Scenarista

︎︎ ▮▮▮▮▮

ᐯ ｄｅｏ
Ｚａｖｒｓ̌ｎｉ ｃ̌ｉｎ

𝙿𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚊𝚔 𝚊𝚙𝚛𝚒𝚕𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟹.

Postojim da stvaram i razaram.
Čin koji ti cedi dušu kroz čestice otrova u vazduhu kojima puniš pluća.
Postojim da kreiram i gasim.
Nedela kojima krojim rane, ugušene mirisom morske pene otvorene pučine.

Ljudi poput tebe su rođeni za scenu, dok su ljudi poput mene rođeni da tu scenu sastave.

⊰ Mᴀʀɪᴇɴʟᴜɴᴅ • Kᴏʟᴅɪɴɢ ⊱

Složene, velike reči kojima uveravaš sebe da te dele od sveta, samo jer ne umeš naučiti da svetu pripadaš.

Kadar koji crpi krv na granici između tla i jezera, dok me noć upija, odbija da joj pružim ruku kako bi me uzdigla iz pepela.
Trujem rani jasmin začetka proleća, mirisa otopa, zagašen otiskom lima, vina i scene režije najmilijih koleba.

Uhom mi se provukla aritmija koraka stranog pogleda, neznana prisustva, u trenutku nakon preloma u oči prelaza površi i univerzuma.

Poraz nakon čina, a čini mi se da se ni suvo bogatstvo ne može prkositi sa osećajem nečiste krvi na dlanu. Dlanu bez tragova krvi.
Ono što smatramo zagašenim snom, a opisujemo kao 𝘣𝘳𝘰𝘥𝘰𝘭𝘰𝘮.

Nisam ni primetio da mi je kosa već daleko od visine ramena, sve dok se nije našla utopljena u mutnoj vodi, tek zatrovanoj krvlju, tražeći smer jecaja kroz plač svedoka.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Molim te! Obećavam da neću nikome reći!

U dlanu drži safirovu so, dok nedovoljno ponosno nosi heliodor, naslonjen uz suvo stablo, ne dopuštajući podrhtaju da izčezne.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *podiže naočare* Znam da ako ti kažem sve o sebi, videćeš me kao figuru žive osobe i to će mi kupiti vremena!

Zamuckuje, dok krutim džemperom briše okrzle naočare, zureći u revolver u mojoj desnoj ruci.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *udahne* Tek sam napunio osamnaest i roditelji su me izbacili iz stana! Ako me kidnapuješ sa namerom da ih ucenjuješ za novac, neće ti uspeti! Hteo sam studirati, psihološki usmereno, ali ako me sada ubiješ nikada neću znati zašto se u društvu normalnije smatra biti neurotipičan!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *podiže obrve* Molim?

Sedi uz tlo natopljeno rosom od predhodnog jutra, u strahu, ne znajući da se i moj strah uporedo graniči.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *spušta pištolj* Okej?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *klima glavom*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta si video?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ubio si momka i telo si ostavio u jezeru-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako te pita neko 𝘬𝘰 𝘯𝘪𝘴𝘢𝘮 𝘫𝘢?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta sam video? Moraš biti precizniji! Pošao sam da tražim posao, kako su me roditelji upravo izbacili.

Pokušao sam mu pružiti ruku, onu iz koje sam, u znak predaje, ispustio pištolj, no to nije dovelo do preskakanja trzaja kojim još uvek oslikava strah.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : M-molim te! Veruj mi!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako mogu da ti verujem, ako ni ti ne veruješ meni?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Sve ću učiniti!

Uznemirila me je razlika među nama. Zavidim količini negativnih osećaja koje, bez da dva puta razmisli, ujednačeno ispoljava.
Ista količina osećaja koje sam zaključavao u sebi, prebrzo, a opet nedovoljno, odrastajući.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Posao?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *klima glavom*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Živim sam. *razmišlja* Mada potrebna mi je soba od roditelja jer mi treba više novca, ali možeš dobiti podrum.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : U zamenu za ćutanje?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U zamenu za deo tvog vremena, a ćutanje ću dobiti gratis. Radi za mene.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta uopšte ja mogu da radim za 𝘵𝘦𝘣𝘦?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dogovorićemo se. *pruža ruku*

•

𝙿𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚊𝚔 𝚖𝚊𝚓𝚊 - 𝟸𝟶𝟷𝟹.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Pet hiljada kruna.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šest hiljada kruna...

Prošlo je nešto više od dva meseca od kako su se roditelji odselili na drugi kraj grada, po očevim željama.
I prošlo je tačno toliko od kako sam shvatio da zapravo, do tada, nisam razumeo definiciju potpune slobode.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Pet i po hiljada kruna?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Š-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ne sviđa mi se. *klati stolicu* Čak se i raspravlja oko cene.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nisi je ni upoznao...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ti čak ni ne plaćaš kiriju!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Plaćam svojom dušom i svojim telo-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Četiri hiljade kruna i delimo troškove hrane.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ha!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ne!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *stavlja ruku na čelo* Kako sam ja uopšte završio sa ovoliko obaveza?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ne buni se. Do sad ti je bilo najlakše.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, Adelini je bilo i ostalo najlakše. Odrasla je u sasvim normalnoj porodici i sada živi kod gospodina inspektora.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ma ti si samo ljubomoran.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam 𝘭𝘫𝘶𝘣𝘰𝘮𝘰𝘳𝘢𝘯.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ja jesam! Nadao sam se da će živeti sa nama...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Od jutros si pomalo suicidalan, čini mi se.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *namešta naočare*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pokaži svojoj novoj cimerki sobu i izbaci moju devojku iz glave!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Imaš dosta poverenja u njih dvoje. To su ljudska bića. Zaista misliš da nisu-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kreni.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *ustaje* Hajde! *odlazi*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *ustaje; ide za njim*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Išla je sa Diablom u prvu godinu, ne?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Da! Odrasla je sa njim i Vesper, ali ne toliko blisko.

Zagledao sam se u detalje rama koji drži sliku na zidu iznad kuhinje, sluhom prateći spontano usađeni tok onih najtiših misli, tankog zračenja ljudskosti, koje me drže u suvom nemiru, bez ličnih dobita, bezličnih ishoda.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Znaš da to nema smisla. Ne dopuštaj da ti ubaci crva.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Samo zato što to nije tako, ne znači da me nije naveo na razmišljanje.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Počinješ od sebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako to?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ti bi to uradio, ali ne i Basil. Maleni se igra sa tvojom psihom.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne bih. Prestani da se ponašaš kao da je savršen, samo zato što je iskreno voli. Znaš, i ja tebe volim na isti takav način.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ali on voli i tebe, samo što mu ti to ne dopuštaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želim da ga vidim, stvarno.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : On pokušava da dođe do tebe već mesecima, ne daješ mu nadu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gluposti. Nije toliko prošlo.

