Moj Bože, ako si tu, i ako stvaran si,
Daj mi znak da sve ovo nije san.
Da kapci moji nisu čvrsto skolpljeni,
Da ovo nije druga strana uma,
Možeš li?
Moj Bože, ako si tu, i ako stvaran si,
Daj mi znak da mrtva nisam.
Da kapci moji nisu čvrsto sklopljeni,
Da ovo nije druga strana sveta,
Možeš li?
Siđi sa nebesa, gordih nebesa,
Pruži mi ruku, povedi me sa sobom.
Reci mi zašto Mesec vija Sunce?
Kaži mi tajne Neptuna.
Možeš li?
Pokaži mi gde Oriona škorpion večno juri.
Pokaži mi centar beskraja, centar bespuća
Gde mesto tvojeg počinka bude,
Gde večno grehe naše gledaš.
Moj Bože, ako si tu, i ako stvaran si,
Oprosti mi grehe moje.
Moje požude, pohlepe, besne zmije u mojem umu što behu,
Što ih sam Demon unutra kroz staklo ubaci.
Ja znam da si tu, prijatelju, pomozi mi.
Da li čuješ moje pozive, prijatelju?
Da li vidiš indigo boju mojih vapaja?
Da li osetiš moj čemer, prijatelju?
Da li možeš čuti harfe moje usamljenosti?
Da li vidiš oči izgubljene, jadne moje?
Da li osetiš miris paljevina mog pogleda?
I na kraju, kad budem bio duboko dole,
Siđi sa nebesa, gordih nebesa,
Pruži mi ruku, povedi me sa sobom,
I ostavi me da plutam u vodi bespuća.
Amster MMXVII