Početi ili ne? Bilo je dobro pitanje. Znao da to neće potrajati, ali ipak u ovom trenutku toliko silno je želeo napisati nešto.
Duboko je uzdahnuo te uzeo prvu hemijsku koju je našao i počeo pisati...
02.09.
'Pa drago čudo moje, moram ti napomenuti da sam stvarno u govnima čim zapisujem nešto.
Shvatio sam da ljudi zapravo pišu dnevnik jer nemaju osobu od poverenja. I naravno želim da ti napomenem da ću verovatno prestati pisati čim se ništa posebno ne bude dešavalo - čim se uklopim, bolje rečeno.
I da napomenem U GOVNIMA SAM. Tolikim govnima da ću poč. Postajem patetično govno koje je u govnima i ima grozan smisao za humor? O da.
Pokušavam se uklopiti u ovo društvo ali to neće biti moguće. Jer ja ne pripadam niti jednoj grupi!
Ajmo ispočetka:
Ne može se baš reći da imam društveni život, ali HEJ danas sam bio u kafiću! I ne idem sa udžbenikom napolje, i definitivno NE učim ceo dan!
Štreber, bogme, nisam, ali trenutno više bih želeo da jesam nego da ne pripadam nigde, ali otom potom.
Stvarno nemam neku strast prema duvanu i akloholu, i definitivno ne razbijam nekog kada mi dođe i kakav god izgledao retko sam viđao direktora!
Klošar nisam.
Da li je potrebno da komentarišem lepotice?
Mislim da ne.
Iako nemam pojma kako sam dospeo u ovu srednju, definitivno to nije sa stipendijom. (Kao što rekoh učenje... PA BOŽE JA NE UČIM)
Uzgled, dragi ( i trenutno jedini) prijatelju pokušao sam se združiti sa tim društvom. ALI – citiram „Previše si nisko pao kada si seo sa popularnom rajom za sto, zato gubi se."
I šta dalje reći? Učenicima sa stipendijom sam predmet sprdnje što automacki znači da ne pripadam tu.
Popularna raja je previše... popularna. I definitivno nisam osoba koja balavi za lepoticama i definitivno mi pare nisu sve na svetu.. i definitivno previše koristim reč definitivno ali da.
Nikad se nisam osećao ovako. Totalno sam izbezumljen. Uvek sam znao gde mi je mesto, ali danas je sve to postalo sranje, jer ja ne želim biti tamo gde jesam. Zapravo ja sam elita (iako ja nisam kao oni, ali koga briga kad sam među njima, svi misle da sam kao oni..eh), ali zašto se onda ne osećam tako?
Shvatio si o čemu govorim? Verujem da jesi.
I za kraaaaj (kao šlag na tortu):
Anabel.
Svi su znali ko je ona, ali im ipak ništa nije značila. Za njih je to bila samo (nebitna) Anabel, koja sedi za susednim stolom i čita bednu (naravno pod navodnicima) knjigu. Niko nije mogao da vidi nju. Onu devojku koja je tako puna sebe dok u poskocima šeta hodnikom, niko ne primećuje onaj sitni osmeh kada se nešto zanimljivo desi u njenoj knjizi.
Svima je bila nebitna, ali opet ona se ponašala kao da je to najmanje bitna stvar na ovom glupavom svetu gde su ljudi govna.
Tek danas sam shvatio da joj se divim, jer to je ona stvarno jeste posebna. Ona nije pripadala nijednoj grupi. Ona je pripadala knjizi.
Znaš razmišljao sam da počnem da pišem ali tada bi ljudi mislili da me treba strpati u ludnicu.
OH DA JA SAM BUDALA JER MI JE STALO DO TOGA ŠTA DRUGI MISLE O MENI, ALI REALNO KOME NIJE STALO? HAJDE TI, TI KOJI OVO ČITAŠ ZAR TE NE BI BAR MALO POGODILO KAD TI NEKO KAŽE 'IDI SE LEČI', trudio sam se da mi ne bude stalo... i ja imam dušu ne mogu se praviti da je nemam, stalo mi je. Bože šta ja pišem.
Nadao sam se da će današnji dan biti super i da sam pogrešio u vezi svih stavari koje sam pomislio juče, ali... ovo ali uvek sjebe stvari
Agh. Sve je počelo tako što sam opet zakasnio u šugavu školu. Razgovor između profesora J-a. I mene se odvijao ovako nekako:
„Drugi dan škole, opet kasniš Gav." GAV?!
