„Strahinja odgovori mi!”
Ali nije hteo. Drmao ga je i zvao njegovim imenom, ali uzalud. Dušan se nije odazivao.
Budim se polako. Ne mogu u popunosti da otvorim oči, jer da me peku kada to uradim.
Opet vidim crveno, znači da je Strahinja još uvek tu, ali je malo dalje od mene. Vidim da mi se ne približava kako sve više i više otvaram oči, a onda, kada sam mogla da progledam, vidim njega kako sedi na kadi i gleda u mene.
Svesna sam za toliko da se nalazim idalje u kupatilu, ali gde? - Ne znam.
Jako je čudno što znam da sam dezorijentisana, što znam da me gleda čudno, ali nemam snage da ustanem niti da ga pitam nešto.
Svrbi me cela desna ruka, a nisam sigurna da li sam u mogućnosti da spustim glavu ka dole, ne znam da li ću se ponovo onesvestiti.
Nespretno mlataram rukom pokušavajući da se počešem ali mi leva ne stiže do desne.
„Ema, je l si dobro?" Čujem. „Je l me čuješ?" Ovo su bile nežne reči, tihe, ali on uporno idalje sedi na kadi.
Klimnula sam mu glavom, ali znam da nisam stabilna.
Oči su mi se širom otvorile, a na sebi sam imala belu majicu na bretele i nisam imala ništa od donjeg dela trenerke. Znam da sedim na peškiru, a kada mi se osećaj vratio, shvatila sam da sam navaljena na moj duks - ne osećam hladan zid.
Sada u potpunosti mogu da vidim Strahinju i nasmejala sam se na silu. Tek tada je ustao, prišao i čučnuo pored mene.
„Kako si dušo?" Pomazio me je po glavi i ispravio duksericu jer vidi da mi je kapuljača baš na kičmi.
„Dobro sam." Prve reči koje sam izgovorila jesu bile tihe, ali sam se iznenadila jer sam uopšte u mogućnosti da pričam, pak isto onako sporo.
Jako me je zanimalo koliko ima sati, ali nisam mogla da smislim rečenicu. Jednostavno mi je bilo toliko teško.
Gledam još malo oko sebe a pod, idalje prljav, a moje telo, kao da je umočeno u krv, a zatim u vodu.
"Kao" istuširano, zapravo samo poliveno vodom, ali, bolje išta nego ništa. I majica mi je prljava, a čini mi se da mi je tek sad obučena.
„Sedi, sedi, gde si krenula?" Polako me je vratio da se navalim na zid kada sam htela da ustanem.
„Koliko je... Koliko je sati?" Pokušala sam da kažem odjednom, ali nisam mogla. Još uvek mi je mučnina stajala u grlu.
„Pet je sati po podne, je l si dobro?"
Ne mogu i odbijam da verujem da je prošlo četiri sata od kad sedim ovde i kako me on gleda.
Opet sam se osvrnula oko sebe, jako lagano i sporo, ali sam shvatila da je kupatilo u haosu. Ali u onom pravom, kao da je došla policija i raskrinkala celu kuću.
„Što je... Šta se desilo ovde?" Podigla sam ruku da mu pokažem kupatilo ali mi je ona od malaksalosti sama pala.
„Polako. Pusti sad to. Reći ću ti posle. Smiri se sad. Diši." Primetila sam da je dublje disao da simulira meni da na to treba da se fokusiram. Gledala sam bledo "u prazno", gotovo da sam mogla ponovo da zaspim, a on me je mazio po ramenu da me opusti što više.
„Jesi li gladna? Je l si jela nešto od juče?" Pitao me je.
„Gladna sam." Ali ne mogu da jedem.
„Šta hoćeš da ti donesem tu, hm?" Tako nežnim pokretima me je mazio po licu, vazda sklanjao kosu iza uha, i trudio se da imam dovoljno prostora da dišem. „Hoćeš vodu mila da ti donesem? Je l si je pila od jutros?"
Klimala sam glavom a onda je i okrenula na stranu jer mi je tako bilo lakše, mučnina je više podnošljiva.
„Budi mirna, evo me za čas." Pre nego što je ustao, gledao me je koji sekund, onako zabrinuto, nije treptao, to je makar ono što sam videla svojim perifernim vidom.
Izašao je a tek onda sam zaista primetila u kom je stanju kupatilo.
Peškiri su na podu, losioni, kupke, šamponi i maske za lice, sve na jednom mestu, bačeni na gomilu, police prazne, a onda, veš - mašina, pomerena skroz sa mesta.
