Neće to lako da ispari, i posle treba bolesno dete da nam se rodi. Nije mala stvar, Dušane.” Rekla sam svoje milšjenje, ali ne potpuno.
Ostala sam još malo na terasi jer sunca nisam videla mesec dana. U svakom smislu.
Osećam kako glava polako počinje da me boli ali za sada je to nešto sasvim malo i na najnižem pragu.
Kako odmiče vreme, vetar je sve jači i jači i gura me da se vratim nazad.
Ja sam tako zaglavljena sa svojim mislima napolje, ne da mi se da uopšte napravim i jedan korak. Prosto mi je lepo da gledam kako i drugi ljudi koji prolaze ulicom imaju svoje živote.
„Pss, ema..." Dušan je kucnuo prstom u vrata da me pozove nazad unutra, a baš u tom trenu, kafa i jeste zamirisala.
„Evo sad ću ja." Nasmejala sam mu se a i opet okrenula kao da mi je ostalo još nešto o čemu želim da razmišljam.
Naježila sam se onda kada je sunce slučajno zašlo iza zgrade i cela ulica je potamnela kao da će uskoro kiša i jako loše vreme. To je najmanje što mi treba u ovo vreme.
Sa izdahom sam se polako vraćala unutra, a dnevna soba, bila je puna, kao i moje srce sada.
Na garnituri, sedi Strahinja, drži tanjir sa voćem i jede. Sa druge strane, na fotelji naravno Dušan, ali primećujem još nešto.
Mihajlo se uvukao kod njega u krilo, i lice priljubio za Dušanov stomak, izgleda da je ponovo zaspao.
Ja sam se tiho smejala a obojica su me gledali kako im se smeškam.
„Je l zaspao?"
Klimali su mi glavom, ja sam polako prilazila i gledala tu svetlo plavu pidžamicu kako se ne pomera.
Sela sam na drugi kraj garniture, da podjednako budem udaljena i Strahinji i Dušanu.
„Neću Strajo, hvala." Nudio mi je ono voće, a ja sam idalje zaljubljeno gledala u sina kako spava, kako mu lice postaje crveno od pritiska njegovog tela.
„Budi ga, dosta je spavao, neću da mi najbolji drug bude lenj." Strahinja je rekao.
„A vi ste najbolji drugari sada?" Pitala sam.
„Daa!" Niko drugi nije odgovorio nego Mihajlo.
Svi smo počeli da se smejemo u glas, jer je svo vreme bio budan, samo se pravio da spava.
„ 'Ajde marš sad kod čika Strahinje, kad ti je najbolji drug. Neću više da pričam sa tobom." Dušan se šalio sa njim, a Mihajlo je stvarno silazio sa fotelje.
„Ne, ne, ne, ne. Nećeš da se igraš sa čika Strahinjom nego ćeš da produžiš do kupatila, je l jasno?" Naravno da sam i ja bila na strani šaljivog glasa a Mihajlo je zaista otrčao do kupatila, prolazeći između nas.
Zanimljivo nam je bilo da ga gledamo kako sa malim nogama trčkara tu, kao da nam dečijih milina nikad dosta.
Sada je svima u glavama situacija u kojoj sam ja.
„Emilija, jesi li se raspitivala za neki posao ovde?” Strahinja je pitao.
„Nisam. Ne znam jezik. Ne znam u koju bolnicu bih mogla da odem.” Odmah sam pogledala Dušana da shvati da je to njegova krivica ali sam se setila da se više tog prepucavanja ne igramo.
Odmah je spustio glavu jer se kaje, a moj ton i način izražavanja su i mene pogodili, a kamoli njega. Stvarno sam drska.
Ućutala sam se, a Strahinja je samo hteo da mi pomogne.
„A što ne kreneš da ga učiš?” Pitao je ljubaznije nego što sam ja.
„Pa ne znam. Ne uči mi se. A i dok ga shvatim vratićemo se za Srbiju, ne vredi.”
„Dobro ali... Vratićete se opet ovde, moraš kad - tad. Ja ionako idem za koji dan nazad u Nemačku.” Rekao je.
„Molim?” I Dušan i ja smo ga pogledali u isto vreme.
