, Madrid, Rio, Tokio... pasoš ispunjen pečatima, telo ispunjeno prazninom. Zemunski asfalt je moj dom, grupa momaka oko nas porodica, sve njihovo je moj život.
Alkohol je uvek bio beg. Teodora Aleksić porok. Bratstvo spas. Realnost sivilo. A ona... jedini mir u koji sam se sakrivao, i koji me je prihvatao. Kakav god bio, grlila me je. Njen poljubac vredniji je od svog materijalnog i ljudskog. Šta ja to radim...
- Gde ćeš?- pita me, hvatajući neuspeli beg na hodniku.
- Idem malo da se produvam.-
- Dobro. Ja uskoro idem kući. Milo je naredio.-
- Oprosti... skroz sam smetnuo sa uma...-
- Ne, ne.- prekida me.- Ne pričaj gluposti. Imaš svoj život, Boro. Bori se za njega.-
- Eh...- uzdišem, izlazeći. Vozim kroz ceo Beograd. Dajem gas tamo gde drugi koče. Prolazim kroz crveno. Muzika odvrnuta do maksimuma. U glavi tutnjava, u telu razdor. Ne sećam se goreg mamurluka. Policija me ne zaustavlja, zna se čiji sam sin.
Kako je odrastati sa majkom? Imati jaku, beskrajno nežnu, toplu ženu, kojoj bežiš kad te život lomi. Onu koja će svaku tvoju momačku glupost razumeti, pronaći joj rešenje. Kako je kad te ona grli? Sprema odela za slavlja? Kuva? Slušam od momaka priče o skromnoj trpezi, pitajući se kako nisu svesni najvrednijeg što imaju? Pun sto, cela porodica... to je najlepša hrana, ona za dušu.
Parkiram se ispred dvospratne kuće, bež fasade. Ne znam zašto dolazim ovoj ženi.
Kucam na vrata pre nego što me misli odvrate. Čujem joj glas, kikoće se. Otvara vrata. U letnjoj, kratkoj haljini, sa puštenom kosom, uvek besprekorno našminkana. Stariji prikaz onih devojaka koje ulaze u tuđe krevete, zapostavljaju osećanja, zaboravljaju na intimu, i daju sebe svakom ko im uputi kompliment ili pokloni neku materijalnu vrednost.
- Boro...- začuđeno.- Otkud ti?-
- Mogu li da uđem?- pitam. Klima glavom, pomerajući se sa vrata. Kuća, kao i uvek, miriše na kašmir. Obožavala je mirišljave sveće. U dnevnoj sedi Nikola, stariji gospodin, likom vrlo sličan mom ocu... Živote, proklet si.
- Ipak ja idem.-
- Ne, ne.- zaustavlja me.- Nemoj, molim te. Nikola svakako kreće na posao.-
- Majka i sin su posle dužeg vremena zajedno...- obraća nam se, ustajući.- Dobrodošao, Boro.-
- Bolje te našao.- neprijatno odgovaram, nameštajući se u fotelju.
- Mi se vidimo posle.- šapuće joj, grleći je. Ne znam da li su mi lepi ili odvratni.
- Hoćeš li čaj?-
- Može.-
Kao i uvek, kuva hibiskus. Trebalo je vremena navići se na ove rutine. Kao po programu. Od tačke A do tačke B, pa nazad. I sve tako. A-B, A-B... Sedimo prvi sat u tišini. Minuti prolaze u gutljajima.
- Jesi li dobro?-
- Nisam.-
- Šta se desilo?-
- Zašto si nas napustila?-
- Boro...-
- Moj otac nije svetac. Većeg materijalistu još nisam sreo. Osećanja kao da nema. Sve što mu se prohte, kupuje. Žene su mu kao suveniri... Takvog će svaka normalna da ostavi. Ali zašto si mene?-
- To je teška tema.-
- Koja je možda osnova svih mojih promašaja za ovih dvadeset godina.-
- Smatrala sam da će ti bolje biti uz njega. Obezbeđen si, siguran, okupan onim što ti kao nasledniku i pripada.-
- Menjao sam devojke kao čarape. Ugledao se na svog oca dovoljno da se ni za jednu ne vežem, trudio se da ne budem kao on kada ih ostavljam. Tražio te godinama jer se nisi javljala. On te nije ni pominjao. Bežao od ledene vile tuđim kućama...-
- Šta se desilo?- prekida me, zabrinuto.
