Kiša je padala danima, leva obala Sene je pružala setan izgled izazivajući nostalgiju za prošlim vremenima koje duboko zakopamo u sebi. Vremenima kada smo mislili da smo najjači jer imamo najvrednije, imamo ljubav...neko je tu samo za nas, neko ko je predmet našeg obožavanja. Svaki trenutak obojen bojom sreće koja je samo nama najlepša i muzikom koju budi svaki poljubac u tami i tiho izgovorena reč. Stajala je ne mareći za prolaznike koji su je zagledali i duboko u sebi osećali tugu ove mlade žene. Oči suve, bez suza koje su davno isplakane krile su bol od koje telo oseća nemoć i korake pretvara u hod po ivici. Izgubila je sve...a ima sećanja koja su samo kazna u dugim danima u nizu. Prošlo je mnogo, prošla je večnost od poslednjeg pogleda koji je ostao kao pečat očaja od kojeg nije mogla pobeći. Dve godine samoće pretvorenih u preživljavanje uzimale su danak njenoj duši. Spusti pogled i lice joj za trenutak obasja svetlost, osmehnu se kada pogleda zaljubljen par kako se smeši ispod žutog kišobrana...tiho samo za sebe izgovori..."kako su lepi u svojoj ljubavi". Utonu u misli i nestade u tami njihove sobe.
-Jara...ne ljuti se, pogledaj me. – tiho je šaputao.
Gledala je u mesečinu okrenuta leđima...dane je provodio na poslu, bila je sama i ubijala je monotonija. Sve se svelo na kuću i to ju je ubijalo. Sasvim drugačije je zamišljla svoj brak. Želela je mnogo više od pripadanja jednom čoveku između četiri zida. Imala je sve sem njega a kasnije je shvatila da je izgubila negde i sebe. Njihova kuća u Marakešu bila je od najluksuznijih...ogromne terase ispod palmi sa travnjacima i ružičnjacima na površini od dva hektara. Bazen koji su radili najpoznatije arhitekte oduzimao je dah jer je iz kuće izlazio na travnjak opasan zidinama urađenim u mozaiku. Vila je bila kao iz bajke. Ona se osećala kao usamljena princeza koja šeta praznim hodnicima i sobama iščekajući svog dragog nošena čežnjom. Budio je svojim dolaskom željno uzimajući njeno telo ne mareći za besane sate koje je provodila sama. Zaboravljala je na sve srećna što gubi pojam o vremenu tonući u plavetnilo njegovih očiju. Bio je jedini muškarac u njenom životu, uz njega je spoznala snagu ljubavi...u njegovim rukama je postajala prava ona, sva njena strast i čežnja je bila upućena njemu.
Pređe rukom po licu i skloni mokar pramen kose, usne joj zadrhtaše osetivši stisak ruku čoveka koji je voleo snažno i zahtevno...u tišini. Zažmuri i pusti sećanjima da joj muče još više izmučenu dušu.
-Sada si moja žena, moja svetlost i moja čast. Srećan sam i zahvaljujem svake sekunde zato što si mi data. – govorio je dok je gledao očima zaljubljenog čoveka.
-Dali smo zavet da smo jedno...nikada se nećemo rastati jer naša ljubav je večna.
Reči su joj odzvanjale u glavi gledajući kako kiša pada udarujaći po mutnoj površini Sene. Sada nakon toliko vremena nisu imale smisao, nestalo je samo zbog jedne izgovorene rečenice. Sećanja su je lomila i čupala dušu.
-Hvala ti ljubavi...ja sam najsrećniji čovek na svetu. Hana je naše zlato, pustinjska ruža koju smo mi stvorili. Gledao je u maleno biće uvijeno u svileni peškir ljubeći rumeni obraščić. Nikada ga nije videla toliko srećnog...suze su mu krenule kada ga je ćerka pogledala modrim očima. Za njega su njih dve bile centar sveta...uživao je prvih tri meseca ne odvajajući se od bebe. Da je tražila Mesec, dobila bi ga, toliko je sreće bilo u njemu. Vreme je prolazilo i sve više i sve duže su bile same. Oko nogu su joj se motale bebi siterke, negovateljice, sluškinje. Ni za šta nije morala da se pipne. Čak i rođeno dete je tražila po kući da bi je videla i provela malo vremena sa njom. Govorila mu je da želi sama odgajati dete i da nije potrebno ovoliko posluge, ubijala je dosada. Ljutio se na njene komentare govoreći da joj nikada nije dobro i da je ne zahvalna. Treskao vratima i noći provodio radeći u drugoj sobi. Iz misli je prenu zvono telefona.
-Ženoooo...gde si? – Suzan je zabrinuto vikala u telefon.
-Na obali...
-Ne mrdaj, dolazim po tebe. – prekide vezu.
