Petak.
Poslednji dan radne nedelje.
Onaj posle kojeg sediš dva dana kući u pidžami i maziš se sa mačetom, čitajuci knjige i skrolujući
Pinterest, gledajući fotografije budući da ne praviš iste, sve dok ti u kuću nepozvana upadne najbolja prijateljica izvuče te napolje po ciči zimi da idete na sladoled. Koji ne voliš.
Jedva čekam.
Ali što više čekam, pet sati izgleda sve dalje a mi svi sa sedmog smo do guše u poslu.
Naime, idu Božicni i novogodišnji praznici, a odmah posle njih taj ogromni miting , i bukvalno sve mora biti sređeno do 24-tog , što je za nedelju dana.
Pa šaljemo zahteve , održavaju se sastanci na svakim spratovima pojedinačno, jurimo od jednog šefa do drugog i tako u krug, šaljemo kopije ostalim ograncima firmi ko zna gde, čekamo i prosledujemo odgovore , kucamo milione imena ,sa svojim +1, na 'pozivnicama', a onda čekamo i odgovore istih da bi naravno onda ta imena stavili na listu. A to je samo današnji raspored.
Ne znam koji idiot je odredio datum za miting ali je stvarno zao. Moguće da je moj dečko.
Kojeg, kad ga spominjemo ,nekim veoma divnim čudom ni danas nisam uopšte čula.
Dimitri je postao nemoguć od onog događaja sa novinarima, tako da mi je veoma drago zbog toga. Iako sam mislila da ne može biti gori posle onog događaja sa sastankom. Nešto mi se baš nižu fenomenalni događaji.
Doduše, danas ne znam gde mi je dupe a gde glava, a kamoli gde mi je telefon.
Beše negde u toku pauze za ručak, znam jer sam gurala sendvič u usta noseći još dva za Ninu i Laru, u isto vreme usput noseći neke retardirane statističke podatke za treći sprat koje sam slučajno ponela sa sobom do kioska. Doduše, i sendviče sam takođe slučajno ponela.
U svakom slučaju, stojim ispred lifta čekajući dok se sat vremena otvara kad Nina izlazi iz njega sva sijajući.
"Hej, pa ja sam kupila se--"-počinjem ali ona mi odmahne rukom lebdeći ka vratima.
Okrećem se za njom zbunjeno, a onda mi sendvič zamalo ispadne iz usta kad vidim kako uleće u zagrljaj nekom polu ćelavom, a ako uopšte ima kosu onda je sigurno plava, liku koji izgleda kao jedan od onih ogromnih rvača i predvodnik neke bande u isto vreme.
Ogroman je.Nina, previsoka za prosečnu ženu, još na štiklama mu jedva dođe do brade.
I strašan je.Veoma strašan.
Da zovem pomoć?
A onda mi sve poispada iz ruku jer se lik saginje i diže je u vis, okrene oko sebe a onda je spušta nazad na pod i neverovatno pažljivo poljubi.
U tom trenutku shvatam : to je njen budući verenik? !
Šta devojka poput Nine radi sa likom sa izgledom poput takvog?
Skupljam papire i kesu sa sendvičima najbrže što mogu a kad sledeći put dižem pogled u potpunosti mi bude jasan odgovor na moje pitanje.
Lik je drži kao malo vode na dlanu, a gleda kao da je Bog licno. Obožava je, to se vidi iz aviona.
Ne gleda je 'ala si sexy' pogledom, taj pogled se pre može opisati kao 'uradi ću sve za tebe ma koliko glupo izgledao jer te volim, baš takvu kakva jesi'.
Ah, da mi je sad neka kamera pri ruci, jer upravo gledam u moju 'Priču'.
I samo tako, meni suze grunu na oči. Iz čista mira.
Ja sam romanticna duša, ali nisam od onih osoba koji zacmizdre gledajući ljubavne filmove ili javne prosidbe ili tako nešto.
Ja verujem u pravu ljubav . Samo, ne nisam stoprocentno uverena da ona postoji.
Za mene ,u svakom slučaju.
I tako, pomalo zapucano ulazim u lift , a tek kad stignem pred kancelariju se setim da uopšte nisam odnela one proklete papire na treći.
