Hanna P. O. V.
Budim se uz zvuk alarma. Ustajem sa sjećanjem na jučerašnju sramotu zaželim vratiti se u krevet. Naravno, to nije bilo moguće jer sam morala u školu. Danas je bio onaj dan kada mi ništa ne ide od ruke. Nisam raspoložena za bilo šta osim spavanja i stvarno mi se ne slušaju ljudi. Da li sam jedina? Je li vam poznat osjećaj?
Polako i umorno, odem do ormara dok vučem noge po bijelom čupavom tepihu. Napolju je bilo sunčano i toplo, u zraku se osjetio miris nadolazećih toplih proljetnih dana.
Izvukla sam široku majicu sive boje sa natpisom mog omiljenog rok benda. Crna boja je odlično išla uz to, te sam obukla crne hlače, strarke i kožnu jaknu iste boje. Što se tiče kozmetike stavila sam kremu, tačnije puder-kremu kako bih prekrila podočnjake. Oči sam istaknula crnom olovkom, a usne su bile popunjene nude ružom. Kosu sam uredno počešljala i vezala u visoki rep.
Hannin outfit (samo su hlače crne)
Krenula sam ka Leninoj sobi, jer danas počinjemo u isti vrijeme i ona je NAREDILA da idemo zajedno.
Pokucala sam na vrata, a iznutra sam čula prigušen smijeh i jedno "Čujemo se!", nakon čega su se vrata otvorila. Ugledala sam nepočešljanu, neurednu Lenu u pidžami.
"Lena, izgledaš kao čudovište sa tom razmaznom šminkom. Uostalom, zar ne idemo zajdeno u školu? Zašto se nisi obukla?!!",vrištala sam na nju, ljuta i iscrpljena id njenog neodgovornog i nemarnog pomašanja.
"Malo sam prespavala... Stižem za tri minuta!",kaže češljajući svoju dugu zlatnu kosu, a onda mi zalupi vrata pred nosom.
""Čekam te u kuhinji. Imaš pet minuta!",povičem te krenem na donji sprat. Tata je već otišao na posao te je bilo pusto. Jedini zvuk koji se čuo je bila mašina za pranje suđa. Otišla sam i uzela čašu iz kuhnjskog dijela. Nasula sam kafu iz aparata, te polako ispijala to toplo savršenstvo gledajući kroz prozor. Ljudi su žurili ulicama. Niko od nas zapravo ne zna koliko je život lijep. Svi nekuda žurimo i ne osvrćemo se na sitnice, koje zapravo najviše znače. Mislim da ljudi trebaju samo stati... Zaustaviti se na par sekundi i razmisliti koliko im je zapravo lijepo.
Pogled sa prozora orebacim na sat u uglu sobe i vidim da je prošlo već dvadeset minuta i ako ne krenemo, zakasnit ćemo.
"Lena, ja idem sa ili bez tebe!",viknem te jrenem obuvati cipele. Taman kada primim šteku vrata, čujem korake iza sebe. Lena se u roku jedne sekunde pojavi ispred mene. Bila je u nekoj široj haljninici proljetnih boja, a na nogama je nosila baletanke. Bila je u nekom princeza fazonu i potpuna suprotnost čudovištu od maloprije.
"Ok, idemo.",kažem umorno te krenemo.
"Pa... Kako ti je bilo sinoć?",upita Lena kao da nadgleda situaciju.
"Gle, Lena. Bilo je užasno od tebe što si pričala neke stvari o meni. Moje djetinjstvo se ne tiče ni tebe, a pogotovo ne njih. Zašto se uvijek imaš potrebu isticati?",pričala sam polako gledajući u pod. Lena je vodila korak sa mnom, ali na zadnju rečenicu se naglo zaustvila. Privukla mi je pažnju te sam se okrenula.
"Ja uopšte ne privlačim pažnju!",poviče na mene dovoljno glasni da privuče pažnju prolaznika.
"Oh, ma daj. Priznaj samo! Uvijek me ponižavaš da bi bila najbolja, najljepša... Naj... Naj... Naj! Tako je bilo prije, a ni sada se očito nisi promjenila što si jučer i dokazala!", povičem i ja sve što mi je na duši dok suze naviru na moje oči.
"Ma je l' gospođice 'sestra mi je grozna'? Ja sam za sve krica je l' da? Ti nikada nisi preotela mog dečka? Nikada me niko nije ostavio na cjedilu zbog tebe? Nikadaa tata nije više pažnje pridavao tebi jer si ti ona mađa?!",i dalje je bila glasna, a ja sam već uveliko plakala. Ne znam do kada bi ovo trajalo, kakvr bi sve teške riječi pale i koliko bi se suza isplakalo da do nas nije došla neka lopta. Uhvatila sam je u ruke i okrenula sam se oko sebe. Vidjela sam jednog dječaćića od nekih osam-devet godina kako , iz dvorišta i blizini, preko ograde pruža ruke. Osmijehem mu se blago i priđem mu. Lena krene sa mnom.