Ja se nisam usudila da postavim još pitanja, a volela sam da ga posmatram u tišini.
Uzeo je kafu koja je idalje vruća i samo preneo pažnju sa tog što je rekao na njegovo lice.
Nikad nisam izdvojila vreme da se divim njegovim izgledom. Njegova kosa oduvek je bila ošišana na nula i po, tako plava, ista kao moja, pa i da njegovo bude dete, neće biti velika razlika.
Ali Emilija ti si farbana plavuša, šta pričaš to? Rekla sam sama sebi.
„Čim Maši bude bolje, idemo, kao prošla mi je povreda, a ja ovako "povređen" se bolje krećem od tebe.” Pogledao je Dušana i provukao koji osmeh da ne zvuči grubo.
„Što to povređen pod navodnicima?”
„Pa Ema, ja sam ih malo lagao da bih ovde došao.”
Momentalno sam se setila zašto ih je lagao, pa sam htela da promenim temu što je brže moguće.
„A za Mašu sam htela da ti kažem nešto.” Obojica su me pogledali, a pogotovo Strahinja.
„Neka dođe ona kod nas na ručak pre nego što odete nazad. Nismo pričale od kad. Zaista bih volela da je pitam kako je.” Pošto nisam izmislila nikakav medicinski problem, ovo je moralo da bude.
„A kad tačno idete?” Pitao je Dušan gledajući u mene.
Napravili smo kontakt očima, ni ja ne znam iz kog razloga, a ja sam odmah krenula da se mrštim i da stežem vilicu kao pre.
Opusti se Emilija, neće ti čovek ništa. Tako je bilo ranije.
„Idemo u subotu.”
Tišina je baš bila preglasna da je mene mučio njegov odlazak. Ali ne odlazak ljubavnika već najboljeg druga, onog druga za ceo život.
„Ništa onda, idem ja, neću Maša da me čeka dugo.” Rekao je kada je video da nam je ponestalo tema za razgovor. „Pozdravite mi Mihajla, a ja ću da dođem uveče, Dušane, ti vidi odmori do tad, pa posle da pojačamo vežbe. Molim te.”
Dušan je držao kontakt očima sa njim, i ništa mu nije odgovorio. Valjda misli da se to podrazumeva.
Ispratili smo Strahinju do vrata, a on se nije previše obazirao na to što se Dušan drži za komodicu ne bi li bio stabilan.
„Vidimo se.” Bio je poslesnji pozdrav. Ali zaista poslednji. Makar do novembra, samo mi to nismo znali.
Kada sam zatvorila vrata i okrenula se prema Dušanu, videla sam da drhti.
„Hajde da popiješ lek, molim te.” Pomazila sam ga po ramenu pa onda podlaktila ruku da zajedno odemo do dnevne sobe.
Bilo je čudno jer Dušan kao da se našao u delirijumu, nije znao gde se nalazi, i jedva je uzeo lek.
Na stolu stoji kutija naltreksona, koji mu spašava živu glavu ove cele nedelje.
„Smiri se. Diši, diši, diši, kao što sam te naučila.” Oslonila sam moju šaku preko njegove, i čekala da mu se drhtavica smiri.
„Hajde, kao što sve radimo. Na jedan, dva, tri. Jedan... Dva... Tri - udah, jedan... Dva... Tri - izdah.”
Lakše mi je bilo to da radim sa njim nego sama sa sobom, a njegovo bledilo u licu polako je nestajalo.
Neobično mi je samo bilo što Mihajlo do sad ništa nije primetio, što nije radoznao nego inače.
Ali ono što me zabrinjava najviše, i što me pomalo i plaši, jeste da se ni jednom nismo poljubili.
Zagrljaji stoje, pak i oni poljupci u kosi, obrazu, ali ništa više od toga.
Moram nekako da vratim temu deteta i da zaista porazgovaramo o tome. Mada, meni bi bilo super da ostanemo na Mihajlu, na jednom predivnom detetu, ali se Dušan sada promenio, i verujem da bi se super snašli kao roditelji dvoje dece.
