"Izvinjavam se."-govorim pošto uspem da se priberem toliko da bar znam kako se zovem: -"Ali bojim se da sam nešto pogrešno razumela. "
"Ne pravi se glupa."-govori ovaj izgledajući kao da je na kraju strpljenja. :-"Hvala Bogu, bar i to nisi. "
Izvini, ali šta?
Da li bi to trebalo da je uvreda ,kompliment ili i jedno i drugo?Jer sve što ja trenutno osećam može se opisati jedino kao 'ludilo'.
Definitivno sam slučajno upala u neku drugu dimenziju.
I zašto ovaj čovek mora odjednom biti toliki gad?
"I dalje ne razumem. "-govorim tonom koji bi u teoriji trebao da zahteva trenutni odgovor i natera sagovornika da odmah propeva k'o prokleti slavuj.
A ako ćemo iskreno, i sama sam na ivici strpljenja.
Karlington, trenutno ga tako zovemo u mislima, uzdiše. Pomirljivo ili iznervirano,može biti oba. U svakom slučaju, uspeva onaj deo sa propevavanjem ako je to uopšte reč.
"Pre nekoliko meseci sam za jedne lokalne novine nazad kući izjavio da imam devojku naivno misleći da ce tako novinari da prestanu da brinu jedino o mom ljubavnom životu. Odbio sam da otkrijem ko je ona zbog cega je ta vest odjednom postala neverovatno zanimljiva te su pokušali da nađu tu jadnu moju devojku među mojim poznanicama. Podrazumeva se da je nisu pronašli. "-govori toliko preko volje da moram sve vreme da ga gledam terajuci ga pogledom da izgovori svaku sledeću reč.
Ovo mi zapravo nije pomoglo, sada imam još gomilu pitanja. Naprimer, gde je to ' nazad kući '? O čemu drugom bi novinari trebalo da brinu? Zašto i kako se podrazumeva da je nisu našli? I zašto bi uopšte odbio da kaže ko je ta devojka? I konačno, zašto ovaj čovek ovde toliko brblja,ne može se doći do reči od njega.
A onda mi sine.
"Jer ne postoji ."-govorim naglas, spremna da prasnem u histericni smeh.
Koja slucajnost, a?
"Ali. ...Zašto? "-i dalje razgovaram sama sa sobom, naravno, ali dobijam u odgovor jedan veoma oštri pogled zbog kojeg pomislim da ću u roku od sledećih nekoliko trenutaka biti ubijena.
"Iz svojih ličnih razloga. "-govori jednako oštrim tonom.
Tren kasnije, taman kad sam bila spremna da počnem da se izvinjavam i molim za milost, lik se već potpuno opušteno smeška. A prošla je samo jedna prokleta sekunda.
Ovaj čovek polako ali sigurno dospeva iznad klovna na mojoj listi jezivih stvari. A klovn je bio na prvom mestu.
"Tako da možeš da nastaviš sa tom pričom,ne smeta mi."
Samo tako.
Ne smeta mu.
Trepnem jednom,a onda još jednom očekujući ili da prestanem da haluciniram ili da se probudim.Uzdišem razočarano kada se to ne desi.
"Da vidimo da li sam dobro razumela,Vi želite da se ja pretvaram da sam Vaša devojka tojest da pričam okolo da jesam da biste skinuli novinare sa vrata?"-u tome je cela poenta zar ne?
"Da."
"I to moram biti ja zbog tog malog nesporazuma zbog kojeg sam rekla Vaše ime sasvim slučajno,napominjem opet,i sada sam obavezna da pristanem ?Inače dobijam otkaz ukoliko odbijem."
"Nećeš biti otpuštena."
"Ali,šta ja uopšte dobijam time?"
"Ne otkaz."-govori zbog čega ga pogledam polu iznervirano sumnjajući na to da me zajebava sa tom pričom o otkazu sve vreme ali ne stignem jer slaže ramenima u stilu niko-ne-razume-moj-humor pa dodaje :-"Dobijaš dečka o kojem možeš izmišljati koliko ti duša želi,bez posledica,sve ću potvrditi."
