Ustala sam prije nekih dva sata. Mene bolovi još nisu popustili ali Zo je bila u gadnijoj situaciji. Čak se i onesvijestila prije nekih sat vremena nakon što je skoro dušu izpovraćala. Temperatura joj je dosta viša od normalne.
Ne znam šta da radim s njom. Dala sam joj svoju odjeću, pokrila ju dekom i dala joj vode. Više ništa ne mogu učiniti i to me izjeda.
Često sam razmišljala kakav je to osjećaj da nekome spasiš život? Zamišljala sam se u raznim situacijama kako pomažem ljudima koji su bolesni.. Kao kad budem vozila i ako nekoga slučajno udarim, kako da mu pružim prvu pomoć? Gledala sam par emisija o tome ali nemam pojma o medicini.
I zato sam jako zabrinuta. Ne znam što da radim ako joj postane gore. Ne bih se mogla nositi s tim da sam ja kriva zbog njene smrt.
"Hoćeš još vode?" Odmahnula je glavom.
"Jedino što mi treba jest čist zrak i toplota. Ne možeš mi pružiti ništa od toga pa se nemoj truditi."
Bila je pomalo drska ali joj ne zamjerim. Bila bih i gora da sam na njenom mjestu.
Pored prozora nam je upravo proletjela ptica. To je prva životinja koju sam vidjela kako sam došla ovdje. Naravno ako se žohari, pauci i ovi otmičari ne broje.
Zoel je ponovno počela povraćati pa sam je pridigla da ne povraća po sebi.
"Aaa odvratno." Tresla se."Odmakni me od ovoga, molim te."
"Poukušat ću." Uzela sam ju ispod ruku i idući unazad povukla. Nije mogla stajati na vlastitim nogama.
Smjestila sam ju uz zid i pokrila dekom. Uzdahnula je i promrmljala nešto.
"Je li ti dovoljno udobno? "
"Pomjeri mi desnu nogu."Okrenula sam njenu desnu nogu tako da joj pod više ne dodiruje prišt na listu.
Odmaknula sam se i ja i vratila se na svoje staro mjesto, kraj prokletih željeznih vrata. Buljila sam u Zoel iako me pomalo plašila. Zavoj na oku joj je ponovno prljav. O licu i kosi da ne govorim. Ostatak tijela izranjavan... I ponovno dovodi do pitanja - zašto?
Pokušala sam pronaći neke sličnosti kod mene i Zo. Fizički smo bile sjever i jug. Ona je plavuša tamnog tena, tankih svijetlih obrva,plavih očiju i debelih usana. Mršava je i niska ali na neki čudan način privlačna. Sigurna sam da je u dobroj odjeći prava nevolja.
Dok sam ja kose tamne k'o ugalj, zelenih očiju i tankih usana. Visoka sam, mršavija za par kila nego što sam prije bila i ne baš zgodna i privlačna. Za mojih 16 godina nikad nisam bila zaljubljena a kamoli imala dečka. Jednostavno nisam poznavala nikoga svojih godina.
Naslonila sam glavu na zid i stisnula zube jer me rana na nozi boljela. Kad razmislim, nikad i nisam bila nešto bolesna. Ponekad bi me bolio stomak ili glava ali sam većino bila uredu. Do sad.
Stomak mi je zakrčao. Bila sam već prokleto gladna. Pojele smo one komade hljeba i sad samo možemo čekati.
Čula sam neke korake i razgovor kroz hodnik. Namrgodila sam se i pogladala u Zo ali ona je, čini mi se spavala ako je to uopše mogće u njenom stanju. Bila je zelena u licu.
"Da, razumijem vas. Znam šta mi je činiti." Muški glas je već bio dosta blizu naših vrata. Kola se željezna škripa ali naša vrata se nisu otvorila.
"Što hoćete od nas?!" Krik neke djevojke mi je proparao uši. Bili su preko puta. I Zoel je otvorila oči.
"Taty, šta se dešava?" Upitala je tiho.
Digla sam ruku kao znak da šuti. Morala sam čuti o čemu pričaju. Ustala sam i prislonila uho bliže vratima.
"Opusti se. Samo ćemo te pregledati." Muški glas od malo prije se ponovno javio.
Djevojka se počela derati. Pričala je nešto na nekom jeziku koji nisam poznavala. Uskoro se čuo i udarac na koji je ona ponovno dreknula. Zatim se čulo samo jecanje.
"Začepi!" Poznat ženski glas je izrekao naredbu na ruskom što me dosta iznenadilo. "Doktore, možete početi." Vrata su se zatvorila glasno.
Zoel me blijedo gledala. "Tatyana, šta se dešava?"Ponovno je upitala.
"Mislim da je u čelii do nas doktor i jedna od glavnih otmičarki." Rekla sam nesvjesna svojih riječi. "Žena.. otmičarka je rekla djevojki da ušuti na ruskom."
"Dobro, Adelynn je iz Rusije..mislim." Udahnula je plitko.
