"Ja da nisam planirala da budem trudna, ne bih pošla, Marija.” Stegla sam je jače ali sam se trudila da joj tek nanešenu šminku ne razmažem na majicu.
4.00 ujutru, petak stan Vlahovića
Alarm me je probudio u ravni sat.
Nisam ni otvorila oči, već mi je sve preletelo preko glave i to po redu, šta treba da uradim, ali..
Ali sam prvo probudila Dušana.
„Hajde, Dudu. Četiri je.” Polako sam se otkrivala i uspravljala da sednem.
„A što moramo ovako rano? Imamo privatan avion, možemo da odemo kad god želimo. ” To je umeo da kaže, ali ne i "dobro jutro", mada takođe nije otvorio oči, i još uvek mu je lice bilo zaronjeno u jastuk.
„Dobro jutro i tebi.” Rekla sam ironično. „Imaš trening danas u jedanaest, zašto da ga propustiš, grejaćeš klupu odmah.” I za toliko odmah je otvorio oči.
Krenuo je da trlja sa izdahom da se razbudi, a njegova šaka je iste veličine kao i lice. Njegovi grubo opruženi prsti su se savijali i širili razgibavajući šake dok je još ležao pored mene. Mrzelo ga je da ustane ali je očajnički želeo to.
„Idem da nam stavim kaficu, a ti siđi.”
Krenula sam da silazim sa kreveta a onda me je on uhvatio za ruku i zaustavio.
„A poljubac za dobro jutro?” Nasmešio se.
Kako je sada fin a znam da bi me udario najslađe da bi mu se digao.
Nasmešila sam se nazad a onda i polako spustila do njega.
Podigao je ruku i oslonio na moj vrat, da mu palac hvata moj obraz a ostatak šake iza uha. Smešio se i dok smo približavali lica. Sa njegovim pospanim očima, gledao me je zaljubljeno a onda ih je ponovo zatvorio kada su nam se usne spojile.
Jedan nežan, površan poljubac kao prvi a onda je bez razmilšjanja gurnuo jezik ne bi li ponovo osetio sve.
Neobrijan je, osećam to, svaka dlačica brade me bocka a osećam i da pokušava da me ugrize za donju usnu.
Malo je boluckalo jer ipak postoji onaj ožiljak kojeg već nedelju dana prikrivam.
Malo sam zastenjala, samo malo, a on je i to osetio.
Krenuo je šaku da gura dublje u moju puštenu kosu ali sam pokušala nekako da se izvučem dok nije krenuo grublje.
„Obrij se.” Ustajala sam i brisala mokre usne dok se on ponovo, kao razočarano, vraćao u krevet spuštajući se na leđa.
Najviše volim jutarnju tišinu, iskorišćavam svoje prve trudničke dane i razmišljam da li da mu to kažem. I da želim, ne znam kako.
„Jao, mogli smo neki poslednji seks sinoć, nedostajaće mi naš krevet.” Vezivao je pertlu šortsa dolazeći do kuhinjskog stola i tresući noge praveći se da se rasteže.
„Pa dobro, valjda i tamo imaš krevet?” Ako ne možeš da im se suprostaviš, pridruži im se.
„Da, ali ne znam da li pravi žensku decu.” Izvlačio je stolicu i sedao.
Gledala sam ga kao da mi je dosta svega.
„Šta je, što si tako zarozana?” Uhvatio je šolju koja je bila manja od njegove šake.
„Ja zarozana?” Bilo mi je smešno.
„Pa kao pokisla da si.”
„Pa hajde razmisli što.” Naterala sam ga da razmisli kako je upravo lupio najveću glupost.
„Plan je da polako sve prebacimo u auto, a Mihajla ćemo da probudimo deset minuta pre nego što krenemo.” Rekla sam.
„Dvadeset.” Dodao je.
„Dobro, dvadeset.”
„Marija može da krene sa nama, da posle vrati auto, čini mi se da imam tamo... Da imam.... Da! Imam ovog crnog džipa, da bre. Dali su nam ga prošle godine.”
„Dobro, jesi ti to njoj javio?”
„Ne, pozvaću je oko sedam da je probudim.”
„Kako mučiš ženu, što mi nisi rekao sinoć da joj kažem kad sam bila kod nje?”
„Eh, da, šta je tražila? Što si bila kod nje?”