Niko me nikad u životu nije zvao Gav. A onda mi je kasnije Stiles rekao da J. Koristi srednja imena. Sranje.
Beše to čudan profesor, srednjih godina. Neprestalo je mlatio hemijskom iako je uistinu nije ni koristio. Često je gađao učenike kredom, ali ja nisam bio te 'sreće'. HVALA BOGU.
„Izvinite profesore J. Mogu li prisustv..."
Dragi prijatelju, mislim da je odbrusio nešto na foru ovoga, ali ne drži me za reč jer imam slabo pamćenje „Vidi ti njega, još hoće da zapitkuje..."
Napomenuo sam da imam slabo pamćenje, ali taj trenutak kada sam je spazio, taj trenutak nikad neću zaboraviti.
Gledala me je ispod oka nekoliko sekundi a onda skoro neprimetno prevrnula očima nastavivši da piše nešto u svoju beležnicu, nešto verovatno važnije od bedne budale koja kasni ( TJ. MENE ).
Nosila je cvetku majicu sa nekim čudnim natpisom, širu majicu je upasala u izlizane uske farmerke, koje su joj vraški dobro stajala (zaključio sam to, iako je nisam baš dobro video).
Još nekoliko trenutaka sam uživao u njenim crtama lica, a onda sam bez reči seo u prvo slubodnu klupu (daleko od nje). Profesor J. je nastavio sa svojim sranjima dok sam ja hteo gledati nju, ali nije li previše providno da se okrećem svaki tren, tako da sam ostao smiren. Bar koliko sam mogao.
...
Nekoliko časova kasnije bili su u kantini. Svi u svojoj grupi.
Stiles mi je nešto objašnjavao dok sam je ja gledao. Okej, definitivno je začela novu knjigu. Bukalno sam se izdeformisao kako bih pročitao naslov.
'U potrazi za....'
„Čoveće šta radiš?" BUM. Da bum. Bukvalno bum.
Pao sam sa stolice što je izazvalo toliku buku da su se svi stresli. Stiles mi je pomogao da se ustanem i ubrzo su se svi vratili svom poslu, čudo.
„Znaš da nisi u eliti, ovo bi sada bio toliki blam da bi poželeo da umreš. Ali elita ima povlastice. Nikad se ne smej eliti... Veruj mi buraz zajebano je."
NIŠTA GA NISAM RAZUMEO te sam promrmljao jedno nedefinisano 'aham' i nastavio jesti piletinu (koja je, čisto da znaš prijatelju, bila grozna)
„A što se tiče Anabel, nemoj ništa da mutiš sa njom, to će te koštati boravka u eliti."
Moja vilica na podu.
„Toliko pravila? Ko ih je smislio uopšte?"
„Previše pitanja, Cam."
Nemoj ništa da mutiš sa njom, to će te koštati boravka u eliti. – da ovu rečenicu sam dobro zapamtio.
I sam sam znao da je to zajebano. Odmah sam shvatio, ona i ja. Nikada. Da bio sam kukavica, i dalje sam. Nisam ja kao ona, ona nije kao ja.
Radije bih se družio sa nekim skroz šugavim osobama nego bio sam. Mogao bi se družiti sa njom? Ali to je prevelik rizik.
Šta ako slučajem okolnosti ostanem sam?... Prijatelju ne bih to podneo.
Mama se nekim čudom pojavila na vratima. Upravo je na redu druga večera od kad sam krenuo u srednju. Da li će ova biti kao prošla (koja je uisitinu ispala sranje)?
Hajde da vidimo.
Pišem ti odmah posle večere, prijatelju.
Kukavica Cam.'
ana:
Ovo je prvi deo drugog dana.
Cameron je čudan lik, priznajem. Mnogima se neće svideti, ali ne mora uvek glavni lik biti normalan? Što se tiče grupica u srednjoj školi, mnogi od vas su ono na foru... nije vam se to svidelo, ali ja želim da ova priča bude što realnija, jer ne znam. Cameron je neki deo mene samo što je muško, naravno. Treba probati pisati sve, pa eto.
Imala sam potrebu pisati nekako u prvom licu (iako to dnevnik), nadam se da ste se nekako našli jer ja jesam. Svi se mi bojimo samoće, ne? negde u sebi sigurno razumete Cam'a.
Biće ovakvih nastavaka, zasigurno ( ne tako puno ali biće). Pa kako vam se sviđa? Da li vam se sviđa? Cameron hm? Srednja škola?
Želim iskrena mišljenja.
ana,