Mia
Sedim pored Arturovog kreveta i čekam da se probudi. Uplašila sam se. Doktor kaže da je bila u pitanju nepravilna aritmija ali s obzorom na presađivanje on mora voditi računa. Osećam krivicu. Vikala sam na njega i on je vikao na mene a sve ukupno je dalo loše rezultate. Da li je istina? Srce u njemu me još uvek voli? Kako to može biti moguće?
Zagledam se u njegovo lice i vidim ono što gledam već neko vreme, Artur Ford je lep čovek ali lep na loš način. Možda to nije lepota koliko je privlačnost. On je čovek kojeg želiš, neko sam kim ćeš provesti nezaboravnu noć ili nekoliko njih. Ceo njegov stav kao da govori "Odjebite" ali i pored toga evo ga ovde, spašava firmu čoveka kojeg sam volela, kojeg i dalje volim. Zašto to radi? I ovaj odnos među nama, ne razumem. Ponaša se kao da polaže neko pravo na moj život, na mene, moju ćerku . . . A ja koristim Lukino srce kao izgovor da ga držim što dalje od sebe.
Znam da nije on kriv što je dobio Lukino srce ali zašto je morao da se pojavi u moj život i napravi buru? Bila sam dobro, Nora i ja smo bile dobro a sada više nismo.
Da li je opsednut sa mnom samo zbog Lukinog srca? Ili je to možda čovek u njemu?
Zar sam postala ovakva žena? Žena koja je toliko gruba prema muškarcu da je završio u bolnici? Zar sam se toliko promenila? Postala netolerantna i nezainteresovana za tuđu bol? On pati, danas sam videla da pati. Mrzi Lukino srce . . .
Tako sam umorna, tako sam umorna . . .
Artur
Mrzim jebene bolnice. Okrenem glavu i ugledam žensku glavu kako spava na mojoj ruci. Mia. Koliko dugo je ovde? Pozovem sestru dok pokušavam da se setim svega što se dogodilo.
- Budni ste – sestra progovara i Mia se budi.
Pogledala je u mene i trepnula nekoliko puta.
- Jesi li dobro? – pita me.
- Stiže doktor – sestra je obaveštava.
Mia je ćutala dok mi je doktor objašnjavao problem, može on pričati do sutra znam da me je jebeno srce napalo zato što sam se svađao sa njom. Vikao sam na nju i dok je gledam ovako bledu obuzima me krivica. Ostala je sa mnom. Bože moram da se rešim ove opsesije, to ne može biti zdravo, ali kako? Kako?
Kako nije bilo ništa ozbiljno mogao sam odmah da krenem kući.
- Treba li ti pomoć? Sa odećom? – pita me Mia.
- Ne.
- Biću ispred.
Sredim se, potpišem sve a za to vreme Mia me čeka, ne razgovaramo samo je tiha, previše.
Mia je pozvala taksi i oboje smo ušli na zadnje sedište, dali smo adrese i ona je rekla da odveze prvo mene.
Pozovem sekretaricu i rešim sve današnje obave, radim bilo šta samo da ne gledam u nju.
. . .
Kako nisam imao novčanik kod sebe Mia je platila taksi, kratko je pozdravim i krenem ka kući. Uhvatim čistačicu na ulazu i samo joj kažem da ode kući. Treba mi tuširanje.
Čujem ponovo otvaranje vrata.
- Lara rekao sam ti da ideš kući – okrenem se i umesto Klare ugledam Miu.
- Nije Lara.
- Mislio sam da si otišla kući.
- Nismo završili razgovor – spustila je torbu.
- Ne moramo, bila si jasna.
- Poslala sam te u bolnicu – krivica joj se ocrtava na licu jasno poput dana.
Podrugnem se u sebi i izvučem piće.
- Da li želiš? – ponudim je.
- Pre dvadeset minuta si izašao iz bolnice – uzela je flašu i spustila je na sto.
- Ne bi trebalo da piješ – mršti se.
- Mnogo toga u životu ne bi trebalo da radim.
- Zašto ne odeš u sobu i odmoriš malo.
- Mia! – pogledam je ozbiljno.
- Ne treba mi tvoje sažaljenje – prezirem to.
- To nije sažaljenje već savet doktora.
- Da je doktor u pravu ja bih već bio mrtav.
- Nisi mrtav! – povisila je ton i stala ispred mene.
- Živ si, dobio si drugu priliku i treba da je iskoristiš.
- To se tebe ne tiče.
- Naravno da me se tiče!
- Zašto? Zato što imam srce tvog dragog Luke? Savršenog verenika i idealnog čoveka?
