ALEXANDER
Ni sanjao nisam da će moja sestra doći ovde. Šta doći? Da će kao i uvek uleteti kao furija, ta malecka duša. Srce me boli zbog nje. Srce me boli što i dalje kad vidim nju zamišljam kakva bi i ona druga bila?! I znam da ona to oseti. Došla je moja malena bežeći očigledno i ona od sebe i upala mi u lični prostor. Upala mi u tek svežu situaciju koju sam počeo da razvijam sa Amelijom. Upala mi da traži nazad svog brata i da očekuje dok ovde boravi da ga i dobije.
A obećao sam da ću pokušati da budem bolji čovek. Obećao sam prvo sebi ako želim da vodim normalan život, obećao sam roditeljima koji su me trpeli sve ove godine i strepeli, obećao sam maloj prgavici koja me dirnula kao niko. I sad, moram isto to da obećam i njoj, mojoj jedinoj sestri, maleckoj Lizzy.
"Jao Alex ovde je predivno. Jedva čekam sve da vidim. Došla sam na dve nedelje. Nadam se da je to u redu?"
"U redu je, Lizzy."
"Alex, brate, jesi li završio sa vojskom? Čula sam za poslednje ranjavanje... Ne mogu više loših vesti da podnesem."
"Verovatno jesam."
"Pričaj mi. Brate, poslednje dve godine, evo još ih čuvam, poslao si mi samo tri jebene poruke! Zvala sam te i nisi bio dostupan! Umirala sam svaki put kad mi mama kaže da si ranjen!"
"Elizabeth, teško mi je. Onaj osećaj krivice još tinja lagano iako je prošlo 20 godina. Usadio se u mene kao maligni tumor, osećam ga po celom telu."
"Znam, znam. Sad je šansa. Alex, vreme je za novi život, za novi početak. Čak i ja mislim da batalim revije, da se povučem, otvorim školu za modeling i učim malene devojčice. I meni je dosta i mene muči."
"Znam Elizabeth, svestan sam života oko sebe pogotovu otkad sam upoznao Ameliu. Ona je...ne znam šta je ona... Ali prija mi."
"Tako mi je drago Alex. Čim sam je videla znala sam, samo što se nije onesvestila kad sam skočila na tebe. Mora biti da joj se mnogo sviđaš."
"Ona tako kaže. A ja, Lizzy, nisam siguran. Tako je mila i čista da se bojim da ću je slomiti."
"Slušaj me brate. Nisu sve žene slabe i kukavice, pusti nju da odluči želi li da reskira sa tobom. Možda se iznenadiš i shvatiš da si našao svoju drugu polovinu."
"Nemoj. Nisam još došao do toga."
"Nisi? Ko zna? Sudbina kad umeša prste, sve je moguće."
"Sudbina?"
"Da, Alex, ona ista sudbina koja je dozvolila da spasiš mene, ali ne i Emily."
.......................
Blokirao sam Ameliu. Ne znam zašto, ali trebalo mi je malo vremena sa Elizabeth. Znao sam u svakom trenutku gde je. Znao sam kad sređuje sobe na prvom, njeno lice koje se ozari kad završi, znao sam kad ode u biblioteku, sedne u onu fotelju, podigne noge i otvori knjigu. Znao sam i tad njeno lice kada se udubi u čitanje. A znao sam i ujutru da sedi na onom istom njenom mestu, pije čaj i gleda u izlazak Sunca. Sve sam znao a izbegavao sam je. Zašto? Ni sam nisam sa sobom načisto.
Elizabeth je krenula sa mnom kod Sema. Sama je izrazila želju i bilo mi je drago zbod toga.
"Ćao, ja sam Sem Bennet. Vau! Elizabeth Burlington!"
"Ćao, Elizabeth Draxler."
"Sem, Lizzy je moja sestra. Nadao sam se da može i ona sa mnom da dolazi. Imaćeš posla sa nama."
"Naravno, naravno, samo sam zatečen. Jebote!"
"Ajde, ne balavi nad mojom sestrom! Saberi se doktore!"
"Izvinjavam se. Totalno neprofesionalno. Uđite. Hoćemo zajedno ili odvojeno?"
"Ja mislim da je bolje odvojeno, a Lizzy?"
"I ja isto mislim. Mogu li da odem u neku drugu sobu? Ne želim napolje da me prepoznaju?!"
"Evo, uđi u ovaj nastavak, to je moj privatni kutak. Imaš sve tu, možeš da skuvaš i kafu, čaj..."
"U redu, hvala ti Sem."