Nikada ne bih stao iza ponosa, da si mi rekao koliko nam je samo malo vremena ostalo. Nikada mu ne bih dopustio da proguta dane, koji su nas držali hladne glave, opisane kao strance.

I verovao sam i nisam, te sam ti i pored svog tereta koji nosiš, još teži uvek bio 𝘫𝘢.
Nezahvalno, zvao sam te svojim domom.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : A on? Šta će ti? Mislim, drag je, samo...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Poslušan je, čisti, zove me š-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *vraća se* Šefe!
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *šapuće* Ne možeš skupljati beskućnike...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije bilo tako.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Hoće li sada i ona da deli kućne poslove sa mnom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne. Ona plaća kiriju.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *vraća se* Idem sada. Vratiću se sutra sa stvarima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Hvala! *odlazi*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Nadao sam se da se i ja nešto pitam oko odabira podstanara.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ta nada o kojoj pričaš... Iz koje deluzije potiče?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *briše naočare* Trpim vas do septembra. *smeje se* Preživeću.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, tačno.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Što to?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Dalje studije ću nastaviti u glavnom gradu i živeću u studentskom domu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Biće mi žao kad odeš, skoro koliko mi je bilo žao što sam te doveo.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *smeje se* Molićeš me da se vratim.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *ustaje* Zar ti ne trebaš da učiš za završne ispite?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nemoj da-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Zapravo, završio sam pripreme pre kraja godine. Ostalo mi je da provežbam.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Naravno da jesi... *oblači kaput*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ideš kod Vesper?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Idem kod Basila i Del.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Mogu sa tobom?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Pa, nisi mu baš omiljen.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Nisam zbog njega ni pitao.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *obuva se* Večeras kreće u Kopenhagen, ne zaboravi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neću doći. Vratiće se.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ide na neodređeno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta to uopšte znači?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Može ostati nedelju dana, a može ostati i godinu dana. Molim te.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Adelina će ostati sama?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Biće kod mene za to vreme.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prenesi mu moj pozdrav.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nepopravljiv si!

• Na korak od pruge, na korak do poroka, dva od poraza, tri koraka bliže, još koliko te koraka deli od rastanka? •

(𝟸𝟸:𝟸𝟹)

Noć u ime oniksa i sve nijanse otrova u tvojim očima.
Značaj, sve što mi značiš.

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Karolin ti je spremila sobu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Hvala ti mnogo što si joj javila da dolazim.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Kako je moguće da ne znaš koliko ćeš biti odsutan?!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Potrudiću se da se što pre vratim.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *klima glavom*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Javila si Karadoku da idem? *gleda na sat* Imam još pet minuta pre polaska voza.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Rekla sam mu. Neće doći.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Neverovatan je. *smeje se* Nedostaje mi, idiot. Koliko misli da nastavimo ovako?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : On ni sam nije svestan koliko je vremena prošlo od kako ste se poslednji put videli.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kao da ne žive na udaljenosti od pet minuta...
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Zaljubljenik u dramu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Pa, to sada ozbiljno izmiče kontroli. *briše lice* Moram da krenem.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Čuvaj se!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *grli je* Već jedva čekam da se vratim.

Stotinu i jedna nijansa tenzije prolivena po površi stakla kaleidoskopa, krila leptira koji nas gutaju noćima, dok me držiš za ruku krijući se od snova zalutalog sanjara, činivši nas onim što smo ubili u sebi.

Po kojoj ceni smeš imati ljubav?

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

Pet dana traje tačno šest minuta i sedmog kajanje nosi tvoje ime.

(𝟷𝟶:𝟷𝟷)

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *otvara kofer* Drago mi je što sam ostala u svom krugu ljudi, bez obzira na preseljenje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mabel je juče spomenula. U redu je da te pitam ako me nešto zanima?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Naravno! Znam da nisi imao dovoljno vremena bolje da ga upoznaš.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *ulazi* Doručak je gotov.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odmahuje rukom* Sačekaj nas u trpezariji.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Već ne dobijam pažnju koju zaslužujem! *izlazi*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *otvara ormar* Misliš da će se Gabi vremenom navići na mene? Juče je bio baš naprijatan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *dodaje joj stvari* Nećeš ga ni primetiti kad krenu završni ispiti.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *stavlja stvari u ormar*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Diablo je imao nekoga sem vas dve?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Rekla bih da je samo imao Ves. Od kako je krenula nastava u prvoj godini, poznavali smo se samo unutar zidova univerziteta.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako se ophodio prema tebi?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Kao i prema svima ko nije ona; Često menja raspoloženje, ironičan, ali vrlo emotivan sa ljudima, brzo se veže i prebrzo zavoli. Trebalo mi je vremena da poverujem da je on ubio nekoga.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A sebe?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *ožodmahuje glavom* Nije me iznenadilo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Misliš da je bio sklon samopovređivanju? Ubio se samo zato što to nije hteo da prijušti državi.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Liči na njega da ide glavom kroz zid i da to radi sam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije želeo da bude sam.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Mislim da si ga prekratko poznavao da bi patio već šest meseci... *smeje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije do vremena, do ljudi je. Bili smo toliko slični, a naše razlike su bile kompliment jedna drugoj.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Lepo govoriš. *zatvara ormar*

Vratili smo se u trpezariju, upijajući miris topline i cimeta.

Ne bih priznao da je predhodnih nekoliko meseci prošlo u patnji, samo ga poželim bolje upoznati kroz tuđe uspomene.

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹 𝒛𝒗𝒐𝒏𝒐

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *ustaje* Pozvao si nekoga?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odmahuje glavom* Na-a.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *otvara vrata* Bella Muerte!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne zovi je tako. *ustaje* Šta te dovodi ovako rano?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Došla sam da razgovaramo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Došla si da izneseš žalbu zbog Basila.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Nazovi ti to kako god želiš.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *izmiče joj stolicu*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Hvala. *sedne*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *prinosi tanjir* Želiš da ti sipam?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne, hvala.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vas dvoje, možete završiti doručak u sobi?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne smetaju mi.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *jede*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne vidim te danima, a onda dođeš da pričamo o njemu.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Naravno. Već mesecima ga gledam se zatvara u sobu nakon posla, preskače obroke i traži način da te spomene.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *pije* Verovatno si već našla način da ga utešiš.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *smeje se*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Izvini?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hm? Samo kažem, ne odvaja se od tebe.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Preći ćeš granicu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta hoćeš od mene?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Sledeći put kada te nazove, javi ćeš se na mobilni.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta ako me ne pozove? Nije me zvao dva meseca.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ako te pozove. U redu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako god ti želiš, mila.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Htela sam ostati sa tobom danas, ali ću se ipak vratiti kući.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zar nisi kod Mabel?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pitala me je, ali sam odbila. *ustaje*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ostani.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne, hvala.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam bio ozbiljan.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Vidimo se drugi put. Nelagodno mi je.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *ustaje* Ispratiću te! *otvara vrata*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *maše*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *maše* Vidimo se!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *izlazi*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *izlazi; zatvara vrata* Nervozna si?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *smeje se* Njemu mora da je baš dosadno.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Često piše o tebi. Nikada mi ne bi bilo dosadno da umem da pišem kao on, posebno ako si ti tema, Bella Muerte.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Znaš da te on neće još dugo trpeti ako tako nastaviš?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ljude boli iskrenost.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A kako ti se čini Sofia? Upoznala sam je kada sam sa Karadokom išla da zapali sveću.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Mislio sam da nije vernik.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Nije, samo ceni simboliku.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ne sviđa mi se, ali to nema smisla jer mi se ne bi svideo ni bilo ko drugi. Ne volim punu kuću.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Jasno.

