•Staša's pow•
Sedim na tribinama, zajedno sa Filipom, koji je zbog četiri žuta kartona ustupio svoje mesto u startnoj postavi, mom bratu. Naši upravo izlaze na teren, što izazove vrisku navijača.
"Da li ti to, majke ti, nosiš Lukin dres?", upita me iznenađeno.
"Da.", izgovorim dok pogledom tražim Luku na terenu.
"Koliko je ozbiljno to među vama?", okrenem se ka njemu zbunjeno.
"Joj Filipe, otkud ti to sad odjednom?", izgovorim s' nestrpljenjem, ne želeći da pričam o mojoj i Lukinoj vezi.
"Pa eto, odjednom mi palo napamet. I?"
"Pa može da se kaže da jeste ozbiljno."
"Šta ti znači to može da se kaže?", namršteno me pogleda.
"Nismo dovoljno dugo u vezi da bih mogla reći da je ozbiljno, ali da mi je mnogo stalo do njega, jeste. I de Fićo majke ti, nemam nameru da pričam o tome."
Raširi ruke u znak odbrane, pa ubrzano izgovori "Dobro, neću više ništa da pitam."
Posvetimo se utakmici i golovima, koji se redaju jedan za drugim, bez nekih većih pauza. Lopta se nađe kod Luke, predribla dvojicu igrača, koji su ga čuvali, i smesti loptu u mrežu iza golmana. Od sreće skočim na noge, što nasmeje Filipa. Luka dotrči ispred tribine, na kojoj se nalazimo Filip i ja, i ponovo mi rukama sklopi srce, dok nas svi navijači posmatraju, što izazove crvenilo na mom licu.
"On je totalno lud za tobom.", kratko prokomentariše Filip, a ja ćutke sednem na svoje mesto.
•Luka's pow•
Nakon što utakmica završi, nađemo se u svlačionici.
"Ti postade golgeter na nivou Messia, otkad si se zaljubio.", Adža se ponovo našali na račun moje veze.
"Davao sam ja golove i pre, već si ti to izgleda od starosti zaboravio.", našalim se i ja na račun toga što je on stariji od mene godinu dana.
"Alo bre kakva starost? O čemu ti pričaš, majke ti? Nikad nisam bio u boljem izdanju, nego sad.", pobuni se, a ostali počnu da se smeju.
Presvučem se nikad brže i izađem iz svlačionice, žureći da vidim Stašu. Nađem je u tunelu kako naslonjena na zid priča sa Žuletom i smeje se nečemu što je on rekao. Spontano okrene glavu u mom pravcu, dok joj lice krasi veliki osmeh. Čim me ugleda, priđe mi ostavljajući Žuleta u pola reči.
Utisne nežan poljubac na moje usne, nakon čega se odmakne ostavši još uvek u mom zagrljaju.
"Bio si savršen."
"A sad nisam?", našalim se s' njom, očekujući da će se kao i po običaju zacrveneti kao paprika, ali izgleda da su je Žuletove šale totalno oslobodile.
"Ti si meni uvek savršen. A još više si mi savršen na terenu, ako je to uopšte moguće. Stvarno ti dobro stoji taj crveno-beli dres.", prođe rukom kroz moju kosu, što mene totalno izbezumi.
Odmerim je od glave do pete te čim osetim pritisak u preponama shvatim da to baš i nije bila dobra ideja.
"Tebi stoji još bolje.", izgovorim pre nego što spojim naše usne u dug poljubac.
•Staša's pow•
Osetim nežan poljubac na svojoj koži, pa polako otvorim oči. Okrenem se na drugu stranu i ugledam nasmejanog Luku.
"Dobro jutro."
Kratko ga poljubim, te izgovorim "Dobro jutro i tebi."
"Kako si spavala?", upita me uz osmeh, s' jednom rukom u njegovoj kosi, dok drugu drži na mom kuku, ne dozvoljavajući mi da se odvojim od njega.
"Nikad bolje. Znaš da je naučno dokazano da spavanje pored osobe koju voliš produžava život i otklanja stres?"
"Pa ja ću onda da živim sto godina, ako nastaviš zauvek da spavaš pored mene.", izgovori ne skidajući pogled sa mene, što izazove moj smeh.
"Planiramo li mi možda da ustanemo danas?"