Ubrzo začu sirenu auta i pođe prema autu. Sela je na prednje sedište nesvesna prostora i vremena. Suzan je pogleda i srce joj se steže. Jara ju je dovodila do suza, njen bol nije mogla podneti jer njena pomoć joj ništa nije značila. Tiho izgovori.
-Molim te dođi sebi...razbolećeš se! Ne mogu podneti da te gledam takvu. Jara...moraš nastaviti dalje, život se dešava oko tebe...ima još stvari koje ti mogu doneti sreću. Iskreno se nadam da će jednom i ovo proći.
Ćutala je gledajući ispred sebe, kao kamen koji udarajaju vetrovi i tuku kiše, bez osećaja u samotnoj tišini. Tupo je gledala prolaznike, reklame prodavnica i mokre pločnike ne misleći ni na šta sem na bol.
-Mama...mamama – slatki glas joj izvuče osmeh na lice, zablista joj suza u oku. Jedino je ćerka držala u životu i dani provedeni sa njom.
Bridž je stajala na prozoru nervozno cupkajući, satima joj se nije javljala na telefon. Srce joj se cepalo od tuge gledajući je od kada je došla iz Maroka. Imala je sličnu sudbinu, magiju koju je zamenio pakao. Rana koja ostaje za čitav život i ne dira se. Adila je volela više od života...izdao je, uništio sve snove, živu zakopao jer ni jedan muškarac posle njega nije bio dovoljan da izleči i vrati je u život. Osećala je da će se ovako završiti, bojala se i to je stiglo...gledala je u venčanici srećnu i zaljubljenu znajući da nikada neće prihvatiti život u Maroku. Toliko se nije mogla promeniti i prihvatiti izolovanost i posvećenost...Jara je žudela za znanjem, volela je ljude...živela je u takvom društvu i takvom uređenju. Tamo je bilo sve drugačije, žene su na prvom mestu bile žene a posle majke. Njihov svet je bila porodica...muž i deca. Društveni život se odvijao samo u uskom krugu rođaka i komšiluka, mahom ne obrazovane vodile su čaršijske razgovore ili se bavile nekim hobijem poput veženja, tkanja ili šivenja. Utrkivale su se koja bolje kuva i bogatiju trpezu pripremi za slavlja i o tome pričale mesecima. Tema o muškarcima je bila zabranjena, retko koja je pričala o svom bračnom životu, sve se dešavalo iza zatvorenih vrata. Drugačije odgojene i vaspitivane bile su zatvorene. Jara nije mogla živeti u takvom okruženju. Njihova ljubav je bila puna strasti, Isak je bio oličenje muževnosti, jak i postojan muškarac, tradicionalista. Rastao je uz dedu i babu ali roditeljska ljubav mu je falila. Videlo se da je bio od onih kojima je teško pokazati osećanja a još teže reći. Završilo se tako što je oboma slomljeno srce i duboko razočarenje uništilo svu lepotu preživljene ljubavi. Nije joj dao Hanu...kod njih je dete ostajalo uz oca. To je Jaru uništilo. Ugleda Suzanin auto i skloni se sa prozora...brzo uđe u kuhinju. Postavljala je sto kada su ušle u stan, grlo joj se steže kada ugleda ćerku mokru od kiše sa tamnim kolutovima oko očiju. Steže srce i nasmeši se...veselo reče.
-Vi dođoste na vreme...spremila sam za ručak ono što volite. Presvucite se brzo, supa je topla.
Jele su u tišini, Suzan je posmatrala ispod oka. Vukla je escajg po tanjiru u mislima daleko miljama od stola, od tanjira od nje i majke. Pokušavala je da sroči rečenicu a da je ne uvredi. Imala je predlog da potraže stručnu pomoć. Ovako dalje nije išlo. Jara je kopnila. Dolazak ćerke je bio za dva meseca. Da li će izdržati do tad?
U mislima začu njegove korake...ušao je u sobu obasjan popodnevnim Suncem. Oči su joj bile ispunjene njim. U tamnoj košulji i pantalonama sa kosom koja se sijala i očima boje morskih talasa, bio je najprivlačniji muškarac na svetu. Srce joj je tuklo u grudima na samu pomisao na poljupce i dodire pune strasti. Uze ćerku u ruke i izljubi joj obraze...pogleda je i osmehnu se.
-Jara, mogli bi prošetati...šta misliš? Ostavio sam posao i poželeo da budem sa vama.
-U redu...bićemo spremne za par minuta.
To je bilo najlepše popodne koje su proveli ne sluteći da je poslednje.
