Sjedim na klupici vani i jedem svoj sendvič. Danas nemam želju jesti u kantini jer će svi prepričavati događaj od jutros, a ja ću trebati ostati ozbiljna što je jako teško. Nešto sam tipkala po mobitelu kad mi se netko zaderao pod uho.
"Buu!"
Prevrnula sam se s klupice na leđa s nogama u zraku. Sad mi je sigurno cijela majica od zemlje. Jao si onome tko me prestrašio. Dobra stvar je da mi je sendvič još u ruci.
Ustala sam s vlažne zemlje i ljuto pogledala Lucasa koji se gušio u smijehu. Udarila sam ga šakom u rame ali nije pomoglo.
"Kretenu..." Promrmljam i ponovo sjednem pa nastavim jesti.
"Da si si samo vidjela facu." Još uvijek se smijao.
"Ti inače tako zaskačeš ljude ili?"
"Ne, samo one posebne." Namignuo mi je i sjeo kraj mene. Preokrenula sam očima. "Znaš...ptičica mi je rekla za ono što si učinila Tini."
Raširila sam oči i pogledala ga pažljivo. "A znači sad i s pticama razgovaraš? Ne čudi me..."
Preokrenuo je očima.
"Samo da znaš neću te odati ako mi napraviš uslugu."
"Hm..." Znam da će Tina prije ili kasnije, ako je dovoljno pametna, sama shvatiti tko je odgovoran za njezino poniženje... Ali da čujem što Lucas treba. "Slušam..."
"Trebam tvoju pomoć. Znam da si jako dobra u kemiji, a meni ništa nije jasno. Ako iz sutrašnjeg testa dobim jedan, padam predmet. Starci su ionako ludi na moje ocjene, i zaprijetili su mi ako padnem ijedan predmet oduzet će mi auto. Tako da molim tee pomozi mii." Očajno me pogledao.
Pa pomogla bih mu ja i bez ucjenjivanja. "Dobro, pomoći ću ti."
"Hvala tii!" Uzeo me i zavrtio u zraku. Nasmijala sam se na to.
"Znači učimo kod mene ili tebe?"
To je dobro pitanje. Danas se mama i tata vraćaju s Filipina, i žele da sam kod kuće tako da ne mogu kod Lucasa. Ako Lucas dođe kod mene, Gabi i Gita me automatski dodavaju na listu ,,ljudi koje treba smaknuti". Ali život mi neće biti zanimljiv ako me još par osoba nebi mrzilo više, zar ne?
"Ah... Mislim da je vrijeme da ti kažem.
"Ako tako misliš onda kaži." Nasmijao se.
"Bolje rečeno, pokažem." Uzdahnula sam. "Nakon škole me voziš kući. I znaj, iznenadit ćeš se."
"Wou netko nam je uzbuđen."
"Začepi idiotu. Sad mi reci kako si saznao za moje remek djelo." Promijenila sam temu.
"Pa znaš, svako jutro idem na trčanje. I vidim ja poznatog patuljka kako pijano hoda po cesti kao da će se srušiti svake sekunde. Odlučio sam te pratiti u slučaju da se srušiš, tko će to slikati onda ako mene ne bude?" Nasmijao se, a ja sam se namrštila. "Vidio sam da si provalila u školu. Izgledalo je jako neprofesionalno, poradi na provaljivanju. Ušao sam za tobom i pitao se kog vraga radiš. Kad sam shvatio, samo sam otišao i pustio te da na miru pripremiš sranje."
"To je bilo iskreno..." Zamišljeno sam rekla.
Glasno školsko zvono je obilježilo početak još jednog sata.
"Vidimo se poslije." Namignuo mi je i otišao. Ali ne u školu nego u dvoranu. Vjerojatno ide pušiti. Makar, što mene briga kakve on planove kuje kad nije na satu.
Ili možda samo puši.
Protresla sam glavom i zaputila se ka školi.