Ne želim da mi se u to meša ni Strahinja, kako sam sa njim završila, i ono što se desilo poslednje, tako će i ostati - kao poslednje. Ili makar ja to mislim.
Smirio je svoje baš ubrzano disanje, a čuli smo kako Mihajlo trči po svojoj sobi.
„MIHAJLOOOO! DOĐI OVAMO LJUBAVIII” Povikala sam.
Dolazio je do nas praveći se da vozi auto, i tačno je obišao tri kruga oko stola da bi se na kraju skrasio između Dušana i mene.
On se baš pomerio malo, da bi Mihajlo mogao da sedne, ne znajući zašto sam ga pozvala, ali se idalje rukama drži za glavu.
„Reci ti mami, je l ti je dosadno? Je l bi voleo da se igraš sa nekim?”
„Da. Hoću da.. Hoću da idem u vrtić.”
„A je l bi pre da se igraš sa batom ili sekom?” Trebalo mi je mnogo hrabrosti da ga to pitam, pogotovo što sam samo čekala Dušanovu reakciju.
Odjednom je pogledao u mene, ali sa zabrinutim licem.
„Ema?” Rekao je tako tiho da ga Mihajlo ne čuje. Ja sam se snašla i pročitala moje ime sa njegovih usana.
Sa izvrnutim smeškom sam mu klimnula glavom.
Nisam mogla da opišem koliko me je usrećilo to da vidim kako se ponovo smeje.
Osmeh razvučen od uha do uha, a drhtanje se ponovo vratilo.
„Hoću da imam seku pa da se igramo kao.. Kao da ona ima lutkicu a... A ja da je vozim autićima.”
„Hajde sad idi u svoju sobu i napiši na italijanskom sve što si zapamtio, pa donesi ovde da ti proverim. Ako je tačno dobićeš seku.” Dušan je rekao samo da mu odvuče pažnju, i znam - samo sa namerom da budemo sami da zaista možemo da porazgovaramo.
„Ali ja znam samo brojeve.”
„Idi i napiši ih!” Lupio ga je po ramenima da ga podstakne da potrči, i zaista je otišao.
Onda kada smo se pogledali u sobi, mogla sam da vidim kako mu oči svetlucaju.
„Je l.. Je l.. Uhm...” Nije mogao da sastavi rečenicu gledajući u mene kroz dušu, a kada je pročistio grlo, opet je pokušao.
„Trudna si?” Pitao je ali mu je izraz lica bio uplašen. Mene je zabrinuo.
Srce koje mi je brzo kucalo od sreće, sada je brzo kucalo od netrepeljivosti i strepnje.
„Ne želiš?” Morala sam da ga pitam.
Skrenuo je pogled u zid i pokušao da sakrije to što briše oči. Videla sam mu grudni koš, i udahnuo je duboko, ali ovog puta razumno.
„Ne želiš?” Ponovila sam sebe a on se očajnički brzo okrenuo.
„Zaista si trudna?”
„Da. Da Dušane. Jesam.” Utišala sam sebe jer nisam znala kako da kažem a da se ne uvredi, ne naljuti, ili možda ne iznervira.
Ema, a zašto tako misliš? Tvoj problem je i njegov problem, kao što je Straja rekao. Kaži mu Ema, kaži, pomoći će ti, naćićete zajedno novo rešenje. Razmišljala sam. Eto kako traume utiču na bilo čiji um. Ostaju tako ucrtane i svakim danom zarašćuju sa najdubljih mesta.
Progutao je knedlu ali nisam sigurna da je nestala.
Bio je u šoku, i to toliko primetljivim da sam sigurna da nije ni želeo da sakrije.
„Dušane, trudna sam.” Ponovila sam namerno da bi progovorio bilo šta.
Ali nije.
Pošto je između nas bilo dovoljno mesta da samo Mihajlo sedne, pomerio se za tih par centimetara da bude bliži meni, a onda krenuo u zagrljaj.
Jednu ruku obmotao je meni oko vrata, tako da se naši obrazi spoje, a drugom me je privukao do njega hvatajući me za leđa.
Ne znam da li sam išta pogrešno uradila, ali sam nekako uspela da ga ostavim bez reči.
