Probudila se rano...jedva je čekala da vidi Hanu. Spremila se čekajući kola...nervozno je prebirala po poklonima bojeći se da nešto ne zaboravi. Sišla je u prizemlje i zatražila kafu. Sedela je posmatrajući predivno jutro zamišljajući njen i ćerkin susret...prošlo je tri meseca od kada su se poslednji put videle. Začu korake i okrenu se...umalo ne ispusti šolju sa kafom kada srete njegov pogled. Pocrvene i za momenat požele da nestane...odakle se on stvori?
-Dobro jutro...- promuklim glasom izgovori.
-Dobro jutro. – jedva prevali preko usana.
-Kada završiš sa doručkom, možemo krenuti.
-Krenuti? Zar neće doći vozač po mene?
-Ne...ja ću te voziti. Da li je to problem?
Ućutala je ne znajući šta da odgovori...bio je problem. Njegova blizina je činila nervoznom, teško joj je padalo jer nije mogla kontrolisati emocije. Odbiti ga bilo bi nekulturno i nezahvalno.
-Nije problem...mislila sam da imaš obaveze, posao?
Ošinu je pogledom i procedi.
-Ne brini, sve je pod kontrolom.
Krenuli su nakon dvadeset minuta...sela je na suvozačko mesto zalepivši se za vrata, bio je isuviše blizu. Osećala je da hvata drhtavica...njegova hladnoća je sve više pojačavala napetost. Tišina je bila nepodnošljiva. Gledala je kroz prozor a ništa nije videla, jedva je čekala da stignu i posveti se ćerki...nadala se da će ih ostaviti same.
-Mamaaaa...došla si. – devojčica joj ulete u naručje i zagrli čvrsto.
Jara se zaplaka kada oseti njen miris...meke loknice milovale su joj lice dok joj je bila u zagrljaju. Držale su jedna drugu čitavu večnost...nikada joj se nije obradovala ovako kao danas. Dete je bilo željno njene ljubavi...i sve što je više rasla sve joj je više nedostajala. Odvoji se od nje i radoznalo pogleda u šarene kese. Jara joj klimnu glavom i šapnu.
-Sve je za tebe.
Malena je uživala otvarajući kutije i diveći se lutkama, svilenim haljinicama...nije mogla doći do daha od sreće jer su svi pokloni stigli samo za nju iz Pariza. Isak ih je posmatrao iz polutame salona...srce mu je tuklo u grudima...gušilo ga je. Bile su iste, njegove dve najveće ljubavi. Anisa mu priđe i spusti ruku na njegove rame tiho izgovarajući.
-Najlepši prizor...ljubav majke i deteta je najjača. Sinko...vrati je.
Te reči ga pogodiše...baka je znala, nikada je nije spomenuo za dve godine...za njega je bila mrtva. Starica je osećala njegovu bol ali je mudro ćutala...trebalo im je vreme da strast utihne i prava ljubav nađe put. Ponekad u plamenu sagoriš zaboravljajući šta te vezuje i koliko to nešto vredi...koliko je važno i bez čega ne možeš. Jedini način je da se prepustiš.
Sati su prolazili kao minuti, nisu se odvajale jedna od druge...veče se prikralo i Hana je pokazivala znake umora. Raspremila je i stavila u krevet, ležala je pored nje ljubeći meke obraščiće svo vreme joj tepajući. Lagano je ustala da je ne probudi i sišla u salon...bilo je vreme da se vrati u rijad. Pozva sluškinju i upita za Isaka. Žena joj odgovori da stiže za par minuta.
Htela je videti Anisu i zagrliti je ali baka je otišla do rođake i ostala da prenoći. Htela joj se zahvaliti na svemu. Zazvoni telefon i ona se javi.
-Mama ne brini, sve je u redu. Dobro sam kao i Hana, upravo sam je uspavala. Zvaću te sutra.
Zvuk brojanica je upozori da je iza nje...okrete se i pogleda ga. Stajao je na pristojnoj udaljenosti i čuo njen razgovor, tiho reče.