"Alex, čoveče, zamalo da se obrukam pred Elizabeth Burlington! Znaš li ti ko je ona?"
"Ona je moja sestra. I to mi je jedino važno."
"Jeste, ali ona je fenomen, devojka koja najduže ostaje kao Viktorijin anđeo. Ja sam oduševljen!"
"Možemo li da počnemo naš razgovor? Kad budeš sa njom pričao ti se oduševljavaj!"
"Uh, baš si namćor. Da čujem, šta ima novo? Kako je devojka?"
"Dobro je."
Skoro sat vremen pričao sam mu o Ameliji. O tome kako se osećam pored nje, kao i o tome da sam je sad jednostavno isključio.
"Dobro. Dopada ti se devojka. To si sam sebi priznao. Sad ne razumem tvoju potrebu da se povučeš? U redu, došla ti je sestra, ali to nije izgovor? I samo da znaš, ta devojka nije obešena na čiviluk pa da možeš da se igraš sa njom kako hoćeš!"
"Znam. Ali neki crv u meni to radi. Jedan deo me gura ka njoj, vapi za njom dok me drugi gura što dalje od nje. Koliko je to sjebano?"
"Nije uopšte. Samo trebaš sam sebi da kažeš, od danas ja sam novi, bolji čovek! Grešiću ali ću se potruditi. Samo napred treba da ideš, nikako nazad da se osvrćeš. Dokle god budeš to radio vrtećemo se u krug a ta devojka neće imati šanse."
Bio je u pravu.
Zato je on bio doktor a ja pacijent.
Zato je on znao kako da postavi stvari, a ja ne.
Nakon što smo se vratili Elizabeth mi je rekla da je pozvala Ameliu da ruča sa nama.
Želeo sam da je vidim. A opet onaj grozni, mali crv, jeo me je iznutra i trulio sve ono dobro što je ostalo u meni. Ako je ostalo.
I sjebao sam.
Sad hodam po sobi kao ranjena zver. Jurim gore dole kao sumanut smišljajući izgovore?! Zašto to radim? Zašto je ponovo guram od sebe kad mi ništa nažao nije učinila?
Zašto odbacujem umesto da je prigrlim, privučem i upijem u sebe. Pogledao sam u laptop i video da nije u biblioteci. Celo popodne ostala je sa Elizabeth, sedele su na terasi i pričale. Izgledale su...toliko se bojim da izgovorim. Nikad neću moći da objasnim kako devojka od 25 godina može da me podseća na devojčicu od 8.
Moram da je vidim.
Moram da je zagrlim.
Moram da se iskupim.
Izleteo sam i krenuo ka njenoj sobi.
Tamo je sigurno. Zbog mene, nigde joj se ne izlazi. Pokucao sam.
"Da?"
"Ja sam."
"Uđi."
To je bila mala prgavica, ruku prekrštenih preko grudi. Zauzela je odbrambeni stav, dižući visoko i glavu i nos.
Zajebao sam.
"Izvoli?"
"Izvini."
"Ma jeli!"
"Prgavice moja."
Video sam joj pogled. Koliko god da se durila i ljutila, oči su joj zasijale kad sam se naslonio na vrata. Usne su joj se blago otvorile kad je spustila pogled na moje ruke.
"Ne možeš samo tako..."
"Ali mogu! Fališ mi. Fali mi tvoj lajavi jezik, fali mi tvoj dodir, tvoje telo pored mog. Trebaš mi i svestan sam šta ti radim...ali opet te želim. Oprosti mi."
A dovraga sve.
Rekao sam istinu.
"I ti meni fališ i trebaš. "
Oboje smo krenuli u isto vreme.
"Budi moja. Pusti me da te imam. Da osetim."
Grlio sam je i ljubio kad sam je odigao i pustio da obmota noge oko mog struka.
"Imaš me Alex. Imaš me."
Alex... O Bože, hvala ti što si mi dao šansu.
.....................
Nisam žurio.
Nisam znao ni šta ni kako ni koliko ni gde će nas ova noć odvesti.
Ali znao sam da ja želim sebe da dam.
Želim da osećam.
Spustio sam je na sredinu kreveta i nisam mogao da se nagledam. Ono ljubljenje je ništa u odnosu na ono što večeras želim.
"Amelia... Želim celu da te vidim. Želim da predjem prstima po tvom telu i da osetim. Da se uverim da si stvarna..."
Bez reči, podigla se i povukla spavaćicu preko glave. Jebote, kakva lepota. Čime sam to zaslužio?
