AMELIA
Dan 14.
Tri dana je prošlo otkad sam prespavala u njegovom krevetu. Tri dana razmišljam i jedem se u sebi zbog te ženske osobe. Prvo je iskrsla Emily, o kojoj i dalje ništa ne znam, a sada i Elizabeth. Samo se nižu jedna do druge, a ja... Ne znam da li da ga pitam...
Ja ujutru radim, prešla sam na prvi sprat i sredila još dve sobe. Ove su nešto starije i trebaće malo restauracije ali biće divne kad budu gotove. Potom, ručamo zajedno i za to vreme pričamo o glupostima. Fali mi on, njegov zapovednički glas, fali mi naše prepucavanje. Ali otad, kao da se zatvorio. Niti jednu reč mi o tome nije rekao. I tako već treći dan prebiram po tanjiru zadubljena u svoje misli.
"Sutra ću morati da otputujem. Službeno."
"U redu."
"Amelia..."
"Rekla sam da je u redu. Ništa mi ne duguješ."
"Nije tako. Hoćeš li na jahanje?"
"A?"
"Hajde, bolje mi je, možemo do same ograde da ti pokažem celo imanje. Možeš poneti čaj i kekse pa da napravimo piknik na proplanku."
"Čaj?"
"Pa to piješ, zar ne?"
"Da, da... Može."
"Ok, idem da završim još nešto, budi spremna za sat vremena."
Gledala sam ga, bio je zamišljen. Danima je takav i tako bih želela da znam zbog čega. Samo sam zagrebala po površini, jedva naslućujući šta se sve krije ispod. A fizički, koliko god da sam ga gledala, sviđao mi se sve više. Nekad kad bih stala pored njega i servirala ručak, poželela bih da mu dodirnem kosu, prođem rukama kroz nju, pa tek široka ramena... A sve je bilo samo u mojoj glavi.
"Ana, izlazim na jahanje. Ako momci budu želeli kafu..."
"Ne brini Amelia, idi sa gazdom. Dao je da se dovede kobila za tebe."
"Jeste?"
"Da i nju ćeš jahati samo ti."
"Ana, ja ga svaki dan sve manje razumem."
"Mislim da je to dobro. Spakovaću vam nešto za poneti."
Jako sam bila uzbuđena zbog toga. Zadnji put jahala sam pre skoro 10 godina. Zbog raznih dugova sve smo prodali pa i konje. Obukla sam druge pantalone i uzela texas košulju. Kad sam krenula ka štalama, zaustavio me je njegov glas.
"Amelia, evo izvoli, još uvek je jako Sunce."
Stavio mi šešir na glavu i namestio kosu. Tako su mi prijali ti malecki dodiri. Sve mi se činilo da tinjam i gorim i ako uskoro ne učinim nešto sagoreću od čežnje za njim.
"Hvala ti."
"Dođ."
Još jedan kontakt. Do štale držao je moju malecku ruku u svojoj.
"Ovo je Lady, biće tvoja dok si ovde. Pitoma je i možeš da je jašeš kad god poželiš."
"Divna je."
Prišla sam prvom boksu i opčinjeno gledala u braon konja sa belim tačkicama oko očiju. Pomilovana sam joj grivu i šaputala.
"Divna si. Ja sam Amelia i mi ćemo se družiti. Nisam jahala dugo, nemoj me povrediti."
"Hajde, spremna je. Penji se, pomoći ću ti."
Uhvatio me za struk i lagano podigao. Uzjahala sam Lady i uzela uzde.
"Idemo mala. Stići će nas oni."
Izašla sam i krenula.
"Ovuda ćemo."
Sa crnim konjem izgledao je tako moćno. Bio je i sam obučen u crno i znala sam da buljim ali ništa nisam mogla. Želela sam da ga poljubim danas, makar napravio problem.
"Šta je?"
"Ništa. Idemo."
Bila sam opčinjena i fascinirana. Imanje je bilo predivno. Velika livada prostirala se do samog ulaza u šumicu. Tu ispred vijugao je maleni potočić.
