Kažu da čovek može da predoseti zlo, neki to zovu intuicijom ali poenta je da nečeg ima. Ili je to samo moja paranoja. Odmahnem glavom i uđem u svoju zgradu. Kako je napolju bilo hladno za moj ukus protrljam ruke da ih ugrejem malo. Lift se napokon zaustavlja na moj sprat i odmah izađem, ali nakon por koraka zastanem u mestu jer su vrata mog stana otvorena. Znam da je loša ideja prići otvorenim vratima jer u filmovima to nikad ne završi dobro ali novinar u meni... on me jede.
- Ha! – ciknem trenutak pre nego što mi neko preklopi usta. Odjednom je postalo mračno.
Glasno opsujem u sebi jer se budim vezana za stolicu sa trakom preko svojih usta. Prosto znam da ovo ima neke veze sa Luciferom, sve loše što mi se dešava u životu ima veze sa njim.
Čekam mirno da neko uđe u ovo skladište jer sam vezana. Ovaj put nisam bila uplašena kao prošli put, ovaj put bila sam besna. Zar ću provesti život ovako? Malo po malo pa me neko kidnapuje? Gde da se preselim da me ne pronađu? Kakav je ovo život?
Moja pitanja u glavi prekidaju muškarci. Bez reči mi prilaze i prvo mi oslobađaju ruke, skidaju mi traku sa usana i oslobađaju mi noge. Automatski ustanem sa stolice i povučem se unazad.
- Slobodna je – crni tip je rekao u telefon.
Mislim da mu neko nešto govori ali ne čujem dobro šta.
- Slobodni ste – kaže mi tip.
- Mogu da odem? – ne verujem.
- Da – potvrdio je dala sam se u trk.
Izađem iz neke stare zgrade i samo hodam. Pojma nemam gde se nalazim a još manje kuda idem. U narednom trenutku začujem snažnu eksploziju i bacim se na zemlju. Hiljade misli mi prolazi kroz glavu dok ležim dole. Jesam li mrtva? Da li gorim? Šta? Kako? Zašto?
Ma šta lupam? Ustanem i okrenem se kad ono ima i šta da vidim, cela zgrada je odletela u vazduh, sada samo gori.
- To je... – mogla sam ja da budem unutra.
Crni džip se zaustavlja pored mene i privlači mi pažnju. Vrata se otvaraju i izlaze dvojica muškaraca. Jedan mi je klimnuo glavom a drugi, ćelavi mi je otvorio zadnja vrata.
- Gospođice Alegra? – pokazuje mi rukom da uđem u džip.
Ko su oni i šta žele od mene? Povučem se jedan korak unazad.
- Lucifer insistira – rekao je oprezno.
- Lucifer – izustim tiho njegovo ime.
- Vraćamo vas kući – kaže mi saosećajno i popustim.
Uđem u auto samo utonem u sedište.
. . .
Moja kuća je očigledno Luciferov stan. Momci su me bezbedno otpratili do ulaza a unutra sam pronašla i moje kofere. Sve moje stvari su bile ovde. Sednem umorno na pod i udahnem duboko. Tako silno sam želela sa plačem, ima osećaj da me boli svaka kost u telu. Ponekad se čoveku sve nakupi u jednom trenutku i on popusti, za mene je ovo taj trenutak.
Nakon što sam se isplakala za sve pare rešim da se istuširam, voda je dodatno izmorila moje već umorno telo i samo sam se uvukla u krevet. Želela sam da nestanem iz svog života.
. . .
Budi me svetlost i samo provirim jednim okom. Napipam ćebe i pokrijem glavu. Otvorim oči da mi se naviknu na dan i otkrijem glavu. Jutro je. Prisetim se jučerašnjeg dana i otpuhnem. Izađem iz kreveta nemajući pojma šta ćiu da radim sa životom. Ne znam ni da li imam posao.
Nakon jutarnjeg rituala nazovem šefa koji mi u startu kaže da je odobren moj premeštaj na moje staro radno mesto i poželeo mi sve najbolje. To ne bi bilo čudno da sam ja tražila premeštaj. Nazovem moju staru šeficu koja mi sve to potvrdi i još mi kaže da odmorim danas i da mogu od sutra da počnem da radim. Ništa mi nije bilo jasno a kad je to slučaj znam da je Lucifer umešao prste. Manem se posla i nazovem majku, kažem joj lepe vesti – da sam se vratila kući, iako nemam veze sa tim i ona se obraduje. Naredila mi je da dođem odmah kod nje tako da se obučem i krenem kući.