„Ma ništa, nebitno.”
Krenuo je da se igra drškom šolje i da je okreće oko njene ose. Očigledno mu je nešto falilo.
„A, da! Hoćeš i tebi neki magnezijum da rastvorim? Vidim ja nešto me mišići, listovi ovi zajebavaju.” Ustao je i rukom zakačio šolju.
Ustao i prolio svud po njegovoj butini.
Samo je stao ukopan dok su njegove bele čarape poprimale boju kafe, a njegova koža crvenela sve više i više od vrele vode.
Ja sam reagovala odmah. U krvi mi je takvo ponašanje.
Ustala sam brzo i otrčala do kupatila znajući da imam sve što mi je potrebno tamo.
Gaza, pakovanja sto, uvek mi je potrbna, na žalost, a sada i njemu.
„Sedi, sedi polako i ispruži nogu.”
Dok je to radio, pod mlazom ledene vode, natopila sam gazu kojom sam napravila hladnu oblogu. Čučnula sam i raširila je samo oslonila na njegovu kožu ne pritiskajući ništa.
„Pazi da ti ne padne, čekaj.” Ustala sam da obrišem kafu sa poda.
Opet sam morala da čučnem, jer sam je brisala ubrusom, toliko ju je malo bilo na podu jer je već sve šorts upio.
„Jao, tako kad mi čučneš Ema...”
„Retarde!” Namerno sam mu pritisnula gazu da ga zaboli opekotina.
„To će možda tebe da boli, mene ne.” Izvukao je smešak jednim krajem usana. „Ti si nežna kao cvet, ne ja.”
„Marš bre.” Nisam htela da se nasmejem i ja ali sam morala.
Ustala sam i pogledala u njegovu butinu.
„Dušane, ne znam da li te boli, ali ćeš morati da sediš jedno pola sata, ovo ti se crvenilo širi.”
„A ja sam taman mislio da radim.” Rekao je ironično.
„Opasan si. Sedi tu, sad ću da ti skuvam drugu.”
„Eto, to je znak da nam treba još neko žensko da nam pakuje stvari dok pijemo kafu.” Iako ga nisam gledala, u glasu sam čula da se smeje.
„To žensko može da bude Marija a ne ćerka, na primer. Sad nećeš da dobiješ kafu, nego ćeš ti da pakuješ sve, hajde ustaj.”
„A da me previješ? Gde je tretman medicinske sestre pitam?”
„Ma kakvo previjanje? Opekotine se ne previjaju, ustaj ti da se presvučeš, mokar si.”
„Jao, da znaš da jesam mokar, tako kad te vidim.” Polako je ustajao i odlazio do kupatila.
Meni je ostalo samo da se pošteno ismejem njegovim nikad zaboravljenim prljavim forama. Klasičan Dušan.
Jako srceparajuć pogled iza auta. Gledam zgradu a iz nje izlazi Dušan hvaleći se kako može da ponese dva kofera od jednom.
Zatvara gepek i pita za njega najlakše, za mene najteže pitanje.
„Jesmo li spremni?” - sa širokim osmehom.
Pogled nam se ponovo podigao na izlaz zgrade, gledali smo Mariju kako nam prilazi i bez reči seda u auto.
Nas dvoje smo seli pozadi, sa Mihajlom u sedištu koji spava kao da je tek legao, a Marija je htela da nas razveseli.
„Pusti ti Dušana, ja te pitam, znači da li si spremna?”
Nisam joj odgovorila, smešim se i tako neprimetno okrećem glavu ka prozoru da suze ne bi krenule.
Što sam se pozdravljala, pozdravljala sam se a što sam se smejala u tom stanu, smejala sam se. Kao baksuz, sada su sva lepa sećanja krenula da se pojavljuju, da se iscrtavaju po mom čelu a najteža broba mi je bila da oni to ne primete.
I pričali su oni tiho, jako tiho da ne propudimo Mihajla, mada je Maki trebala da vozi dobrih četrdeset pet minuta, ali je i to trebalo da se izdrži, da se prećuti.
Kako smo se približavali aerodromu, sve više i više me je pritiskalo u grudima, za tako malo nisam mogla da izdržim.
Za lice znam da mi je crveno, znam i da mi se donja vilica zgrčila i znam da na tako toplu kožu osećam jednu hladnu suzu koja mi se ulila u usne.