•

Gazi me, sve dok mi srce traži otrove u srži.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *jede*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ne mislim da ti je iko od njih okrenuo leđa.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne poznaješ ih.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ali ti ih poznaješ i takve ih nazivaš 𝘱𝘳𝘪𝘫𝘢𝘵𝘦𝘭𝘫𝘪𝘮𝘢.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam neke stvari za koje su i oni sigurni da niko ne zna. Na sve to, Gabrielovi komentari nisu od pomoći.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Pouzdano?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To ništa ne dokazuje, samo je odlična potpora za sumnju.

I koliko bih samo voleo da mogu stišati misli, ne bih ih nadglašavao faličnim optužbama, samo kako bih se osetio bolje, a nikada se nisam osećao gore.

Još uvek bojiš čisto platno u nijanse plave, ne želim te izbrisati iz duše, ali poželim te izbaciti iz glave. I misli mi natapaš u belo vino i um mi se ravna ništavilom.

▮

Izmakli su mi dani posmatrajući stišavanje nebeske nijanse dok su, baš kako mi je, očima punih suza, opisala, senke plesale na svaki trenutak za koji je sunce bilo sve niže.
Promakle su mi noći turmalina pred snovima u kojima, po sećanju na naviku, molim za još jedan 𝘱𝘳𝘷𝘪 𝘱𝘭𝘦𝘴.
Molim za tvoj dlan i svoju večnost koju u njemu držiš.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

(𝟶𝟸:𝟹𝟺)

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *silazi u podrum; kuca*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Uđi!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi*

Radije, izbegavao sam potrebu da uđem od kako sam mu dopustio da živi ovde.
Podrum u kom je majka držala iskorištena platna, zarđale ramove za slike i stare knjige sada već nešto više liči na dom.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Upalio si zamrzivač?

Nepoverenje tka, suv, plastičan odnos.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *klima glavom; zatvara svesku* Baš sam čitao o psihopatiji.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ne deluješ kao neko ko oseća empatiju. Verujem da te je čak i Amalrikova smrt povredila, ne zbog njega samog, već jer je to predstavilo tvoj lični gubitak.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislio sam da ćeš mi pričati o tome šta si naučio o psihopatiji, a ne o meni.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Pa, nemam diplomu, ne mogu ti dati dijagnozu. Samo me je tekst dosta podsetio na deo tebe koji si mi ispričao kada sam došao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Podsećam te na prikaz psihopatije u enciklopediji?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Znaš da se trudim da što bolje razumem ljude.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam psihopata. Proverili smo pre par godina.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Išlo ti je varanje na testu?

Zemlja me guta i, nonšalantno, vari moj mir.
Varira i prelama, svaka nijansa, deo mog razuma, u tvojim rukama.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Trebalo mi je vremena da prestanem da se osećam kao zatvorenik u sopstvenoj kući, ali još uvek, ponekad, pokreneš strah.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Kako da ti se dokažem? Ne želim izgubiti dom i jedinog prijatelja.

Prostorija je već prigušena tenzijom koju smo, odvojeno, stvarali u suprotnom smeru.
Prestao sam osećati ukus daha pod jezikom, dok punim plućima udiše sve moje sebične želje.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ubij za mene.

Nosi sećanja na prerana kajanja, pokazujući zube - ispisan osmeh koji ne umem pročitati.
Ponovo, osećam svoje grehe ispod kože.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Mislio sam da je dovoljno to što čistim i nazivam te šefom.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To neće probuditi poverenje.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Pitao sam sa manjim očekivanjima.

Još jednom se glasno nasmejao, podsetivši me na okolnosti koje su nas spojile, još uvek nas čineći strancima.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *skida naočare* Gledao sam portrete jutros. Njen je nedovršen. Bila je meta?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To nije dugo trajalo. Umesto smrti, načinio sam je svojom.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : To kaži kada bude nosila tvoje prezime. 𝘈𝘬𝘰.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Molim?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Adelina Van Deme - mislim da joj daleko više pristaje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne mogu verovati čoveku koji spaja ime moje devojke sa svojim prezimenom.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Igram se.

Okrenuo mi je leđa, listajući po gomili papira na kraju radnog stola.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prilazi*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : I njen nije dovršen.

Govori o pedesetom procentu lika neznanke na predposlednjem listu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nov je.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Poznaješ je?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Živeli smo u istoj zgradi do pre mesec dana.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam, već sam proverio njeno mesto prebivališta.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ne mogu ti parirati ako si baš uvek korak ispred.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nemoj ni da pokušavaš.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Hoće li ona biti dovoljna da zaradim tvoje puno poverenje? Ako uprljam ruke, nećeš brinuti o blatu na svojim?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Samo ako uspeš da se zaštitiš od one strane zakona.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Haha, pa ne mogu mene uhvatiti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Misliš?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *okreće se* Ostani u publici i čekaj poslednji kadar.

Nelak je nejak potez adrenalina i suština bića kakva je sirova ljudska celina; Kako je svaka negativna cifra, za gram, teža bol, još jednom pred naklon svedoči, 𝘢𝘳𝘮𝘢𝘨𝘦𝘥𝘰𝘯.

⊶⊰•⊱⊷•⊶⊰•⊱⊷

𝙿𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚊𝚔 𝚍𝚎𝚌𝚎𝚖𝚋𝚛𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟷.

Iza segmenata koji me čine, stoji prošlost u kojoj sam mrzeo sve što sada postojim.

Još jedna igra, prodao sam još jednu laž, ali nikada svoju dušu.
I činile su je dve tone krvi neznanca koje su gušile dve hiljade milja pokajanja.
Po treći put snim i tone nit koja nas drži vezane oko malog prsta.

Peta povlaka dima i vina, zgažena mina, peti kadar uspomena između života i završnog čina.

•

Ne sećam se njegovog imena, ali pamtim veče koje je bilo prva greška.
Delio me je trenutak od predomišljaja, kako je bio moj drugi san.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

(𝟶𝟼:𝟸𝟺)

Telesna reakcija nerava me je trgla, držeći me za ruku, dok me, iz zemlje snova, vuče natrag u belu postelju, javu koja me u znoju guši, čupajući mir iz pluća kojima udišem kosmos, a manji sam od odlomka komete.

