Čitao je poziv u radnoj sobi u vili u Marakešu...steže vilice skupljajući oči u ledene proreze. Bolela ga je sama pomisao na nju i posle toliko vremena. Nikada joj nije branio da vidi devojčicu, njegove obezbeđenje je malenu pratilo do Pariza i bilo uvek tu na usluzi. Jedini uslov koji je tražio bio je da vreme provode u luksuznom hotelu u apartmanu koje je iznajmljivao samo za njihovo viđenje. Želeo je da malena ima tretman kakav joj dolikuje. Znao je da pati za detetom ali sama je izabrala da ode. Posle teških reči ni jedno a ni drugo nisu reč progovorili, između njih se otvorila provalija koju nisu mogli prevazići. On iz ponosa a ona iz straha. Povredili su jedno drugo i povratka nije bilo, kraj je bio neminovan. Skupi šaku u pesnicu i začu se zvuk brojanica, još uvek je igrala njena poslednja slika sa aerodroma. Stajao je u gomili i gledao kako plače dok čeka u redu za čekiranje. Milion puta je u sebi izgovarao..."vrat se...ne ubijaj nas". Stajala je ispred staklenih vrata jecajući i okrenula se poslednji put sa očima punim suza, gledao je dok je gubio dah. Nežna i lepa sa kosom koja je poigravala oko sitnog lica, čulnim usnama koje podrhtavaju još jednom prelete pogledom preko mase ljudi ne sluteći da je gleda...tražila je njega neznajući koliko joj je blizu. Naglo se okrenula i pošla prema avionu. Taj bol ostao je duboko zariven u njegovu dušu...zavet koji je dala nestao je tog dana, njena ljubav nije bila toliko jaka koliko je mislio. Njenu bol je vezivao za njihovu ćerku i to je razumeo. Vreme nije donelo ništa novo samo ubod prošlosti koja se prišunja ne pitajući za vreme i mesto. Živeo je od njenog osmeha koji je gledao svaki dan uživajući u Hani. Bila je ista majka. Uze telefon i pozva advokata...znao je šta radi, čekao je kada će potražiti devojčicu.
-Mama...ne mogu da verujem! Namerno ovo radi, moram u Maroko ako hoću dogovor! Hana nije državljanka Francuske. Neće zameranja službi koje se bave sudskim pitanjima vezano za starateljstvo dece. Moja otežavajuća okolnost je što sam otišla bez prisile. Ne postoji ni jedan dokaz o mom maltretiranju jer ga nije ni bilo. Advokat mi je savetao da kažem da sam zlostavljana od strane supruga...to ne mogu. Ne želim lagati...želim samo da moje dete bude sa mnom. – drhtavim glasom je govorila Bridž.
-Idi...sve će biti u redu. Isak je mlad čovek, emancipovan...gospodin. Jeste tradicionalan ali nije divljak. Nisi se mogla zaljubiti u lošeg muškarca jer si sama po sebi duša od devojke. Naći ćeš rešenje. Nisam prošla dobro u braku sa tvojim ocem ali mogu ti reći da mogu biti izuzetni muževi i očevi. Poznajem par žena koje su srećne u brakovima sa marokancima, voljene su i poštovane. Kada malo bolje razmislim nije razlika velika ni kod naših, Evropljana. Muškarci su to...na ovaj ili onaj način njih najviše brine da li će ih žena voleti i pripadati im dušom i telom.
Izašla je ispred aerodromske zgrade na vreo asfalt. Zapahnu je poznati miris zemlje pune predrasuda, kontraverzi sa najlepšim bojama i magijom za koju čovek može reći da je jedina na svetu. U uskim letnjim pantalonama i košuljom boje lavande izgledala je savršeno. Iza tamnog stakla naočara za sunce tražila je pogledom slobodan taksi. Začu da je neko oslovi...okrete se i prepozna momka iz njegovog obezbeđenja. Mladić se predstavi i reče.
-Gospođo, ja ću Vam pomoći oko prtljaga...gazda je rekao da Vas odvezem do rijada, ako se slažete. Predlog je samo radi Vaše sigurnosti i viđanja deteta.
