„Žena će sačuvati samo
onu tajnu koju ne zna."
– Probudi se. – čujem Donatov glas. – Probudi se, molim te. – osetila sam kako mi ljubi ruku, ali ne mogu da otvorim oči. – Keti... Srećo... Probudi se...
Hoću, ali ne mogu da otvorim oči. Pokušavam, ali ne ide.
– Malena. Oprosti mi... Hej... Volim te. – čujem ga kako plače ali ne mogu da ga vidim i utešim.
– Biće ona dobro. – čula sam Jasminin glas. – Mora da bude dobro.
Tada sam uspela da otvorim oči. – Donato. – prošaputala sam.
– Probudila si se! Probudila si se! – uhvatio mi je ruku i poljubio je. – Hvala Bogu.
Brzinula sam u plač. – Jesam li izgubila našu bebu?
Donato je spustio glavu.
– Odgovori mi. – plakala sam. – Donato...
– Ne znam, čekamo rezultate. O, moj Bože, ubiću onog gada.
– Gde je on sada?
– Tamo gde mu je i mesto. U zatvoru.
– Nemoj da plačeš.
U tom trenutku je naišao doktor. – Kako se osećate, gospođice? – upitao me je.
– Iscrpljeno.
– Imali ste sreće. – seo je. – Vaša beba je... Vaša beba je... dobro.
Uzdahnula sam. – Bože, hvala ti. Donato, zagrli me.
Donato kao da nije mogao da veruje to što je doktor rekao. Prišao je i zagrlio me čvrsto. Kada sam ga pogledala, shvatila sam da plače.
– Nemoj, nemoj, nemoj. – brisala sam mu suze poljupcima. – Beba i ja smo dobro.
– Ubiću ga!
– Nećeš.
– On je pokušao da me ubije?
– Jeste, kako bi mi se osvetio.
– Zašto mi nisi rekla za njega?
– Nisam smela. Bojala sam se.
– Katarina Stanojević, zašto se ti bojiš Donata Karmone?
Uspeo je da me nasmeje. – Ne bojim te se...
– Prvo si se bojala da mi kažeš da si trudna...
– Izvini. Ispričaću ti sve.
– Važi. – poljubio me je.
– Idemo mi, gospođice. – rekao je doktor Jasmini i oboje su izašli iz sobe.
– Boris mi je pozajmljivao novac za... alkohol. – priznala sam Donatu. – Bila sam alkoholičarka.
– O, Bože. – uzdahnuo je Donato.
– Nisam radila, išla sam u školu i nisam imala dovoljno para za alkohol.
– To si radila zbog situacije u porodici?
– Da. Htela sam da zaboravim na probleme...
– Utehu si pronalazila u alkoholu?
– Da. Boris mi je redovno pozajmljivao novac...
– Koliko mu duguješ?
– Pa...
– Koliko?
– Donato, ne...
– Koliko?
– Mnogo.
– Koliko?
– Više od pet hiljada evra.
– Molim?
– Da.
– Oh...
– Rekla sam ti da je moj život promašaj.
– E pa nikada više to nećeš da kažeš. Vratićemo mu jebene pare kada izađe iz zatvora i zapretiću mu da te ostavi na miru.
– Donato, ne...
– Čega se bojiš, malena?
Boris će otkriti TAJNU koju niko ne zna. Toga se najviše bojim.
– Kaži mi, molim te.
– Ne mogu.
– Zašto?
– Oprosti mi, ne mogu.
– Molim te.
– Najbolje je da se raziđemo, Donato.
– Ne, ne, ne.
– Ali ti voliš onu devojku i...
– Pa?
– Kako pa?
– To ne predstavlja nikakav problem, Keti. Ja ću je voleti do kraja svog života.
– Eto!
– Vidi, malena. Stvar je vrlo jednostavna. Ta devojka je bila moja... kćerka.
Kćerka?
– Kćerka?
– Da, kćerka.
– Kako to bila?
– Poginula je.
– Oh, ne! – briznula sam u plač. – Kako se to dogodilo? Kada?
– Pre dve godine, za njen osamnaesti rođendan.
– Ali nikada nisi pričao novinarima da imaš... kćerku.
– Komplikovano je.
– Ispričaj mi, moram to da znam.
– Imao sam samo sedamnaest godina kada je Barbara, moja bivša devojka, ostala u drugom stanju. Naravno da nisam bio spreman da postanem roditelj jer sam još uvek bio... dete. Ona je bila starija od mene godinu dana. Nije htela da abortira, iako sam je molio da to uradi. Par meseci kasnije je nestala. Niko nije znao kuda je otišla. Niko. Pre četiri godine mi se javila... Dona.
– Tvoja kćerka?
– Da. Htela je da se upoznamo.
– Šta si joj odgovorio?
– Pristao sam, naravno. Upoznao sam je. Imala je šesnaest godina. Bila je prelepa. Našli smo zajednički jezik.
– Nije te mrzela?
– Ne. Čak je htela da živi sa mnom, ali joj Barbara to nije dozvolila.