*
Pogledam na sat po pedeseti put, po pedeseti put je tačno četiri sata.
Ne mogu više. Idem da oduvam.
"Čuj, Džo. .."-zaustavlja me Nikolina prilazeći mom stolu "Htela sam nešto da te pitam. .."
Dižem pogled sa ekrana, u koji sam zurila, na njeno lice. Izgleda kao da joj je neprijatno.
Setim se kako ne gotovo identičnim izrazom lica zaustavila onaj dan ispred, kada smo Dimitrie i ja išli na 'doručak '.
"Pitaj."-kažem.
Ona se grize za usnu, sad izgledajući nesigurno. Taman kad izgleda kao da će da kaže nešto Larisa ulazi u kancelariju i baca se na svoju stolicu cvileći.
"Hoću kući. "-promumla glasno.A onda opet zacvili.
"Koji dan! Zar ne!?"- viče Nina izgledajući kao veoma očajna glumica pa i sama odlazi za svoj sto, praveći se da ne vidi moj 'Zaista? Ti to zoveš glumom' pogled.
Larisa, koja nije primetila ovu predstavu, izuva cipelu i masira stopalo.
"Crkla sam.A šta ste vas dve tako dobro raspoložene?"-
Ja ovde ne vidim nijednu raspoloženu osobu ali ajd.
Naslanjam glavu na šaku kada me pogleda upitno i, na sopstveno iznenadenje, promrmljam smoreno :
"Nisam uošte videla Dimitria danas."-
"Ti bar tvog dečka vidaš svaki dan. Uostalom, on ce te odvesti kuci, videceš ga tad zar ne? "-
"Da, hocu. "-govorim još smorenije kad me podsete na to.
Možda i danas mogu da namolim Isidoru da dođe po mene?
"I, šta onda? "-pita Nikolina ispravljajući se i sad me gleda zabavljeno.
"Šta 'šta onda'?"-pitam nezainteresovano.
"Šta onda radite? "-smeška se Lara značajno.
I tako se ja razbesnim.
"Nikad mu nije dosta! "-Ne reagujem na značajne razmene pogleda već udaram šakom o sto.-"Prokletnik mi je pojeo poslednju kesicu čipsa u kući!A imala sam ih bar deset sakrivenih."
Lara prasne u smeh a ja tek onda shvatam šta govorim.
Koji mi je danas! ? Prvo bih da zaplačem gledajući zaljubljeni par, onda lupam neke gluposti o Dimitriu za koje sam sigurna da ne želi niko da zna, a sad sam još i besna zbog čipsa? Pa, Dora mi proždere ceo frižider kad god dođe...
Nedostaje mi Dora.
Trgnem se, jer osetim blago bolno stiskanje u grudima, nešto poput krivice iako ne znam za šta sam sada kriva.
"Oh, kad smo kod momaka, gde ćete. .."-počinje Larisa, ali ja kriknem bolno, odskačući od ivice stola na koju sam se upravo bacila "Šta je bilo!?"
"PMS! "-dreknem grabeći se kao neki manijak za grudi a onda ih puštam jer me rasturaju.
Pa, naravno. Hvala Bogu.
"PMS? "-ponavlja Nina rasejano.
"Da!"-ciknem srećno.
"A srećna si zbog toga...zato što. ..?"-pita Lara a izgleda kao da je u zoološkom vrtu i upravo posmatra majmuna koji se , pa, majmuniše.
Odatle te lude promene raspoloženja. Treba da dobijem.
"Nije trudna. "-završava Nikolina.
Za to vreme ja skakaćem ka vratima, krećući ka mom tajnom mestu dok još više nisam napravila budalu od sebe, iako skačući okolo radim upravo to .
Sad se okrećem ka njima.
"Šta? Pa, naravno da nisam trudna. Kako bih uopšte. .."-može li neko da me šopi ili mi ušije usne, molim vas?Odmahujem brzo rukom jer me sad obe gledaju kao da sam pala sa Marsa.-"Zaštita, devojke. Koristite zaštitu. Brzo se vraćam. "
"Gde će ona sad? "-čujem kako Nina pita dok izlazim.