„I onda sam rekao Mitru, pa čekaj stani, hajde da - ju? Ema? Ema dušo?” Prekinuo je da govori kada je video da sam brzo šmrknula.
„Ništa.” Rekla sam na ivici i šakom prekrila nos.
„Jaooo, kako si ti meni svilena, dušo, pa nemoj. Nemoj Emice, pa kako bi bilo da ja tako plačem svaki put kad treba da idem?”Njemu je bilo i smešno i žao da me gleda takvu misleći da će da me prođe.
Zagrlio me je preko Mihajla koji spava i ne mrda, a pošto sam imala okrenutu glavu ka prednjim sedištima, a on ka gepeku, mogla sam da vidim Mariju kako nas gleda u retrovizoru i takođe skuplja male suzice u donjem kapku.
Ali samo nas dve smo znale da ja plačem jer me je strah da ostanem s njim sama, ne zato što napuštam moje.
Gledam je kako joj se kapci i crvene i trepavice lepe jedna za drugu ali Dušan ne gleda nju.
„Hajde, smiri se, pa da probudimo Mihajla, nemoj da te vidi takvu.” Pomazio me je po leđima pre nego što je nastavio da priča svoju nezavršenu priču sa Mitrovićem.
Avion Novaka Đokovića čekao nas je u privatnom delu aerodroma. Nikad njime putovala nisam a tek sad vidim šta sam propustila svih ovih leta.
Sam pogled na BMW X6 sa punim koferima, Dušanom koji priča u pozadini sa osobljem i njegov avion je nešto što svako sanja. A meni ne valja.
„Mila, dođi da te zagrlim.” Rastavljala sam se sa Marijom.
„Nemoj da plačeš više, ne priliči ti, popravi samo maskaru.” Prekinula je, a onda mi je uzela torbu iz ruke, slobodno otvorila i pronašla to što joj treba.
U moje ruke stavila je bočicu maskare a u svojim je držala ogledalce da mi pomogne.
Gledala je pozadi kako Mihajlo drži Dušanovu ruku i kada se uverila da može, počela je da mi priča.
„Slušaj ljubavi.” Slobodnom rukom sklonila je pramičak kose iza uha. „Tamo budi skroz opuštena, znači radi šta ti kaže, spremi mu ovo, donesi mu ono, bilo šta.”
Završila sam sa šminkom, i dok je ona vraćala to nazad, čučnula sam da zategnem kaišić moje štikle.
„Bude li te udario, ali bude li, odmah da si mi javila. Momemtalno, neću to da trpiš. Odmah ćeš da se vratiš nazad, ne pitam koliko košta, platiću ja sve, jesi li me čula?”
Da samo znaš da to mora da se desi da bih postala trudna...
„I ako te tera da imate još jedno dete, molim te dobro razmisli. Još nije kasno. Možeš da se predomisliš.” Opet me je zagrlila.
„Ja da nisam planirala da budem trudna, ne bih pošla, Marija.” Stegla sam je jače ali sam se trudila da joj tek nanešenu šminku ne razmažem na majicu.
„Ne. Ema. Radićeš posle ako treba i godinu dana bez plate, odradi to nekako, ali drugo dete ne dolazi u obzir.”
„Marija, on kad me uhvati, ne mogu da kažem ne.”
Samo je napravila upitan izraz lica.
„Ne mogu da kažem ne. Ne da ne mogu, ja ne smem. Ja kad bih ti skinula ovu majicu, videla bi moje ne kad me je pitao da ga opustim. Ne smem.” Opet sam htela da zaplačem ali sam videla nju kako gleda sa strane, pored mog ramena.
„Sad se smiri odmah, ovog trenutka, jer prilazi.”
Okrenula sam se, a on je produžavao reč sa pilotom, kretajući se ka nama. Kao da je bio ljut, ili je makar nešto posumnjao zbog naših izraza lica.
„Devojke?”
„Idemo. Idemo, da.” Rekla sam i uzimala torbu od Marije.
„Maki. Hvala ti mnogo.” Krenuo je da se zagrli sa njom a i taj zagrljajje bio baš kratak, hteo je što pre da odemo.
„Tvoji su ključevi, zadrži ih.” Našalio se za naš auto.
Mihajlo je takođe uspeo da zagrli njen struk a ona ga je poljubila u teme glave.