Ulazi nazad Strahinja, i vidno je obeshrabren.
„Nemoj da brineš za haos, ja sam to..."
Pokušala sam da popijem malo vode, ali više od gutljaja nije išlo. Čim sam osetila da sam progutala nešto, apetit mi se odmah otvorio, ali i nagon za povraćanje.
„Polako, polako, ne ljuti se na sebe." Rekao je kada je primetio da želim da popijem još iz čaše ali mi ne ide.
Spustio je čašu pored mene i nastavio da priča.
„Znaš, sve sam bacio. Nemaš više da se brineš. Nema droge više." Nasmejao mi se toplo. „Hajde probaj još malo vode."
„Ne mogu." Zamahnula sam glavom levo - desno, doduše jako sporo, a on je razočarano pokušao da mi ugura čašu u usta.
„Molim te, dehidriraćeš, i sama znaš to. Pa šta bi uradila pacijentu?" Time me je podsetio na ono zbog čega sam i nesvesno posustala.
„Dobila sam otkaz." Rekla sam i lice mi se zgrčilo navlačeći suze da što pre krenu.
„Naćićeš drugi posao, nemoj da plačeš, 'ajde sad, šta je bilo, bilo je."
Moje kajanje je veće, a osećaj krivice poduplan. Znam da nisam pravilno postupila, ni oko čega, ali sada sam rešila da sama zagorčam život.
„Gde je Mihajlo?" Pitala sam, a on je napravio tako blag izraz lica, maltene mu je bilo drago što pitam za njega.
„Mihajlo je kod Kijeze, ne brini." Nagnuo se, poljubio u obraz, a onda ustao i ostavio čašu vode na lavabo.
„Jao Bože, spasi mi ga..." Htela sam da pitam kako je dospeo tamo, ali znam da će mi reći, i da ne moram da se brinem kad je na sigurnom.
„A za Dušana nećeš da pitaš?"
„Nemoj. Nemoj sad i ti..."
Ćutao je. Hteo je da vidi šta još imam da kažem.
„Njega ne želim više u životu da vidim." Nastavila sam.
„Eno ga, leži u kuhinji." Rekao mi je.
„Je l spava?"
„Je l vidiš da brineš za njega." Dokazao mi je da u podsvesti ipak postoji empatija prema Dušanu, dovoljno jaka da se zabrinem da li je živ. „On je otac tvog deteta, Ema. Kakav je, takav je, ali bitno da je živ."
Stoji on tako ispred mene, i spuštenom rukom me idalje mazi po kosi.
„Hoćeš da probaš da jedeš, pa da ti pričam kako sam vas našao zapravo? Mislim da bi volela da znaš kako to izgleda sa strane." Pitao me je.
„Neću da znam, hoću vode." Stavila sam šaku preko ustiju jer mi se povraćalo ponovo. Ali to je bilo samo suludo gađenje.
„Ja ti lepo kažem da jedeš, evo ješćemo zajedno, pa kud vodi ovo?" Opet je čučnuo i dozvolio mi da popijem još koji gutalj.
„Čovek kada povraća, ne bi trebao da jede sledeća tri sata. Nisi znao to?"
„Vidi moje pametnice, pa tebi je bolje čim možeš da pričaš, hm?"
„Ne seri, Strahinja." Rekla sam u jednom dahu okretajući glavu na stranu da mi bude lakše.
„Hoćeš da se istuširaš pa da legneš ili?" Kada je ostavio čašu, odmaknuo se i praktično seo na veš - mašinu, posmatrajući me odozgo.
Ja se nisam pomerala, ali sam ga pomno slušala.
„Prvo mi ispričaj šta si video." Rekla sam sa suzama u očima, ne planirajući da se okrenem ka njemu. Skupila sam kolena ispred sebe, za njih se i držala i time smirila disanje.
„Zvao sam te... Jedno pet puta." Pravio je te pauze, koje su za mene samo bile dramatične, ustvari je i njemu bilo teško da priča o nečemu tako traumatičnom.
„Javio se Dušan i... Odmah sam čuo kako je bio glasan, znaš ono njegovo e brate, što je glasnije nego kad je na terenu."
U mojoj glavi, zamišljala sam kako je to otprilike izgledalo, sve dok nije rekao sledeće.
„Dušan tako bunca, ja držim Mihajla za ruku, a on me pita - čika Strahinja, a što moj tata viče na moju mamu?"