Od Lucifera zvanično ni traga ni glasa ali znam da će se pojaviti a onda ću da mu jebem sve po spisku.
Majka me dočekuje sa hranom, nisam ni znala koliko sam gladna dom me miris nije opio.
- Trebalo je ranije da me obavestiš da se vraćšaš kući – majka me kori.
- Znam, mama izvini.
- I gde uopšte živiš, otkazala si kiriju za stan koji si delila sa... devojkama – rekla je tužno.
- Kod Lucifera.
- O... zašto i njega nisi dovela?
Zato što ne može ni Interpol da ga pronađe.
- Radi majko – slažem jer je objašnjenje duže od zida u Kini.
- Mogla si da ga sačekaš. Iskreno mila... – izdahnula je i stavila ruku preko moje.
- ... mislim da si napravila odličan izbor. Ponosna sam na tebe.
Koncentrišen se da ne frknem na njene reči.
- Pa jeste li razgovarali o venčaju? Kad već živite zajedno – odjednom menja temu. Da, cilj moje majke je da me uda.
- Mama... hajde da promenimo temu. Nisam raspoložena za venčanje.
- Je li to zbog cura? Nedostaju ti?
- Naravno da mi nedostaju! I to svakog dana. One su mi bile poput sestre.
- Znam, znam. Ali one su mrtve, ne ti. Život teče dalje. Znam da ovo zvuči grubo ali tako je kako je.
- Da, tako je kako je.
- Život je pred tobom dete moje kao i problemi koje nosi sa sobom.
- Problemi – još problema.
- Ali i sreća. Treba da zasnuješ porodicu, rodiš decu... dete je potpuno druga dimenzija, ljubav drugačija od svih, najsnažnija i najemotivnija.
- I ja tebe volim mama – zagrlim je.
- Biće sve u redu bebo.
- Hvala mama, ovo mi je trebalo.
. . .
Ulazim u stan i skidam štikle, automstski osetim miris hrane u vazduhu i nastavim da hodam.
Evo ga. Moje markantno savršenstvo koje sedi u fotelji bez čarape i gornjeg dela odeće. Ispred njega se nalazi čaša alkohola zlatne boje, pored nje je daljinski od tv-a a pored daljinskog lap top, Lucifer nešto gleda na njemu. Sve skupa izgleda kao da je ovde svake večeri, kao da se vraćam kući gde me čeka život, gde me čeka on. Ali realnost je drugačija jer on me nikad ne čeka kod kuće.
Samo je podigao pogled prema meni kao da zna da stojim ovde, pronašao me je u milimetru. Progutam knedlu jer ga nisam videla više od šest meseci a on je i dalje isti, isto deluje na mene, kao da vreme nije prošlo. Međutim vreme je prošlo ali nije odnelo sa sobom probeme koje imamo.
- Gladna? Naručio sam tvoju omiljenu picu – pita me jednostavno.
I to pitanje... Tako normalno, tako učestalo, tako nebitno u ovom trenutku.
- Večerala sam kod mojih.
- Kako si tvoji roditelji?
- Dobro – krenem ka njemu i sednem preko puta. Prekrstim noge i ispravim leđa.
- Želiš da razgovaramo – zaključio je.
- Ma ne! O čemu bismo nas dvoje mogli da razgovaramo? – podrugnem se.
- Šta te muči?
- Zašto sam ovde? – ispalim.
- Jer je ovo tvoj dom, sa mnom.
- Otišla sam, nije me bilo šest meseci.
- Znam. Detroit. Nije to grad za tebe.
- Ispitivao me je FBI.
- Znam.
- Želeli su da te špijuniram za njih – namrštim se.
- Rešeno je.
- Kidnapovali su me! – viknem.
- Po drugi put – dodam.
- Znam – sad se on mršti.
- Rešio sam.
- Ti sve znaš i sve si rešio – naljutim se.
- Naravno, niko ne sme da te povređuje.
- Ti me povređuješ Lucifere. Kako ćeš to da rešiš?
Poklopio je lap top i stavio laktove na kolena.