-Sledeći put kada budeš razgovarala sa Bridž, pozdravi je.
-Hvala...hoću. Da li me vraćaš u rijad ili će vozač, Hana je zaspala?
Gledao je netremice...oči su mu bile modroplave i nedokučive, iz njih ništa nije mogla pročitati sem da je umoran, podiže ruku i prođe rukom kroz kosu, uzdah mu se ote iz grudi i odgovori.
-Ne bih želeo da me pogrešno shvatiš, da li bi prenoćila ovde? Umoran sam a kasno je...ne bih ni da momka dižem iz kreveta, vozio je danas ceo dan.
-Nije problem...gde ću spavati?
-Ja spavam u istoj sobi...ti možeš u gostinjskoj ili da ti oslobodim krevet?
Ona buknu u licu i zbunjeno odgovori.
-Gostinjska soba je sasvim u redu. – okrete se i pođe uz stepenice, srce joj je tuklo u grudima toliko da se plašila da ga čuje.
Šetala je po sobi pokušavajući da se smiri, užasan osećaj nemoći pratio je svo vreme. Nije znala kako je najbolje odreagovati, kako se ponašati kada voliš a niko si u njegovim očima. Lomila je prste nervozno zabacujući kosu sa lica. Trže je kucanje na vratima...zasta i iznenađeno pogleda prema zvuku, verovatno je sluškinja. Otvori i ustuknu gledajući ga sa strahom.
-Izvini, hteo sam ti reći da slobodno uđeš u moju sobu i uzmeš odeću ako ti je potrebna da se presvučeš.
Ona proguta knedlu i shvati da nema spavaćicu, klimnu glavom i pođe za njim. Steže je u grudima kada je ušla...sve je bilo isto i na svom mestu. Priđe gardaroberu i drhtavom rukom otvori deo sa policama, gledala je tupo ne razlikujući čija je odeća složena...oseti nalet vreline kada joj priđe. Stao je na korak od nje, osećala je njegov dah na vratu...okrete glavu i pogleda ga preko ramena. Naže se i uhvati drugi deo vrata, lagano ih povuče izgovarajući.
-Ovde su tvoje stvari...
Zažmuri i pokuša vratiti kontrolu, nije se micao...čula je kako diše i osećala toplinu njegovog tela. Jedva podiže ruku i uze svilenu tkaninu želeći da sakrije drhtanje. Držala je skupljenu na grudima gledajući u police, najteže joj je padalo da se okrene jer našla bi se pedalj od njega. Radije bi umrla nego dozvolila da vidi njen bol, njenu želju...ljubav.
Stajao je opijen njenim mirisom, malo je trebalo da je ščepa u naručje i uguši poljupcima. U glavi su mu sevale munje, strast je buktala...dani bez nje su morali biti naplaćeni, ona je morala vratiti, ona je mogla izlečiti i platiti. U poslednjem trenutku odustade i ukloni se odlazeći u kupatilo. Dobaci joj kratko..."laku noć" i zatvori vrata. Nasloni se na hladno drvo držeći se za čelo, u glavi mu je pulsiralo pri pomisli na tanku tkaninu spavaćice kako klizi niz njene obline. Znao je da nije vreme, još uvek je bilo mnogo prepreka između njih.
Tarik Al Amar posmatrao je dvoje mladih ljudi koji se vole, izgubljene u predrasudama najvećom preprekom za samospoznaju, napredak...ljubav. Mnogo je takvih koji celi život provedu predpostavljajući i donoseći sud bez pitanja, bez priče ili razgovora. Godine su prošle dok nije i sam shvatio da vreme koje je trebalo provesti uživajući u životu izgubio u predrasudama. Ona je kao usud, kao zla kob...ružna i podla, jedna od najtežih i najvećih mana. Ona uništava sve lepo trujući nam srce i dušu pretvarajući nas u zle, pokvarene i nesrećne. Mnogo je ljubavi uništila, ubila mnoge i nastavila živeti duboko zapaćena u ljudskim dušama. Kao bolest napada ranjiva i zaljubljena srca, briše sve lepo i donosi ljubomoru, razdor a potom i kraj. Tarik se zagleda u njihova lica i blago se osmehnu...u srcu je znao da ovo što se sprema reći neće doneti očekivani odgovor, nije on taj koji će presuditi, on je na prvom mestu Božiji čovek a onda sudija. Odgovor će naći sami...dete pripada oboma, sa kim će od njih dvoje živeti sami će rešiti. On je tu da im pomognem da nađu odgovor. Tihim glasom izgovori.