* * *
Nova okolina je uspela stvarno da mi promeni raspoloženje. Sama činjenica da dišem Italijanski vazduh i da sam prepuštena sama sebi je pomalo zastrašujuća.
Zvuk točkića kofera koji se trljaju o beton daju mi neku nervozu, znam da sam sve bliža i bliža njegovoj kući i da je prazna soba još više glasnija. Boli me stomak od pomisli da će tu još neko rasti.
Primetila sam da je Dušan malo nestrpljiv, čeka nekog. Htela sam da mu priđem malo bliže, do obraza, i da ga pitam da li je uopšte uredu, ali sam videla da mu se osmeh pojavio na licu kada je u daljini, tamo na početku staze aerodroma video svog druga - Federika Kijezu.
Raširenih prstiju šake, pozdravio se sa njim a zatim i zagrlio, ali nije izostavio ni mene.
Fede, questa è mia Fidanzata , Emilia, sono così felice che tu l'abbia incontrata.
„Fede, ovo je moja devojka, Emilija, baš mi je drago što je upoznaješ.”
Gledao je način na koji me on hvata, gleda me u oči pa malo u njegove. Kao da ne može da mi veruje.
„Nice to meet you, I didn't know I will ever get to know you, I'm really honored.”
Izuzetna čast mi je bila ali i zadovoljstvo jer sam prvi put u takvom društvu.
Dusan, you can come with me, your car is near. Do you need any help, anything?
„Dušane, auto ti je ispred, je l ti treba još neka pomoć? Bilo šta?”
No, grazie, il personale mi aiuterà con le cose, e aspetta, non hai incontrato mio figlio? Mihajlo!
„Ne, hvala, osoblje će mi pomoći sa stvarima, a čekaj, ti nisi upoznao mog sina? Mihajlo!”
Krije se iza mojih nogu. Stidljiv je ne kao na tatu.
Italjinaske ulice zaista su drugačije. Pogledi sa praznih soba su mnogo lepši a njegova kuća, daleko veća od našeg stana, bila je jedini razlog zašto je želeo da takvu kupi i u Srbiji.
Mihajlo nije imao mnogo pitanja, svidelo mu se okruženje tako lepo da za drugare iz vrtića nije ni pitao.
Bila je to trospratnica ali nama je bio dovoljan samo jedan sprat.
Sve što je imao nije poduplao nego je rekao da želi puta tri, a ja sam osim obilaska, odlučila da je dobro da ostanemo na drugom spratu.
Kada se otvore ulazna vrata, ostaje se bez daha, jer je dnevna soba zauzimala neverovatan prostor. Mada on voli klasično, tako da nije bilo previše izazovno da poslaže nameštaj.
Sa vratiju koja su u levom uglu sobe, dijagonolno, još jedna su vrata spavaću sobu, pored nje još jedna, a onda u strani gde su ulazna vrata, pregrada za kuhinju koja nimalo nije bila manja od dnevne.
„Je l ti se dopada? Kupio sam je kad sam prešao u Juventus. Obožavam je.” Priča o kući.
Ulazio je da popali svetla.
Hoćeš li tako i kad pređeš u Bajern?
„Da. Zaista je... Mihajlo uđi slobodno. Ovo je naša kuća dušo. Idi u neku od onih soba i reci gde hoćeš da spavaš.” Namerno sam ga sklonila od sebe da mogu sa Dušanom da razmenim reč.
„Šta je bilo ljubavi? Što si tako smrknuta?” Polako je prilazio izbočenih kukova, savijene glave sa tim specifičnim smeškom sa jedne strane usana.
„Želiš još jedno, a zaboravljaš na Mihajla. Nemoj tako da me pipaš kad je on tu, čekaj da uđemo u sobu Dušane.”
Ništa mi nije odgovorio, već se posle poljupca u čelo pomerio korak unazad i odmah se uhvatio kofera.
„Hajde sad u sobu.” Klimao je glavom.
Uzela sam jednu torbu čisto da i ja budem od koristi ali shvatam da ću više koristi bez grudnjaka.
Uhvatio me je za jedan prst i sa ogromnih smeškom išli smo prema sobi.
Zatvorio je vrata a ja sam se vrtela u krug da prvo pogledam sobu. Prekinuo me je, preuzeo torbu iz ruke da je baci na pod, a nije ni gubio vreme već je jednu šaku tako nonšalantno uvukao ispod majice.