Bolje i to nego ono njegovo staro ponašanje.
Dok smo u zagrljaju, na uvo mi je šapnuo.
„Želiš li ti...” I opet je zastao da proguta knedlu, kao da mu jako teško pada. „Želiš li ti uopšte ovo dete?”
Htela sam da se odvojimo da ga lepo pogledam, ali me je sa namerom zadržao tu gde jesam, da ga ne bih gledala u oči i sažalila se, već da ovako iz srca kažem.
Ali kako da mu kažem da ne želim? Sedam dana je prošlo od pakla, od rizičnih kontakta sa obojicom, i u glavi sada imam dve opcije.
Jedna je da ubijem ovo dete, što ne znam ni čije je, da skratim i sebi majčinske brige, da uskratim detetu uperivanje tuđih prstiju i olakih kleveta, ali i da Dušanu ne ispunim želju, i ostavim ga sa prazninom u životu. Ipak je žensko dete najnežnije.
Druga je da samo zadovoljim Dušanu, i da se rodi kakvo god, ali da u kući postoji još jedna duša, a onda ću za sebe reći da sam iskusna majka i da sam u životu sve preživela, samo mi fali još da umrem.
Nije lako doneti toliko važnu odluku u samo par sekundi, a onda mi je on dokazao suprotno.
„Značine ne želiš?”
„Nisam to rekla.” Gotovo istog trena sam odgovorila.
„Zašto se onda premišljaš? Zašto ti treba toliko dugo vremena da odgovoriš?” Stegnuo me je jače da me ohrabri a i da pokaže da je njemu stalo.
U ovom trenutku ne pomažu ni molitve, samo čista osećanja, i istinska ljubav, ona koja nije ugnjetavana, ponižavana.
Da li je ljubav samo ako se dete rodi? Da li je ljubav ako je muško i žensko telo jedno?
„Moraš da znaš da te volim.” Šapnuo mi je tako da me je naježio i zagolicao unutrašnjost uha.
Znam da je to jedna jako teška emocija.
Danas je to "volim te" postalo kao pozdrav, kao "dobar dan" a ljubav je idalje nepresušan izvor energije.
Ovakva ljubav puna je želje za tim da drugu osobu posedujemo zarad prolazne strasti. Zato me sva ova osećanja ubijaju.
Na neki način, nepotpunost ove ljubavi u meni budi strah, nesigurnost, tugu, pa možda čak i bes. Ali sva ova izmešana osećanja, ljubav dovede do patnje. One najčistije i najjasnije.
„Volim i ja tebe.” Odgovorila sam mu, a onda smo se odvojili, jer kao da reči nisu dovoljne, već je i kontakt očima morao da se desi.
Nije isto gledati njega kako mu na čelu piše izvini, pogrešio sam, i njega kako mu oči govore same od sebe da će mi za par minuta udariti šamar jer ga lože moje grudi.
„Jesi li sigurna da si trudna?” Bilo je to toplo pitanje. Uhvatio me je za ruku i prepleo prste, a onda palcem mazio nadlanicu. Jako je bilo opuštajuće ali i čudno.
Došlo mi je tek tako da mu sklonim ruku jer će me možda stegnuti namerno, ali sada znam da to neće, pa sam iskontrolisala misli.
„Uradila sam test, ali nije to ni pedeset posto tačno.” Rekla sam, a on je nakrivio glavu na stranu. Pita se na osnovu čega ja to znam.
„Dušane, imala sam jedan pobačaj već. I koliko trauma do sad... Ne ide to baš tako glatko, znaš.”
Morala sam da izvučem tu ruku jer sam se osećala svakako samo ne sigurno.
On me je pogledao kada sam obe ruke spustila sebi u krilo.
„I prošlo je tek nedelju dana. Ja mnogo sumnjam da će ovaj plod da se održi u životu. I drogu sam uzimala Dušane. To je previše za bebu. Mislim, znam da taj heroin nije mogao ni preko čega da se prenese jer još ne postoji - ma... Neću da te zamaram, ali svakako može preko krvotoka kasnije. Neće to lako da ispari, i posle treba bolesno dete da nam se rodi. Nije mala stvar, Dušane.” Rekla sam svoje milšjenje, ali ne potpuno.