- Mora nešto da se desi da bih ti došao?-
- Nikad ovako nismo pričali.-
- Znam. I ne bismo. Jer ti prva ništa ne bi uradila.- samo je ćutala.- I uvek tako. Tišina.-
- Ne umem da budem ono što ti želiš.-
- Ono se naziva majka.- besno odgovaram.- Ne znam ni što sam došao.- ustajem.
- Da li si je mnogo povredio?- pita tiho. Zastajem.
- Jesam.-
- Ako joj je stalo, oprostiće ti.-
- Sam sebi ne mogu da oprostim.- izgovaram, izlazeći. Nikad me nije zaustavila. Uhvatila za ruku, sedela sa mnom dok ne ispričam šta me muči. Nosio sam sav svoj haos sa sobom, samo ga premeštajući sa jednog mesta na drugo. I tako, jedno po jedno, eto ga skladište.
*
Sadašnjost
Ceo put slušam Klarine planove na koje sve načine može da priđe Milošu. Una i on idu ispred nas. Gledamo kako s' vremena na vreme nasloni glavu na njegovo rame. Najlepši deo puta provode otvorenog krova. Una izlazi, širi ruke, on usporava, pazeći na svako skretanje. Zajedno lete. Mislima sam miljama odavde, fizički prisutan.
- Veruješ li ti u njih?- pita me.
- Nije važno.-
- Kako?-
- Jednostavno. Oni veruju.-
- U.- uzdiše, gledajući me.- Pravo u centar.-
- Vidiš kako je lepo kad smo sklopili primirje.-
- Ćutaću.- prevrće očima.
- Odmori. Nisi prestala da pričaš kako smo krenuli.-
- A sa kime da pričam? Ti misliš da je meni lako?-
- Una je izabrala. Tebi je najlakše. Učestvuješ u njenoj sreći i sve super.-
- A ti?-
- Ne razumem.-
- Gde si ti?-
- Uz Miloša kao i uvek.-
- Sam sebi gde si?-
- Uz Miloša.- ponavljam, svestan pitanja.
- Prelepo.- dodaje, smoreno.- Ivana je na Fruškoj gori.- naglo kočim.- O!-
- Šta bi?-
- To mi sad kažeš?-
- Da. Sad kad si zakupio vikendicu i kad idemo tamo na sedam dana.-
- Hoćeš li se videti sa njom?-
- Ne znam. Hoćeš li ti?-
- Klaro...-
- Koji je moto ovog puta?- pita, osvrćući se na glavnu, presudnu stavku našeg razgovora pomirenja.- Isključi razum i pusti duši na volju. Upoznajmo se prvi put.-
- Da. I?-
- Upoznajte se prvi put.-
- Sve je to teoretski jako lepo.-
- A praktično ćeš da uradiš ništa.-
- Da.-
- Jedina gora varijanta od toga da zezneš.-
- Kako?- pitam kroz smeh. Obožavam ženska razmišljanja. Večitno neshvatljiva.
- Sve dok radiš nešto, dobro je. Kad prestaneš, znači da ti je svejedno.-
- Tako?-
- Tako.- odobrava, osmehujući se.- A tebi nije. Ne šalji pogrešne signale.-
- Nemoj da počnemo o Ognjenu da pričamo.-
- Kao da je važno... Ako ne počeš ti, počeće Una.-
- Malo si zaobilazila istinu. Malo više...-
- Kao što je i ona.-
- Nije.-
- Joj...-
- Ako je vidiš ovakvu, tebi nisu potrebne njene reči. Svi smo znali da se viđaju i da se nešto dešava.-
- Znaš li koja nam je osobina zauvek zajednička?- pita. Odmahujem glavom.- Uvek smo pametni za druge.-
I rekla je istinu. Druga nam je da živimo više živote drugih, nego sopstvene. Valjda otuda i ova prva.
Parkiramo se ispred vikendice. U glavi mi odjekuje rečenica- Ivana je na Fruškoj gori.- Kolena mi klecaju, pritisak se podiže, onaj prividan mir nestaje. Gubim se.
- Jesi li dobro?- Miloš me pita, prilazeći otvorenom gepeku. Stojim pored već nekoliko minuta.
- Jesam, jesam.- odgovaram, uzimajući torbe.
- A gde su ostali?- Una.
- A...-
- Biće u blizini.- i zaista, Ninković, Strahinja i Matej će obletati okolo. Nismo sigurni ni koliko je bezbedno ovo što radimo.