Stežem rukav posmatrajući sudar svetova u želucu, serija čiji kraj mi se nije dopao, ali počela je scenom koja još uvek miriše na nostalgiju.

Ovovečernji san samo je vraćao sećanja na prvi;
Intenzivan miris morske soli i sav safir koji planeta poseduje, okruživali su nas tihi talasi na otvorenoj pučini; Ja i neznanka čiji sam lik skoro potpuno zaboravio.

Često sam slušao o živopisnim snovima, gde bi snili na krilima zmajeva ili bdili nad oblakodernim visinama, u neverici, zadivljeno.
Beskrajna crna bila je sve što sam mogao videti od trenutka kada sklopim oči, sve do žilavog tona alarma koji bih svakako samo odložio prvih dva-tri puta.
Budan sam sanjario žudeći da snim boje i ton, do ipak, moji snovi jedino su se razlikovali po sporednim glumcima.
Ljubomora prema ostatku sveta samo se hranila svime što me od istog razlikuje, na to naglo rasla dok bi druga strana realnosti budila moj nemir.

Osećaj u grudima asocirao me je na komade staklića prilepljenih uz pluća, sve dok zapravo nisam progutao šaku stakla. 𝟸𝟶𝟶𝟸.

Niko me nije upozorio koliko može boleti dok te telo vuče nazad u razum nakon što bi um emitovao jeftini film za vreme kog bih ga trebao pojiti satima - probuditi se.
Te pored toga, ruke mi obgrljuju struk, lutajući u prkos osećaju kao da će mi pregoreti svaki nerv u telu.
Niko i ne zna kol'ko prokleto boli.

Iskreno sam želeo doživeti snove kakvi su mi bili ispričani i prepričani, sve dok nisam naučio da je moja budna mašta življa od bajki i sonet bez dna.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *otvara fioku*

Kako ne mogu fotografisati san, olovkom sam pokušao preneti opis stranca, ali nisam uspevao da levu stranu lica ispišem na desnu polovinu papira, te sam ga ostavio, na pola, nedovršen portret, kakav je bio i onda kada sam želeo oslikati Paskal.

⊰ Sᴅʀ. Vᴀɴɢ - Sʀᴇᴅɴᴊᴀ šᴋᴏʟᴀ ⊱

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Umoran si?

Izgleda drugačije - pomislio sam, te sam se setio da smo u sećanjima od pre dvadeset i tri godine - Scenaristkinja; Početak marta 2024.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *skida naočare; trlja oči* Imao sam nesanicu. *zatvara laptop*

Nadam se da ću u narednom životu pisati o ovom kako u ovom pišem o voljenima, nadam se da tada volim sebe.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *namešta mu kosu* Koliko si se zapustio!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odguruje joj ruku* Samo sam umoran.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *sedne*

𝗝𝗼𝘇𝗲𝗳𝗶𝗻𝗮 : Od danas ćete imati novog učenika. Prebačen je iz Munkensdam Gimnazije. Predstavi se, slobodno.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Nema potrebe. Ne planiram se zadržavati.

Nezainteresovano nas je prošao pogledom, pri čemu je slobodnu stolicu odvukao na kraj učionice gde je seo.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Deluje mi da te često gleda.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *naginje se ka klupi ispred* Upisao se pre koji dan jer je bio pred izbacivanje iz predhodne škole.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Što?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Problematičan je. Verovatno me se setio iz stanice. Toliko je puta nestao da Adam polako odustaje od njegovog slučaja.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Je li objasnio zašto je bežao?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *šapuće* Nije bežao. Okružen je vrlo prljavim osobama zbog kojih često završi kao žrtva kidnapera. Mada, pored toga nikada nije iskazao strah ili žaljenje na davanju izjave.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam ni znao da imamo takve slučajeve u gradu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Naravno, ali to je do politike. Kako drugačije da očuvamo ugled države?

Izgovara kroz zube, sarkastičnim tonom.

Još nekoliko puta sam ga pogledao pokušavajući da odlučim koliko zapravo liče, trudeći se da prikrijem upadljivost.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Sviđa ti se?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Jok. Ružan je.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : U tom slučaju okreni glavu.

Poslednji pogled me je naveo da odustanem od sumnje, ali me je, primetivši me, fiksirao sve dok se obojica nismo okrenuli.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne privlači pažnju na sebe. Može ti napraviti problem.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kakav problem? Čak je i od mene niži, a ja sam-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne znam što si toliko fokusiran, ali ako ne prestaneš, odvešću te kod Adama da pogledaš njegov dosije.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne volim odrasle.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Naravno...
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *podiže obrve*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Samo mi izgleda poznato i pokušavam se setiti!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Svejedno.

𝗝𝗼𝘇𝗲𝗳𝗶𝗻𝗮 : Direktorka je rekla da ti je disciplinski termin prvih sat vremena nakon završetka časova.

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *klima glavom* U redu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *šapuće* Šta je disciplinski termin?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *stavlja ruku na čelo* Isto što i disciplinska mera, pojačan nadzor...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I kako se dobija to?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *naginje se* Kršenjem pravila škole.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Guraš mi stolicu klupom.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *gura klupu*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A šta je disciplinska mera?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mabel, gde si ga pronašla?!
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Šta da radiš kad nikad ne sluša na času?
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Znaš kako učenici iz druge godine ostaju posle nastave da čiste dvorište?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Učenici čiste dvorište?
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Odustajem.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Učenici koji su prekršili pravila škole, ostaju posle nastave da bi pomagali higijaničarima i domarima, kako bi popravili vladanje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hvala, draga moja!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *smeje se* Neverovatno...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I prestani mi gurati stolicu. *odguruje klupu*

▮▮

Melem mi je bio sećanje na razdoblje, silne noći što su snile zaboravljene godine, a kupuješ nam vreme kao da nas ne dele, kao da te ne ruše i, ispočetka, ne lome.

Koliko često sam prisutan dok stojiš pred ogledalom?

⊰ Sᴅʀ. Vᴀɴɢ - Sʀᴇᴅɴᴊᴀ šᴋᴏʟᴀ ⊱

(𝟶𝟿:𝟶𝟷)

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *šapuće* To te neće staviti na dis-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *otvara prozor*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Molim te...
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Velin!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : 𝘝𝘢𝘭𝘪𝘯. *podiže stolicu*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Spusti to- *ustaje*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *pušta stolicu kroz prozor*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : *naginje se na prozor* Šta je sa tobom?! *zatvara prozor* Šta da je udarilo nekoga?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *podiže ramena*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *drži se za čelo*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *smeje se*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Zašto si to uradio?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Samo zato što vičete, ne znači da ćete podići autoritet nad učenicima.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Ama odgovori mi!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *gleda okolo*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Prošetaj ka školskom psihologu!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da sačekam da zvoni za odmor ili-
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Polazi!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hoćete da prvo odem po stolicu?
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Ipak kod direktora!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro, dobro... *izlazi iz učionice*

Unutrašnji zidovi teatra što prostor sužavaju dok se kose sa idealima, a pune mi misao teretom čiji su snovi tako bogato pojilo.
Unutrašnji vrisak pred naklon, uzdah pred čin bio je simptom adikcije za dramsko delo što nas nikada i nije spojilo.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *kuca*

𝗘𝗶𝗿𝗮 : Uđi!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi* Dobro jutro...
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Šta te dovodi ovde u sred nastave? *naginje se ka prozoru*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bacio sam stolicu.