"Ma, ne znam. Jao, jedva sam dočekala vikend. "-
Znate šta sam upravo shvatila?
One su izgleda navikle da se ja ponašam kao apsolutni ludak .
*
Volela bih da kažem kako sam malo lepo na miru izduvala u kopirnici ,ali bih lagala.
Jer, taman pošto sam se smestila na svoje mesto i počela da odbrojavam sekunde do kraja radnog vremena , neko ulazi u prostoriju.
"Ovaj...Izvini?"-čujem i to me trgne.
"Oh, to si samo ti."-promrmljam sa olakšanjem .
"Baš se obraduješ svaki put kad me vidiš."-okreće se pomalo izgubljeno po prostoriji kao da ne zna gde da nađe vrata a ja u sekundi osetim ubod krivice zbog mog odvratnog ponašanja.
"Teo! Ne moraš. ..Izvini, nisi ti kriv. Nisam baš raspoložena. Naime, umorna sam kao pas, hormoni su mi skroz poludeli a sise me bole k'o sam Ðavo. "-nabrajam ni ne slušajuci sebe, sve dok ne vidim jadnog Tea koji izgleda kao da ce da se onesvesti od neprijatnosti "Izvini i za to. Nego. ..Hoceš da mi se pridružiš? Ovo je moje tajno mesto. "
"Pa..."-
"Ma, hajde. Hocu sve da čujem o treningu.Tojest sve o tvom odustajanju od istog"-nasmejem se prijateljski.
Pomalo nesigurno prilazi i ja se pomeram da može da sedne pored mene.
"Zapravo, odustao sam od toga zbog..."-počinje ali ja sam već shvatila jer mi je ustvari već rekao samo ja nisam tada obraćala pažnju.
"Zbog Dore? "
Klima glavom izbegavajući moj pogled.
"Vikala je na tebe, zar ne? "-pitam smeškajuci se.
Ne odgovara.
"I stalno te udarala, po ramenu ili nadlaktici? "-
"Kako to znaš? "-dižem obrvu a on uzdiše "Terala bi me da trčim dok ne lipsam, a to je kako ona kaže samo zagrevanje. I dalje imam modrice od nje."
Zakikoćem se jer izgleda kao greškom prekoreno dete.
"Ali, sviđalo ti se, zar ne? "-
"Ne! Naravno da ne!"-skoro vikne sav crven u licu .
Sad se nasmejem glasno.
"Mislila sam na trening ,ne na Doru. "-
"Oh..."-sad je još crveniji "Pa, bilo je...zabavno. "
"Ako ti kažem nešto, u poverenju, hoćeš li nekome to reći? "-pitam posle nekoliko trenutaka za koje vreme mi treba da odlučim.
"Naravno da neću. "-ogovara gotovo uvređeno. " Pa nikome nisam rekao ni za... "
"Pogotovo ne Isidori. "-naglašavam prekidajući ga. "Bar ne da sam ti ja to rekla. "
Ućuti i klimne glavom i dalje izgledajući uvređen što sam morala uopšte da ga pitam da li bi čuvao tajnu.
"Ako te je terala više da se trudiš, i maltretirala te zbog toga, to je zato što joj je bilo stalo do toga da uspeš u tome. "-
I upravo zato ja nikad nisam otišla sa njom na trening ni jedan jedini put. Ubila bi me tamo.
Klima glavom ozbiljno. I pomalo zbunjeno.
"Razumeo si to?"-
Ne odgovara. Pa pomislim da nije.
"Voleo bih da opet treniram sa njom. Ali..."-počinje a onda zastaje nesigurno.
"A šta ako ja budem trenirala sa vama? Očajnija sam od tebe milijardu puta, tako ceš izgledati bolje a i Isi će te manje gnjaviti. Ustvari, verovatno će te gnjaviti isto, ali ako ti je uteha gnjaviće i mene isto toliko. "kažem čak i pre nego što razmislim, kako bih mu se iskupila što sam sumnjala u njega.
"Ne znam baš. ..Nisam ..."-
Ustajem naglo. Dobijam inspiraciju.
