Mia
- Sranje! – opsujem glasno kad mi činija sa voćem padne na pod.
- Gospođo! – Karmen ulazi u kuhinju.
- U redu sam Karmen samo mi je pala činija.
- Ja ću da sakupim voće.
- Hvala ti – uhvatim se za stomak jer mi savijanje nije baš omiljeno.
- Šta rade devojčice?
- Uspavale su se?
- Zaista? – iznenadim se.
- Mislim da ih je iscrpeo izlet, uspavale su se čim sam im pustila crtani, samo sam ih pokrila.
- Neka ih, istuširaćemo ih sutra – kažem umorno.
- Možda treba da prilegneš malo, ne izgledaš dobro.
- Znam – pogledam u nju a ona kao krivac sedne preko puta mene.
- Gospodin Ford me zove dva puta dnevno, brine za tebe.
- Dakle špijunira me preko tebe.
- Nije tako ja ne bih nikad . . .
- Karmen opusti se, poznajem Artura, sigurno zove i moju majku, neko čami pred našom kućom ili . . . ma on je profesionalac po tom pitanju.
- Voli te.
- Znam ja da me on voli.
- Pa?
- Ne treba on da me voli.
- Ja . . . bojim se da ne razumem.
- Nema veze, idem ja u sobu, leđa me bole. Laku noć Karmen.
- Laku noć.
. . .
Zadržala sam se kod ginekologa duže nego obično, krvna slika mi nije dobra. Zbog toga što sam se zadržala duže naletela sam na Artura koga inače izbegavam, kad on dođe da vidi decu ja se povučem u sobu. Teško je, nedostaje mi . . . svakog dana.
- Mama tata je kupio sadoed.
- Jupi, samo vi ručkajte.
- Kako je bilo kod ginekologa? – pita me majka.
- Dobro.
- Zadržala si se.
- Sve je u redu mama – ne želim da je brinem zato krenem ka sobi.
Izujem se i spustim torbu kada se otvore vrata iza mene.
Artur.
- Trebalo je da me zoveš. Želim da idem sa tobom kod ginekologa.
- Obavestiću te kad idem sledeći put – dete je i njegovo.
- Je li sve u redu?
- Malo sam anemična ali ništa strašno.
- Sigurno?
- Da.
- Do kad ćemo ovako? – seo je na naš bračni krevet.
- Ne znam šta da ti odgovorim na to pitanje – sednem umorno pored njega.
- Nedostaješ mi.
- Molim te nemoj – ne mogu to da slušam, nemam snage.
- Pogledaj me – kaže mi.
- Mia pogledaj me – ponavlja oštrije i okrenem se ka njemu.
- Ne znam o čemu ti razmišljaš, niti znam kakvi su ti planovi ali ja ne planiram da odustanem od tebe, niti od naše porodice.
- Znam da ne planiraš Arture, ovde si, živ si – kažem iznervirano.
- A on nije. Na mom mestu treba da bude Luka! - ustao je iznervirano.
- Znam u redu? Prođe mi to kroz glavu čim ujutru otvorim oči! Imam podsetnik – skinuo je bluzu.
- Evo je. Linija – dodirnuo je ožiljak na grudima.
- Teško je zaboraviti na nju! – bacio je bluzu na pod.
Progutam knedlu da zadržim suze ali uzalud.
- Ali on nije ovde, žao mi je, znam da je to moja krivica i da mogu da vratim vreme i učinim nešto po tom pitanju učinio bih ali ne mogu. I vi ste moja porodica. Moja! Danas, sutra, za pedeset godina . . . vi ste moji! – povisio je ton.
- I vredelo je, koliko god neljudski, grešno, pogrešno i protiv zakona bilo, kad god te pogledam . . . shvatim da je na kraju ipak vredelo.
Ustanem i stanem ispred njega.
- Ne krivim te Arture, nisi ti krivac u mojoj priči ti si samo . . . tu. Znam ja odlično da te povređujem i činim . . . da se osećaš krivim što si živ ali kunem ti se . . . nikad nisam poželela da si mrtav, nijednog trenutka – izdahnem.
- Samo ne znam kako da se nosim sa ovim. Tvoj otac je ubio oca moje ćerke da bi ti dobio njegovo srce a ja završim u braku sa tobom. Kaži mi kako to da svarim za nekoliko dana? Nauči me jer moram. Usvojili smo devojčicu, rodiću ti sina, vezana sam za tebe do kraja svog života.
- Zar je to sve što nas veže? Deca?
- Zar je malo?
- Deca ne drže brak, ja to znam. Ništa ne drži brak osim ljudi koji su rekli "da". Dakle ako ga ti i ja ne držimo on neće opstati.
- Šta želiš od mene Arture?
- Da stavimo tačku na prošlost jer ako to ne uradimo nikad nećemo imati mir! -iznervirao se pa glasno izdahnuo.
- I teško je u redu? Život ume da bude takav, nije lak i ljudi su pokvareni, loši. Ni ja nisam među dobrim ljudima ali jebi ga nisam se ni za šta tada pitao ali sad se pitam, a pitam i tebe. Na neku stranu moramo, ostajemo u prošlosti ili idemo napred. Ja mogu lako ovo da rešim ali moj otac je promenio tvoj život, odluka treba da bude tvoja – uzeo je bluzu i otišao.
. . .
Mama me gleda ali ništa ne komentariše. Nisam ni ja za razgovor.
- Nora, Emili hoćemo li na spavanje?
- Gde je tata? – Nora ustaje.
- Tata mora nešto da obavi.
- Šta da obavi? – pita me Emili.
- Ima posao – nasmešim se.
- Kako moja mama? Mama Dajana? – raširila je okice.
- Ne . . . – dođavola.
- Pa tata je ovde svakog dana.
- Ali ne spava ovde – kaže pametno.
- Je li tata ljut na nas? – Nora se snuždila i osetila sam krivicu.
- Naravno da nije dušo. Dođite – sednem i smestim ih pored sebe.
- Tata vas voli najviše na svetu.
- Moj tata je najbolji tata – Nora se nasmejala. E dušo moja kako ću ti ikad reći da Artur nije tvoj tata kad ga obožavaš.
- Jeste – poljubim je.
- A hoće li i on ići na nebo? – pita me Emili.
- Kao moj prvi tata? – izgledala je kao da će svakog trenutka zaplakati.
- Naravno da ne Ema, vratiće se, obećavam.
- Da?
- Naravno. Hajde sada vas dve na spavanje. Može bajka?
- To!
- Može.
- Hajde cure idemo.