Cele noći nisam spavao, tek sad me sve stiglo, dok u naručju držim svoja dva života, ne mogu da ne pomislim koliko malo je trebalo da ih izgubim. Moj život bez njih ne bi imao smisla. Onog trena kad sam je ugledao iza leđa svog brata shvatio sam da za to vreme koliko nije bila pored mene da nisam ni živeo, nisam jeo, pio, ma ni do čega mi nije bilo. Suza u oku mog brata, bol u njegovom pogledu razneli su me. Shvatio sam koliko ga boli jer gotovo da sam i ja izgubio ženu koju volim. Nadam se da će i on doživeti ono olakšanje koje sam ja doživeo kad sam zagrlio Minju. Gledam je kako spava, trza se u snu. Voleo bi da imam moć da oteram sve njene demone, da izbrišem sećanje na predhodne dane. Kajaću se dok sam živ što je nisam odveo na more kako je želela. Al za prosutim mlekom se ne žali. Nisam učestvovao u njenom spašavanju, al ne zvao se ja Nenad ako ne uhvatim bagru koja stoji iza cele ove priče. A onda ću polako sa uživanjem da ga reckam i sipam mu so po ranama. Zažaliće dan kad se rodio. Osetim uzdah moje veštice, stegnem je jače, poljubim oba oka da oseti kako joj čuvam san.
Moj otac!!! Moj brat!!! Kakva kombinacija. Ni za jednog ni u snu ne bi pomislio da su nešto drugo od onog što jesu. Pa jebote za oca sam ceo život mislio da se verao po banderama ceo život. Sad kad razmislim uvek smo imali para, al opet stalno je radio po kućama instalacije, uvodio struju pa sam mislio da je to to. Ustvari sad kad malo bolje razmislim svaki njegov privatan posao je bio van kuće, uvek je ostajao po tri dana minimum. I nekoliko puta je dolazio povređen, navodno padao sa merdevina, krova i slično. E jesmo debili, ko normalan toliko pada!? A majka??? Pa ona je znala!!! Ne verujem da niko od nas nije povezao, moja majka je svo vreme znala čime joj se muž bavi. Milunka lavica, majka, kraljica. Čim se Minja probudi idemo kod njih, da popričamo i da nju sklonim kod njih, tamo će biti najsigurnija. I onda se bacam u potragu za Maksom Ignjović, uskoro pokojnim.
Ustanem polako, izvučem se iz kreveta da ne probudim Minju i izađem u kuhinju da stavim kafu. Dok čekam vodu da provri rešim brata da pozovem, da mu zahvalim.
-Mare brate, nisam te probudio nadam se
-Nisi, reci? Jeste li ok vas troje?
-Jesmo, ne brini samo sam hteo da ti kažem hvala. Ne razumem od kud ti u celoj ovoj priči al hvala ti.
-Zahvali mi time što ćeš da je čuvaš i što nećeš da praviš sranja.
-Mare ne mislim...
-Znam te luda glavo, znam da jedva čekaš Makse da se dočepaš.
-Znaš da moram...
-Ne moraš ti ništa, slušaj me dobro jer ne planiram da ti ponavljam. Ruke da prljaš nećeš, moje su već dovoljno krvave, jenda krv na njima više manje. Ti imaš za šta da živiš, za koga da ostaneš častan. Ja nemam, znam da misliš da je ovo tvoja borba, al nije porodica smo, ovo ću ja da obavim i tačka. Čuvaj mi to bebče. Ne postoji ništa vrednije, znaćeš sutra kad osetiš dah na obrazu sa tih malenih usana.
-Mare ne možeš...
I meni moj brat ladno spusti slušalicu. Nema teorije da ovo obavi sam, on je loše, i ubija me što ne znam kako da mu pomognem, jer ne znam ni šta mu se desilo. Boli me što moja krv pati. Strah me da će napraviti neku glupost. Povređen čovek ima pomućen um. I nije mi jasno šta ga je toliko povredilo. Tu je nešto više od ljubavi. On je slomljen čovek.
Oko četiri sata popodne stigli smo kod mojih. Naravno Milunka nas kao i uvek, dočekala sa punim stolom svega i svačega. I ona i tata se ponašaju kao da se ništa nije desilo. Mama je samo Minju upitala kako je i da li želi da se odmori. I shvatam da je ovo za njih sasvim normalna situacija. Jebote u kakvoj sam ja bajci živeo. Jedva dočekam da navatam oca nasamo.
-Od kad radiš to što radiš?
-Ceo život, i deda ti je to radio.
-Kako izgleda živeti u laži?
-Nisam živeo u laži, samo nisam pričao o svom poslu. Tvoja majka je znala i to je najbitnije. Podrška žene je najbitnija stvar, kako u životu tako i u poslu.