Toliko mi je ovo loše palo, da osećam kako mi srce kuca. Osećam kao da je dva puta uvećano, i osećam kako se otiskuje o grudni koš, kao da će rebra da mi polomi.
Retko je videti da muškarac plače, ali sa strane, opet sam videla da je pogledao u pod, a onda i celom celcatom šakom obrisao oči.
Prebrzo mi je srce kucalo da bih čula kako mu drhti glas.
„Ja sam mu onda rekao, ne viče na mamu, nego je tata u gužvi pa mora glasnije da priča. A onda me je pitao... Uhm... Pitao me je - a što je onda tata udario mamu sinoć?"
Tu je i stao, a isto ono srce koje mi je kucalo kao ludo, sada se slomilo u bezbroj delova koji nisu mogli da se spoje, sa obzirom da sada znam šta Mihajlo misli.
„Ja sam ga samo zagrlio, Ema... Šta da mu kažem, eto... Šta ću... Plači i ti, biće ti lakše." Rekao je, i opet koristio šaku, da nadlanicu prevuče ispod nosa.
Meni je ostalo da ćutim, kao što bi on rekao - šta ću?
„Ja sam tad znao da je kod vas haos, i zato sam došao... 'Al nisam znao gde da ostavim Mihajla, pa sam ga pitao gde su ga istavljali do sad. On je rekao nešto, ali ja ga nisam razumeo, možda nije ni lepo znao kako se čovek zove, a ja ovamo pitam Dušana, on mi to potvrdi, al se čovek smeje i opet adresu nisam razumeo. A ja brate iznerviram se stvarno, i pitam da mi pošalje Kijezin broj telefona. On mi prekine, ja zovem ponovo i tako deset puta..."
Prekinula sam ga ja sa dubokim uzdahom.
„I šta posle... Posle dvadeset minuta, ja dobijem broj u poruci, pozovem ga i odvedem Mihajla."
„Dvadeset minuta?"
„Dvadeset minuta."
Bože kako nas usporava heroin.
„Izgleda da je bio toliko svestan da zna šta mu tražim al' ga droga pojela jebem mu boga."
„Dosta." Prekinula sam ga ponovo uzdahom jer nisam mogla da izdržim.
„Džabe da ti ćutim, videćeš i sama." Izlazio je iz sobe ostavljajući me tako, ali verujem da ima dobar razlog zašto.
Kako ostavlja vrata otvorena, na podu ispred vidim poveće kapljice krvi koje sam verovatno ja ostavila, koje su otisnute na pod i koje verovatno stoje osušene već satima.
Ne mogu da izbacim iz glave Mihajla i ono što mi je Strahinja rekao.
Prosto me udara ne samo u srce, već i u glavu, a do sada i ne znam kako sve to trpim psihički.
Kao neko ko najviše voli da tera inat, pokušala sam sama da ustanem, ne bi li otišla da vidim gde je Strahinja, iako znam da će se vratiti.
Prvo što sam pokušala da uradim jeste da se oslonim na ruke, ali kada jesam, nisam mogla da podignem svoje telo više od par centimetara od zemlje.
Preteško je bilo i za moja pluća i za moju kičmu.
„Gde ćeš? Hej! De si pošla ti?” Strahinja se vraćao natrag, i tada je video da hoću da ustanem.
„Gde si ti mislila bez mene da ideš?” Prišao mi je. „Je l hoćeš kod Dušana?”
Osećam se kao malo dete koje ne zna da priča, koje ne zna šta želi kada sam klimnula glavom. Zapravo sam tako htela jer bih progovarajući samo nastavila da plačem, a to ne ide u prilog nikome.
„Hajde, taman da ja sredim kupatilo.” Poljubio me je u teme kose jednostavno savijajići se prema meni, a onda je morao i opet da čučne.
Zavukao je ruke ispod mojih kolena i ispod leđa, a od jednom me je podigao u vazduh kao Dušan, onog prvog dana kada sam izbliza videla njegove oči.
Nosio me je tako to kuhinje, a zapravo se desilo ono čega sam se najviše bojala.
U uglu kuhinje, na podu, bio je jedan ogroman jastuk, na koji me je on spustio da sednem.
„Moraš da sediš, ako legneš zaspaćeš.”
Niko to ne želi. Bolje da se otreznim svesna i budna nego da bude fatale u snu.
Iz prve nisam videla gde je Dušan, jer je Strahinja bio ispred mene i nameštao me, da se osećam udobno.