"Ovde ćemo napraviti pauzu. Taman i njih da napojimo."
"Važi."
Sišla sam sa Lady i zavezala je za drvo. Uzela sam torbu dok je on nosio ćebe. Nakon dva minuta sedeli smo i gledali u prirodu. Ponovo smo ćutali.
"Lepo je ovde. Baš, baš. Gde ti živiš?"
"Nemam kuću. U vojsci sam već 20 godina, kad sam dolazio kući bio sam kod roditelja u Berlinu."
"A ovde?"
"Ovde isto nisam bio 20 godina. Ovo je imanje moje majke tj.njenih predaka. Ja više vučem na tatinu stranu, zato mi je ime nemačko dok je ses..."
Lice mu se smrklo i skamenilo.
"Dođi ovde."
Rukom sam mu pokazala da legne i spusti mi glavu u krilo. Morala sam da ga dodirnem.
"Alexandere, šta god da se desilo sigurna sam da si dao sve od sebe."
"Ali ne znaš..."
"Ne znam, ali se nadam da bi mogao nekad da mi ispričaš."
"Amelia, ja ne mogu..."
"Ššš... Nemoj ovo kvariti molim te. Dopusti da uživamo."
Držala sam ga u naručju kad sam spustila glavu i dodirnula njegove usne. Bio je iznenađen jer je držao oči zatvorene. Samo sam ga dodirivala, ništa više. Videla sam kako se bori sam sa sobom.
"Ništa ti ne tražim... Samo poljupce... Molim te..."
"Amelia..."
"Šta nam može biti od malo ljubljenja?"
Sledeće sekunde, pomerio se i polegao me pored sebe. Rukama mi je prelazio po licu a potom se približio i poljubio jače, zahtevnije. Raširila sam usne i pustila jezike da nam se spoje. Osećaj zadovoljstva prostrujao je mojim telom te sam ga zgrabila za majicu i privukla bliže sebi.
"Amelia, tako si slatka..."
"I ti si...ahhhh..."
Stegla sam ga jače i prebacila nogu preko njegovih kukova. Odjednom, osetila sam jaku želju među nogama. Jebote, kad sam zadnji put imala seks?
Ljubili smo se tako sve dok se on nije pomerio i nadvio nad mene. Raširila sam noge puštajući ga da se smesti između njih. To što sam potom osetila samo je potvrda da i on mene jednako želi. Osećala sam tvrdi dokaz na svom središtu.
Kada je krenuo da mi raskopčava košulju mislila sam da sanjam.
Nizao je poljupce duž mog lica, brade, vrata sve do grudi. Ljubio ih je preko brushaltera milujući mi bokove. Bila je nenormalno vrućina i samo sam želela da se rešim te napetosti i toplote. Čupkala sam ga za kosu i uzdisala. Kad je jednu dojku izvadio van zagrlila sam ga nogama jer od slatkih senzacija više nisam znala šta ću.
"Ahhhh..."
Lickao je i grickao, prvo jednu a potom i drugu i taman kad sam mislila da ću odleteti u drugu dimenziju, podigao je glavu i pogledao me.
"Amelia, obuci se."
Podigao se i ustao.
"Zašto si stao?"
"Ne mogu, žao mi je."
"Šta ne možeš? Frka ti je da se ljubimo?"
"Ovo baš i nije bilo samo ljubljenje!"
"Pa šta? Dopalo mi se, kao i tebi. Zašto stalno moraš da upropaštavaš?"
"Zato. Idemo nazad."
"Neću. Samo ti idi. Hoću da ostanem ovde, gledam u divljinu i zamišljam da je sve u redu. Znam sama da se vratim."
"Neću da te ostavim samu."
"Slobodno možeš. Mnogo mi se sviđaš, danima pokušavam da ti pokažem da mi je stalo. Do tebe, takav kakav si, do tebe kakvog sam ja upoznala. Rekla sam ti da me nije briga, ali ne vredi ti si hladan i dalek. I sad, pustio si se koliko? Celih pet minuta, deset?"
"Nisam hteo da te povredim."