-Saslušao sam obe strane, situacija je vrlo komplikovana. Oboje zaslužujete potvrdan odgovor iz istih razloga...ljubav prema ćerki. Ja sam vernik...duboko verujem u Božiju promisao, koliko vidim sklopili ste građanski brak koji je samo zakonski ugovor. Oboje ste muslimanske veroispovesti i niste obavili zavet pred Bogom?
-Nismo – tiho potvrdi Isak.
-Očigledno je da vas ljubav ponela, prekršili ste neka „pravila" koja ste ispravili građanskim brakom...niste iskusili ni bračni život kako treba jer ste mislili da će to što vas vezuje trajati večno bez da se razumete a samo po sebi se podrazumeva. Stvari nisu tako jednostavne, jel tako? Postoji nešto mnogo veće i jače od nas samih...nešto što se mora poštovati i razumeti. Ja sam odlučio da vas upoznam sa tim i da vam to iskustvo priuštim na način na koji će te najbolje razumeti. Isak i Jara...živećete u uslovima običnih smrtnika, izolovani od rodbine i prijatelja...dva meseca zajedničkog života, predodređeni jedno na drugo. Iskusiće te sve ono što niste, ako se izborite sa tim a verujem da hoćete, doći će te da mi saopštite vašu odluku...tada ću vam dati odgovor kome će Hana pripasti. Ovde je adresa i datum vašeg putovanja. Dva meseca je dovoljno da shvatite ko je od vas pravi roditelj za vaše dete. I...moram da napomenem ni manje a ni više od dva meseca. Na papiru je ubeležen datum kada ćete doći u moju kancelariju. Želim vam sreću...do skorog viđenja, vidimo se po dogovoru. – starac ustade i nakloni se, laganim hodom izađe na vrata ostavljajući ih zgranute.
Isak priđe stolu i uze papir...Midelt, mali gradić u planinama. Na njemu je pisala selo i domaćin kome će se obratiti. Zgužva papir i zagleda se u jednu tačku...dva meseca? Ispalo je komplikovanije nego što je mislio.
-Izvini, da li sam dobro razumela...ovaj gospodin traži da živimo zajedno dva meseca??? Reci mi molim te da je ovo šala? Šta znači obični smrtnici? – uzbuđeno je govorilo vidno iznervirana.
-Znači to što je rekao...dobro si razumela. Ne razumem zašto je ovo je potrebno?
-Molim te, učini nešto...zameni sudiju, ovo je van pameti, mi smo razvedeni samim tim smo dokazali da je to najbolje rešenje za nas! – drhtavim glasom je govorila.
-Ne mogu ništa učiniti...ako bih tražio nekog drugog potrajaće mesecima. Kad bolje razmislim rešićemo brže uz njegov predlog jer ovakve parnice traju godinama. S obzirom da smo oboje ostali pri svom vezano za Hanu, ovo je najbolje što smo mogli dobiti.
-Dva meseca? Ne znam kako ćemo izvesti...ja nemam odmor toliko dugo, niko mi neće tolerisati izostanak duže od dve nedelje! – crvenela je od besa.
-Jaraaa...imamo isti problem, daj da pokušamo rešiti ovo na miran način. Uostalom i sama znaš da drugačije ne može. U Francuskoj bi čekala na presudu godinama jer se ne bih tek tako predao. I ja je volim isto kao i ti!
Izašli su na vreo vazduh oboje zatečeni situacijom. Više ih je brinula blizina, novi početak i strah od ponovnog povređivanja. Oboje su znali da sledeći rastanak ne bi podneli.