Dođem ranije kući zbog majstora i naletim na Karmen sa knjigama.
- Gospodine – odmah je ustala. Imam osećaj da me se plaši.
- Zdravo Karmen. Mia i deca još uvek nisu došli?
- Uskoro će, Mia mi je javila da postavim sto, devojčice su gladne.
- Verujem – krenem pa zastanem.
- Kako si se uklopila?
- Divno Vaša supruga je najdivnija osoba koju sam upoznala, pored nje se osećam kao da me džabe plaćate.
- Ne razumem.
- Prošle su tri nedelje i Ema se privikla na Vaš dom, dopada joj se kuća, vrtić, soba, Vaša supruga, Erika a najviše Nora. Manje spominje roditelje a gospođa Mia se prema njoj postavila kao majka, uspavljuje je, vozi u vrtić, radi sve što i za Noru. Dadilja Vam nije potrebna.
- Primetio sam. Šta kaže Mia?
- Rekla mi je da će joj pomoć biti potrebna ubuduće.
- Hm, pa šta god da odluči moja supruga ja podržavam.
- I još nešto gospodine.
- Da?
- Hvala Vam – nasmejala se.
- Na čemu?
- Na pomoć oko studiranja, nemate pojma koliko mi to znači, gospođa Mia i Vi ste divni ljudi.
Kakvo studiranje, kakva pomoć? O čemu priča?
- Nema na čemu, ostavljam te knjigama.
- Prijatno.
. . .
Devojčice su u dvorištu sa Karmen i Miom. Karmen se igra sa njima a Mia sedi i trlja slepoočnice. Ali u sledećem trenutku je ustala, stavila ruku na usta i ušla unutra.
- Završili smo gospodine? – obaveštava me majstor.
- Hvala vam – platim im i ispratim ih a zatim krenem za Miom.
- Draga? – zagrlim je.
- Hej.
- Jesi li dobro? Video sam da tri je kao bilo muka.
- Da, malo. Jesu li otišli majstori?
- Jesu. Želim nešto da te pitam.
- Pitaj.
- Karmen mi je danas zahvalila za pomoć oko studiranja. O čemu ona to?
- A to – nasmešila se.
- Devojka želi da studira i rešila sam da joj pomognem.
- Zašto?
- Pa . . . čuvala je Emili, devojčice je obožavaju, i budimo iskreni ona je sama i biće joj teško da plati studije, biće potrebno puno da radi a to je sve teško uklopiti, želim da joj pomognem, dopada mi se.
- Pa . . . usvojimo i nju? – našalim se.
- Ha, ha, ha, majko mila. Am . . . Karmen je pouzdana devojka a moja majka je sve starija, Karmen će moći više da nam pomogne sa decom nego moja majka.
- Ali rekla mi je malopre da ti pomoć nije potrebna, Emili se lepo uklopila. Ne kažem da treba da je otpustimo ali puno se trudiš oko nekog koga poznaješ manje od mesec dana.
- Želim da Karmen i dalje radi za nas jer ja neću moći još dugo da jurim za devojčicama, vozikam ih i posvećujem im punu pažnju.
- Ne razumem.
- Planirala sam da ti kažem kad smo se venčali ali iskrsli su novi problemi ali mislim da smo sada stabilno.
- Mia ništa te ne razumem.
- Trudna sam. Skoro tri meseca.
Raširim oči i nasmejem se od srca.
- Još jedno dete?
- Još jedno dete – potvrdila je.
- Ne da sam dobar u ovome – zagrlim je snažno. Dete sa njom.
- Dakle srećni smo?
- Naravno da smo srećni, dobićemo bebu – spustim ruke na njen stomak i poljubim je.
Ne mogu da verujem da imam dom pun dece i ne mogu da verujem da sam jebeno najsrećniji čovek na svetu.
Mia
Artur se igra sa devojčicama, zapravo on ih uči kako da biju muškarce a ja ih gledam i smejem se. Kad je Artur predložio da naprave pauzu Emili ga je nazvala ocem i on se iznenadio i pogledao u mene.
- Cure baka je u kuhinji idite da pojedete nešto slatko – naredim im i one otrče.
- Šta je ovo bilo? – pita me zbunjeno.
- Zaboravila sam da ti kažem ali juče i mene nazvala majkom, Karmen mi je rekla da je pitala Noru da li nas dvoje možemo da budemo i njeni mama i tata a Nora je pristala.
- Je li to u redu?
- Ne znam Arture, ti si njen brat a njena majka je još uvek živa ali dete se uklopilo sa nama bojim se da neće dobro podneti to ako joj kažem da nas ne zove „mama" i „tata". Možda treba da angažujemo nekog dečijeg psihologa.
- Meni ne smeta.
- Ne smeta ni meni ali šta ako se njena majka probudi? Sigurno će je odvesti.
- Ne dopada mi se to. Jesi li ih videla? Pa one obožavaju jedna drugu.
- Znam ali takva je situacija. Ne znam šta je pametno.
- Nazvaću sutra da vidim kakvo je stanje sa Dajanom.
- Nazovi.
- Kad ćemo videti bebu? – stavlja ruku na moj stomak.
- Naredne nedelje.
- Trebaju nam muškarci u kući – konstatuje.
- Zaista?
- Da, ja sam u velikoj manjini.
- Jesi – poljubim ga.
. . .
- Ćao Grejs – pozdravim Arturovu sekretaricu i uđem u njegovu kancelariju.
- Imam dobre vesti – objavim.
- Koje? – trgnuo se.
- Od danas sam zvanično na bolovanju – rešila sam da iskoristim malo situaciju što mi je suprug u neku ruku šef.
Nešto nije u redu, nije oduševljen kao što sam mislila da će biti. Pa on ne želi da radim.
- Arture.
- Zvali su me iz Švajcarske, Dajana se jutros probudila i izgleda da će biti dobro.
- Pa to je dobra vest zar ne?
Nije odgovorio na pitanje.
- Hajde, treba da se vidim sa advokatom.
- U redu.
. . .
Posmatram Emili i ne mogu da verujem da će otići. Sa nama je puna tri meseca, zove me majkom, raduje se sa Norom što će doboto brata jedostavno, mi smo porodica. Ali njena majka se probudila iz kome pre nedelju dana i Artur je danas otišao po nju. Objasnila sam joj da će videti majku, bila je srećna naravno ali ona misli da će njena majka živeti sa nama. Da, bivša devojka mog muža pod istim krovom sa nama. Ne znam kako će ovo ispasti ali znam da Artur ne želi Emili da vrati majci, želi da ostane sa nama, želim i ja ali majka je majka.