"Hvala Vam!",kaže dječačić blago. Pomazim ga po tamnoj crnoj kosi te mu se osmijehnem.
"Nema na čemu, maleni.",kažem blago.
"Kako se zoveš dušo?",upita ga Lena sladunjavim glasom.
"Eliot!",rekao je blagim dječijim glasom kada je do njega prišla malena plava djevojčica stra svega nekih pet ili šest godina.
"Ćao malena. Ja sam Hanna, ovo je moja sestra Lena!",kažem uz širok osmijeh.
"Ovo je Aurora, zovemo je Rora. Ona je moja mala prijateljica. Znamo se od djetinjstva i nerazdvojni smo.",kaže grleći je.,"Zajedno igramo lovice, žimire, pjevamo, crtamo. Mnogo je volim.",kaže umoljato.
"Da li ste se i vas dvije tako igrale?",upita uz osmijeh. Ja pogledam ka Leni, a oči mi zaiskre od suza.
"Jesmo!",kažemo obje.
"Tako i trebate. Nemojte se nikada razdvojiti. Vi ste prave sestre!",kaže maleni Eliot, a nas dvije se pogledamo.
"Dođi ovamo!",kažem Leni i jako je zagrlim. Plakala sam i kvasila svojim suzama njenu cvjetnu haljnicu.
"Oprosti mala!",kaže Lena tiho.
"Oprosti ti, velika!,,kažem te prasnemo u smijeh. Aurora i Eliot su se također smijali. Onda je izašla jedna žena na vrata i pozvala ih u kuću.
"Idemo mama!"kaže Eliot.,"Nadam se da ćemo se uskoro vidjeti. Dođite nekada da se zajedno igramo!",kaže maleni dječaćić na što mu ja i Lena pošaljemo zračni poljubac i potvrdno odgovorimo. Pogled prebacim na ženu na vratima. Tamna crna kosa, pune usne smeđe oči, unifor.... Pa to je ona pristojna konobarica iz kafića "Star". Majka je tako divnog dječačića, nije ni čudo da blista od sreće. Ja i Kena nastavimo put do škole već uveliko kasneći na prvi sat. Bilo je to likovno, te mi nije predstavljalo prevelik problem jer sam već dobila ocjenu. Požurile smo se malo i stigle pred škole tačno u vrijeme zvona za drugi čas. Rastale smo se i svaka je krenula prema svome društvu.
...
Prošlo je dva časa i sada je veliki odmor. Otišla sam do Jacea, jer se nismo vidjeli cijeli dan.
"Hej Hanna!",kaže uz ponosan smiješak.
"Hej, bebs!",kažem uz osmijeh.
"Danas imam iznenađenje za tebe. Budi spremna poslije škole. Oko tri dolazim po tebe.",kaže uz osmijeh, te se ja zagonetno nasmijeh.
"Hmm, dobro!"kažem te se ubrzo i rastanemo svako krenuvši prema svojoj učinonici.
Ostatak dana je bio poprilično dosadan i naporan.
...
Već pola sata tražim kombinaciju koju bih mogla obući. Jace je rekao da se ne moram previše sređivati, što znači da ne idemo u neki restoran. Odlučila sam obući tamno plave hlače poderane na koljenima i široku duksericu bijele boje. Bila je topla i osjećala sam se kao da me grli neki medvjed. Na noge sam obula bijele patike sa tri crne linije. Na usne sam stavila rozi ruž, a oči nisam pretjerano naglašavala. Kosu sam uvila i pustila i bila sam spremna za polazak.
Začulo se zvono na vratima te sam sišla brzinom svjetlosti.
"Hej Hannice!",kaže uz osmijeh. Jesam li ja jedina koja je primjetila da me više me zove srce? Znam da mi je to prije smetalo, ali sada mi nedostaje. Da mu nisam dosadila.
Svaka sumnja prestane kada me privuče u medvjeđi zagrljaj i poljubi u tjeme.
"Lijepa si mnogo...",kaže u moje tjeme, a osmijeh se raširi mojim licem i otjera svaku sumnju.
"Nisi ni ti loš.",kažem samouvjereno zabacivši kosu na što se on osmijehne te krenemo.
"Kuda me vodiš gospon?",upitam uzbuđeno.
"To je izneneđenje, madam!",kaže uz džinovski osmijeh te nastavi tihu i ugodnu vožnju.
Nakon petnaestak minuta Jace nas zaustavi na nekoj čistini. Oko nas su sve bile prostrane livade, zelenilo... Bilo je divno. Izašli svo i čim sam udahnula čist zrak znala sam da smo daleko od zagađenog Čikaga.
"Ovdje je stvarno divno!",kažem uz osmijeh.
"Još ništa nisi vidjela.",kaže te mi namigne, a zatim me povuče za ruku.
"Wow!",vrisnem nakon što vidim dvije dekice i dvije korpe pune hrane, te latice ruža kao dekoraciju.
"Ovo je divno!",vičem iz sveg glasa zagrlivši ga jako.