Pokušavam zvučati ijole napeto.

𝗘𝗶𝗿𝗮 : Ime?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Valin Karadok.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Roditelji su ti bili kreativni? *zapisuje* I zašto si to uradio?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zanimalo me je kako funkcioniše disciplinski. Gospođica Jozefina nam je juče spomenula da novi učenik ostaje posle nastave tim povodom.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Ti si čuo da novi učenik ima kazneno-popravnu van nastavnu aktivnost i pomislio ,,Ah, da, ovo mene interesuje."? *otvara dnevnik* Imaš jedva prolazne ocene i ostalo je još jedno polugodište.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Zašto želiš da ideš na disciplinski?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želim da upoznam Arsera. Čini se da se ne uklapa najbolje.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : To je sve?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : To te neće staviti na disciplinski, ali tvoji roditelji će dobiti račun za nadoknadu štete i imaš smanjenu ocemu iz vladanja.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Zvučiš vrlo nezainteresovano.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislim da ste opresivni.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Poštujem protokol.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I uživate u tome.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Želiš da razgovaraš sa psihologom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mogu li se vratiti na nastavu?
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Kako god. *odmahuje rukom*

•

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi u učionicu*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Potom smo- A, ti si. Došao si po stvari?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dozvolila mi je da se vratim na nastavu.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : U tom slučaju prepiši ovo s' table.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *šapuće* Šta ti je rekla?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *sedne* Da neću završiti na disciplinskom ovako, dakle saopštava da se moram više potruditi.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : N-nije to mislila!

𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Dalen, imaš neko pitanje?

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne, profesorka...
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : *šapuće* I, šta planiraš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *naslanja prst na usta* Videćeš.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ti ga podržavaš?
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Samo sam radoznala. *smeje se*

(𝟷𝟺:𝟸𝟺)

Pri izlasku iz zgrade škole, primetio sam da je stolica koju sam bacio neoštećena, sa prvog sprata, pala na travu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto tata mora da plati odštetu za neoštećenu stolicu?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Zato što nisi smeo ni da je baciš, uopšte.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *podiže stolicu* Idem je uneti! Otvori mi vrata.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *pridržava vrata* Hajde, hajde.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *unosi stolicu*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *ide za njim* Nenormalan si.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hvala. *odnosi stolicu u učionicu*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Šta to-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mislili smo da bi bilo lepo vratiti je!
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Mislim da bi bilo i više nego lepo da se to ne ponovi.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Neće, obećavamo!
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Karadok?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, mislim, neću ponovo baciti stolicu. *podiže mali prst*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Dovoljno dobro.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

(𝟷𝟻:𝟷𝟸)

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi* Kući sam! *odlazi u dnevni boravak*
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Otac je zvao sa posla.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kaže se 𝘤́𝘢𝘰, makar.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Stigao mu je račun od škole, putem poruke.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne može, stolica je neoštećena.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Vredi li pitati te išta?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *klima glavom* Sviđa mi se novi učenik. Sanjao sam ga pre nego što sam ga sreo.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : I?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želim mu prići, a za to trebam završiti na kazneno popravnim aktivnostima.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Da ti nije palo na pamet.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali već jeste.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ukinuću ti računar.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Okej.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : I mobilni.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Da.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ispisaću se iz škole.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ma ne možeš ti mene da ucenjuješ.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prva si počela.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Da, dobro...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne brini! Šta je najgore što može da se desi?

•••⊶⊰•⊱⊷•••

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

(𝟶𝟾:𝟺𝟻)

Zagušljiv miris polena koji dopire kroz trpezarijski prozor i rečenice kojima ispočetka menjam oblik i suštinu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *spušta olovku*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *naginje se na ram vrata* Umoran si? Doručak je uskoro gotov.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekao sam ti da sačekaš Sofiu da se probudi. Ohladiće se.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Spremiću joj doručak zasebno, ne brini.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mhm.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *prilazi* O čemu pišeš? *uzima svesku* Ko je on?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Silueta iz prošlosti.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *spušta svesku* Proteklih par dana si mi čudan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vidi, ne znam šta to smrdi u kuhinji, ali ako ti nešto zagori-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *odlazi u kuhinju*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *sklanja svesku sa strane*

Vratio se unoseći još gušći pritisak, plitko u plućima, sa porcelanom u rukama, podizajući poklopac dok je tanjir spuštao na sto.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Danas si raspoložen za predstavu.

Poznat miris trulog voća, samo poetski.

Taj deo delovao je intimnije od erotike.

Trnci u telu još jednom su se provukli mojim sećanjima, a bilo je prerano za kajanja.
Bili smo premladi da nam se vino preliva po ramenima i utapa u tkaninu koja je zamenljiva; Koja je poenta bića i univerzuma?
Duša mi je bila lakša od pepela, teža od tone i teža od vremena.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ko je ovo?

Ne mogu sam reći, kako na licu nije bilo kože.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ne prepoznaješ je? *smeje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ustaje* Šta si-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Smiri se.

Šezdeset procenata vode i četrdeseti procenat pritiska.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : To je devojka sa tvog poslednjeg nedovršenog portreta. Sećaš se? Tražio si da ubijem za tebe pre par nedelja.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A... Da. *sedne* Zaboravio sam na to. *prekriva lice rukama*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Nikada ne bih povredio svoju dragu Adelinu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znaš kako? Nemam snage da reagujem na tvoje provokacije sada. *briše čelo* Gde je ostatak tela?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Van domašaja policijskih pasa.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čime si je ubio?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ubio sam je kroz više različitih stepenova.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Odgovori mi na pitanja. Nisam raspoložen.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Otrovao sam je, šefe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I to ti nije bilo dovoljno? Obezglavio si je i oljuštio joj kožu s' glave?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Bio sam radoznao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ostatak tela?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Potopio sam ga u sumpor.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U redu.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Veruješ li mi sada?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pretpostavljam.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *prilazi* Počistiću nered pre nego što se Sofia probudi i spremiću nam doručak.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bezbedan si?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Jesam. Obećavam.

⊶⊰•⊱⊷•⊶⊰•⊱⊷

𝚂𝚛𝚎𝚍𝚒𝚗𝚊 𝚍𝚎𝚌𝚎𝚖𝚋𝚛𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟷.