Klimnula je glavom i krenu za njim. Znala je da je u pravu...hotel koji god da je odabrala bila bi sama i pitanje je da li bi mogla viđati ćerku svaki dan. Imala je ograničen budžet i morala je voditi računa o svakoj pari. Sela je u auto i zavalila se u sedište posmatrajući prepune ulice. Ništa se nije promenilo, ista galama, muzika, vika prodavaca, magarci i zaprege...vulkan boja na svakom koraku. Bilo je popodne i nebo je imalo boju zlata lagano prelazeći u plamene obrise kako se Sunce bližilo zalasku. Ušli su u dvorište i pred očima joj je blesnu paleta boja procvetalih ruža...oseti njihov miris i preseče je bol. Ovde ga je prvi put videla. Brzo odmahnu glavom i pođe za sluškinjom do sobe. Iznenadi se kada je dovede do vrata njegove sobe. Otvorila je vrata i ukopa se u mestu...to je bio najlepši apartman koji je videla. Soba je bila potpuno renovirana. Prozirne zavese u pastelnim tonovima lelujale su se na vetru, veliki krevet sa posteljinom od atlasa na sredini prostorije...mozaik od ogledala na tavanici u kojem se ogledaju i mešaju boje celog prostora. Mekan tepih boje vina, lampe sa nežnim abažurima i miris eteričnih ulja. Ogromna terasa u cveću zakljanjala je pogled na dvorište, raj na zemlji. Sela je na krevet zadivljeno gledajući oko sebe...imao je dar da od svega stvori čaroliju i uvuče u nestvaran svet u kome je vladao bez premca. Oseti jezu kada pogleda na krevet...njegovo lice na jastucima i modre oči kako plamte u strasti izazvaše u njoj eksploziju strasti. Skoči kao oparena i otvori kofer tražeći odeću da se presvuče. Uđe u kupatilo i osmehnu se krajem usana, đakuzi kao omanji bazen...tuš kabina i ogledala na svim zidovima davali su utisak da je kupatilo ogromno.
Na brzinu se istuširila i obukla...stavi malo šminke i uputi se u prizemlje. Htela je pitati poslugu kako da stupi u kontakt sa njim, želela je videti Hanu. Iz kuhinje izlete Ismail i široko joj se osmehnu.
-Draga gospođo, dobro došli. Moje veliko zadovoljstvo je što imam priliku da vas ponovo uslužim.
-Hvala Ismail...molila bih te da preneseš gazdi da bih želela razgovarati sa njim.
-Naravno...odmah ću ga pozvati. Izvolite sesti u baštu...postavljena je večera za vas.
Laganim hodom uputila se prema stolu...duga haljina pripijena uz telo sa tankim naramenicama isticala je vitku figuru, kosu je skupila u nisku punđu sa nemirnim pramenovima. Nije žurila uživajući u opojnom mirisu, oko nje more predivnih cvetova povijalo je glavu na večernjem povetarcu. Dođe do fontane i zagleda se u vodu...svaki pedalj ove kuće je budio najlepše uspomene. Nikada nije bila srećnija, puna želja i strasti ne znajući da je pod istim krovom sa čovekom koji će biti njena najveća ljubav. Podiže glavu i začu zvuk brojanica...zažmuri verujući da je vara svest. Srce joj za momenat stade, zvuk se ponovi i oseti trnce koji joj prođoše telom. Lagano kao večnost okrete se i ugleda ga na stazi. Utonu u okean, nestade u plavetnilu ukočeno gledajući u njegove oči. Visok, oštrih crta lica u tamnom odelu stajao je nepomično neskidajući pogled sa nje...zapljusnu je vrelina i bez kontrole buknu u licu. U vazduhu se osećala napetost isprepletana strašću, čežnjom...bolom. Trenutak kada su reči suvišne, trenutak kada se duše u žudnji ponovo spoje ne želeći da se ikada rastanu...trenutak kada svo vreme patnje i očaja nestane.
Jara zadrhta...reč nije mogla izustiti, iznenadio je. Ni sanjala nije da je u rijadu. Prvi prekinu tišinu.
-Dobro veče...
-Dobro veče – jedva izusti.
-Nisam pitao, nadam se da nemaš ništa protiv vezano za smeštaj? Po meni je ovo bilo najbolje rešenje.
-U redu je...razumem. – bolelo je jer očigledno nije želeo da bude u kući.