- Jasno.-
- I, kakav je raspored za sobe?- Klara pita, prilazeći mi.
- Pa ne znam...- odgovaram, gledajući Miloša.- Kakav je?-
- Nas dvojica ćemo u jednu.-
- Ne s....-
- Onda ćemo taman Klara i ja zajedno.- Una dočekuje. Šta vi ljudi radite, zaboga?
- Miloše...- šapućem, kada su devojke već ušle unutra.- Šta radiš ti?-
- Ne razumem.-
- Što smo nas dvojica u istoj sobi?-
- Njih dve treba da pričaju.-
- Mogu to i u dnevnoj.- odgovaram, svestan da ponovo baca cigle. Beži u sebe.
- Ovako je bolje.- mirno dočekuje.
Atmosfera je bila opuštena. Trud novog para da ne pokažu očajničku želju jedno za drugim meni je bio jako interesantan. Klara je uočila isto. Kao snajper je. Međutim, prvi dan je. Već sutradan, naravno, sklonićemo im se. Ovo su njihovi dani.
- Koji je plan?-
- Nema ga. Radimo šta želimo.-
- A izbor je...-
- Glasam za šetnju.- Una se javlja, oblačeći šuškavac. Ne postoje lepše večeri od planinskih.
- I Miloš glasa.- ubacujem se. Naravno, dočekuje me njegov prekoran pogled.- Pa zar ne glasaš?-
- Ljudi, ajde da se opustimo.- Klara prekida početak moguće rasprave.- Vi onda prošetajte, dok nas dvoje spremimo večeru. Treninzi su bili prenaporni ove nedelje, danas pauziram.-
- Dobro...- Una se blago osmehuje.- Hoćemo li?- potvrđuje joj nemo, propuštajući da prva prođe.
I ponovo ostajemo sami. Donosim drva za potpalu. Klara priprema namirnice u kuhinji. Na stranu što ni jedno ni drugo ne zna da kuva, ali oprostiće nam. Njih nešto drugo hrani.
- Kako se ovo reže?- pitam, vadeći patlidžan iz kese.
- Valjda kao i sve drugo.- odgovara, mereći dva pleha.- Koji da uzmemo?-
- A da lepo pronađemo neki kiosk i kupimo pljeskavice?-
- Misliš?-
- Otrovaćemo se ovako.-
- A njima?-
- Javiću Milošu da jedu negde.-
- Ti si svestan da smo izolovani od sveta.-
- A...-
- Kupićemo i njima onda.- odgovara, obuvajući se.- Ne znam ni što smo ušli u kuhinju uopšte.-
- Pa da bismo njih ostavili.-
- To smo, Borivoje, mogli i bez da se stresiramo oko kuvanja.-
- Jasno.-
- Imam ideju.- tačno znam taj osmeh.- Želiš li?-
- Šta?-
- Znaš šta. Oboje znamo osobu koja je blizu, a zna da sprema sve.-
- Ne, ne... Klaro...-
- Da, da.-
- Ne.-
- Da.-
- Možemo ovako beskonačno.-
- Ajde.-
- Ti si potpuno luda.-
- To mi je prva osobina. Dugo smo ćutali, pa si malo zaboravio.-
- Sviđa mi se zamena ,, bili smo posvađani", sa ,, ćutali smo."-
- Mi ne možemo da se svađamo. Razumeš? Jer ti znaš da ti želim najbolje, kao što i ja znam da ti meni želiš.-
- Zato mi vas dve i jeste kao sestre.-
- E, zato ću sad da pozovem Ivanu i pitam je da li bi nam se pridružila.-
- Dobro.-
- Prihvataš?-
- Pozovi je.- odgovaram, dok srce neobuzdano udara. Odlazi u sobu. Čujem da počinje razgovor. Sedim, kao osuđenik pred izvršenje kazne i čekam krajnji epilog. Prekida poziv i dolazi do vrata. Nemo me posmatra.
- Šta si seo? Kreći, idemo.-
- Znao sam...- odgovaram hladno.- Kupićemo...-
- Idemo po nju.-
- Kako?-
- Idemo po nju. Želi da dođe.-
- Ne rezumem.-
- Samo kreni. Isključi razum, Boro. Isključi ga!- viče, trčeći krećući ka autu. Sedam za volan, palim motor i kroz petnaest minuta, uz Klarine smernice, dolazimo do hotela. Vidim je ispred. Stoji, krećući se levo- desno. Kako sam parkirao kola, tako je pogledala ka nama.