Imam osećaj da u tišini koja usledi čujem 'vidi kako sam samo velikodušan '. Doduše, možda lik na to uopšte nije ni pomislio i ja umišljam stvari.
"Stvar je u tome što da meni zapravo ne treba pravi niti lažno pravi dečko,zato sam ga i izmislila."-govorim iznervirana njegovim izrazom lica,izleda kao da mi se podsmeva iako se nije promenio ni za milimetar.
"Pa,ne verujem da ćeš ikome to reći,jer ja sasvim sigurno postojim."
"Odbijam."-govorim ,ubacujem se na pola njegove rečenice zamišljajući kako preskačem ovaj prokleti sto i izbijam mu sve te njegove savršene zube.
Najviše me nervira činjenica što, ne znam kako i zbog toga su stvari još strašnije, zna toliko mnogo mojih slabih tačaka.
"Možeš to da uradiš. "-znači, ni trepnuo nije, toliko ga je pogodio moj oštar ton. A onda sasvim opušteno pruža ruku i uzima telefon u ruke i naslanja ga na uvo "Molim te da mi pronađeš broj Nikolasa Donga. ...Šta? Ko to? "
Dok on sluša šta Kloi, pretpostavljam, brblja , ja počinjem da se vrpoljim u svojoj stolici.
"Rekla sam da ću reci istinu. "-govorim zbog cega mi se upućuje jedan kratki nezainteresovani pogled.
"Jesi. "-nisam sigurna kome se obraća: -"Neka čeka. Što se tiče. ..Da. Tako je. U redu, hvala ti."
Vraća slušalicu nazad na mesto i pogleda me ponovo.
"Dakle, istinu. Zaista? Znaš šta je istina? "
"Ovaj..."-promucam zbunjeno.
"Istina je stvar perspektive, Džordžija ."
"Bez 'J' ."-mrmljam -" I nisam baš sigurna da je. .."
"Istina je da jesi sve izmislila. Da si opsednuta sa mnom, proganjala me sve dok nisam morao da se preselim a onda me i ovde pratila. Istina je da me sve vreme ucenjujes ko zna čime da potvrđujem tvoju priču . Da bi mi se osvetila, me zadržala ,ko zna šta si smislila. "- možete li da zamislite ovog lika? Nekako uspeva da deluje kao da mu sve ovo zaista desilo, lik je psihopata života mi.
"To nema apsolutno nikakvog smisla!I imaš nekoliko rupa u toj priči. "-ustajem naglo ." Uz to si i ludak. I upravo ti mene ucenjuješ . "
Upravo kad završavam rečenicu telefon zazvoni, a on spušta ruku na njega ne skidajući pogled sa mene. Čeka da još jednom zazvoni, čeka ono što definitivno sledi : mene koja ga zaustavlja i pristaje.
"Dobro. "-govorim, baš kao što je očekivao rekla bih "U redu. "
"Pa...ako je to rešeno. "-govori gospodin Ludak delujući polu zadovoljno dok ja manje sedam a više se rušim nazad u stolicu planirajuci ili čast ili sahranu još nisam odlučila. "Oslobodi sve u svom privatnom rasporedu ukoliko mi budeš potrebna, ne učestvujem ni u kakvim izrežiranim scenama i nemoj me smarati nikakvim slikanjem. Da li smo sve pokrili? "
Vrti mi se u glavi.
Kunem se da nikad više u životu neću lagati.
"Zar moje nije da samo izmišljam? Zašto bih vam bila potrebna?"-
Zar se ovo stvarno dešava, usput?
"Potreban mi je i potrčko. Budi u pripravnosti u bilo koje doba dana ili noći. "
Ma,šta bre ?
"Molim?Ja nisam potrčko. "-iako zapravo već jesam,dođavola.
"Nisi ni neka glumica. "-on mene i moje reči definitivno kulira, bukvalno, lik je jedna ogromna flegma rekla bih apsolutno ništa ga ne dotiče. -:"Preporučujem da pocnes na radiš na tome. Na primer, tako što ćeš se nasmejati. "
Mrštim se,a on uporno zuri u mene sve dok se ne nacerim na silu verovatno izgledajuci jezivije i od klovna i od ovog teroriste zajedno.