„Joj, kakva si...”
Radio je ono u čemu je bio najbolji, svoju posesivnost ispoljavao je tako da ja nemam gde.
Uhvatio me je obema rukama za kukove i približio sebi, kriveći vrat da bi mogao da mi dodirne usne.
Malo mi je pomazio obraze, lagano, površno, a onda i filmski palcem prešao preko usana.
fake it till you make it. To se vrtelo u mojoj glavi i jedina opcija mi je bila da se predam.
U sledećoj sekundi Mihajlo nasilno upada i sobu i traži da jede.
Taj momenat pamtiću do kraja života, ali i sam način na kojime je Dušan pustio, uplašio se, odmah je sklonio ruke sa mene, usne je oblizao a zatim obrisao u ruku da se ne vidi pljuvačka koja je samo značila jedno - naložio se. Podizao je trenerku koja mu je bila jako spuštena, a skrštene ruke sada su mu bile preko prepona da pokuša da ga sakrije.
Nisam znala da li pre da gledam u njega ili u Mihajla, da li da se smejem ili da mu jednostavno odgovorim.
Jednostavno je mnogo bilo na meni.
Dušan ze okrenuo iz poštovanja a ja sam pokušavala da nagovorim dete da me sačeka.
„Mihajlo, odmah izađi! Nije lepo da upadaš bez kucanja! Izađi da te sad ne polomim.” Pričao je nama okrenutih leđa, okrenut prozoru.
Mnogo lekcija je Mihajlo naučio za samo nekoliko dana. Uz viku ili ljutnju, bes, ljubomoru, suze, pa čak i one lažne, ali je naučio mnogo. Dušan je gotovo preuzeo ulogu vaspitavanja deteta od kako sam mu rekla da me to muči.
Ispoštovao je sve, praktično je rekao da mu služim da mu kupim biljku a on da je zaliva.
Jezivo je to što sam sada sama a njih dvojica kao najvredniji članovi porodice, otišli da kupuju kao Zone, a ja sedim i pakujem stvari i samo čekam da me pozove i pita da li Mihajlu može da kupi to i to.
Ništa nije teško kad znaš da te čeka gore.
U trenutku razmišljam kako imam jaku želju da se osamostalim, da naviknem na ovu sredinu, možda i učenje jezika nije loša ideja ali za sada samo ova tišina koja je potpuno drugačija od Beogradske.
Miris espresa i kafe je tu, ne samo u dnevnoj sobi, već i na terasi sa prelepim pogledom na Torinske ulice.
Da mi je neko rekao da ću sa terase gledati preveliki bazen sa malim fudbalskim igralištem, kada sam imala sedamnaest, smejala bih mu se. Deluje mi itekako nestvarno, deluje mi da bi svaka devojka želela ovo, ali meni se ne sviđa.
Meni se ne sviđa to što me je prvi put udario sa osamnaest;
Meni se ne sviđa što sam trpela tolike bolove sa osamnaest ;
Ne sviđa mi se što sam morala da krenem da mislim o svojoj budućnosti sa samo devetnaest ;
Ne sviđa mi se to što sam morala da nađem posao sa devetnaest a nisam imala prilike da upišem fakultet zbog deteta;
Ne sviđa mi se to što ne znam da vaspitavam dete i nemam pomoć i oslanjam se na njega;
To što nisam navikla na prave roditelje i što ne smem da im kažem da trpim ;
To što sam sa dvadeset prvi put sakrila masnicu od sveta;
Što sam pretrpela da viče na mene zato što nisam mogla da ustanem za posao jer su me noge bolele;
Ne sviđa mi se zato što sa dvadeset tri moram da čekam u njegovoj kući da me uhvati za kosu i spusti na krevet.
Čekam da mi naredi, ali i za to da mi ostavi dve hiljade evra za štikle i hiljadu za neki novi sako koji ću nositi na poslu.
Noći su ovde takođe drugačije, jesu hladne septembarske, ali volim što je otvorio prozor da se oseti da nismo u Beogradu. Mihajlo je između nas, dok se ne navikne, a tek sada su krenuli sa porukama i pozivima.
„Izvini, molim te.” Lagano i tiho sam silazila sa kreveta i izlazila iz sobe da obavim tih par razgovora dok još zaista nije bilo deset uveče.