- Vidi . . .
- Znaš šta? Imam novost za tebe. Ja nisam dobar čovek, nisam čak ni prosečan. Ne marim za dobrobit drugih, jebe mi za to čiju kompaniju moram rasparčati u delove da dobro zaradim i boli me uvo koga moram pregaziti da bi došao do cilja. Ja sam sušta suprotnost tvog dragog mrtvog verenika i fućka mi se za njegovo srce! – proderem se i njene oči se napune suzama.
Ne želim da mi bude stalo. Nije mi stalo, ne meni.
- Zato ako želim da se nalijem alkoholom uradiću to – uzmem flašu i sipam sebi piće. Pronesem čašu ustima spreman da nalijem alkohol na svu gorčinu koja samo što nije napustila moja usta kad mi čaša odleti u stranu i tresne o zid. Ona je izbila čašu iz moje ruke.
Pogledam u Miu i osećam kako mi se rad srca ubrzava. Toliko tuče da mi na trenutke oduzima dah.
- Nikad ali nikad se ne govori ružno o mrtvima. I ko si ti da govoriš o njemu kada ga uopšte nisi ni znao? I čuvaćeš to srce jer je moje! – stavila je prst na moje grudi.
- Ne interesuje me kakav čovek si bio ali iz nekog razloga moja porodica misli da si divan, moja ćerka misli da si njen otac a ja, uprkos svemu, brinem za tebe. Nisi dobio samo Lukino srce, dobio si ljude koje je on voleo, njegovu porodicu, i to nije bilo slučajno ti si sam odlučio da uđeš uz naše živote. I znaš šta? Nije lako imati porodicu, nije lako mariti za nekog niti ubediti druge da mare za tebe a cela moja porodica mari za tebe i ti nećeš povrediti moju porodicu! – njen nokat kao da mi probija kožu, ona je besna a ja samo želim da prekinem sve ovo jer njene reči pogađaju tačno tamo gde treba.
- Hteo sam samo da oplatim dug, to je sve, običan posao, vratim vašu firmu tamo gde je bila i odem. Bez obaveza, bez vezivanja. Ali umesto toga uhvaćen sam u ovaj vir sa tobom iz kojeg ne mogu da se izvučem, ne mogu ni da se posvađam sa tobom kako treba a da ovo srce ne krene da te brani.
- Tvoje srce očigledno ima više mozga od tebe. Želiš da izađeš sa tobom? U redu, izađimo. Želiš da spavaš sa mnom? Može, privlačan si čovek uopšte mi neće biti teško da izgužvam postelju sa tobom. Ali imaj na umu da ja nisam žena za lečenje frustracija niti jedno veče, ja sam žena koja dolazi u paketu sa ćerkom, majkom i porodicom bivšeg verenika. Ja vučem previše prtljaga sa sobom za samo jednog čoveka poput tebe. Ti nisi spreman za sve ono što dolazi u paketu sa mnom, pa još uvek se nisi pomirio sa činjenim da si živ zahvaljujući jednom dobrom čoveku a ja ne mogu biti sa nekim ko nije načisto sa sobom.
Jedna istina, druga, treća . . . U pravu je, za svaku izgovorenu reč je pravu.
- Ja sam žena koja se predaje do kraja i ukoliko želiš da budeš taj muškarac koji će biti na kraju ja moram da ti verujem. Moram da budem sigurna u tebe, u nas, u porodicu. Ne moraš biti Luka, ne možeš biti Luka jer je on bio drugačiji muškarac, moraš biti svoj jer ja moram znati ko je zapravo Artur Ford. Ko je muškarac koji se krije iza Lukinog srca jer dragi moj, ti se kriješ iza mog srca - lupnula je dva puta u moje grudi i sklonila ruku.
- Želiš da znaš ko sam ja?
- Da, želim.
- Ovo sam ja – zagrlim je oko struka i povučem na svoje grudi. Gledam kako joj se zenice šire od iznenađenja i osećam otkucaja njenog srca, brze otkucaje.
- U redu, dobićeš pravog mene - poljubim je i zaustavim vreme za nas dvoje.
Kažu da imamo puno ljubavi u životu, kažu da imamo milion specijalnih trenutaka, na hiljade sećanja, ali na vrhu svih tih hiljada i miliona uvek je samo jedna stvar. Danas, za mene, ta stvar je naš prvi poljubac. Nije mi oduzela dah, nije mi oduzela sposobnost razmišljanja, nije mi oduzela ništa, jednostavno dala mi je trenutak u kome osim nas dvoje ne postoji ništa.
Prvo. Naše. Novo. Moje. Ne njegovo, moje.