"Sve je u redu. Oboje želimo ovo. Nadam se da ti se dopada to što vidiš, mada po tvom pogledu... Nisam sigurna..."
"Prelepa si. Ostao sam bez reči."
"Opusti se Alex. Dodji. Skini se i ti. Želim i ja da vidim šta se skriva ispod tih stvari."
Kako može da priča tako zavodljivo? Da svaka reč pogadja u moje prepone.
Živ sam čovek a sad znam da sam i zdrav.
Živ i poletan, živ i sposoban, živ i napaljen...
Jebeno sam živ.
Skinuo sam se a da nisam ni trepnuo. Ne pamtim kad sam poslednji put bio go ispred neke devojke. Zadnji seks koji sam imao bio je u jebenom hangaru, samo spuštenih pantalona i gaća. I nije bilo ništa do fiziološka potreba.
Ovo... Amelia... Naga... I ja.. Nag... Koža, dodiri, pogledi, mnogo su više.
Prišao sam i dotakao je. Topla koža kao svila, drhtala je pod mojim prstima.
"Alex, dotakni me."
Spustio sam dlan na njenu butinu i putovao na gore do početka njenih gaćica. U jednom potezu skinuo sam ih i celokuona njena ženstvenost bila mi je tu nadomak ruke.
Ali ja sam želeo polako.
"Mučiš me."
"Amelia... Prvo dodiri... Treba mi to... Lezi..."
Ležala je i posmatrala me. Ali njene ruke pričale su drugu priču.
"Kako da ležim mirna? Ne mogu da ležim mirna! Daj da ja tebe dodirnem. Daj da dodirnem te ožiljke. Koliko ih je?"
Na pomen ožiljaka trgao sam se ali sam polegao na stranu i stao naspram nje. Uzeo sam njenu ruku u svoju i vodio je.
"Ovaj je iz davnih dana od opekotina nakon eksplozije. Ovaj na kuku je iz Libije od pre pet godina od metka koji me je okrznuo. Ovaj...je od noža kad sam oči u oči susreo ludog Talibana, tad sam izgubio dosta krvi i na kraju ovaj...on je poslednji, za njega znaš..."
"O Bože, preživeo si, sve si preživeo. Daj da poljubim..."
"Ne sad. Ako to uradiš, neću preživeti."
"Vidim."
Pustio sam joj ruku a svoju vratio na njen kuk. Lepota, tako nežne konture tela, tako bela mekana koža. Iako mi je ud bio dignut, ovo neće biti moj užitak, ne prvi put.
Šarao sam gore, dole a onda se nagnuo i poljubio je.
Mešavina gladi, strasti i potrebe okupirala je naša čula. Ljubili smo se kad me je nestrpljivo uhvatila i cimnula za kosu.
"Ne mogu tako polako. Izludećeš me."
"Ššš... To i hoću..."
"Ahhhh, ali ja neću..."
"Drznice, nećeš valjda sad da mi prkosiš? Budeš li me samo dotakla obrukaću se a nisam ni počeo."
"Hoću, neću, ne znam... Šta me više dodiruješ, spusti ruku dole i videćeš da sam spremna."
"Zar ćemo stalno pričati?"
"Nećemo, ali sad se očigledno ne razumemo. Alex!"
Vrisnula je kad sam uveo prste u njenu nutrinu.
Da, znao sam da gubim kompas.
Osećati toplinu, vrelinu, vlažnost još više je pumpalo krv u moj ud. I sad me je već bolelo.
Jebem ti dve godine apstinencije!
"Zaista želim polako..."
Počeo sam da režim dok sam je obradjivao prstima i polako se nadvijao nad nju.
"Ma... Jebeš polako..."
"Amelia."
"Ne pijem pilule. Bolje ti je da si poneo kondom?"
Nasmejao sam se i izvukao prste. Znam da je uzdahnula od frustracije, ali morao sam da izvadim pakovanje koje sam stavio u džep.
"O dobro je."
Navukao sam jedan i vratio se lagano se uspinjući se. Od kolena, butina, stomaka i grudi, ljubio sam je dok nisam stigao do lica.
Raširila je noge dok sam se smeštao.
"Hteo sam..."
"Ućuti više i radi."
Cimnula me je za kosu, podigla kukove i krenula u susret mojim prodorima. Zubi su nam se sudarili u grubom, divljem poljupcu.
Osećaj je bio neverovatan.
Ona je bila neverovatna.
A ja sam bio ispunjen i srećan.
Nadam se da ste uživale u slatkom poglavlju💋💋💋💋