"Više me povređuješ time što sam sebi ne daješ šansu. Sam si sebi zabranio i uskratio zadovoljstvo. Dok sam sa sobom ne raščistiš ja nemam šanse. A za to vreme proći će 60 dana i ja ću otići."
Zabolele su me moje reči. Ustala sam i mehanički krenula ka konju. Kako sam dojahala, ne znam. Bila sam odsutna, a i on je.
Ana je već spremila večeru pa sam ja bila slobodna.
Uzela sam knjige, telefon i ipod i zatvorila se u biblioteku. Samo ona davala mi je mir.
Dan 15.
Uspavala sam se. Dugo nisam mogla da zaspim i kad sam konačno uspela, prespavala sam jutro.
I njegov odlazak.
Na telefonu me je čekala poruka.
Otišao sam. Neće me biti 3-5 dana. Radi šta god poželiš, samo nemoj napuštati imanje, znaću.
A. D.
Gde bih išla? Lepo se provedi tamo gde ideš!
AMELIA, ne idem da se provodim, već da spasim svoje i dupe tvog brata!
Ja i moj lajavi jezik!
ALEXANDER
Jutros sam stigao u London. Nemam svoj stan pa gotovo uvek odsedam u Edovom. Pozvan sam u bazu i sutra idem tamo. Danas sam došao da uradim nešto drugo. Sema sam znao odavno, bio je Edov kolega i cimer još na fakultetu. Oduvek je govorio da će me lečiti ali ja nisam hteo ni da čujem. A sad, treba mi.
Seo sam na terasu i gledao u Londonsku panoramu.
"Halo?"
"Sem Bennet? Ovde Alexander Draxler."
"Alex! Čoveče, živ si! Gde si? Gde je Ed?"
"Ja sam u Londonu, ranjen sam i vraćen. Ed je još tamo."
"O jebote, kako ti je?"
"Dobro sam sad. Trebaš mi kao doktor."
"Znao sam. Tačno sam znao da ćeš se jednom javiti. U redu je tražiti pomoć Alex. Ja nisam hteo da navaljujem, čekao sam sam da mi dođeš."
"Eto me. Možemo li danas da se vidimo?"
"Puno mi je sve do večeras. Ali za tebe... Gde si ti?"
"Kod Eda u stanu."
"Ok, kad završim sa poslednjim pacijentom doći ću do tebe."
"Važi Sem. Ujutru moram za Amsterdam."
U redu je tražiti pomoć. Ako se povučem iz vojske, morao bih voditi normalan život. A to znači da bih morao sve prihvatiti, život, tragediju, gubitak, a potom i nove osećaje koje počinjem da imam.
U misli mi dođe mala prgavica smeđe kose. Tako je kratko znam a probudila je sve u meni više nego iko. Sve kontakte sveo sam na minimum, ali ona... Uporna je. A ipak ne mogu da je iskoristim. Iako me je sve bolelo od želje za njom, povratio sam kontrolu. Oživeo sam a još uvek nisam trebao.
Oko 8h, Sem je stigao.
"Alex, kućo stara! Dobro izgledaš. Znaš li nešto o Edu?"
"Nije mi se javljao par dana. Ulazi. Može nešto žestoko?"
"Može. Ovo će biti neformalno. Kaži mi šta te muči? Šta je okidač za tvoj poziv?"
"Devojka."
"Devojka? Ma bravo. To znači da ima nade za tebe Alex. Ne vidim da si lošeg stanja. Imaš li more?"
"Ponekad."
"Šta sanjaš?"
"Rat, krv, ljude, sestru..."
"Dobro. Moraćemo kod tebe krenuti od samog početka. Od onog što se desilo i što te nagnalo da odeš u rat. Svestan si da moraš da se suočiš sa tim, da moraš glasno da izgovoriš da je više nema. Jebi ga Alex, prošlo je 20 godina!"
"Znam Sem, sve znam. Pokušaću, stvarno hoću."
"Ići ću polako sa tobom. Ali moramo se viđati bar dva puta nedeljno. Gde se nalaziš?"
"Na imanju sam, dva sata vožnje odavde. Ali dolaziću."