„Pričaj sa mnom slobodno, samo se drži budnom, molim te. Ja sam u kupatilu znaš to, pričaćemo ako želiš.” Okrenuo se levo - desno da bi pronašao krpu koja je bila mokra od fiziološkog rastvora, jer koliko vidim, tu su prazne kese ispod stola.
Njome je krenuo da mi briše vrat, a jednim pokretom, bela krpa imala je tamno crveni trag. Preklopio ju je ponovo i praktično krenuo da skida sve sa mog lica, ali bez ikakve veze je to radio, jer je meni odeća na prvom mestu prljava.
Krajičkom oka sam slučajno, sasvim nenamerno videla najstrašniji prizor koji sam mogla da vidim u životu.
Niti bilo koje siromašno dete, niti oni sa polomljenim rukama, otvorenim prelomima i posekotinama, ni ja mrtva nije tako bolno kao ono što sada gledam.
„Dušane! Dušane!” Viknula sam toliko zabrinuto da se Strahinja odmah okrenuo ka njemu.
„U jebote...” Nije ni završio rečenicu i odmah je bacio krpu i dotrčao do njega. Ali kad sam rekla da je dotrčao onda je i bilo toliko brzo.
Dušan je sedeo isto tako navaljen ali bez osećaja da je pri svesti. Noge su mu bile spuštene dole, ruke pale između njih, a glava opuštena na dole.
Obema šakama mu je podigao glavu, a bila je teška.
Bled je kao ona krpa.
„Dušaaaneeee, Dušane! Budi se Dušane!” Lupkao ga je sa obe strane lica misleći da će da otvori oči.
„Strahinja, njemu su usta poplavela?” Pitala sam znajući odgovor. Odavde vidim da sam već počela da ga gubim.
„STRAHINJA!” Nerviralo me je to što mi ne odgovara a ja sam se nesvesno divila sebi što sam uopšte mogla da vrisnem.
„Strahinja odgovori mi!”
Ali nije hteo. Drmao ga je i zvao njegovim imenom, ali uzalud. Nije se odazivao.
Rešila sam da sama ustanem pa kud puklo, pući će ako je suđeno.
Imala sam snage od onoga što sam mu rekla da ga volim. Uhvatila sam se za stolice, pa za sto, pa korak po korak, sve dok je za to vreme Strahinja malo vikao da se vratim ili da sednem jer ću završiti kao on, a malo vikao pokušavajući da Dušana vrati u život.
Ja čak nisam ni razmišljala da li mogu da izdržim da dođem do njega. Jeste bilo teško, sporo, jer sa svakim korakom, meni su mišići malaksavali još više.
„Dušane! Dušane, molim te odgovori mi. Dušane?” Na srcu mi je bio kamen dok sam ga gledala.
Sada je duplo bleđi, lice mu je znojavo, a puls mu je toliko ubrzan da je mene ubijao, ne njega.
„MRTAV JE STRAHINJA, ZOVI HITNU! ZOVI HITNU!” Panično sam reagovala i jako glasno dok sam ga polako spuštala da legne na stranu, naravno sve to dok sam i ja klečela.
„NIJE MRTAV, NE SERI EMILIJA, MOLIM TE! ” Ubeđivao je sebe da nisam u pravu.
„Živ si Dušane, hajde, jesi... Živ si baksone, znam da jesi...” Mumlao je u sebi dok mi je pomagao da mu skinem majicu.
Pored Dušanove glave, bio je prazan špric sa iglom, koja je bila žute boje, a mene je strah naterao da mislim, i setila sam se da ja žutu nisam koristila, već zelenu.
U tom momentu raspadanja, zaustavila sam se i polako mu okrenula ruku ka meni.
„Predozirao se čoveče, vidi.” Progutala sam knedlu u grlu koja je bila zaslužna za moj glas što vibrira.
„Zovi hitnu, molim te, jaoj bo...” Uhvatila sam se za srce jer sam osetila napad panike.
Savila sam se da vidim da li diše, ali to je bilo toliko sporo, da je i dete moglo da napravi razliku između spavanja i smrti.
„Dušane, budi se, hajde, možeš ti to, molim te, STRAHINJA, OTVORI PROZOR, VRUĆE JE, OTVORI JEBENI PROZOR!” Morala sam da se istresem na njega dok sam uzaludno mrdala Dušana u nadi da će zaista ustati.