⊰ Sᴅʀ. Vᴀɴɢ - Sʀᴇᴅɴᴊᴀ šᴋᴏʟᴀ ⊱

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prevlači šibicu preko kutije*

Ostali učenici i profesori bi u ovom periodu trebali biti okupljeni u dvorištu na sportskom terenu, povodom prisustvovanja pripreme za gradsko takmičenje u kom učestvuje treća godina.

Stojim pored kabineta, koristeći odsustvo društva u objektu, na korak ispred tečaja prolivenog preko rama vrata.

Peta povlaka dima i lima...

𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : *prilazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A, ne...
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : *otima šibicu* Velin!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : 𝘝𝘢𝘭𝘪𝘯. Nemoj-

Ishitreno je šibicu bacila na pod kako bi je zgazila sa namerom da je zagasi, kasno primetivši prosuti benzin po parketu na kom stoji.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *vuče je za ruku*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : *izuva se* Šta si-

Otrčali smo ka najbližem izlazu prateći požarni alarm dok je plamen širio paniku ugušenu melodijom sirene.

𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : *viče* Tebe treba uspavati!
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *prilazi* Dobro ste?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzima joj ruku* Ti si dobro?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *klima glavom*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *prilazi* Znate li uopšte šta se desilo?
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Prosuo je benzin po kabinetu!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A Vi ste u isti bacili šibicu.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Nisam znala da je bilo benzina! Uostalom, da nisam došla, to bi sve svakako uradio sam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, da niste došli ničiji život ne bi bio ugrožen. *izuva se; pruža joj cipele*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Ne hvala!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *daje joj cipele* Hoću li konačno završiti na disciplinskom?
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Daću otkaz ako se ne ispišeš! *obuva se* Šta ako se neko povredio?!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Svi su bili u dvorištu osim njega i Vas, profesorka.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Siguran si?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Sto posto.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Eto!
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Ma kako si ti je uopšte palo na pamet da zapališ školu?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam hteo da zapalim školu, već kabinet.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Šta nije u redu sa tobom?

Posmatrao sam belo platno njenog para safira i najživlje nijanse crvene vodene boje koje se po njemu prolivaju.
Učinilo mi se da fiksira moju dušu. Tim suvim pogledom, podsetila me je na ženu kakva je bila moja majka pre nego što smo se doselili, kao i ova scena, na trenutak kada me je, jednog ranog prolećnog jutra u Oslu, gledala sa jednakim strahom, iz razloga koji sam već i zaboravio kroz protekle, proklete godine.

Ne mogu, pred svršen čin, rečima dokazati da mi nikada nije bila namera povrediti je.

▮▮▮

Sedimo u kancelariji školskog direktora, nepunu nedelju nakon požara, kao jedini koji su bili prisutni tokom incidenta.

𝗘𝗶𝗿𝗮 : Kamere nisu radile, te ćete morati sve sami da objasnite.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Samo sam ga videla kako pokreće plamen na šibici i-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto ste uopšte bili unutar škole?!
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Trebao mi je toalet! Nije kao da je to tvoja stvar.

Podrhtajem u glasu je mogla prouzrokovati i zemljotres, samo kada bi ton i glavu uzdigla dok govori.

Poklonio bih joj ulogu 𝘯𝘶𝘭𝘢.

𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Otela sam šibicu i bacila je na pod sa namerom da je zagasim, ali sam kasno primetila prolivenu zapaljivu materiju.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Vi ste pokrenuli požar?
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Nenamerno, a-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Ma daj, to prodajete? Gospođo direktorka, ona je samo stajala po strani. Bacio sam šibicu u benzin kako bih zaradio popravnu nastavu.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : To uopšte-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pocrveneću. Toliko me štiti, samo jer joj se dopadam. Tek mi je osamnaest!
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Ne-
𝗘𝗶𝗿𝗮 *smeje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kažem Vam! Od kako je počela da radi u školi, večito sam žrtva indirektnog nabacivanja. Mislim, znao sam da sam šarmantan, ali ovakvoj ženi? To mi laska.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Ama-
𝗘𝗶𝗿𝗮 : *smeje se* Dakle, sve si sam napravio? *kucka po tastaturi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ukratko, da.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Nećeš dobiti to što tražiš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A-ali zašto?!
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Jer mi se može. Prekini sa cirkusom bre nego što bude prekasno.

Bilo je prekasno još ranih osamdesetih.

𝗘𝗶𝗿𝗮 : Matilda, molim te; Razumem da se brineš za svoje učenike, ali preuzimanje odgovornosti na sebe će samo pogoršati okolnosti.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : *obara glavu* Oprostite...
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Možeš ići. Njemu još trebam dodeliti kaznu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Razočarenje i bes.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Molim?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hvala.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : *ustaje* Izvinite još jednom. *izlazi*

Verujem da je to bila poslednja zapamćena scena u kojoj odbijam dodatan teret na duši.

Zabacio sam glavu na naslon stolice zureći u Adelu Kroeselu na mermernom plafonu, dok je direktorka još šta zapisivala u računar.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta sad?
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Sačekaj da napišem obrazloženje ministarstvu prosvete.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hoću li biti izbačen?
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Izgoreo je samo kabinet A-2.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Shvatiću to kao 𝘯𝘦.
...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A zašto?
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Tvoj otac je predhodne godine donirao poveću svotu novca školi, sećam se?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hteo je da se pohvali profesorki Lindberg.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : To me ne zanima. *kuca*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali ćete mu naplatiti za štetu?
𝗘𝗶𝗿𝗮 : U obavezi sam da to uradim. *kuca*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I neću dobiti popravnu nastavu sa Arserom?

Rotirala je monitor i pogledala me preko naočala, baš onako kako ja, u neverici, gledam u Basila dok prepričava situacije sa praske.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta?
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Arser? *smeje se* Nije ti palo na pamet da mu...znaš, samo priđeš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Više volim spontane okolnosti.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Spontano je račun osam hiljada kruna; Na dve rate.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prevrće očima* A ja? Hoću li biti kažnjen?
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Disciplinski ti kreće za dva meseca.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali njegov se tada završava...
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Rekoh ti da nećeš dobiti to što tražiš. Možeš ići.

Najveću količinu seratonina luči pogled ka nedozvoljenim visinama.
I pre nego što ti koža reaguje na osećaj nelagode : Ne govorim o preljubi, već o prvom nagonu za gašenje daha srži života.

Koliko je uopšte visoko naredni pad?

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Aʀsɪᴛ ⊱

(𝟸𝟷:𝟸𝟶)

𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : *zeva* I kako si uopšte spasio gospođicu Dalsgard?