"Kakva je devojka?"
"Slatka, dobra ali komplikovana."
"Zašto?"
"Puno priča i voli da mi protivreči. Kao da samo čeka pa da mi udari kontru."
"Alex, to je dobro. Ona će te prodrmati."
"Veruj mi, znam je dve nedelje i već jeste. I ona neće odustati. Rešena je da dopre do mene, ali joj ne dam."
"Polako. Spusti loptu. U redu je da osećaš i pustiš nekog blizu. Prosto moraš da kreneš od roditelja, pa od..."
"Ovaj život je sjeban."
"Jeste, ali taj jedan imamo. I moramo ga maximalno iskoristiti."
......................
Dan 18.
Opet sam ovde. Sedim, pijem i mislim na nju.
Šta će reći kad sazna istinu? Učinio sam sve što sam mogao.
Penzionisaće me. Niko ne voli gubitnike, dezertere, izdajnike.
Ali nije mi važno, moj život je već odavno sjeban.
Nedostaješ mi.
O Amelia, kad bi samo znala...
Dolazim ujutru.
Stvarno? Divno. Nadam se da je dobro prošlo.
Prošlo je.
Čekao sam Sema. Sad sam bio spreman.
Sad sam znao. Ako želim normalan život, devojku, porodicu, vreme je da prošlost ostavim tamo daleko gde joj je i mesto.
"Ćao Sem. Upadaj."
"Kako je prošlo u bazi?"
"Onako. Za mesec dana idem opet i onda sledi konačna odluka."
"Jesi li spreman da počnemo?"
"Jesam."
"U redu, sedi, lezi, hodaj, šta god ti paše samo kreni. Želim da čujem šta se desilo za tvoj 18-i rođendan?"
....................
Vozim već neko vreme a razmišljam o sinoćnjem razgovoru. Ramišljam kako sam ispričao Semu potpunu i jedinu istinu bez da sam se slomio. A puno mi je trebalo. Godine izgnanstva, ratovanja, pucanja, ubijanja, klanja... Sam sam sebe dovodio do ludila jer nisam mogao da podnesem bol. Godine su prolazile ali bol nije. I dalje je bila prisutna i uvek će.
Ali jedna mala drznica me tera da mislim da mogu da živim život, kao i drugi. Sama je rekla da veruje da sam dao sve od sebe, da li sam? Da li zaslužujem naklonost, nežnost ili nešto drugo?!
Znam samo da mi nedostaje.
Nikad me niko nije dočekivao. Kao da sam osetio udar u grudima kad sam je video kako sedi na svom mestu i gleda na put.
O jebote, padam li na nju?
Uparkiravao sam auto, kad je ustala i krenula ka meni.
"Ćao. Stigao si."
"A ti si poranila. Priđi."
Samo sam raširio ruke jer mi je trenutno to bilo potrebno.
Zagrljaj.
Bliskost.
Nežnost.
"Izvini. Kad si ti u pitanju ne mogu da se kontrolišem. Kao da me ti teraš da budem takva."
"Dobra si takva. Drska, prgava, slatka."
Podigao sam joj bradu i spustio kratki poljubac na usne.
"Jel sve ovde u redu?"
"Ti si mene upravo prvi poljubio."
"Izgleda da jesam. Zašto?"
"Mislim da ću se onesvestiti ili još gore, posvađaćemo se do kraja dana sigurno."
"Amelia, nećemo se svađati, bar ja neću. Dođi da ti dam poklon."
"Poklon? Onda će se promeniti vreme, jebote!"
"Devojko, smiri se."
"Šta ti se desilo na tom putu?"
"Ništa. Krećem od nule. Izvoli."
Dao sam joj poklon. Njen život bile su knjige. Obožavala je moju biblioteku i želela je da stalno bude okružena njima. Ja nisam imao pojma ali devojka u knjižari dala mi je top tri i rekla da se nećemo pokajati.
"Knjige. Čoveče! Hvala ti, hvala ti, hvala ti."
Jebem ti, skakala je kao da sam joj poklonio nešto od suštinske važnosti.