Mislila sam, kako njega niko ne zove? Jesu li njegovi roditelji stvarno toliko naviknuti da ga nema, pa ni ne znaju kad je u Srbiji a kada ovde?
Svakako sam došla do kuhinje, za svaki slučaj, a onda me je i taj svaki slučaj udario u glavu jer ispada da krijem nešto. Ja to ne želim.
Nakon nekoliko razgovora, kada sam rekla majci da sam dobro i Mariji da nije nikakvo sranje naoravio, kada sam potvrdila mojoj Kristini iz škole da se neću vratiti do sledećeg polugodišta, videla sam da imam jednu neotvorenu poruku od Strahinje. Strahinje Pavlovića.
U meni je adrenalin proradio. Krenuo je da se širi onako kao mreža kroz moje telo sa srcem kao centrom.
Ne, ne, ne, ne, zašto ovako reagujem?
Samo je trebao da ostane drug, moj Straja, a sada se krijem da bih odgovorila na poruku, što tiše mogu.
Prstom sam iscrtavala neke oblike, lupkala tačke po kuhinjskom stolu od nervoze i gledala u poruku. Nisam smela da je otvorim.
javi se kad st...
Cela poruka nije stala.
Zašto bi želeo da mu se javim? Verovatno zna nešto što ja ne znam.
Ali jedino pitanje je bilo kako on zna da sam pošla uopšte.
Ništa nije moglo da reši ignorisanje poruke pa sam mu javila ono što hoće.
jesam
Bez tačke, bez smajlija, bez ikakvih znaka da mi je stalo, ipak jeste i ipak će on to znati, jer zna da ne smem od Dušana.
4.10 ujutru, nedelja, kuća Vlahovića, Italija
Budim se slučajno. Moje telo naviklo je da ustaje tako rano, jer zapravo ima nešto što će da ga povuče iz kreveta. Sada mogu samo da gledam u zid ili u najgorem slučaju plafon.
Nema alarma, nema peglanja košulje, zapravo nema zpremanja ručka unapred i nema uzimanja tableta.
Sve je kao san, tiho, mračno, samo čujem njegovo. disanje.
Plače mi se jer ga gledam u beloj majici na bretele, onako toplog tela, još vrele kože, znajući da polako izlazi iz REM faze sna.
Gledam kosu koja mu se mrsi sa svakim pokretom i češljam moju razmišljajući da li da se vratim da legnem.
Čekam tako da me ne primeti da sedim pored njega, ali samo želim da otvori oči da ponovo mogu da se zaljubim ispočetka, kao prvi put, da zaista životi krenu ispočetka.
Mihajlo je uspeo da se spusti skroz kod naših nogu, gde je uhvatio oca za butinu, a nisam želela da ga povučem gore ne bi li ga probudila.
Spustila sam se ponovo, ovaj put do Mihajla i lepo ga pokrila iako je toplo.
Oslonila sam nežno ruku preko njega, preko Dušanove noge i osećala kako mi nevino diše u lice, dok misli da su mu roditelji centar sveta.
E pa polako se taj centar ruši.
Ruši ga Strahinja, ruši ga Dušnova karijera, ruši njegov karakter, njegovo ponašanje. Isti taj centar ruše i moje emocije, moj strah, ruši ne znanje koje imamo, ruši to iskustvo kog nemamo.
Sada nemam izbora. Sada krećem da pokušavam da sveto izbrišem i bude samo ona misao sa početka - krećemo novi život.
Nisam ni svesna da se zapravo budim u jedanaest pre podne.
Prozori su otvoreni kao i moje oči, doduše otškrinuti, vrata takođe, a polako počinjem da čujem ljude napolju, čujem buku ali i osećam da se nisam pomerila duže od šest sati.
Ruka na kojoj sam ležal mi je utrnela, pocrvenela i po prvi put u životu - mrzi me da se uspravim.
Kao da sam sita svega i u inat mi mozak radi šta želi.
Ne čujem ni Dušana ni Mihajla, samo televiziju, stari poznati itaijanski jezik.
Onako u šorcu, u izgužvanoj majici sa vidom kao bez naočara, izlazim iz sobe, teških nogu, vučem ih i ne znam gde da odem.
Kupatilo mi je pomoglo da se za početak osvestim mada nisam navikla da pasti za zube piše dentifricio, ili da na kremici piše crema occhiaie.
