Glava nije moja. Toliko me boli. Imam utisak da mi je glavna pet puta veća, a mozak otečen i uništen. Mrzim ovaj mamurluk nakon pijane noći. Preterala sam. Nisam trebala da pijem toliko. Neću se skoro od ovoga oporaviti.Tako sam mrzovoljna, svaki deo tela me boli. Loše sam spavala, stalno sam se nešto budila, a onaj prokleti smeh me je pratio celu noć. Kako sam samo mogla da pomislim da bi izmedju nas moglo nešto da bude? Kako sam samo smela da se ponadam? Baš sam ispala glupača. Smašna sam samoj sebi. Od toliko devojaka koje može da ima kad god poželi, ja nemam ni najmanju šansu. Završavam sa tim iako još ništa nije počelo. Gasim svaku nadu. Ne zanima me više ništa što ime veze sa njim. Ponašaću se kao da mi se nikad nije obradio, niti da ga poznajem. Zapravo i ne poznajem ga. Ne znam ništa o njemu. On je samo jedan običan stranac u mojim očima. Ostaće samo kao sin najpoznatije pevačice o kojem ponekad nešto pročitam u tabloidima. Jedna velika tačka.
Ne znam ni koliko je sati. Osećam takvu mučninu, takvu malaksalost. Najradije bih ostala ceo dan u krevetu i nigde ne bih išla. Marija i dalje spava. Nemam nameru da je budim, neka se odmori. Potrebno mi je da budem sama, da slušam ovu tišinu. Ne želim ni sa kim da pričam, želim da ćutim. Nemam snage. Ubio me je ovaj alkohol. Ubio je svaku moju želju.
Otvorila sam vrata terase kako bi ušlo malo svežeg vazduha. Još jedan divan dan, ali moje raspoloženje je očajno. Ne znam da li sam umorna, tužna, besna.. totalno sam van elementa. Više ne želim da pijem, ne želim da kvarim ovaj odmor.
Neko kuca na vrata. Možda je Veljko, sigurno se brine za nas. Sinoć me je baš iznenadio. Simpatičan je i dobar, i verujem u to da mu se Marija svidja. Bar sam takav utisak stekla. Mada bila sam pijana pa mi se većinu stvari pričinilo ili je moja mašta odradila svoj deo posla. Neću se mešati jer ne želim da na kraju ja ispadnem kriva ako se nešto desi. Obećala sam Djordju da ću je čuvati, ali ne mogu joj zabraniti ako ona to bude želela. A poznavajući moju malu sveticu, neće želeti i neće ništa uraditi po pitanju drugih muškaraca kad ima jednog pored sebe. Verna Marija. Joj Bože..
Verovatno izgledam očajno, ali nemam nameru da se sredjujem. Ko god da je ne zanima me. Jedva stojim na nogama. Otvaram vrata i imam šta da vidim. Ovo nisam očekivala. On. Gledam ga, ali ne progovaram. Ljuta sam na njega. Ljuta sam na sebe.
- Vidim da si imala burnu noć.
- Baš kao i ti.
Rekla sam ljutito. Ne znam šta pokušava samo, što me progoni. Nema nikakvu obavezu prema meni, ne poznaje me, ne zna ništa.. Želim da me ostavi na miru, da nestane iz mog života. Ta mi sranja nisu potrebna.
- Izvini ako smo sinoć bili malo bučni. Jesi uspela da se naspavaš?
- Šta tebe briga da li sam se naspavala.. Ne znam ni šta sad tražiš na mojim vratima, šta hoćeš?
- Zašto si ljuta na mene, jesam nešto pogrešio?
- Slušaj, nemam nameru da se ovde raspravljam sa tobom. Tvoj život tvoja stvar, moj život moja stvar. Ne poznajemo se, neka tako ostane. Ti na svoju stranu, ja na svoju.
Zatvorila sam vrata pre nego što je uspeo išta da kaže. Bukvalno onako besno zalupila sam mu vrata pred nosem. Nisu me zanimala njegova objašnjenja. Samo neka me ostavi na miru i neka ode od mene. U svoj toj frci nisam ni primetila da se Marija probudila. Verovatno je sve čula. Sledi trenutak objašnjena za koja nisam baš naročito nešto raspoložena.
- Šta se to dešava između vas?
- Ništa.
Drčno sam joj odgovorila da bih joj stavila do znanja da me više ništa ne pita, ali bila je suviše radoznala.
- Nemoj da me lažeš. Šta je bilo sinoć?
- Nije ništa bilo. Dečko je imao društvo, lepo se provodio pa je došao da se izvini zbog buke. Ne razumem šta pokušava i šta izvodi. Ne zanima me šta radi, želim da nestane iz mog života i da me ostavi na miru.
- Možda mu se svidjaš.
- Verovatno, pa je zato doveo devojku sa kojom je orgijao celu noć.
- Jesi se ti to zaljubila u njegaa? Ljubomorna siii…
- Nisam. I nemam nameru. To mi u životu nije potrebno. Videla sam ga sad i verovatno više nikad u životu. I zašto bih bila ljubomorna kad ga ne poznajem, niti mi je stalo do njega?