"Ta dam!",poviče neko iza nas. Okrenem se i ugledan vitku djevojku i dobro građen momak.
"Sviđa ti se izneneđenje?",upita Jace uz džinovski osmijeh, a ja smo nijemo posmatram. Pa to su Lena i Alex!
"Oh... Pa... I vi ste tu!",kažem iznenađeno uz lažan osmijeh.
"Iznenađenje!",poviče Lena uhvativši Alexovu ruku.
"Još jedan dupli spoj! Jej!",povičem sarkastično i lažno se osmijehnem.
"Meni je sinoć bilo divno pa sam sve ovo danas isplanirao sam!"kaže Jace uzbuđeno. Meni je raspoloženje bilo potpuno suprotno, ali koliko je truda uložio glumila sam sreću. Prišla sam mu i obglila ga oko struka. Kada smo se malo ispričali odlučili smo jesti.
"Ovo je super!",govorila sam punih usta jedući neko slatko pecivo sa višnjama.
"Ne mogu preuzeti sve zasluge, Lena mi je mnogo pomogla oko toga! Sjajna je stvarno!",kaže na što se pogledaju, a ona se lagano i sramežljvo nasmije.
"Hmm... Da... Lena",kažem sumnjičavo te nastavim jesti svoje pecivo od višnje. Alex je sve to gledao sumnjičavo, ali nije rekao ni riječi.
"Imam ideju! Idemo igrati istina izazov!",poviče Lena.
"Joj, nemamo dvije godine."kažem smoreno.
"Baš zato.",vragolasto se nasmije Jace, a ja samo glasno udahnem umorna od svih gluposti.
"Ja vrtim.,m",kaze Lena sretno.
"Alex pita Jacea.",kaže ona
"Hmm.. Istina ili izazov?",upita Alex.
"Istina.",kaže on.
"Kako je tebi i Hanni u vezi?",upita, a ja se zagrcnem sokom na ovo pitanje. Šta se to njega tiče?!
"Super. Volimo se i međusobno poštujemo što je najvažnije!",diplomatski odgovori Jace, na što ga ja zagrlim.
"Sada ja pitam Lenu!",kažem.
"Leno, istina ili izazov?"upitam.
"Izazov, naravno!",kaze samouvjereno. Grdno se prevarila.
"Izazivam te da objaviš svoju blam sliku na Instagram story, ja je biram!",kažem podlo jer znam koliko to mrzi.
" ne bi valjda.",kaže u nevjerici.
"Samo me gledaj!",namignem joj te uzem njen telefon. Nađem sliku na kojoj je kihnula te slučajno uslikala. Izgledala je presmješno, kao neki pacovčić. Tako joj i treba kad me jučer onako blamirala.
"Istina ili izazov?",upita me Jace.
"Istina.",kažem blago.
"Najveći strah?upita on.
"Gubitak nekog bliskog i šuma.",kažem, a jeza prođe mojim tijelom.
"Sada ja pitam Hannu!",kaže Lena podlo.
"Pa hajde.",namignem joj.
"Istina ili izazov?",upita podlo.
"Istina?"kažem oprezno, a osmijeh koji se razvuče njenim licem mi salje strah u kosti.
"Koliko ste se puta ti i Jace poljubili?",upita pakosno jer zna da ne volim takva pitanja.
"Ja više neću igrati ovu igru.",kažem te ustanem te krenem šetati. Jace je krenuo samnom, ali ja sam mu rekla da ću brzo. Polako sam hodala proplankom dok je srce jako lupalo u mojim grudima. Zašto mi ono radi? Moja sestra me najviše od svih blamira i podcjenjuje... Šta sam joj uradila.? Hiljadu pitanja vrilo se mojim mislima. Najvažnije mi je bilo:"Što sada?"
Odlučila sam biti hrabra, kao i uvijek do sada, i vratiti se tamo. Kads sam stigla atmosfera se vatila na staro, a svako malo sma osjetila bržan pogleda na sebi od strane Alexa, Jacea ali i Lene. Na sada se brinu.. Krasno.
Noć je polako padala, a mi smo shvatili da je vrijeme za polazak. Pokupili smo stvari i sjeli svako u svoj auto. Jace i ja, Alex i Lena.. Do kuće sko stigli brzo, a na izlazu Jace mi je tiho rekao:"Vidimo se lijepa moja.", a zatim je njegov auto nestao odatle, a ja sam polako i umorno ušla u kuću, a zatim i u svoju sobu. Uradivši sve što sam trebala, legla sam u krevet i prepustila se nekom boljem, maštovitijem svijetu snova.
.....
To je to za ovaj dio. Nadam se da vam se priča za sada dopada. Nadam se da vam je bilo zanimljivo. Uskoro je novi dio. Sviđaju li vam se nastavak?? Šta vi mislite o likovima? Pišite u com, zanima me vaše mišljenje! Stay tunder. Pišite utiske.💖
Alex&Lena
Alex&Hanna
Jace&Hanna
Mendi&Zack
Sara&Zack
Najdraži par?