Izlazim.
Klara usporava kako bih prvi prišao.
- Hej...- mucam. Kreće ka meni. Po navici širim ruke. Za čas mi se baca u zagrljaj. Vreme staje. Ništa mi nije jasno. Tišinom ispraćamo svaku zabunu i neprijatnost.
- Hej.- tiho odgovara, skroz se pripivši uz mene.
- Kako si?-
- Dobro.- dočekuje, odmičući se. Nema besa, nelagode na licu.- Ti?-
- Odlično.- otima se sa usana. Blago se osmehuje, krećući sa Klari. Možemo nazad. Dobili smo petog člana družine.
*
DODATAK
Posmatram ih kako spremaju večeru, dok pakujem drva za ogrev pored kamina. Nikada nisam imao figuru žene u svom detinjstvu. Ne znam kako je kad majka sprema ručak, brine o tebi kad si bolestan, ispraća te i dočekuje iz škole, grdi zbog loših ocena i grli najjače kad osetiš ljudsku pakost. Dočekivali su me sa uveliko datim zvanjem sina gospodina Đorića, jednog od najmoćnijih ljudi u ovoj prestonici. Retko kad mi govorili iskreno mišljenje. Hvalili sve moje gluposti, iza leđa pričajući kako sam bruka za svog oca. A ja onda krenem još jače- izlazim na ulicu u zoru, vraćam se pijan sa braćom u najdubljoj noći, košulja isflekanih ženskim karminom, u mirisu alkohola i cigara, u buntu i ljutnji, da čuju svi- jesam, njegov sin sam, i najgori sam.
Ipak, to zvanje mi je dalo i povlastice. Kad god bi neko od momaka zeznuo, završio u pritvoru, napravio neki prekršaj, bez problema bih pokretao veze i izvlačio ih. Miloša sam tako, ne zna se broj puta, spasio višemesečnih zatvorskih kazni. Nikada nisam učestvovao u tim uličnim smicalilcama, nisam imao potrebu za tim. Tražio sam ljubav i pripadnost, dobio sam od tih momaka bratstvo. Ne jer sam Đorić, već Borivoje. Njihov Bora, brat i najbolji prijatelj. Siguran daleko od emocija i vezivanja za žene, njihove mirise i poglede, dodire i pažnju... jer je tvoj temelj hroničan deficit svega toga.
Odrastaš sa amputiranom delom duše, bez jednog roditelja, sa drugim na papiru, u surovom svetu koristoljublja i praznine. I evo, živim. Gledam ih, u miru vikendice na Fruškoj gori, i shvatam da su moj mir i sreća jedna osoba, i da mi ona donosi onu toplinu, nadoknađuje onaj amputat, a ja ga svesno odbacujem, ubeđujući sebe da ga ne želim. Želim ga, više nego bilo šta.
- Nisam očekivao da ćeš prihvatiti Klarin poziv.- izgovaram, dok nam sipam po čašu vina. Sedimo pored kamina, omamljeni lepotom planinske večeri. Klara je preuzela na sebe sređivanje sudova od večere. Nije mi promaklo da je često uzimala telefon, prikriveno se smeškajući na poruke koje dolaze. Ostavlja nas dvoje nasamo, stvarajući sebi podijum slobode za uživanje.
- Zašto nisi?-
- Ne znam... Valjda jer ne želiš da me vidiš.-
- Istina.- odgovara, uzimajući gutljaj vina.- U onom stanju nikada više ne želim da te vidim.-
- ,, U onom stanju"?- pitam.
- Odvaljen od života, prazan i zapušten... programiran na samouništenje.-
- Oprosti mi.-
- Odavno sam, Boro.- blago se osmehuje, umotavajući se u ćebe.- Sam sebi moraš da razjasniš neke stvari.-
- Šta ako jesam?-
- Onda je to najbolja moguća stvar.-
Oboje ustajemo na lomljavu iz hodnika. Zatičemo Klaru na vratima, obučenu i obuvenu.
- Gospođice...- mumlam sa kezom. Uvek je bila vrag.
- Boro...-
- Kuda?-
- Idem da prošetam.- hladno odgovara. Osam je sati, mrkli mrak i vetrovita noć.
- Sada?-
- Ognjen će doći po mene.-
- Da li se vraćaš?-
- Da, da. Verovatno.-
- U vezi ste?- pitam.
