LET, LET BUBAMARO...

U jednom danu zamislim sto planova za njegovo ulepšavanje. U jednom danu promenim sto načina za najbolji kraj. I sve ostane na tome. One drske godine hrabrosti, ne razmišljanja, skokova, završene su zajedno sa srednjom školom. Nikad nisam pomislila da se stvari toliko menjaju posle. U jednom trenutku držim uzde čitavog sveta i mogu biti bilo ko, dovoljno je samo da krenem. U sledećem ja sam samo mala, kao bubamara, kojoj drugi usmeravaju pravac letenja. I uplašena sam. Moja krila su tako krhka, a svet je ogroman, da li će izdržati?! A boja sveta je drugačija u svakom letu.
Ponekad je sve mračno, strašno i ne vidim kuda me vodi. Ponekad je zeleno, sveže kao orošena trava, puno mogućnosti, puno pristaništa za ostvarenje želja i pri svakom letu nadam se nekoj svetloj boji. Samo...kad se završava?
Mora da postoji neka luka posle koje krila odlažete na tavan zajedno sa ostalim stvarima koje su nam male i ne trebaju nam više, samo neka ih još malo blizu nas, nikad se ne zna. Imam već gomilu takvih stvari na tavanu. Šta da kažem, teško se opraštam. Tu čuvam stare "starke" kao dokaz prošlog buntovništva, zaostale igračke kao podsetnik da sam nekad bila dete, za slučaj da zaboravim. Gomilu odeće iz raznih epizoda mog odrastanja. Delove nekih čudnih oblika, više ni ne znam čemu su pripadale, ali stoje tu i svaki put kad se popnem na tavan neka nova priča me vrati u prošlost. I zaista je lepo setiti se i imati čega se setiti. Ponekad. Ipak, život ne čine sećanja, bar ne u celosti. Postoje oni važni trenutci koji nam se dešavaju sada, dok koračamo, dok pričamo. Možda u jednom od njih pronađemo luku za svoj let.
Jer, ponekad, u nekom sasvim prosečnom trenutku, naiđe neko ko potpuno promeni naše planove za sutra. Uvede nas u neku novu dimenziju i jedino što se zapitate je - "Pa gde je do sad"!?
Možda se ništa ne dogodi, možda sutra sve nestane, ma nije ni bitno. Život čine mogućnosti. Ravnoteža u svetu je ostvarena činjenicom da je dobrog i lošeg podjednako. Zaboravljamo da svaki sledeći korak može biti pad, ali ne mora.
Zaboravljamo da je prošlosti mesto na tavanu, a ne u svakom sadašnjem trenutku. Zaboravljamo da, ma koliko mala bila krila bubamare, nose je tamo gde je potrebno. Zaboravljamo da živimo, a to ne smemo.
Jer, zar nije to smisao svakog našeg leta, živeti. A živeti znači postojati u sadašnjem trenutku bez odlaganja, a ne čekati neki sledeći kad će se sve kockice poklopiti onako kako smo zamislili, hraneći se u međuvremenu slatkim trenutcima prošlosti.
Ponekad i običan dan na poslu pomeri planinu i sunce ponovo dopre do nas. A posle...pa sve je moguće...