„Neće da ustane, Emilija, daj da ga odvezemo u bolnicu, nema vremena za hitnu, molim te.” Obrisao je suze sa lica, a onda i gurnuo mene da se pomerim.
Uhvatio ga je da ga uspravi. „U jebote al' si hladan, mamicu ti jebem, što mi to radiš?”
Ustala sam da napunim čašu vode, i time sam krenula da mu prskam i umivam lice.
Dok je Strahinja panično obuvao patike, vikao je na mene da ga ostavim i da se i ja obučem kako ne bi gubili dragoceno vreme. Vreme koje je sada jednako vredno kao jedan život.
Ja njega nisam poslušala. Klečela sam ispred Dušana i pričala neke zablude. Molim te, probudi se, molim te Dušane, živ si...
Nagnula sam se i poljubila jednom njegove usne jer nisam znala kako drugačije da mu kažem da ga zaista volim, a ne čuje me.
„EMILIJA!” Još jednom je povikao na mene.
„IDEM!” Uzvratila sam mu i kada sam krenula da ustajem, Dušan je krenuo da kašlje.
Nije stavio ruku preko ustiju što me je uplašilo, ali znam da nisam ni ja, pa neće ni on imati osećaj da je živ još dugo, dugo.
Odmah sam se vratila do njega, ne gledajući da li ću pasti, ali sam morala da se uverim da će iskašljati sve što treba.
Gledala sam ga i pustila da se pokrene barem malo.
„Strahinja!” Viknula sam da dođe, a on je jako iznenađeno došao širom otvorenih očiju i osmehom koji je ukazivao na olakšanje.
„Jao Bože, veliki si.” Prekrstio se, a meni je onaj kamen sa srca pao dok sam gledala kako se guši u drogi. Barem znam da je živ.
Ustala sam i napunila čašu vrućom vodom da mu dam da popije.
„ 'De ćeš s tim čoveče, čekaj!” Strahinja me je prekinuo i uzeo čašu iz ruke. „Nije ni otvorio oči.”
Ostavio ju je na sto, i okrenuo se prema njemu. Dušan je svakako prestao da kašlje, a naše oči su bile uprte u njegove.
Otvori oči, daj otvori oči.... Molila sam se u sebi.
Tih pet sekundi, činilo se kao večnost koja nema kraja, isto tako i Strahinji.
„Ma probudićeš se, majku ti jebem.” Okrenuo se, uzeo onu čašu i pljusnuo Dušanu u lice.
„Budi see, budi se Dušane, 'ajde, dosta je više.” Opet ga je lupkao po obrazu sve dok se njegove trepavice nisu pomerile.
„Evo ga, evo ga Strajo, evo ga.” Ne želim da kažem da sam bila srećna, ali u tom trenutku i više nego jesam.
One nade koje je skoro nestalo, to skoro je pravilo veliku razliku.
Primetila sam prva da je krenuo da diše, i da polako otvara oči, idalje nesvestan.
Boja kože mu se polako vraćala. Temperatura tela vraćala, nije više hladan kao led, a meni je ostalo samo da mu rukama mazim lice i gledam u njegove izgubljene oči, u njegove zenice koje su polako počele da reaguju na svetlost.
Strahinja je stojao ispred nas, sa rukama iza glave, kao da je upravo odgledao finale svetskog prvenstva u fudbalu, kao da je doživeo najtežu bitku u svom životu.
Mogao je da izgubi svog druga za ceo život, mogao je da se obuče u crno sa samo dvadeset devet godina.
8.30 ujutru, nedelju dana kasnije - sledeća sreda, Italija, kuća Vlahovića
„Je l želiš kafu?” Pitala sam ga.
Bila sam oslonjena šakama na gelendere terase. On se tada pojavio iza mene, i polako zalepio uz moja leđa. Oslepljivalo nas je jutarnje sunce, a onaj jesenji vetar je tek počeo da duva.
Napolju se oseća priroda, za razliku od Beograda, a njegov dodir nije bio isti kao pre.
„Hoću.” Mazio mi je ruke lagano, i naš govor je na žalost tih, a Mihajlo još spava.
„Doneću nam ovde na terasi.” Rekla sam, i okrenula se između njegovih ruku. Pogledala sam ga u oči, a on je žmirkao od sunca i pokušavao da me gleda.
„Neka...” Zastao je da me poljubi u obraz, a ja sam osetila njegove tople usne na moje hladno čelo. „Neka, ući ćemo unutra, hladno je.”