Večerali su u restoranu kada se pojavila mlada žena sa suprugom obučena evropski. Muškarac je prišao njihovom stolu i pozdravio se sa Isakom upoznavajući se sa Jarom i Hanom. Seli su za njihov sto i razgovor je krenuo o neobaveznim temama. Lina i Jara su odmah našle zajednička interesovanja. Mlada žena je bila doktorka i radila u bolnici u Marakešu. Mnogo toga joj je ispričala o studijama i životu u Maroku. Bila je srećna jer se udala za čoveka koji je podržavao i uz njegovu pomoć je uspela završiti medicinu. Iz nje je izbijalo zadovoljstvo i sreća jer se osećala važnom, od nje zavisilo mnogo života, bila je korisna društvu. Fascinirala je svojom snagom i harizmom, ponela je njena priča...za razliku od nje ona nije imala ništa posebno reći sem dosadnih dana u vili i trčanja za detetom po sobama tražeći makar njeno društvo. Te večeri je rešila razgovorati sa Isakom.
Vratili su se u vilu...spremila je malenu u krevet i ušla u spavaću sobu. On je u radnoj sobi razgovarao na telefon, mahnu rukom da stiže brzo. Obukla je svilenu spavaćicu i ogrtač i sela ispred toaletnog stolu češljajući dugu kosu. Posmatrala je svoj odraz u ogledalu trepereći u očekivanju da sa njim podeli svoju želju. Ušao je i naslonio se na zid posmatrajući je...iz očiju mu je izbijala zadivljenost, on je obožavao svoju mladu ženu. Svaki njen pokret u njemu je budio orkan strasti...za njega je bila stvorena, voleo je do ludila. Njena lepota se nije mogla opisati rečima. Okrenula se i pogledala ga smešeći se...tiho reče.
-Volela bih sa tobom podeliti nešto što me već duže vremena opseda.
-Slušam...
-Večeras slušajući Linu poželela sam promeniti jedan deo svog života i biti korisna. Želela bih nastaviti studije i zaposliti se. Nemoj pogrešno shvatiti, ne radi se o samostalnosti...hoću da imam kontakt sa ljudima i osećam se potrebnom i dovoljno stručnom u poslu koji bih radila.
Dok je govorila njegovo lice promeni boju...bled kao krpa stezao je vilice i osećao kako ga obuzima nalet besa. Posmatrao je ne verujući šta priča...da bude student? Udata? Kroz glavu mu prođe sva ona muška mladost i vreli pogledi gladni ljubavi. Oseti kako mu zari nož u srce i okrenu ga gladajući ga milo kao anđeo. Smrači mu se pred očima od slučajnih dodira, od osmeha i pogleda...ona je bila mlada i on joj je bio prvi. Pitanje je vremena kada će se pojaviti neko ko će je privući svojim izgledom, šarmom i privlačnošću. U momentu se sve raspadalo...sva ljubav se urušavala kao kula od karata, on joj nije bio dovoljan...trebali su joj ljudi, izlasci i društveni život. Steže pesnice i procedi.
-Ne slažem se sa tim...ovde je to nemoguće! Tebi ne treba posao...imaš sve.
-Čekaj...nemoj tako, hajde makar razmisli. Ne moram početi sutra...mogu kasnije, neka i Hana malo odraste.
-Nikada nećeš studirati! Odmah ću ti odgovoriti. – vikao je na sav glas.
Ona se trže i naglo ustade sa taburea, uzvrati istom merom uvređena zbog njegovog stava i sasu mu u lice.
-Ti živiš u kamenom dobu! Ne mogu živeti ovako...ovo je zlatni kavez, kao da sam u zatvoru. Kako ne shvataš da sam danima sama! Nikada nisi kući...neizdržljivo je!
-Jaraaaa...nema govora o studijama, ne želim nikada više tu temu u ovoj kući!
-Stvarno? Ne želiš? E, ne želim ni ja biti tvoja igračka...sada mi je jasno zašto je tvoja majka otišla a ti je kriviš čitav život! – u sekundi shvati šta je izgovorila i ućuta.
Isak se ukopa u mestu, njene reči ga sasekoše kao kama...pogleda je očima olujnih oblaka, lice mu se pretvori u kamen, gledao je ukočeno nekoliko trenutka i tiho izgovori.
-Sutra odlaziš...avionska karta će biti na tvom toaletnom stolu. Ispuni svoj san u Francuskoj za mene više ne postojiš. Hana ostaje u Maroku, nemoj na pamet da ti padne da je povedeš...istog momenta ćeš biti uhapšena i sprovedena u zatvor. I...nikada, ali nikada mi na oči ne izlazi! – okrete se i izađe na vrata.
-Jara, Jaraaaa! – trže je Suzanin glas.
-Oprosti, zamislila sam se.
-Stiglo je pismo iz suda.
Ona skoro odskoči sa stolice i uze ga cepajući ga brzinom svetlosti. Oči su joj letele po kucanim stranama. Završi sa čitanjem i pritisnu papir na grudi. Tiho izgovori.
-Ročište je za mesec dana...ovo sam čekala! Tražila sam preko konzulata Hanu, hoću da moja ćerka živi sa mnom. Boriću za nju do poslednjeg daha, ne želim da živi u zemlji gde se žena tretira svojinom. Ona zaslužuje normalan život! Ona je moja i ja bez nje ne mogu živeti.