– Oh, tako mi je žao, Donato.
– Ja sam je ubio...
– Nisi, ne govori to.
– Osamnaesti rođendan je slavila u mojoj kući. Dovela je društvo i... dečka. Tada sam joj poklonio automobil i to je bila moja najveća greška.
Polako sam ustala iz kreveta i zagrlila ga čvrsto. – Isplači se, biće ti lakše.
– Godinama unazad plačem, ali to mi je neće vratiti.
– Znam. – zajecala sam. – Znam kako je kada izgubiš dete.
Raširio je oči i pogledao me. – Šta ti znaš o gubitku deteta?
– Oh, Donato. Ostavićeš me kada budeš čuo.
– Odgovori mi.
– Imam kćerku sa Borisom.
Gledao me je par trenutaka i bio je vidno iznenađen i zbunjen.
– To je moja tajna koju niko sem Borisa i njegove majke nije znao.
– Imaš dete?
– Da.
– Sa koliko godina si ga rodila?
– Sa dvadeset dve.
– Gde je to dete? Nije valjda...
– Stela je predivna devojčica.
– Gde je Stela?
– Živi kod... Borisa.
– Oteo ti je kćerku?
– Da. Videla samo je samo desetak puta otkako sam je rodila. Prokleti gad. Branio mi je da je viđam.
– Džukela!
– Ostavićeš me?
– Nikada. – grli me čvrsto. – Nikada. Pomoći ću ti da povratiš kćerkicu.
– Oh, Donato...
– Gde si upoznala tog gada?
– U jednom klubu. Bio je stvarno neodoljiv. Sve devojke su se ložile na njega, ali on je izabrao mene. Imala sam šesnaest godina kada sam ga upoznala. U početku je bio divan, davao mi je prokleti novac, a onda mi je rekao da... da...
– Polako, srećo, smiri se. Pozliće ti.
– Morala sam da budem s njim u vezi jer sam mu bila dužna. Nisam imala da mu vratim novac koji sam mu dugovala.
– Spavala si sa njim i dobijala si novac od njega za alkohol?
– Da. Nisam mogla da se odviknem od alkohola.
– Kako si uspela?
– Jedne večeri me je pozvao da odem kod njega i tada je hteo da me ponovo iskoristi. Odbila sam ga i on me je... silovao.
– Gad!
– Napravio mi je dete i ucenio me.
– Jesi li želela to dete?
– Jesam.
– Naredio mi je da abortiram, ali ja to nisam uradila.
– Kako si sakrila trudnoću?
– Jedva.
– Jesi li pila dok si bila trudna?
– Ne. Kada sam saznala da sam trudna, odrekla sam se alkohola. Jedva sam čekala da se porodim.
– Jesi li bila srećna kada si rodila Stelu?
– Presrećna.
– Šta se desilo posle porođaja?
– Boris mi je predložio da devojčica bude kod njega kući jer bi me svakako roditelji izbacili iz kuće kada bi čuli da sam rodila dete.
– Pristala si da dete bude kod Borisa?
– Nisam imala drugog izbora. Pristala sam i pokajala sam se. Branio mi je da viđam dete. Morala sam da slušam njegova naređenja kako bih videla malenu Stelu na par sati samo. – jecala sam u Donatovom zagrljaju. – Prelepa je, Donato.
– Ne sumnjam u to.
– Prava je lepotica. Poslednji put sam je videla pre godinu dana...
– Ko je čuva?
– Njegova majka.
– Slušaj me, Keti. Uništićemo tog gada. Priznaćeš policiji sve. Nemaš čega više da se bojiš. Ja sam saznao istinu i kao što vidiš, tu sam, nisam te odbacio. Šokiran jesam, ali nikada te neću ostaviti.
Zagrlila sam ga još jače. – Volim te, Donato.
– Volim i ja tebe. – priznao mi je. – Volim te i obećavam ti da ćeš uskoro biti non-stop pored svoje devojčice.
– Hvala ti. Hvala ti. Hvala ti.
– Šta misliš, hoćeš li moći da putuješ za nedelju dana?
– Ne znam, pitaćemo lekara. Gde me vodiš?
– U Beograd, da povratiš svoju devojčicu.
– Plašim se, Donato.
– Nemaš čega. Hej, tu sam ja. Ne brini. Onaj ološ je tamo gde mu je i mesto. Neće ti smetati. Kada budeš ispričala policiji sve, osudiće ga.
– Ali...
– Ne brini, imaš mene.
Ne mogu rečima da opišem koliko mi je bilo lakše kada sam priznala Donatu svoju tajnu i kada je ostao uz mene, a isto tako me je pogodilo njegovo priznanje da je izgubio kćerku. Ne verujem da će to ikada preboleti.
Desetak dana kasnije smo otputovali za Beograd.
– Kaži taksisti adresu Borisove kuće, idemo odmah tamo. – rekao je Donato.
– Donato, ne možemo...
– Kaži taksisti adresu.