- Ja puno radim. Moja odsustvovanja znaju da budu duža, u prethodnom periodu bila su najduža jer sam želeo da ti dam vremena da preboliš smrt svojih prijateljica. A šta ti uradiš? Pobegneš. Zar si mislila da te neću pronaći? Znaš da imaš obezbeđenje Alegra, znala si da znam gde si, i sa kim.
On sve zna. On sve zna.
- Pa si me samo vratio natrag?
- Nije dobar znak kada ti devojka izađe sa drugim muškarcem.
- Ja nisam tvoja devojka. Ja ne želim ništa više da imam sa tobom jer od kada sam saznala ko si zaista... mož život je krenuo nizbrdo. Koliko je teško razumeti da te ne želim više u svom životu? – pitam ga ljuto.
- Veoma teško. Nemoguće.
- Pa učini to lakšim jer ja odlazim odavde.
- Samo preko mene mrtvog – ističe ozbiljno i gleda me opasno. Nikad ga se nisam bojala ovoliko.
- Šta ćeš uraditi? Zaključaćeš me ovde? – progutam knedlu jer ako to zaista misli ja odavde nikad izaći neću.
- Naravno da ne, nikad ti ne bih uskratio slobodu kretanja. Možeš da radiš sve što želiš u životu.
- Osim, očigledno, da te ostavim.
- Osim da me ostaviš – potvrđuje.
Nikad se nisam zapitala šta je to što on oseća prema meni jer ovo ne može biti samo ljubav, ovo je opsesija.
- Šta treba da uradim da me ostaviš? – mora da postoji nešto.
- Ne možeš da uradiš ništa jer tvoje telo, tvoje srce, tvoja osećanja, tvoja ličnost... sve je moje.
- Ti si lud, opsednut, ovo što mi govoriš nije zdravo.
- Ja sam ubica, kalkulišem, manipulišem ali lud sigurno nisam.
- Normalan sigurno nisi.
Ovo je ludilo. Ovo nije zdravo, nije normalno, nije dobro za mene.
- Možda za tebe nisam normalan, možda sam lud, možda sam i opsednut ali iz moje perspektive ja sam muškarac koji te je pronašao, zaveo, uzeo ti nevinost, dobio tvoju ljubav i zakleo se da će biti jedini u tvom životu sve dok je na ovom svetu.
Upijem njegove reči i prostudiram ih, on nije čovek koji se šali.
- Tvoje „srećni zauvek", je iskrivljeno. Ovo nije ljubav. Ljubav je nesebična, ljubav je partner koji je tu, ljubav je osoba koji pruža podršku, druga polovina koji deli tvoje stavove i poštuje tvoje odluke.
- Ti odlično znaš da ja ne planiram da skakućem oko tebe i govorim ti „volim te" svakog dana jer ja neću biti ovde svakog dana. Ja sam partner koji će skočiti za tobom u vatru, koji će ubiti svakog ko pokuša da te povredi i ona polovina ovog partnerstva koja neće dozvoliti da se ovo što imamo raspadne. Ovo što imamo je za život, mi smo za večnost.
On veruje u sve što govori, ja verujem u sve što kaže.
- I kako bismo živeli? Ja sedim ovde i čekam te a ti dođeš kad ti se ćefne?
- Kad završim posao.
- Šta bismo rekli deci? Tata je trgovarčki putnik?
- Želiš decu? – podiže obrvu.
- Sve žene žele decu.
- Onda ćemo napraviti decu.
- Zar ti zaista misliš da ću roditi decu čoveku koji ubija ljude? Čoveku kojeg juri FBI? Ocu koji nikad neće biti kod kuće?
- Sredićemo.
- To je tvoj odgovor na sve? Sredićemo. Rešićemo.
- Da.
- A ako se našoj budućoj deci nešto dogodi? Ako zavše onako kako završavaju tvoje žrtve? Kako ja umalo nisam završila? – mrtva, ubijena.
- To se neće dogoditi – namrštio se.
- Ne verujem u to. Ti si opasan čovek koji ima mnogo neprijatelja i od mene si napravio svoju slabu tačku. Oprosti što ne delim tvoju veru u „rešiću" – ustanem i pogledam ga u oči.
- Želim da me pustiš da živim mirno svoj život što dalje od tebe. Imam pravo na to.
Okrenem se i odem u spavaću sobu.