"Možeš ti to! Zajedno ćemo vežbati, mesecima ako treba, a onda cemo imati sjajnu kondiciju i Isidora ce biti ponosna na nas.A onda cemo moći da joj kažemo da je volimo!"-
"Tako je! "-ustaje sa ogromnim osmehom a onda se trgne i okreće ka meni "Čekaj, šta? "
" Sad, idem odmah da joj. .."-pravim se da ne čujem poslednji deo i krećem ka vratima a onda zastajem i okrećem se ka njemu -"Ne, ti joj javi!"-
"N-ne mogu ja...Čekaj, Džordžia! Pa, gde ceš! ?"-
"Vidimo se u ponedeljak.Lep vikend"-vičem.
Naravno da ću i sama odmah nazvati Doru i ispričati joj sve ovo. Hvatam se za telefon, koji je sve vreme očigledno bio u mom džepu.
Iznenađeno pogledam prazan ekran istog.
Opet me nije ceo dan tražio, da li je ,daj-Boze, umro usput negde?
I baš tada on počinje da zvoni a Dimitrievo ime se pojavljuje na njemu.
Mi o vuku...
"Šta ti sad treba?"-tako se javljam pošto pustim telefon malo da zvoni.
"Ovaj. .."- čuje se ženski glas sa druge strane veze a ja odaljavam telefon od uveta kako bih potvrdila da na ekranu piše Dimitrievo ime.- "Da li je Rob tu?"
Rob!?
"Ko je to?"-pitam sumnjičavo.
"Ovde menadžer 'Greenbelt' hotela Liana Voker, zovem vas sa mobilnog gospodina Karlingtona, koji mu je ispao ispred njegove sobe. "-brblja kao navijena "Kako nas gospodin ne pušta u sobu, a verujemo da nije dobro, pozvala sam jedini broj koji je skoro koristio...Sad,izvinjavam se što navaljujem i ponavljam : da li je Rob tu?"-
Ne znam da li da se nasmejem, vrisnem ili jednostavno, prosto, samo spustim slušalicu.
Što se mene tiče, neka mu je loše. Još bolje - neka crkne.
Ja mu nisam rob!
"Ja sam Rob. Šta je sa njim? "- čujem sebe da govorim.
Šta ,dodavola! ? Ne!Prekidaj vezu!-vičem na samu sebe u mislima, ali ja očigledno i ne slušam samu sebe.
"Izvinjavam se. .."-govori žena nesigurno-"Ali, vi ste 'Rob'?"-
"Imate li nešto protiv imena 'Roberta', gospođice Leana? "-
Ne laži. Samo prekini prokletu vezu.
"Ne, naravno da ne...Nisam shvatila. ..Izvinite. ..I to je 'Liana', zapravo, moje -"-prekidam je nadrndano.
"Nije važno. Šta se dešava tamo?"-
"Pa, jedna od sobarica je bila u sobi kad je ušao, kaže da je izgledao kao da mu je loše, izbacio ju je napolje i..."-
"Samo malo, kako misli 'izgledao je kao da mu je loše', kako je tačno izgledao? "-prekidam je oštro.
"Teturao se, i bio zajapuren. Tako. ..ona to opisuje. "-
Da se nije napio?
"Pomislila sam da je možda popio malo više, ali gospodin odseda kod nas vec neko vreme i nikad nije pio, a ako i jeste to se nije videlo na njemu. Takode je odbio obroke, zakljucao se u sobu i urla, ako uopšte odgovori, kad god mu se spomene lekar. "
Ovo je smešno. Nema za šta da brinem. Dimitri se ponaša sasvim normalno. Zar ne?
Greška . Uvek je užasan kada je u mom društvu, i baš zato mogu potvrditi da 'urlanje' uopšte nije u njegovom stilu.
Plus, taj nikad ne bi odbio hranu. Ta informacija me zapravo najviše zabrine.
Devojka sa druge strane procišcava grlo.
"Gospođo Roberta. ..Možete li da dodete ovde i razgovarate sa njim? "-
Naravno da ne! Nisam luda.-mislim veoma glasno.
"Stižem za dvadesetak minuta. "-govorim umesto toga.
Ti si debil, Džo.-E, u vezi toga se slažem sama sa sobom.