- Nikad se ne zna. Možda je on tvoja sudbina i..
- Kakva sudbina, nemoj da lupaš.
Menjamo temu jer ne želim više o ovome da pričam. Suludo je.
- Kako god ti želiš. Nego kako smo mi sinoć dospele do sobe, ja se ničeg ne sećam,baš sam se napila.
- Tebe je Veljko doneo do kreveta, a ja sam se nekako pored vas dogegala. Bolje podnosim pijanstvo od tebe.
- Veljko? Blamaa.
- I bio je baš pažljiv prema tebi, a moram ti reći da si i ti bila baš nežna.
Skočila je iz kreveta baš sa onim izrazom lica sa kojim sam je zamišljala. Nisam mogla da se ne nasmejem. Bila je tako slatka sa svim tim izrazima na licu.
- ŠTA SAM RADILA?
- Opustii se, samo si ga grlila i par puta poljubila u čelo.
- Moliiim?
- Bila si pijana i nema potrebe da dižeš toliku frku, nisi ništa uradila da bi se kajala.
- Sva sreća, ne znam kako bih to podnela. Više nikad neću da pijem, jesi me čula..
Počela sam da se smejem ponovo. Zar je toliko bitno što se jednom u svom životu opustila i uživala i popila toliko da ne zna za sebe. Definitivno moram još malo da je pokvarim dok ne bude kasno. Skuvala sam nam kafu i sele smo na terasu kako bi malo došle sebi. Bilo je baš toplo, a plaža kao i obično puna. Čini mi se da ih svakog dana ima sve više. Volela bih da mogu svaki dan, kada se probudim, da izadjem na terasu i vidim izlazak sunca, more koje se presijava, plažu koja je puna razigrane dece, a onda taj čaroban zalazak sunca i nebo puno zvezda. Uživala bih kada bih živela ovde. Ne treba mi niko, bila bih dovoljna samoj sebi. Bila bi to pravi život za mene.
***
Mesečeva svetlos svetlucala je po površini vode, a mesec se oslikavao tako da mi se činilo da mi je na dohvat ruke i da svakog časa mogu da ga dodirnem. Gledala sam tako u beskonačnost i razmišljala o osećanjima, o željama, o onome što je bilo i ono što bih volela da bude.
Pomislila sam i na njega. Pokušavala sam sebi da objasnim zašto je njegova blizina unosila nemir u moje telo i zašto mi svaki put srce tako jako zaigra, a noge počnu da klecaju, kao da gubim tlo pod nogama. Nije bilo šanse da je uspeo da me zavede. Odbacila sam tu mogućnost da sam zaljubljena u njega. Ne poznajem ga. Ne znam ništa o njemu. Samo smo par puta pričali, a to nije moglo da bude dovoljno za ova osećanja koja me muče. Nisam želela da verujem u to da možda ima neke hemije izmedju nas, da postoji stras i privlačnost, možda i ljubav. Nisam mogla da verujem, zapravo nisam želela da poverujem u tu mogućnost. Nikad ne bi mogli da uspemo. Ja ne bih želela da živim pod takvim pritiskom i da stalno budem u centru pažnje. Govorila sam sebi da je on samo jedan od prolaznika u mom životu i da ne treba da mu pridajem toliko značaja. Za samo par dana spakovaću kofere, napustiti ovaj divan raj i više ga nikad neću videti. Ostaće mi samo sećanje na njega, ništa više. Smejaću se samoj sebi kada prodje vreme i kada shvatim da sam se ponašala kao klinka. U stvari, već sam samoj sebi smešna, a mogu misliti njemu. Mada on je na to navikao. Svakog dana ima po neku novu devojku tako da mu to nije čudno. Svestan je svojih kvaliteta, ali i svojih mogućnosti i veoma dobro to koristi. Ne znam koliko je devojaka koje su se ponadale nečemu, a onda shvatila da to nikad neću imati. Koliko ih je samo zaljubljenih i povredjenih. Nije na meni da sudim, jer sam i sama takva postala, ali ne želim da ja postanem jedna od takvih devojaka i da opet budem povredjena. Znam da se od toga ne bi oporavila i da bi me to još više unuštilo. Svesna sam svega zato i ne želim da produbljujem dalje.
Potrebno mi je da me ostavi na miru jer ni sama ne znam koliko mogu biti slaba. Osećam se kao ogroman magnet za koju se lepe samo neke budale, neke propale i unapred nemoguće šanse.
Legla sam na pesak koji je još uvek topao. Nebo je tako šareno, presijava se i deluje tako umirujuće. Udahnula sam duboko i zatvorila oči. Osetila sam nečije prisustvo. Otvorila sam oči misleći da je Marija došla, ali ugledala sam njega. Sedeo je pored mene i gledao u daljinu. Imao je osmeh na licu. Imao je tako divne usne. Ne znam zašto ali obuzela me je tolika sreća što je tu. Nisam želela da kvarim trenutak tišine, uživala sam u njemu. Uživala sam jer sam ga delila sa njim. Mogla sam da osetim njegov miris, da čujem kucanje njegovog srca, da vidim sjaj iz tih očiju. Bio je lepši nego ikad do sada. Bio je srećan. Ćutala sam. Ćutao je. Samo smo gledali u daljinu i uživali u toj tišini koju smo oboje želeli. Napokon, prekinuo je tišinu. Rekao je tihim, nežnim i pomalo uplašenim glasom:
- Zašto me mrziš?