- Nije baš definisano...- neprijatno se osmehuje.
- Dobro.- prihvatam.- Čuvaj se i javi ako budem trebao da dođem po tebe.-
- Važi. Uživajte!- i izlazi. Sa prozora posmatram kako beli punto staje ispred vikendice. Čujem kako Iva uzima da čisti polupano staklo.
- Čekaj, čekaj.- izgovaram, krećući ka njoj.- Nemoj ti, ja ću.- saginjem se kako bih ga sakupio.
- Nemoj, povredićeš se.- i kao poručeno, posecam se.- Boro!-
- Nije ništa...- stavljam ruku preko posekotine, pritiskajući kako bi krv stala.
- Čekaj, dođi.- zabrinuto dočekuje, pomažući mi da ustanem.- Sedi, sad ću doneti prvu pomoć.-
Držim ispruženu ruku u njenoj, dok bol ne osećam od sreće što je ovde. Sipa alkohol preko rane, krajem oka prateći moju bolnu grimasu. Preživljava ovo više nego ja. Obmotava zavoj oko šake.
- Dobro si?-
- Jesam. Hvala.-
Kako je ustala sa poda, uhvatio sam je za ruku i privukao sebi. Samo je uzdahnula, dopuštajući mi.
- Ivo...-
- Kaži.- jedva čujno izgovara.
- Ja...- nema reči za ovu tutnjavu u telu.- Ostani.-
- Tu sam.- glasnije odgovara. Još uvek stoji ispred mene.
- Uz mene...- šapućem, privlačeći je još bliže. Nema kuda. Seda mi u krilo, ruke prebacujući preko vrata.
- Boro...-
- Osećaš li?- pitam, naslanjajući čelo na njeno.
- Gorim.- rukom dodirujem obraz, dok glavu nežno pomera i uzdiše.
- Koliko...- zastajem, gutajući.
- Izgovori to.-
- Nemam pravo.-
- Ti imaš pravo na sve.- odgovara, ljubeći me u ruku preko koje je zavoj.
- Koliko te želim...- blago se osmehuje.- Tvoj pogled, dodir, poljupce.-
- Šta čekaš onda?- pita, jače se pripijajući uz mene. Rukama prelazim po njenim leđima, osećajući kako joj telo pulsira. Tražim joj usne, osećajući kako je ne zaslužujem. Savest me izjeda, ona opija, raspadam se.
- Boro...- uzdiše, prekidajući poljubac.- Uzmi me.-
I sve kočnice, filmovi šta sam i kako radio, potreba da bežim od sebe... sve je uništeno. Krećem da je ljubim po vratu, svestan koliko mi se prepušta. Povlači moj džemper na gore i baca u stranu. Ubrzo mu se pridružuje njena dukserica. Crtam poljupcima po njenim ramenima i vratu, sve moguće linije strasti i požude. Nikada ovo nisam osećao. Ljubi me, sve više uzdišući. Rukom polako prelazi po mojim farmerkama, time uništavajući poslednje atome pribranosti. Uzimam je u naručje, spuštajući se na krevet. Ljubim je po stomaku. Nežno svlačim donji deo trenerke, uzdiše, dok pogled bukti. Ko koga više želi, ne zna se. Opkoračuje me, ljubeći me u ugao usana. Igra poljubaca joj je bila omiljena. Otkovčavam brus, prateći svaki njen pogled i izraze lica. Ljubim je, svestan da me sekunde dele do vrhunca.
- Jesi li sigurna?- pitam. Nemo klima glavom.
- Dođi.- uzimam je u naručije, krećući ka sobi na spratu.
*
Budim se u njenom zagrljaju. Duboko udišem njen miris. Gledam te lokne, igrajući se sa njima. Usne su joj razvučene u blag smešak. Mirno spava, nekad se jače pripijajući uz mene. Polako se pomeram, uzimam telefon- Tri propuštena poziva od Klare, dva od Miloša. Na Unu i njega sam skroz i zaboravio. U kući je mukla tišina. Brzo ustajem i polu- obučen izlazim na hodnik. Polako otvaram vrata Unine i Klarine sobe i vidim Ognjena i Klaru. On obučen, u sedećem položaju, ona u njegovom zagrljaju, spavaju. Već mi ništa nije jasno, ali zatvaram vrata, trudeći se da ne napravim buku. Silazim sa stepenica i zatičem Unu i Miloša na dvosedu u dnevnoj.
Šta se sve desilo od sinoć?