Njegova hladnoća i mir su joj bili kao hladan tuš. Hiljadu misli joj se rojilo glavom...šta je očekivala posle dve godine? Otišla je, razveli su se i svako je krenuo svojim putem. Nije kriv što ga još uvek voli i šta ima sa tim, krajnje je korektan i držao je reč. Nakon odlaska se nisu videli, nikada nije pozvao... susrete sa detetom ugovarala je njegova sekretarica gospođa Seida.
Zakorači prema njoj i stade...podiže obrvu i pokaza rukom na sto.
-Večera je spremna, ne bih ti smetao...najbolje da večeras odmoriš. Sutra će doći auto po tebe, Hana te očekuje. Dogovaraćemo se o susretima dok se suđenje ne završi. – mirnim tonom je govorio...činilo joj se kao da priča sa strancem.
Ona podiže bradu i sevnu očima.
-Prešla sam ogroman put...došla sam samo zbog ćerke, želim je videti odmah. Naravno, ako ti to ne predstavlja problem.
Isak se namršti i odgovori.
-Na žalost ne može večeras jer je ujutru dovodi Anisa, bila je par dana kod bake i dede. Treba da stignu iz Tandžira oko 9h ujutru.
Ona nemoćno spusti glavi i oseti nalet suza, očekivala je da će malenu zagrliti čim dođe. Bilo joj je drago što je kod Anisa i Abdula, oni su je jako voleli. Uzdahnu i klimnu glavom, prošaputa.
-U redu. Hvala.
Nije se još ni snašala nestao je ispred nje kao duh iz lampe. Ovo joj je teže palo od dve godine samoće i tugovanja...ona je bila mrtva za njega. Sela je za sto i gledala tupo u hranu ispred sebe...došlo joj je da od besa porazbija sve, došlo joj je da vrišti na sav glas...više bi volela da ju je mrzeo nego što je ravnodušan.
Popila je čaj i pojela dva koluta banane...ustade od stola i uputi se u sobu. Svo vreme je tražila snage da prevaziđe ljubav koju je osećala prema bivšem mužu...sećanja su je ubijala, njegova ljubav joj bila potrebnija od vazduha koji diše. Ni jedan muškarac nakon njega nije zadržao njen pogled od nano sekunde...nijedan nije mogao u njoj probuditi ono što je mogao on. Telo je bolelo od želje za njim, sam pogled na njega nakon toliko vremena je doneo još veći pakao.
Šetao je po sobi kao lav u kavezu...bila je pod istim krovom, lepša nego ikada. Vreme je učinilo svoje, postala je prava žena sa očima punim sete, usnama koje su bile stvorene za poljupce, telom koje je tražilo dodire. Gledala ga je kao uplašeno dete iza kojeg se krila jaka žena svesna svoje lepote. Zažmuri pri pomisli na njihove noći, telom mu prođe talas strasti koja buknu kao vulkan...njena blizina ga je dovodila do ludila. Svaki trenutak bez nje bi joj naplatio samo u jednoj noći, voleo bi je kao da je poslednja. Začu korake na stepenicama, koračala je polako ne znajući da ih dele samo jedna vrata. Pitao se da li bi pobegla da zna, da li bi uzvratila poljupce...da li ga još uvek voli?
Jara uđe u sobu ne paleći svetlo...u polutami videlo se svetlo iz bašte. Nije joj se spavalo...podrhtavala je, osećala je čudan nemir. Pomeri zavesu i izađe na terasu, udahnu miris ruža...oseti svežinu na nagim ramenima i strese se. Sve više se pitala da li je pogrešila? Možda je trebala ostati i boriti se? Odmahnu glavom pokušavujući da se oslobodi besmislenih pitanja, to je prošlost koju ne može promeniti. Jednog dana će proći, ako ništa drugo bol će izbledeti...i sve ovo će biti lepa uspomena. Slušala je šum povetarca i začu zvuk kuglica kako se osnuraše u tami. Sledi se za trenutak misleći da halucinara...zvuk se ponovi. Pogleda u pravcu drugih vrata koja su vodila na terasu...bila su u mraku. Pričinjavao joj se, želja je u njenoj svesti kreirala je zvuk koji je želela čuti. Ništa se nije čulo, osmehnu se svojoj opseni, okrete se i uđe u sobi. Disao je na dva metra od nje upijajući je pogledom.