„Buon giorno.” Rekao je.
„Buon giorno.” Odgovorila sam.
Dovukla sam se do garniture na kojoj je on sedeo i to jutro sam osetila šta znači taj jedan espreso isključivo iz aparata.
Na stolu je to, a u njegovom krilu sveska sa silnim brojevima ispisanim, nekim precrtanim hemijskom a nekim označenim tačnim.
„Mihajlo!” Pozvao ga je nakon što me je poljubio u kosu kada sam sela pored njega.
Mihajlo je istrčao iz kuhinje sa umazanim obraščićima. Nisam odmah shvatila šta je našao da jede ali sam shvatila da mu se dopada Italija.
„Reci mami šta sam te naučio da kažeš.” Sa smeškom je jedva čekao da mi pokaže.
„Mamma, ti amo più del mondo. Papà ti ama più del mondo e buongiorno.” Rekao je sričući i to kao da je naučio pesmicu.
Ja sam se smeškala i oči su mi se punile suza.
„Ne bre Miki, jao ko te napravi takvog? Pa valjda prvo kažeš dobro jutro, ha?” Bio je razočaran ali se vidi da nije bio ozbiljan.
Mihajlo je stojao ispred nas i kikotao se kao i svaki petogodišnjak a ja sam se topila.
„Hajde idi tamo sad, jedi, sunce ti jebem.”
„Ma dođi srećo moja, mama tebe voli najviše na svetu i više nego ti mene, dušo moja.” Nisam znala koji više pridev da kažem pa sam ga čvrsto zagrlila i uživala da slušam otkucaje srca koje sam devet meseci nosila u stomaku.
Satima posle, osećam se čudno. Nemam posao.
Imam potrebu da rasklonim sve papire sa stola, da odem i proverim sisteme za infuziju, da samo sednem u moju kancelariju i pijem kafu dok opet iznova popunjavam praznine i pišem - flexiparine.
Sedim, ali ovaj put zaista, ne radim ništa, u kući je tišina, Dušan i Mihajlo odavno su zbrisali da pogledaju fudbalski terenčić ispred, na kome će vežbati da daje golove, a ja pokušavam da delujem normalno. Pokušavam da ne uzmem telefon i ponovo pročitam moje i Strahinjine poruke.
Od jednom, vrata širom i naglo otvara Dušan, utrčava kao u svlačionicu posle treninga i zaleće se pravo do kuhinje.
„Izvini ljubavi, Mihajlo treba vode!” Za sobom ostavio je otprilike pola kilograma veštačke trave a kramponi, iako lepo zvuče o beton, o laminat ne.
Nisam ni uspela da shvatim šta mi je rekao a odmah sam se okrenula ka njemu.
On mi je namignuo trčeći sa velikom čašom vode, naravno prosipajući pola po podu.
„Op, ček, ček.” Zaustavio se tačno ispred vrata zatim je krenuo da se vraća ka meni.
„Šta radiš to?” Bila sam zbunjena ali sam i bila voljna da vidim zašto mi prilazi.
U međuvremenuje gurnuo ruku u čašu, dovoljno da mu prsti budu mokri, a onda i time poprskao moje lice.
Naravno da sam krenula da se smejem i psujem svaku njegovu stvar koju sam mogla da se setim u datom trenutku, a onda me je poljubio jednom kratko, lsatko, onako, čisto da ima kontakta.
Htela sam još, ali nisam htela da mu kvarim predivan osmeh na licu, onaj istinski, onaj koji govori sam za sebe, onako u zanosu, kada mi je dovoljno da vidim da je dobar otac.
„Čekaj, nećeš valjda da daš Mikiju da pije tu vodu?”
„Da, šta mu fali?”
„Gurao si prste u nju!”
„Pitao sam šta joj fali?” Istrčavao je opet kao malo pre a onda je video da je isprosipao pola.
Odjednom je čučnuo i ostavio čašu na pod, da bi se vratio do kuhinje i uzeo ubrus da obriše mokar pod.
„Hej, hej, hej, šta radiš to? Odlazi, hajde, ja ću, pusti.” Ustala sam da ga sklonim iz dnevne i konačno nešto počistim.
„Hvala ljubavi, idem ja!” Tako srećno je nestao, a verujem da je jedva čekao da se ponudim da počistim za njim.