"Sve jasno? "-pita, potpuno nezainteresovan za moj odgovor dok namešta, ili tako bar isprva to tako izgleda, svoju kravatu.
Apsolutno ništa mi nije jasno. Osim toga da moram da se izvučem iz ovoga, samo što nemam kako.
"Zapravo i nije. "
Očekujem da svakog trena kaže kako se šali, okrutno ali ipak šali, kako sam otpuštena i još mi održi lekciju ili dve o štetnosti i posledicama laganja, koju sam inače u prethodnih nekoliko minuta i naučila za sva vremena.
Zapravo se molim da se to desi.
"Ovo već predugo traje. "-govori nezadovoljno, možda. Kao što rekoh, lik ili nosi neku čudnu masku ili je išao na neko zatezanje pa ne može mrdnuti ni jedan jedini mišić na licu. Osim kapaka, shvatam, doduše ne sećam se da li je uopšte i treptao.
I ovo je definitivno stvar kojoj trenutno trebam pokloniti svu pažnju. Jer je to moj najveći problem trenutno.
"Prvo: Vi....Ti to ozbiljno? "-pitam snagom volje pokušavajuci da ga nateram da ne misli ozbiljno.
"Izgledam li kao da nisam ozbiljan? "-
Ne želim naglas da odgovorim na pitanje kako meni trenutno izgledaš, hvala lepo.
"Onda mi nije jasan onaj deo o bilo kojem delu dana ili noći. "-takođe mi nije jasno kako osoba od 25 godina nema apsolutno nikakvi 'privatni raspored' koji bi mogla osloboditi i ama baš nikakve pod milim Bogom obaveze.
Ah,pa ,da,zaboravila sam da ta osoba nema život.
"Šta ti tu nije jasno? "-prestaje da kvari kravatu i pogleda me mrtav ozbiljan, a onda se blago nasmeje, izgledajuci toliko jezivo da poželim da skočim kroz prozor ne bih li ga se spasila.
Takođe, verovatno će da me natera da ubijam ljude za njega. Proda me u belo roblje. Ili ko zna šta još gore.
"Stvar je u tome što se plašim mraka. "-govorim odmeravajuci razdaljinu od moje stolice do prozora.
Lik naslanja lakat na sto, bataljujuci kravatu u potpunosti sad izgledajuci zainteresovano, i naslanja glavu na šaku.
"Možeš ti to i bolje, verujem. "-nasmeje se,što znači da verovatno nije išao na zatezanje -:"Hajde ,probaj opet."
Misli da lažem.
Nisam slagala, bar ne u potpunosti, ne plašim se mraka . Užasavam se pomisli da se svetlost nikad neće vratiti.
"Postoji ta stvar. .."-počinjem ali zastajem da procistim grlo, hoću da slažem, da nađem neki super razlog koji bi ga naterao da pomisli da ja baš i nisam najbolja osoba kojoj bi uloga' devojke' odgovarala uopšte .-:"Problem je u tome...."
Ne smem da lažem danas. U tome je najveći problem.
"U čemu? "-navaljuje.
Ćutim. Najviše zato što pomislim da ako lik do sad nije odustao, pored svih mojih ispada, gluposti i idiotizma, neće odustati ma šta rekla.
Što znači, shvatam, da mu ovo znači i odgovara mnogo više nego što govori. Doduše nije mnogo ni rekao.
"Da pogodim? "-govori iako ga ne slušam ,jer sam se baš setila jedne jedine obaveze koje imam u životu "U ponoć se pretvaraš u bundevu, zar ne? "
"MAČKA!"-gotovo vrisnem, tako da se oboje trgnemo.
*
A/n: Pošto je ovo drugi nastavak za dva dana , kako sam već prešla 1500 reči pa mi mob sere žešće ,a i ono : hoću da svi jedva čekate nastavak- uskracujem vas za moj omiljeni deo koji sledi odmah iza mačke. 😉
😘❤