Pola sata kasnije smo bili ispred Borisove kuće. Nikada ranije se nisam usudila ni da pomislim a kamoli da dođem sama kod njega kući. Sada mi je nekako lakše jer znam da je on na sigurnom a da je Donato sa mnom.
Raširila sam oči oduševljeno kada sam ugledala predivan prizor u dvorištu. Ugledala sam moju devojčicu Stelu.
– O, moj Bože. – uzdahnula sam.
– To je ona? Stela?
– Da, to je ona. – rasplakala sam se i zagrlila Donata.
– Stvarno je prelepa. – uhvatio me je za ruku i poveo ka kući. Devojčica je potrčala ka nama, ali je Borisova majka zaustavila.
– Stela, idi unutra. – naredila joj je.
– Mama! – viknula je Stela.
– Katarina je Stelina majka i niko je neće sprečiti da vidi svoje dete! – zagrmeo je Donato.
– Moj sin je završio u zatvoru zbog tebe, kurvo! – vikala je Borisova majka.
– Vaš sin je prokleti gad! – grmeo je Donato.
– Odlazite, zvaću policiju.
– Odlično. Pozovite ih. Taman da im ispričamo šta je sve vaš sin radio Katarini.
– Molim vas, idite. – počela je žena da plače. – Molim vas, ubiće me.
– Neka vas ubije!
– Donato, smiri se. – pogledala sam ga. – Molim te.
– Ne mogu da se smirim. Gospođo, spakujte Steline stvari, idemo odavde.
– Ne, ne, ne...
– Odmah!
Borisova majka je otrčala uplašeno unutra a Stela je potrčala ka meni i bacila mi se u zagrljaj. Obe smo pale na beton i grlile se.
– Mama, konačno si došla. – ljubi me. – Mnogo si mi nedostajala.
– I ti si meni, ljubavi.
– Molim te, vodi me odavde. Ne želim da budem ovde.
– Naravno, lepotice, idemo odmah odavde. – ustale smo polako. – Idemo, idemo. – grlim je čvrsto.
– Prelepe ste. – dobacio nam je Donato.
– Ko je on, mama? – upitala me je Stela.
– Ja sam Donato. – pružio joj je Donato ruku, ali je ona zagnjurila glavu u moj vrat.
– Ne stidi se, lutko. – govori joj Donato.
U tom trenutku je naišla Borisova majka. – Mogu li da je poljubim?
– Ne. – uzeo je Donato Stelinu torbu. – Zbogom, gospođo.
Otišli smo do mog stana. Nikada nisam bila srećnija. Moja devojčica je konačno sa mnom.
– Koliko imaš godina, lutko? – upitao je Donato Stelu, pokušavajući da je opusti i da joj se približi.
– Pet. – odgovorila mu je. – A koliko ti imaš godina?
Donato i ja smo se osmehnuli.
– Mnogo.
– Koliko? – bila je uporna.
– Ista je ti. – prošaputao mi je Donato na uvo. – Uporna.
– Koliko, koliko? – nastavila je Stela.
– Trideset sedam.
– Stvarno?
– Da.
– Pa to je mnogo. Moj tata ima trideset pet.
Uzdahnula sam. – Je l' ti nedostaje tata?
– Onako.
– Kako se ponašao prema tebi?
– Onako.
– Ljubavi, nemoj tako da mi odgovaraš.
– Bio je dobar prema meni, ali...
– Ali?
– Tukao je baku. Ona je htela da...
– Polako, ljubavi. – uzela sam je i spustila u svoje krilo.
– Baka je htela da ti budeš pored mene. Molila ga je da te dovede kod nas, da živiš sa nama. I uvek mi je lepe stvari pričala o tebi kada on nije bio kući.
– Stvarno? – iznenadila sam se.
– Da.
– Prokleti gad. – promrmljao je Donato.
– Prokleti gad. – ponovila je Stela. – Šta to znači?
– Donato, pobogu. – pogledala sam ga. – Nemoj pred detetom.
– Izvini.
– Šta znači to?
– To je ružna reč, dušo. – odgovorio joj je Donato.
– Ali ko je prokleti gad?
– Niko, lutko. – pomilovao je po kosi. – Jesi li umorna?
– Nisam. Hoću da gledam crtani.
– Važi. – upalio je Donato tv i pronašao crtani.
– Ne gledam taj crtani. Hoću Sunđer Boba.
Uzela sam tablet sa stola i pustila Steli crtani. Ležala je u mom krilu, gledala crtani i zaspala.
– Bože, predivna je. – osmehnuo se Donato. – Obe ste predivne.
– Ne mogu da verujem, Donato. Kaži mi da sve ovo nije san.
– Nije san, srećo, nije. – ljubi me. – Vraćamo se sutra kući.
– Kući?
– Mhm. Belfast nas čeka.
– Ali...
– Ne postoji ali! Hoću da se jagodica rodi tamo.
– Mango.
– Jagodica. – gricnuo mi je vrat. – Jagodica i kraj priče.
– Videćemo.