Mrdajući glavom levo - desno, imala sam smešak na licu dok sam čučela i brisala pod. Jako mi je ovo bilo simpatično.
Sve do trenutka kada mi je telefon zazvonio.
Ustala sam da se javim ne znajući ko me zove, bez panike, ali kada sam se približila garnituri ponovo, i videla početno slovo, uhvatila me je neka panika.
„ Ej Strajo, reci?”
Ema. Uhm...
Ćutao je a ja sam gutala knedle čekajući da me pita to što je želeo. Iako je tišina kraća od tri sekunde, tenzija je rasla iz stotinke u stotinku. Kao da obavljam tajni razgovor, kao da kršim neko pravilo, kao da radim nešto zabranjeno.
„Reci.” Drhtavim glasom sam se pravim da nisam uplašena i trudim se da mi obrva ne igra zajedno sa obrazom,
Ema, moramo da se vidimo.
"Moramo da se vidimo" - ponovila sam to u sebi još jednom i idalje ne znam u kom kontekstu je to rekao.
Sada ja ćutim i nadam se da će da nastavi priču.
„Gde si ti?” Pitala sam naglo.
Ema, ja sam u Torinu.
Rekao je a ja sam u trenutku htela da poludim.
„Molim?” Usne su mi se osušile za samo sekund a nije mi ni na kraju pameti da ga pitam zašto treba da se vidimo.
U pozadini čujem kako i Dušan i Mihajlo prilaze vratima i sve glasnije i glasnije pričaju, ulaze najnormalnije prvo obraćajući pažnju na mene jer logično ne znaju šta se dešava.
Sklonila sam telefon sa uha i zadržala na pogled ispred sebe.
Vidim da mi i ruke drhte, zajedno sa telefonom, baš teško gledam i prepoznajem svako slovo njegovog imena.
Pokušavam palcem da prekinem poziv. Osećam kako još nešto priča, ali niti sam sposobna da vratim telefon na uvo, niti mogu da prekinem.
Polako, kao da mi je hladno, kao da su mi prsti smrznuti, dodirujem crveno dugme i prekidam vezu a onda se okrećem prema njima i sasvim ne planirano ispuštam telefon na pod.
Mihajo nastavlja da priča nebuloze i trči po dnevnoj sobi dok je Dušan primetio da mi nije dobro.
Stao je tamo kod vratiju, negde na dva metara od mene, ja ga gledam i trudim se da budem normalna, dok mi samo smrknutim pogledom da se udostojim.
„Emilija.” Rekao je moje ime a njegove oči nisu sijale kao do jutros.
Savila sam se da uzmem telefon i čekala da mi priđe.
Polako i jeste, a ja sam htela da ostavim telefon na sto, naopačke okrenut, tako providno ali opet nemam šta da izgubim. Svakako znam da će da mi ga uzme.
Očima mi pokazuje da uđemo u našu sobu ali i došaputao da ne nosim telefon sa sobom.
„Mihajlo, idi napolje pokupi one lopte, molim te.” Slatko je zamolio njega, dok je menjao raspoloženje i ton glasa samo pogledom u mene.
Zatvorio je vrata za nama, jako ih zalupio a onda me je ubedio da moram da se popravim samo kratkim i agresivnim rečenicama.
Gurnuo me je uz zid i to tako, da sam mogla i glavu da udarim da se nisam na vreme osvestila o tome šta će da uradi.
Uhvatio me je za donju vilicu čvrsto, gotovo kao za vrat, približio sebe a onda i rekao.
„Slušaj me dobro, ako ćeš tako da nastaviš, idi. Ja te držim ali ne varam, i ja dobro znam kako je to kad te neko apsolutno ne želi. Volim te i neću da dozvolim da se zajebavaš samnom pogotovo što imamo dete, drugo čak treba samo da nas spoji još više. Nadam se da je sve jasno, a ako te još jednom budem uhvatio da kriješ nešto, potrudi se da imaš dobar izgovor.” I pustio me je.
Izašao je ne okretajući se više ka meni, a u mojoj glavi i telu, bio je taj osećaj.
Taj osećaj kada znaš da si kriv, kada znaš da radiš pogrešno samo ne znaš šta.
Isti taj osećaj kada ni jedan dan ne može da ti prođe bez vređanja sebe, trpeti najgore i biti u nemogućnosti braniti se? Da to je otprilike to.