Škrabajući po svesci, trenutnu tišinu u prostoriji, unutar zidova kvarca, prekinula je tupim glasom.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Šta kažeš da je ostaviš na miru? Mlada je i tek skoro je počela da radi. Mora li joj se već smučiti?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekao sam ti da nije dobila kaznu.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nije, ali od tebe će dobiti sede. *zatvara svesku*
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Daću joj preporuke za trajne farbe. Dakle?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Uverio sam direktorku da mi se profesorka nabacuje i da se prijavila kao saučesnik kako bi mene zaštitila.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : E, pa nije ti poverovala.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Što ne? Pa nije profesorka mnogo starija od maturanata.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Daleko si ti od maturanta.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Nemoj da završiš kao kabinet A na drugom spratu.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *smeje se* A ti nemoj da završiš u stanici na ispitivanju.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Iznenađen sam što te škola nije tužila.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zahvaljujući mom ljigavom ocu i njegovom nabacivanju.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Makar gledaj da, ako već praviš gluposti, ona ne bude svedok. Žena drhti kad ti se spomene ime.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ili da ne praviš gluposti uopšte?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A-ali nije mi bila namera da je uznemirim!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *obuva se* Samo nemoj više.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Shvatio sam...
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Zar nećete svi da prespavate?
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Ja hoću.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Još nismo naučili sve za sutra.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Drugarici dolazi rođaka na par dana, pa me je pozvala da ostanem.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nećeš proći ni taj ispit...
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Polako mladoženja.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *oblači jaknu* Ućuti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nemoj da radite ništa glupo.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Kao da bih...

Osećaj nelagode bio mu je ispisan na čelu, dok je prstima prolazio kroz kosu gledajući okolo.

Ako odeš, strah me je da ću zaboraviti put nazad.

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ostavite ga na miru!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Samo se šalim. Znam da kod njega ne bi imala šanse, ni da je najlepša žena na svetu.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Nažalost...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Preboli!
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ja bih volela da je upoznam...
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Jednom, obećavam. Ne voli da upoznaje ljude.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nadam se da ja neću morati da se upoznajem. Ne volim ni ja!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Samo njih dve.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A zar nisi rekao da ćete-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Rekao, tebi, da, u poverenju.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha!
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Toliko godina o njoj i nisi nam rekao čak ni ime.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ja je zovem 𝘋𝘦𝘭.

Prodoran pogled, uma nad oblakoderom, dok o njoj govoriš sa tragom meda pod jezikom, uverava me, ispočetka, da nikada nisam naučio da volim onako kako sam od sebe očekivao.
Podseća me koliko si bolji od mene, čak iako se ni ne trudiš.
Ljubomora je potonula u stotinu i jedan način kojim ti se divim.
I boli kako te volim, nedostojan.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *otvara vrata* Vidimo se ujutru.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nemoj da kasniš.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Potrudiću se. *izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odmahuje*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *zatvara vrata*
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : *zeva* Možemo nastaviti na putu do škole?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ne!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Meni treba samo prolazna ocena. *gužva papir*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Baš bih volela da je upoznam... *zeva* Otvori stranu osamnaest.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *lista knjigu* Rekao je da ima prelepu dušu i nežan glas.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Je li opisao kako izgleda?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislim da se on ne obazire na takve stvari.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Osamnaest!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Jesam!
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Misliš da je to sve? Često je sa njom.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mabel.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : M?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Budi moja devojka.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Odvratno!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Upravo! *gleda je* Takvi su i oni.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : *smeje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali neću da te ohrabrujem. Čoveka ne zanima romansa.
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : Svejedno...
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Molim vas da se fokusirate na učenje!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Umorni smo!
𝗞𝗮𝗹𝗶𝗱𝗮 : *obara glavu na sto; mrmlja* Mrzim ga..

•

Neretko li se, po navici, ukopavaš u pseudosećanja?

Nestrpljivo puniš pluća odlomkom jednosmernog ogledala, čekajući da te, pod litrima krvi, uguši anemoija, a u svakom komadu predstoji odraz dvoglavog jarca crvenog oka, kako simbolizuje zarez svakog početka i svačijeg kraja.

Izgledam poznato?

Nedostajem ti samo zato što smo jedno.

Sećaš li se mirisa svoje kože, u kasno proleće, dok sam snio prateći zvuk susreta nebeskih suza i oluka sopstvenog doma po poslednji put?

Da li je bolelo?

Koliko sekundi dok me ne sahraniš u prošlosti?

Scenaristkinja - 2024, Scenarista - 2003 i šest stotina šezdeset devet miliona dve stotine pedeset četiri hiljade i četiristo sekundi između.

⊰ Sᴅʀ. Vᴀɴɢ - Sʀᴇᴅɴᴊᴀ šᴋᴏʟᴀ ⊱

(𝟶𝟾:𝟹𝟼)

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *smeje se* Nisam očekivao da će učenici biti toliko zanimljivi u novoj školi. Lepa je promena.

Prilazio mi je dok stojim na kraju hodnika, ispred kabineta, odmah po završenom ispitu koji je predao nakon mene.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 :
( Nisam očekivao da će prvi prići... A, da, naravno. Mora da je pao na moj šarm. )

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Mada, verujem da je mladoj profesorki daleko zabavnije nego meni. Ljubomoran sam, ipak sam samo u publici.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Verujem da imaš kadar samo za sebe nakon nastave.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Hoćeš da snimamo zajedno?

Ni minut nije odmakao, već sam se pogubio bez ideje o tome da li još uvek nosi metaforu na usni ili ipak vuče bukvalan smisao.

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Mada, blizak si sa Basilom; Verujem da ti je sve već poznato.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije mi mnogo pričao o tvom slučaju.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Pretpostaviću da ima i gore. Šta ti je ispričao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Često nestaneš, ali nikada se ne buniš.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne mogu se buniti oko nečega na šta sam pristao, ne?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Verujem da možeš, ali shvatam da to nije tvoja ciljana poenta.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *zeva* Zvučiš kao kompjuterski program.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Kada sam se tek upisao, razočarao sam se na saznanje da si momak.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čujem to češće nego što bih voleo.

Hipersten je, još jednom, sa mog oka, premestio na svoj bledi odraz u staklu otvorenog prozora.

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Želiš da izađemo posle škole?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Moraću te čekati zbog disciplinskog?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Hoćeš li izaći sa mnom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želiš da me izvedeš na sastanak?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Prvi sam pitao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne. Rekao sam ti da me ne privlače momci.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ti zatvori oči-

Pri prvoj sekundi zvuka spuštanja brave od vrata kabineta, odvojio nas je za par koraka i novonastalu tišinu koja mu je pratila ispucao glas.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *izlazi* Mislim da neću položiti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Volim tvoj entuzijazam. Mabel ti lepo rekla da ostaneš i učiš.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nije mi se dalo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako si se proveo? Iznenađen sam što nisi zakasnio.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Njen otac se ponudio da me odveze.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kalida je pregorela kad si otišao.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da? Izviniću joj se kasnije.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nemoj da se izvinjavaš zbog toga ko si. Udalji se, proći će je.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nisi naročito utešan. *vadi mobilni iz džepa* Inače, njena sestra od strica te je pozvala da dođeš posle škole. Mislim da želi malo raširiti Delin krug ljudi, pošto ima samo mene.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zamrzećeš me, ali zapravo-

(𝟷𝟺:𝟹𝟺)

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ti si potpuno poludeo...

