Damjan POV
"Nemoj da budes tuzna, pomiricete se", tiho kazem Sari dok ostali gledaju film.
Zbunjeno pogleda u mene.
"Zar ti ne bi trebalo da si ljut na mene?", smrcne te obrise suze koje su se skupljale u njenim ocima.
Odmahnem glavom.
"Saro uradila si to da zastitis najbolju drugaricu i razumem te. Nisam ljut", utesim je.
"Izvini", snuzdeno kaze.
Ne odgovorim nista vec je prijateljski zagrlim.
"Kako ste bili slatki kada ste se tek upoznali. Jos tada sam znala da cete zavrsiti zajedno na kraju", zamisljeno kaze prisecajuci se dana kada nas je upoznala.
Nasmejem se.
"Secam se, nasli smo se u zajednickom drustvu. Bila je tako drugacija od ostalih devojaka koje sam upoznao.."
"Nedostaje mi", promrmljam tise gledajuci u njenom pravcu.
Zamisljeno je gledala kroz film i znao sam da nije pratila radnju. Kada ste dugo sa nekim znate kako ta osoba dise. Sklupcala se na fotelji i slozila neki njen tuznjikav izraz lica. Na momenat mi zalici na dete koje je izostavljeno iz drustva i bude mi zao. Ali je stvarno preterala danas. Osetim nalet umora te ustanem i pozdravim se sa ostalima.
Pozelim im laku noc i odem u svoju sobu. Krenem da se presvlacim kada zacujem kucanje na vratima. Helenina znatizeljna glavica proviri unutra.
"Udji", promrmljam dok skidam majicu.
"Je l si krenuo na spavanje?", tiho upita.
"Planirao sam", hladno odgovorim dok trazim donji deo pidzame.
"Aha, izvini onda", promrmlja i krene da izadje iz sobe.
Nervozno uzdahnem. Ne volim kada se ponasamo ovako. Ona mi je neko najblizi, najvoljeniji, a ponasamo se kao neprijatelji.
"Reci Helena, sta si htela?", zaustavim je pre nego sto izadje.
Vidim kako me gleda kroz tugu i nedostajanje i nije mi svejedno. Ali je sama izabrala to, rekla je da joj treba vremena. Ne zelim da je pritiskam.
"Da popricamo"
Klimnem glavom.
Sedne na krevet pored mene i zagleda se u zid.
"Imam osecaj da je sve sto kazem i uradim pogresno", zapocne.
"Imas li jos uvek neka osecanja prema meni Helena?", predjem odmah na stvar.
Zbunjeno se okrene prema meni.
"Kakvo je to pitanje?"
"Lepo te pitam. Osecas li jos uvek nesto prema meni?", priblizim joj se malo.
Pogled joj proseta mojim licem. Nemo klimne glavom i podigne noge na krevet.
"Zasto me onda uporno guras od sebe?", tiho upitam
Slegne ramenima.
"Ne znam. U mom srcu su jos uvek pomesani svi osecaji..tuga, nedostajanje, malo besa ,ljubav, razocarenje..", prizna.
Klimnem glavom pokusavajuci da je razumem.
"Jos uvek se navikavam na cinjenicu da si tu posle dve godine i da treba da budemo kao ranije. Ja..kada si ti otisao bilo mi je mnogo tesko. Pokusala sam da te mrzim ali nisam mogla, pa sam pocela da mrzim sebe. Zbog stresa i oslabljenog imuniteta bila sam nedelju dana u bolnici.. ti nisi bio tu da budes uz mene. Nije imao ko da slusa moje ucestale svadje sa roditeljima. Nije imao ko da me privuce u zagrljaj i kaze da sam u pravu i da ne mora sve da bude po njihovom. Niko me nije razumeo od drugih ljudi, jer me niko nije voleo kao ti", pricala je na ivici suza prisecajuci se svega.
Privucem je u zagrljaj te ona nasloni glavu na moje grudi.
"Samo nemoj da odustanes od mene, molim te", jedva cujno kaze.
Srce mi zalupa jace.
"Necu te ostaviti ludice, ne brini. Mozda se naljutim ponekad ali i sama znas da to kratko traje.."
Nasmesi se te joj dlan odseta do mog obraza i nezno ga pomazi.
"Zao mi je sto si sama prolazila kroz sve to, a jos gore mi je kada znam da sam za vecinu stvari ja kriv", priznam.
Smesti se u moje krilo te ponovo nasloni glavu na moje grudi.
"Mozemo otici na dejt", predlozim.
"Na dejt?", zbunjeno me pogleda.
"Mhm, pokusati sve ispocetka i izgraditi nesto novo. Bolje", predlozim.
"Svidja mi se ta ideja", nasmeje se.
"Divan si. Mnogo..", doda.
"Pa ja se nisam salio kada sam ti rekao da cu te ponovo smuvati. Mislim da je vreme da sve one nagomilane osecaje pretvorimo u jedan-ljubav. Zar ti ne mislis tako?"
Primetim kako joj okice zasijaju dok joj pricam i kako joj se usne izviju u osmeh. I to je za pocetak sasvim dovoljno.