"Ne razumem se, ali devojka je rekla..."
"Odlične su."
Zagrlila me tako spontano da nisam mogao ništa do da je uhvatim i poljubim. Svaki dodir njenog tela i ruku palili su me ali sam i dalje sebi govorio rano je.
"Idemo unutra. Želim da mi ispričaš šta ste sve radili dok nisam bio tu."
"Hoću. Ali, šta si ti radio? Hoće li Seth biti kažnjen? On je van sebe, zove me svaki dan."
"Još uvek ne znam. Idem ponovo za mesec dana."
"Plašim se koliko za njega, toliko i za tebe."
"Mi smo vojnici, nije nas lako slomiti bez obzira na sve. Šta bude biće."
"U redu."
....................
Dan je prošao prebrzo. Otišao sam do bazena i tek drugi put pregledao radove.
"Gazda, ne brinite. Ove sivo-zelene pločice odlično pristaju. Hoćemo li ga puniti?"
"Ne još."
"Važi, vi samo recite."
"Hvala Claytone."
"Nema na čemu. Tek da znate, gospođica Amelia je bila tužna dok niste bili tu. Ali nije moja stvar."
"U pravu si. Nije tvoja stvar."
Ne želim da mi drugi guraju nos u život. Ne želim nikoga u svom životu, a opet lažem jer želim nju.
Otišao sam u svoj stan pravo pod tuš.
Naravno da ne mogu da spavam. Preumoran sam i da bih trčao. Zato sam uzeo telefon i poslao joj poruku.
Spavaš li? Hoćeš li da pogledamo neki film?
Ne spavam. Znaš gde sam.
Nije mi upaljen laptop ali si sigurno u biblioteci.
Jesam. Spremna sam za spavanje ali počela sam jednu knjigu.
Dođi kod mene. Spavaj sa mnom.
Ne znam. Ne želim da te pritiskam. A želim da te poljubim.
Samo ćemo spavati jedno pored drugog.
Samo?
Daću ti da me poljubiš.
Dolazim.
Kroz dva minuta otvorila je vrata moje sobe i popela se pored mene.
"Samo ćemo se ljubiti a onda spavati. Nećemo da žurimo. Ako se nešto desi, želim da oboje jednako želimo."
"Amelia..."
Rekao sam promuklim glasom i povukao je u zagrljaj.
To veče otkrio sam novi svet ljubljenja. Koliko je samo čari i emocija moglo da se pokaže u poljupcima. Nakon nekog vremena, složili smo se da je dosta, spojili ruke i noge i zaspali zagrljeni.
Ja se nisam budio, a ona nije pobegla. Tako smo dočekali jutro.
ELIZABETH
Jebeno ludim. Gotova sam i treba mi odmor.
Podigla sam rokovnik pa upitala Tess, moje drugo ja.
"Kad je revija?"
"Lizzy, u 12h je konferencija za novinare i vaše predstavljanje, onda koktel pa odmor. A revija je večeras u 20h. Zašto?"
"Tess, znaš da te volim ali dosta mi je. Radim bez prestanka dve godine. Koliko sam slobodna do New Yorka?"
"Dve nedelje, ali nemoj ni da pomišljaš!"
"Da ti lepo kažem jebe mi se više. Imate ove klinke, meni je dosta. Zaradila sam dovoljno, mogu da ostanem u modnoj industriji ali nemam više snage za ovo. Dvanaest godina sam najbolji Viktorijin anđeo. Ljudi su mislili da će me pregaziti mladost ali nije i dalje sam no.1."
"Pa šta onda hoćeš? Voliš da te vole, da te obožavaju, da devojčice vrište za tobom i da žele da budu kao ti."
"Volim. Ko to ne bi voleo?"
"Dobro. Videću sa Gregom da odemo negde na odmor. Objavićemo da pauziraš."
"Ne, ne, ne. Ti ne ideš sa mnom. Niko neće znati gde sam. Dosta mi je i paparaca. Potreban mi je mir i tišina."
"U redu. Meni ćeš reći gde si da te mogu, ne daj Bože, štititi. Lizzy, ja ti se divim."