U glavi je ostala još jedna stvar koja je neizrečena, koja igra glavnu ulogu.
Da li bi to dete bilo zdravo kada bi imalo dva oca?
Ne želim da ono krene da liči na Strahinju kada napuni petnaestak, i ne želim da Dušan živi u zabludi, a ja i Strahinja u sramoti.
To je najglavniji razlog zašto ne želim ovo dete.
„Ja ne znam kako ti možeš bez roditelja. Mnogo mi je teško ovako sa- ...” Prekinuo me je.
„Sama? Emilija ti si sama?” Jeste povisio glas, ali onaj ubedljiv zaštitnički.
„Da, Dušane, do sada sam bila sama ko go kurac, je l mi veruješ?” Iznenađujuće sam bila tiha.
„Dobro jesi...” Klimao je glavom i gledao u pod, kao da je govorio sam sebi nešto u bradu. „Ja znam da sam pogrešio, mada nisam pogrešio nego ti ubio svakim pojam za životom, ali kajem se. Kajem se toliko da - ...”
„Toliko koliko si se kajao kad si me silovao?” To je izletelo iz mene. Toliko nepristojno pak potrebno ovom razgovoru. Kada se menjamo, nek bude iz korena.
Dušan, ni da trepne. Progutao je mnogo pljuvačke i skupio usne u ravnu liniju, a hrabrosti skupio nije da me pogleda u lice.
„Mnogo mi je bilo. Nisam mogla da kažem ne. Šta ti je bilo do sada? Je l si čekao da skoro umreš pa da se promeniš? Znaš kako si bio modar sav? Plav, čoveče, nisi imao gram kiseonika u sebi. Ali iako si takav bio, iako si mogao da vičeš na mene kad god si hteo, ja sam ti pomogla. Ja sam ti jebeno pomogla da dišeš. Šta te je gušilo do sad? Šta te je gušilo svih ovih godina?” Pitala sam.
„Možda tebe nešto guši?” Odgovorio je drsko, ali se ubrzo vratio na početno. „Šta te sad trenutno guši pa mi nabijaš sve ovo na nos? Hajde reci. Kaži slobodno. Tvoje muke su i moje.”
Moje muke su i njegove. To mi je isuviše bilo poznato, i znam da mi je to Strahinja rekao ali, da li bi bilo pogrešno da kažem da je on taj koji je kriv?
„Guši me to što nećeš da mi kažeš što si bio ovoliko bezobrazan prema meni, svih ovih godina. ”
Gledali smo se i gledali, on je smišljao odgovor a mene je počelo opet da nervira što znam da nema izgovora, nikad.
„Znala sam da nemaš odgovor. Nikad ga nisi ni imao.” Rekla sam mu i osetila sam suzu jednu kako mi se nakuplja u uglu oka.
Neću da budem pička da plačem. Rekla sam sebi.
„Bio sam takav jer eto. Ne znam. Retard sam i tako je.” Odgovrio je. Ovo je prvi put da sam ga čula kako jedi sam sebe.
„Ja sam rekao da neću više.”
„To mi kažeš na svakih šest meseci, Dušane. Meni treba dokaz da nećeš, a ne samo da obećavaš.”
„Onda zadrži dete.” Pomerio je sebe bliže meni i prilsonio je šaku na moj stomak.
„Ne možeš da osetiš još.” Rekla sam mu i sklonila ruku sa mene. Kao da sam se ogadila od njegovog dodira.
On se jako i vidno naljutio. Prosto mu se na licu videlo da nije zadovoljan što se sklanjam od njega.
Odjednom je ustao, otišao do vrata, jedno dva i po metara od mene i navalio se na njih.
„Jer ti sad odgovaram?”
Primetila sam da se drži milim bogom za bravu, prsti su mu pobeleli od toga koliko je naglo ustao, i koliko se čvrsto drži.
„Dušane, nisam mislila ta - ...”