Nasmeje se i ustane iz kreveta, pa navuče na sebe majicu i šorts, koje je prethodno izvukao iz ormara.
"Da li bi bio toliko divan da mi dodaš odeću?", upitam ga, pogledom pokazujući na hrpu koja je završila na podu.
Nasmeje se s' nevericom, ali mi ipak bez reči doda odeću.
"Nikad mi nećeš biti jasna, kad su u pitanju neke stvari."
Izađe iz sobe, ne sačekavši moj odgovor, ostavljajući me nasamo da se obučem.
•Luka's pow•
Nekad mi stvarno nije jasna. Ali valjda je zato toliko i volim.
Uđem u kuhinju da nam spremim doručak, ali me prekine zvuk zvona na vratima. Za par sekundi se nađem u hodniku i u par brzih poteza otvorim vrata. Ispred sebe ugledam pospanog Ivana sa torbom u ruci.
"Otkud ti?", zbunjeno ga pogledam.
"Je l' mogu bar da uđem u stan i ostavim torbu?", pospano me upita.
Sklonim se sa vrata i propustim ga u dnevnu sobu. Spusti torbu na pod i umorno se strovali na kauč.
"Čekaj, zar nisi ti trebao petnaestog da dođeš sa kvalifikacija?", i dalje poprilično zbunjeno ga upitam.
"Pa danas je petnaesti, genije.", izgovori i okrene se na drugu stranu verovatno s' namerom da zaspi, ali se u tom trenutku pojavi Staša.
Au, na nju sam totalno zaboravio. Sad će da nastane haos.
•Staša's pow•
Uđem u dnevnu i pored Luke, ugledam Ivana. Čim začuje moje korake, pređe u sedeći položaj i okrene glavu ka meni.
"Sad mi je tek jasno što si ti tako sluđen, pa ne znaš ni koji je datum danas. Dobro jutro, snajka.", uz osmeh izgovori, a ja sednem na fotelju pored.
"Dobro jutro i tebi. Kako su prošle kvalifikacije?"
"Odlično, uspeli smo da se plasiramo na evropsko prvenstvo. Ali sam mrtav umoran od noćnog leta."
"Idi ti, brate, da spavaš, a ja ću da spremim doručak. Čekaće te na stolu kad ustaneš, ako ja negde izađem."
Klimne glavom i ode u svoju sobu, ostavljajući mene i Luku nasamo.
"Zaboravio sam da dolazi danas.", počne da se izvinjava, a ja se nasmejem.
"Ja nemam apsolutno nikakav problem sa Ivanom, da bi mi smetalo što je došao svojoj kući. A da li on možda ima neki problem sa mnom, ne znam."
"Ma nema. Ja ću da nam spremim doručak, pa ćemo onda do grada."
Ustane sa kauča i ode u kuhinju, ostavljajući me samu sa sobom. Dohvatim svoj telefon da vidim šta ima novo.
stasha_gobeljic : Kako je prošla kontrola juče?
d.nikolic : Bio sam na prvoj terapiji. U početnoj je fazi, tako da bi sve trebalo da bude uredu. Kako je bilo na utakmici?
stasha_gobeljic : Kao i uvek, odlično. Lagana pobeda, a atmosfera da se naježiš.
d.nikolic : A video sam i da je Luka dao gol, što popravlja tvoj utisak.
stasha_gobeljic : Ipak me najbolje poznaješ.
"Šta ćeš da piješ?"
Trznem se na njegovo pitanje, pa ostavim telefon. U par koraka se nađem u kuhinji, pored Luke.
"Totalno mi je svejedno."
Pogledam hranu na stolu, pa se nasmejem.
"Ovo baš dobro miriše. Ali ipak moram da te pitam nešto. Da li želiš da me udebljaš ovolikom hranom?"
Nasmeje se i obgrli me oko struka.
"Džaba se brineš. Voleo bih te i da imaš deset kila više."
Izvinjavam se što nastavak ide ovako kasno, ali nikako nisam mogla pre da završim 😕
Juče je priča bila numero uno u Fanfiction-u i stvarno moram da vam kažem da vas mnogo volim! 💙
Hvala svima koji čitaju , još više hvala onima koji komentarišu, jer bez vas to ne bi bilo moguće 💙