"Leah?"
"Marta?""
"Da ja sam Leah.."
"Marta sto ti.."
"Leah, hvala. Hvala za sve. Otisla sam ponosno, ne zeleci da se tebi nesto dogodi. Ako ikad saznas istinu, nemoj me osvecivat Leah!"
"Marta, ne cekaj!"-otvorila sam oci, naglo, sanjala sam ju. O kakvoj istini ona govori?! Nista mi nije jasno?!
1 godina kasnije
"U redu mama, skuzila sam sve. Usle smo u avion ne brini se ti nista, sve je u redu! Mama! Rekla sam! Bok."-uzdahnula sam i ugasila mobitel. Dan nakon sto je moja kcer napunila jednu godinu, odlucila sam vratiti uspomene. Selimo se, odnosno vracam se u Munchen. U isti stan, sve se vraca. Poslije onog sna, samo mi je jedno na pameti, OSVETA. Marta nije imala saobracajnu nesrecu! Znam to! Ubijena je. Sve se poklapa, a samo jedno ime mi je na pameti: ROBIN! Nitko me nece slomiti sada, sada sam druga ja, sada sam hladna, potpuno drugacija. Ljudi, zivot me napravio takvom.
"Mama?"
"Reci duso."
"Volim te!"-izustila je moja jednogodisnja kcerkica, to je moja najveca motivacija, moja Marta.
"Volim i ja tebe duso."-rekla sam i zaklopila oci.