„Šta nisi mislila? Pa više Emilija, stvarno. Je l šugu imam možda? Jeste da zaslužujem da umrem ali sad stvarno nemaš razloga da se ponašaš tako. Baš sad ne, kad ne mogu razumno da mislim.” Njegov glas ponovo je bio oštar, opet je više ličio na njegovu ličnost, a uspeo je ponovo da mi povisi broj otkucaja srca.
Možda sam ga sada i preterala, ali mora da shvati da mi zaista nije lako.
„Ti nikad ni nisi razumno mislio. Šta više pričaš ovima iz Juventusa, kad ćeš da se vratiš kad ne možeš ni da stojiš?” Definitivno sam pogrešila rekavši to, a on je izgledao bolje nego pola baš tog Juventusa.
Još uvek se ispod njegovog šorca vide linije kvadricepsa, koleno šire nego moja glava, da me udari ponovo, ne bih ostala živa.
„Moja najveća greška je ta što se nisam ni javio doktoru. Ko zna koliko mi je zaista loše.” Zavukao je ruku ispod majce i prelteo njom preko svojih trbušnjaka, a moje oči pratile su njegove prste.
Koliko god se trudila da tako ne bude - on je uvek bio, sada jeste i biće građen kao grčki Bog.
Čak i sa tri puta svetlijim tenom, on ne pokazuje to da ne može da stoji, da ne može da trči, uporan je i želi da pokaže zašto je u Italiji jedan od najplaćenijih.
„Ni slučajno. Što si ga sjebao, sjebao si ga. Ako im se javiš, pa zabraniće ti da igraš fudbal deset godina čoveče, ja ne mogu sama da izdržavam dva deteta sa jednom platom.” Iako to nije tačno, moram da mu ipak stvorim jasniju sliku oko toga šta mu je prioritet.
Jednim ramenom bio je navaljen, a žao mi je da ga gledam kako se jedva drži.
„Pa tebi nije stalo do mene nego do Mihajla samo?”
„Normalno. Normalno da mi je više stalo, i tebi bi trebalo. Važnije ti je dete nego ja, i to treba da znaš.”
„Ali nećemo sada da se raspravljamo o tome. To se neće desiti, i eto, vratiću se za mesec dana. Neće ništa da im fali, ionako su već šest boda ispred Intera.”
„Ma jebe mi se za Inter, znaš? Mene zanima da li si ti sposoban da šutneš loptu, retarde, molim te me slušaj šta pričam. I dođi ovamo, pašćeš, ne stoj tu.”
„Nemoj da se nerviraš, molim te. Ja ću da te čuvam bolje od sebe. Kunem se. I obećavam da... Da se posvećujem Bogu i vama.”
Polako je hodao i vraćao se na mesto, kao malo dete koje se u sred noći žali da mu je loše i da želi da povraća.
„Je l ti je muka?” Pitala sam ga dok je sedao pored mene.
„Pa normalno da mi je muka kad nisam jeo ništa, samo kafu pijem, jebem li ti sve.”
Seo je, doduše na isto mesto, bliže meni, kolena nam se u ovom trenutku dodiruju.
U tom trenutku ulazi Mihajlo i bez reči trči do nas.
U hodu, Dušan ga hvata ispod ramena u njegovom zaletu i stavlja ga da sedne u njegovo krilo.
„Daj da vidi mama šta si napisao.” Uzela sam mu list papira koji je jače stegao pesnicom, što je nasmejalo oboje. Dušan se nagnuo nadamnom da pročita isto, ali je bilo jako teško raspoznati šta je na papiru.
Kao neka "podloga za slova" bile su linije zelenog i crvenog flomastera, a onda je preko pisao brojeve do deset, isključivo na italijanskom. Mnogo grešaka, ali je i bilo zanimljivo čitati.
„A šta piše ovde?” Dušan je tiho pitao mene, i približio se papiru jer je na kraju, posle broja deset, pisao još jedan broj.
„Pa miki ovo ti nije broj jedanaest, on se kaže undici, a ne, ček bre, šta si napisao, zv.. Zvaaa..” Pokušavao je da pročita.
Zwanzig. Na papiru je pisao broj dvadeset na Nemačkom jeziku. Dušan, kada je to shvatio, nije ni završio rečenicu do kraja.