Prošlo je nedelju dana od tog događaja. Od tada, sve se promenilo i ništa nije isto niti će biti. Prosto sama pomisao na protekli život nije, niti će biti lagodan ni za čije uši, ni za čije oči, a pogotovo ni za čije srce i dušu.
Dušanov ten idalje je bled. Nema više one karamele od kože koje sam gledala svako jutro. Njegove usne nisu ružičaste, pune i crvene već se stapaju sa kožom lica. Njegovi podočnjaci su nikad veći, i ne uklapaju se sa njegovim očima. Idalje crno - braon, ali kao da drugačije gleda njima.
Kažu da ne gledaju oči, već mozak, a njegov je to zaista shvatio ozbiljno. Ni jednu ružnu reč u kući nisam čula ovih sedam dana. Dušo moja izgovoreno je svako jutro, tačno onda kada šolja dotakne sto.
Postao je sporiji. Ni jednom nije izašao napolje, ni makar do auta. Usuđuje se samo da udahne vazduh sa terase.
Počeo je da priča tiše, ni jednom nije povisio glas na mene, a kada priča, gleda me sa tolikom dozom krivice da je mene žao njega, a ne njega mene.
Situacija sa fudbalom je itekako u pitanju. Propustio je dve utakmice, isto toliko treninga, a sve oko njega laže da je u pitanju prehlada i da ga temperatura obuzima.
Kijeza takođe ne zna. Ni dan danas Strahinja ne želi da mi kaže koju priču mu je zapravo prodao, i zašto je Mihajlo prespavao tri noći za redom, u sopstvenoj kući, između njega i njegove žene Lusije.
Strahinja dolazi svaki dan. Svako jutro dolazi u vreme kada bismo popili kafu, i troši dragocene sate sa nama. Samo ćuti, dobaci koju reč, ali pomaže Dušanu u vežbama. Ne dozvoljava mu da se opusti i izgubi svoju božiju fizičku spremu, tako da se oporavlja kao Nejmar posle operacije kolena.
I dan danas mi se žali kako zna neki put u toku dana da mu pripadne muka, i da je malaksao, ali uporno ne zna da je predoziranje mnogo loša stvar.
Strahinjina Maša takođe živi u zabludi. Svakodnevno se čujemo i pričam joj šta treba da radi, i stalno mi obećava da će doći kod nas, ali joj Strahinja ne dozvoljava da izađe iz kuće dok se ne povuče i poslednja modrica.
Kuća ne izgleda kao pre. Na zidu ispred kupatila, na mestu gde je Dušan ostavio otisak krvavih prstiju, stoji zalepljen Mihajlov crtež na običnom belom papiru. Volim mamu i tatu. To je ono što piše, i toje ono što je zakačeno u visini naših kukova.
U kući je uvek tišina. Nikad se ništa glasno ne čuje osim Mihajla kada se igra sa Strahinjom. Njegov smeh je nešto najlepše što nam se dešava ovih dana.
Zvala je i Marija. Zvali su i moji. I njima sam prodala prazne reči da sam odlično i nikad bolje, kako je Italija divno mesto i kako je Torino grad koji ću pamtiti. Marija sumnja. Zna da to nije istina ali i zna da ne mogu konkretno da joj objasnim šta se dešava dok sam sa njim. Indirektno sam joj rekla da će biti prilike kada ću joj priznati sve, ali da mora da čeka dok ne budem spremna.
Ja sam od tog dana odustala od sebe. Rekla sam sebi da ću da živim kako mi Bog kaže, i kako me ova ogrlica sa slovom D vodi.
Sa poslom sam se pomirila. I otkaz u školi me nije toliko pogodio koliko i činjenica da nisam uspela u životu. Ne radim ono što volim, već ono što moram.
Ema, opeglaj mi ovo, molim te. Emilija, hoćeš ti po Mihajla? Idi kolima časkom do apoteke, kupi mi nešto za glavu. Pričao mi je.
Ni ne znam da li sam trudna. Nikakvi znaci se ne pojavlju. Da li je rano, ili možda kasno? Ne znam. Ali znam da neću skoro saznati. Niko u ovoj kući nije rekao trudnoći sličnu reč, a znam da svakog to zanima.
Da neko sedi satima u istoj prostoriji sa mnom i da se ne zapita čije je dete? Nema šanse. Ja se prva to pitam.
Moje je sada da strpljivo čekam i da čekam, da čekam i čekam i da se molim Bogu da mi ne treba ništa osim Dušanovih nežnih reči i lake ruke.