"Nemoj Tess, ovo je samo lepo lice i telo, ništa više."
"Mnogo je više ali ti to potiskuješ."
"Volim te ludo."
"I ja tebe Lizzy."
Hodala sam kao zombi. Poslednjih godina stalno sam u pokretu, na putovanjima, revijama, fashion-weekovima. Nemam vremena za porodicu, ni za koga. Tess mi je lični asistent i najbolja prijateljica.
Sela sam da okrenem majku.
"Mama."
"Elizabeth dušo, gde si?"
"U Londonu sam. Imam reviju, sve brzinski. Kako ste vi? Kako je tata?"
"Dobro smo. Radimo po ceo dan, takav je naš život."
"Znam i moj je takav."
"Lizzy, videla sam poslednju reviju. Zaista si bila kao anđeo sa onim krilima. Jesi li ovako dobro?"
"Jesam, ali sam premorena. Mama, znaš li gde je Alex?"
"Oo, on je u Stratford Hillu."
"Zaista?"
"Da."
"Dobro."
"Elizabeth, ne pravi gluposti!"
"Neću, ne brini."
"Volim te malena moja."
"I ja vas, pozdravi tatu puno."
"Hoću."
Samo jedan dan. Jedan dan da izguram i slobodna sam makar i kratkotrajno. Moram da idem, nisu mi dovoljne dve, tri poruke godišnje i jedan ili nijedan poziv.
"Tess, rentiraj mi mini moris za sutra. Krećem rano ujutru. Spakuj mi samo osnovne stvari, pantalone, košulje i majice. Drugo mi ništa neće biti potrebno."
"Gde ideš?"
"Na imanje."
"Ideš kod njega?"
"Idem. Nedostaje mi svakog dana, više mi ovo nije dovoljno."
"U redu. Ako je on nastavio život..."
"Veruj mi da nema šanse. Pre će se pakao zalediti nego da on krene dalje. Šta misliš zašto je stalno negde na terenu?"
"Okrutna si a ti si ista takva. Samo što ti ne ratuješ već celom svetu pokazuješ telo i lice, skrivaš se ispod te maske fanalnog anđela a ustvari i dalje si uplašena devojčica."
"E sad sereš. Moram da se spremim za konferenciju. Sredi mi sve."
"Kao i uvek Lizzy."
Mrzim kad se istresam na Tess i to zato što je u pravu. Zato sad idem jer je moje mesto tamo, uz njega.
....................
Još uvek me boli glava od reflektora, bliceva i žurke. Nisam sebi dopustila ni gram alkohola jer sam znala da ću voziti dugo. Inače umem da se ubijem, a Tess me leči i izvlači iz govana. I nakon svega toga, još uvek sam lepotica.
Vozim se i gledam u prirodu oko sebe. Kad sam zadnji put bila opuštena, kad sam zadnji put otišla negde sebi da udovoljim...ne znam, samo sam radila, predavala se i pokušavala da postanem neko. Sad to jesam..ali...
Prepoznala sam Stratford Hill.
Srce mi je tuklo kad sam skrenula na prilaz kući.
Srce je htelo da mi iskoči iz grudi kad sam ugledala Alexa na tremu.
Jebote!
Brzo sam se zaustavila i potrčala prema njemu. A zatim sam zastala.
"Elizabeth!"
"Alexandere! Alex! Jao Bože, tako si mi nedostajao!"
Skočila sam na njega i počela da ga ljubim po licu. Čvrsto sam ga grlila.
"Lizzy..."
Onda sam ugledala devojku iza njega. Bila je mojih godina i slatka ali bleda kao krpa.
"Hej, ja sam Elizabeth Burlington."
"Am..Amelia Anderson."
Videla sam prepoznavanje u njenim očima, a zatim i povlačenje, saznanje, bol.
"Jebote Alex, ona ne zna ko sam ja?"
"Ne, ona ništa ne zna."
?????? Kako vam se čini? Ko je Elizabeth?
Ljubac do sledećeg poglavlja😘😘😘😘😘