Bilo je jako neprijatno, jer se svi putevi opet ukrštaju i vraćaju na Strahinju.
„Je l sam... Je l sam dobro napisao, tata?” Bio je jako hitar i vrpoljio se kao da nikad u životu nije trčao, ali to je klasično dete.
„Nisi sine, donesi drugi papir pa ćemo zajedno da vežbamo, hajde brzo!”
„Stani, idi se Mihajlo presvuci, a mi prvo da doručkujemo. Hajde sad brzo, i nosi baci ovaj papir.” Mihajlo je ustao pa se brzo vratio, a papir je bacio baš ispred sobe, direktno na pod.
„Jao kako ću da ga bijem, jao.” Dušan nije imao nameru da se nasmeje.
„Nećeš da biješ ti nikoga, smiri strasti, nego hajde mi da jedemo pa da ga vozim kod lekara. Dečko ima astmu evo gde sam. Pogledaj kako priča. Mnogo me brine.”
Dušan me je pomazio po butini ali sam morala duboko da izdahnem.
„Idemo, ne brini. Ići ćemo čim jedemo.”
„A ne ideš ti nigde. Ne možeš da ga nosiš, ti ni sebe ne možeš da izdržiš.”
„A kako ćeš sama da se snađeš? Ni ne znaš italijanski glupšo.” Hteo je da mi "udari" čvrgu, ali je ruku zadržao ispred mog čela, i neprimetno razvukao kao da želi da mi pomazi kosu.
Uhvatio me je za glavu i tek onda poljubio kosu, a od usana idalje ništa. Možda se boji tog poljupoca?
„Ma mogu ja, imam kola čoveče, nije toliko teško.”
„Ne znaš ni gde je bolnica, ne znaš ni gde i kako da se parkiraš, ne znaš jezik, ne znaš ni po kom principu rade, nije isto kao u Srbiji, samo da ti kažem, a ne znaš verovatno ni - ...”
„Dobro, 'ajde, ne seri sad. Ići ćemo svi.” Jednostavno sam morala da potvrdim, a volim da vidim smešak na njegovom licu dok mu prevrćem očima.
Ustao je misleći da može, a nedostatak svakog elementa pa i gvožđa nije mu dozvolio da to uradi bez vrtoglavice.
„Eto vidiš, ja koja sam trudna mogu da ustanem, a ti ne.” Isprovocirala sam ga malo, ali to je rezultiralo da osetim poljubac kakav nisam do sad.
Uhvatio me je brzo za ruku i povukao sebi. Da li zbog stabilnosti ili što sam dodala opasku, svakako me je nacrtao ispred njega.
„Ne mogu da verujem.” Zamahnuo je glavom levo - desno, a onda i ućutao, tražeći taj poljubac jako, ali neće da krene prvi.
Znam i ja zašto. Između naših usana postoji neka granica straha koja je sada u njemu, ne u meni. Znam da se plaši šta ću ja reći, kako ću odreagovati, i da li ću uopšte to dozvoliti. Plaši se da bude odbijen.
Iako sam za glavu niža od njega, mada i za dobru meru odvojenu od njega, gledao me je tako i sve je asociralo na to da ja treba da krenem.
Nešto me je od leđa guralo, poljubi ga Ema, poljubi, ali moja glava nikako da krene.
Bio je to slab momenat i oboje smo znali da je isforsiran, ali u mojoj glavi je bilo bolje to, nego da već osmi dan ne dobijam mali znak pažnje. To je samo običan poljubac.
Pobližila sam glavu, a on ju je spustio, savršena kombinacija ne postoji, samo je problem bio u tome što nam se ne da - ili barem meni.
„Treba da popiješ lek.” To je izašlo iz mene.
„Već jesam.” Odgovorio mi je tako bliskim konaktom očiju.
Prva sam se pomerila i moja ruka iskliznula je iz njegove. Prošla sam kao pored turskog groblja i produžila direktno kod Mihajla u sobu.
Ne okrećem se jer ne želim da ga gledam kako stoji u mesto, isfrustriran, i dok misli kako mu ništa u životu ne ide. Mada, za promenu, nije loše da oseti delić mog života na svojoj koži.