Sjela sam na pod. Bilo mi je jako hladno i čudno u gaćicama i grudnjaku. Na dodir leđa sa zidom sam se naježila. "Šta da radimo? Sigurno će navratiti i do nas. Šta da radimo Zo?"
"Smiri se. Doktor nam u većini slučajeva pomogne. Dat će nam neke lijekove i odjeću a možda i hranu. Doktor je dobra vijest. Smiri se i čekaj."
Odahnula sam osjećajući olakšanje. Trebaju nam dobre vijesti.
Čekale smo nestrpljivo nekih petnaestak minuta kad se čulo otvaranje vrata na drugoj strani. Nije bilo buke niti dernjave što je dobar znak. I naša su se vrata počela otvarati. Osjetila sam neki grumen nervoze u stomaku.
Na vratima se pojavila crnokosa žena ozbiljnog lica koje se na trenutak učinilo dobročudnim. Za njom je ušao malo stariji muškarac sijede kose i blagog lica. Bio je u bjeloj kuti i sa doktorskom torbom u ruci. Pogledao je prvo Zoel pa onda i mene.
"Ovo je nova ali prvo pogledajte ovu drugu. Izgleda mi.." Nakrivila je glavu. "..Izgleda odvratno." Napravila je grimasu dok je gledala povraćaljku zelenkaste boje na podu.
"Dobro." Čučnuo je pored Zo i sa lampicom joj svijetlio u oko. Mumljao je nešto skidajući joj povez s drugog oka. Mogla se vidjeti crna rupa. Zo se borila da ne vrisne.
Adelynn me gledala s nekim ponosom. "Kako tvoje uho?" Nasmijala se dok je bijes u meni rastao. "Zezam te. Ne zanima me."
Poželjela sam ju udariti tako jako da joj oni bijeli zubi poispadaju na pod. Čini se da je to osjetila pa je prišla bliže i čučnula pored mene s izazivajućim pogledom. I ona je željela da ju udarim.
Nisam trebala to u ovom trenutku. Znala sam da bih pokrenula nešto puno gore pa sam se pokušala držati smireno i pod kontrolom. Ponovno se nasmijala kad je shvatila da sam odustala. "Kurva."
"Možda bi ovu trebali malo popustiti. Skoro je pred smrt. Mislim da je otrovana. Davajte one tablete kao i prošloj i nadajte se da je ova čvršća." Rekao je na ruskom.
"A šta je sa ovom drugom kurvom?" Adelynn je upitala pokazujući na mene također na ruskom.
"Izgleda mi uredu." Prišao je meni i pogledao mi rane. "Bit će dobro. Samo im na par dana dajite zdraviju hranu i neku topliju odjeću. Bliži se opasna zima koju možda neće preživjeti ako ih ovako nastavite tretirati."
Adelynn se nasmijala "Bože kako to smiješno zvuči. Zdravija hrana i odjeća - njima. Reci da se šališ."
"Izgledam li kao da se šalim?" Gledao ju je potpuno ozbiljno. "Ne možete više ovako. Ili im dajite prijeko potrebnu njegu ili ih prestanite mučiti. Na vama je." Izišao je van.
Zmijurina me ljutito gledala. Vrhom cipele mi je okrznula nogu blizu rane na šta sam čvrsto stisnula zube. Prokleta bila.
"Smeće." Promrmljala je.
Čim je izišla požalila sam što ju nisam ošamarila pa makar me u bijeloj sobi držali čitav dan. Ona nije žena. Ona je odurna zmijurina.
"Šta su rekli?" Zo je odmah nagrnula sa pitanjima. "Hoćemo li biti dobro?"
"Mislim da hoćemo."Klimnula sam glavom."barem što se hrane i odjeće tiče. Doktor je rekao Adelynn da nam daju neke lijekove,odjeću i hranu a sudeći po njenom lošem raspoloženju, morat će nam dati baš to."
Sklopila sam oči i pokušala izbaciti sliku prazne rupe na mjestu Zoinog lijevog oka. Mogu samo misliti kako je to boljelo.
"Hhh ako ti tako kažeš."Činila se malo opuštenijom.
I ja sam bila bolje. A to je jako dobro.
I majka mi se dosta motala po mislilma. Nadam se da je ona bolje nego ja.
________________________________________
Nastavak stigao ☺ Sorry ali nisam mogla ranije. Nadam se da će vam se svidjeti. Ovaj je malo manje depresivan nego predhodni, čini mi se haha. Morala sam razbiti nečime tu crnu i tamu.
Recite mi šta vi mislite o dešavanjima unutar ovog vražijeg pakla? U prošlom nastavku je MaidaCivic rekla da sumlja na njenog oca. A vi? Šta mislite tko je ovdje kriv?
Sljedeći nastavak je nekako vrhunac/sredina ove priče. Pripremite se za svakakve gadosti.
Volim vas i stvarno želim čuti šta mislite o svemu ovome? O Tatyani i Zoel? Otmičarima? Cijeloj priči? Postoji li nešto da vam smeta ili da vam se ne sviđa? Recite mi da ovo zajedno sastavimo :)
- Do sljedećeg puta ♥