-Od kud Mare tu?
-Verovao ili ne sasvim slučajno. Već dvadesetak godina nisam aktivan, retko na koju misiju idem jer sam mator, ali obučavam klince. Pre neku godinu pozvali su me i rekli da imaju savršenog kandidata za mog naslednika. Dobio sam šture informacije, znao sam da se radi o jednom od najmlađih i najuspešnijih advokata u zemlji, da je u javnosti savršen mladi gospodin, što je u ovom poslu jedna od najbitnijih stvari, imidž tj slika koju serviraš ljudima. Druga informacija koju su mi dali je da se klinac bavi ilegalnim borbama. Nije organizovao, ali je bio neprikosnoveni kralj ilegalnih borbi.
Slušam svog oca i ne verujem šta priča. Čuo sam za ilegalne borbe, znam da se papreno plaćaju, al nisam nikad prisustvovao iako sam imao prilike. Jednostavno ne volim takvo bespotrebno krvoproliće. I ne verujem da je moj brat imao udela u tome. Koliko u stvari ja njega poznajem?!
-Klinac je naleteo na nešto krupno i obratio se vlasti. Što je samo značilo da je pošten i pametan. Sam je osmislio strategiju kako da sruše celu ekipu u Srbiji koja je organizovala sve te borbe, s tim što je vlast znala da će se vođa organizacije svakako na ovaj ili onaj način izvući zato je klincu namešteno da ukloni vođu
-Misliš...
-Da, bas to, da ga likvidira. I Mare je to uradio. Mislio je da je tako odužio dug za svoje sudelovanje u svemu tome, ali nije znao da je time sebi stavio omču oko vrata, jer vlast je kurva najveća a time ga je držala u šaci. Kada sam ga konačno sreo bio sam iznenađen, nije mi bilo svejedno, jednostavno nisam želo takav život za svoju decu. Al on se u tome pronašao, rođen je za to što radi. Njegove taktike su daleko bolje od mojih, njegove sposobnosti i razmišljanja su facinantni. Mnogo je bolji nego sto sam ja ikad bio, ne stidim se da priznam.
I dalje sam zbunjen svime što čujem. Ma ni da beknem. Otac i brat su upravo porasli do neba u mojim očima. Koje su to ljudine. I sad
shvatam svog brata zašto on želi za sve da se pobrine. Njemu je u krvi da brine o drugima. Nadam se samo da će se dići iz pepela.
-Rekao mi je da ne prljam ruke, da će on za sve da se pobrine. Tata ne mogu samog da ga pustim. Ovde je moja žena u pitanju.
-On najbolje radi sam, tako je istreniran i naučen. On ne postoji, nema ga sve dok ga ne sretneš licem u lice a tad je kasno. Pusti ga, treba mu ovo. Nije mu dobro u zadnje vreme a neće da priča. Promenio se. Sećaš se da je bio najveće spadalo u našoj porodici? Nedostaje mi takav.
-Znam tata, al ne popušta, neće ništa da kaže, ne znam kako da mu pomognemo.
-Pusti ga, on je vuk samotnjak. Sam liže svoje rane. Mene kao roditelja boli više nego tebe, al znam ga moraće sam ovo, šta god da je.
Slušam oca i znam da je u pravu, samo voleo bih da nije.
-Ostanite noćas ovde, pusti nek se sve slegne a sutra se bori za šta hoćeš. Potreban si svojoj ženi.
-Vži, ostaćemo-
....
-Ko si ti, dođavola?
-Tvoj dželat i anđeo tame.
Strah u očima Makse Ignjovića, onaj iskonski govorio je da je pred sobom ugledao samog đavola. Čovek koji se ponosio svojim obezbeđenjem, svojom neprobojnom svitom, sedeo je u svojoj fotelji u radnoj sobi i umirao od straha gledajući priliku obučenu svu u crno. U jednom trenu zapitao se da li je čovek, nije čuo ni šum kada je osetio hladni metal na svom vratu.
-Šta želiš? Daću ti para koliko hoćeš.
-Pare mi ne trebaju.
-Šta onda?
-Ništa.
-Kako ništa? Ko si ti? Za koga radiš? Zašto ja?
-Ništa. Niko. Ni za koga. Pogrešna žena oteta.
-Ovo zbog Balšine male? Pa nisam joj hteo ništa samo malo da je uplašim.
-Jesi li znao da je trudna?
-Trudna? Ne, nisam kunem se
-U šta li se ti kuneš kad ni vere ni mere nemaš.
-Ma ko si bre ti?
-Đavo...
Bilo je to poslednje što je Maksa čuo, pre nego što se pogled u njegovim očima zauvek se zaledio...