Zaledila sam se od tog pitanja. Zar je moje ponašanje prema njemu bilo toliko odvratno da je pomislio da ga mrzim? Bolela me je ta činjenica. Nisam želela da tako misli. Ne mogu da ga mrzim. Ne mogu, jer mi se nekom magijom uvukao pod kožu iako ga ne znam dovoljno. Previše mi se svidja, ali nisam želela to da odajem. Zapravo ne želim još samoj sebi da priznam.
- Ne mrzim te, nemam razloga za tako nešto, samo...
Zaćutala sam i pogledala u nebo. Nisam znala šta da kažem, kako da objasnim ova osećanja. Nije to bila mržnja, a opet nije bila ni ljubav. Bio je strah od toga šta ta ljubav ili strast može doneti. Okrenuo se prema meni. Osećala sam njegov pogled po celom svom telu. Te prelepe, pune usne razvile su se u onaj najlepši osmeh koji sam videla.
- Pa ako me ne mrziš zašto si tako stroga prema meni? Zašto mi ne dozvoljavaš da te bolje upoznam?
- Možda to ne želim.
- Zašto? Čega se plašiš?
Nekoliko sekundi sam razmišljala da li da budem iskrena i da kažem svoj strah ili da prećutim i zaboravim na sve. Odlučila sam se ipak za iskrenost.
- Tebe.
- Mene? Zar sam ja toliko strašan?
Nasmejao se još više. Delovalo mi je da je ovo neka igra za njega i da se veoma dobro zabavlja.
- Kakvu igru igraš samnom?
- Razumem zašto si ogorčena i takva prema meni, ali već sam ti rekao da ne želim da se igram sa tobom i sa tvojim osećanjima. Nema razloga da se plašiš mene, možda bi trebala da se plašiš tvojih osećanja prema meni.
- Misliš da imam osećanja? Koliko si samo samouverem. Poznata ličnost, frajer.. misli da svaku devojku može imati.
Izraz njegovog lica se promenio. Nestao je onaj osmeh. Postao je ozbiljan, hladan i pomalo tužan.
- U pravu si. Mogu imati svaku devojku, a znaš zašto?
- Zašto?
- Zbog novca, slave, popularnosti.. mnogi to ne razumeju. Misle blago njemu, može svaku ribu da ima.. a zapravo ne znaju koliko je to bedno i jadno. Ne želim da imam svaku devojku, želim da imam jednu devojku koja će me voleti zbog mene, ovakvog kakav jesam sa svim manama i vrlina, ne zbog onoga šta sam, zbog moje slave, novca, automobila..
Sad sam mogla da razumem tugu u njegovim očima. Sad mi je bilo sve jasno kao dan. On nikad nije upoznao pravu ljubav, ceo život je bio okružen sa lažima. On nikad nije bio iskren voljen, a verujem da je voleo pa doživeo isto ono što sam ja. Razočarenje. Ćutala sam jer nisam znala šta da kažem. Pogledao me je ponovo i osmehnuo se.
- Ti si prva devojka koju sam upoznao a da nije poludela zbog mog imene, moje popularnosti. Ti si jedina koja me posmatra kao običnog, onakvog kakav jesam. Zato si posebna. Pred tobom sam ja, a ne Aleksa. I ne želim da me mrziš. Ako ti ne prija moje društvo ne brini, povuću se. Samo mi kaži. Šta želiš?
Ustala sam i krenula prema vodi. Gledala sam u talase koji se prepliću kao dva zaljubljena para kada vode ljubav i predaju svoja tela jedno drugome. Tog trenutka sam znala šta želim. Želela sam njega. Želela sam da bude tu. Nisam mogla da odustanem i da ga odbacim od sebe.
Prišao mi je, stao iza mene i zagrlio. Stresla sam se od tog dodira. Poželela sam da me nikad ne pusti iz tog zagrljaja. Svideo mi se taj osećaj.
Šapnuo mi je tihim glasom..
- Reci mi šta želiš.
Pogledala sam u nebo, uhvatila ga za ruku i rekla:
– Želim da mi skineš zvezdu sa nebe.
Nasmejao se, pomilovao me po obrazu, poljubio me u čelo, a onda rekao ono što niko nikad nije..
- Ti si moja zvezda. Vidiš onu najsjajniju? Jednog dana ću se popeti i skinuću je samo za tebe, sve dok ti budeš sijala za mene i čuvala me.. celo nebo i sve zvezde ovog sveta biće tvoje.
Zagrlila sam ga. Stavila sam glavu na njegovo rame i ostali smo da stojimo tako zagrljeni. U tišini.