Seli smo na klupu u dvorištu škole, odmah nakon časova, kako bi mi pravio društvo dok čekam dečka niske harmonije crta lica i lažnog osmeha koji na njemu nosi.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A daj, kaže da sam mu se sviđao dok nije čuo da sam dečak.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Znaš, ne ličiš na devojku, samo ti je kosa dugačka.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *trepće*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : I trepavice.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Znam, ali ljudi su ograničeni na stereotipe.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Neće te odvesti na večeru, već u nevolju. Završićeš na davanju izjave.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, pričaj sa gospodinom Adamom i nagovori ga da se to ne desi.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne možeš me-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mo-o-olim te! Voliš me, ne?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne bih se iznenadio da me to jednog dana ubije... Dobro. Nek ti mobilni ostane upaljen i povremeno mi se javi. Ostaću kod kuće danas.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *grli ga* Obožavam te!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *odguruje ga* Gušiš me!

▮▮▮▮

⊰ Dᴇʟᴋᴇɴ ⊱

(𝟷𝟽:𝟺𝟶)

Već sam prestao brojati cifru krugova koje smo obišli oko grada u starom automobilu njegovog oca, slušajući jedno te istu pesmu Led Zeppelin-a na radiju.
Nešto u vazduhu je crpelo energiju iz mojih pluća, ali mislim da uopšte ni nije bilo dovoljno vazduha.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Otvori prokleti prozor.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Hladno je.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Slomiću ga...
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Zašto si toliko živčan?

Naslonio sam lice uz zamagljeni prozor na zadnjem sedištu, pokušavajući da mi svest ne sklizne iz šake i, kao da to nije bilo dovoljno, prostor je počeo natrpavati dimom jeftine pakle cigareta.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ubiću te, znaš?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *smeje se* Šta? Pa rekao si da ti treba vazduha.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kiseonik, a ne zagađeni ugljendioksid.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Štreber. *okreće se ka zadnjem sedištu*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *naginje se* Hoćeš da me poljubiš? *uzima mu cigaretu*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Rekao sam da me ne privlačiš na taj način.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha, ni ti mene. *gasi cigaretu*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *zazustavlja kola* Molim? Zašto ne? Mislim, znam da nisam naročito lep, ali nisam toliko antipatičan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisi lep, da.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Zašto si hteo da te poljubim onda?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dosadila mi je vožnja, sami smo, mrak je...
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne čujem ni jedan validan razlog!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A što si toliko crven? *smeje se*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Neprijatan si! *vozi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gde idemo?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Kod prijatelja.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto se vozimo već dva sata?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Čekam da se vrati s' posla. Blizu smo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisi li samo mogao da parkiraš ispred, kako bi pričekali bez kretanja? Za ovo vreme smo mogli stići i do glavnog grada, a o gorivu i da ne govorim.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Vozim kad sam nervozan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto si nervozan?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *parkira* Ne volim obaveze.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kakve obaveze?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Imam dug koji moram da otplatim. *izlazi iz auta; otvara mu vrata* Princezo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Radim za njega kako bih otplatio dug. *zatvara vrata; zaključava kola* Ispričaću ti sve kada završimo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mi?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Doveo sam te da mi pomogneš.

Zastali smo ispred kuće oronulih zidova na kraju ulice sa pogledom na šumu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Položio si vozački?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne. Sam sam naučio da vozim. Otac nedovoljno vešto krije ključeve auta. *zvoni* Nadam se da ti želudac nije nežan koliko ti lice izgleda.

Povukao sam ga za rukav i njegov dlan naslonio na svoj obraz dok je topao dodir došao do izražaja u začecima zime.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Je'l?
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *otvara vrata*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *izmiče ruku* Poludeću!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *mrmlja* Toliko o ženama... *okreće se; pruža ruku* Karadok Valin, drago mi je.

Pred nama stoji osoba kakvu ljudi vizuelno zamisle dok im neko opisuje sredovečnu pijanicu koja dane troši na pragu kafane nakon zatvaranja lokala, kao i koja vazduh troši svojom istrošenom pojavom u telu koje je nekada imalo priliku da nosi žari ten, ali je prošlost izabrala skretanje sa staze.

Tužno.

𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *smeje se* Ovaj mene-
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Pristojan je, stari. Došao je da mi pomogne.

Potapšao ga je po ramenu smirivajući napetost u okolnostima.

𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Uđi. *uvodi ih; zaključava vrata*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *šapuće* Oprostićeš mi.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Mobilni.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *podiže ruke* Nemam. Obećavam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *daje mu telefon*
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *lomi telefon*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hvala na upozorenju!
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Dete, rekao sam ti ne volim kada dovodiš šaljivdžije.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Svideće ti se ako prestaneš da ga vređaš...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije me uvredilo. *gleda okolo* Ovde nestaješ?

Enterijer je odražavao kontrast u odnosu na spoljne zidove i ljudsku pojavu koja u njima živi.

𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Nestaješ?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne. Preprodajem supstance za njega i kupci su ponekad... isfrustrirani. Ponekad 𝘴𝘭𝘶𝘤̌𝘢𝘫𝘯𝘰 zadrže i mene.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Slučajno?!
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Stari nije loš čovek... Mozak mu je istopljen.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *odlazi u trpezariju*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Silovali su te?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Nisam to rekao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Idemo da prodamo travke za ljude koji te potom siluju?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Plašiš se?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam srećan, ne.

Predeo iza uha je počeo da mi se pregreva.

𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *vraća se; daje mu nož* Nauči da se braniš.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne smeta mi. Radim za tebe dok ne istekne rok za dug, posle toga ću se ubiti.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Onda se ubij sad. Ne trebaš mi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzima nož* Ja ću ga ubiti!
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Eh?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta? Ipak bi da živiš?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : N-ne... Ali ostalo mi je još godinu dana posla.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Oslobodi ga. Ne treba mi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dogovoreno!
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Svejedno...
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *daje mu kutiju* Adresa piše na dnu. Nemoj da kasniš, vreme je jedanaest i trideset tri, nemoj da raniš.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Znam sve...
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *otključava*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A zašto ste mi slomili mobilni?
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Zbog lociranja adrese. Ne znam ko si i želim da ostanem bezbedan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Idemo peške..? *izlazi*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne. *izlazi; otključava kola; otvara vrata*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi na prednje sedište*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *ulazi; zatvara vrata*

𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *odmahuje*

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *spušta kutiju; okreće volan* Peške? Znaš li ti gde uopšte idemo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *okreće kutiju* Nisam iznenađen...
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Koja je adresa?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vejlevej.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Želiš peške? To je drugi kraj grada.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ukočio sam se od sedenja u kolima... Ne, ne.

Deo moje prošlosti koju sam pokušao zagasiti, izvukao je nazad na površinu.
Kako mogu kontrolisati nekoga, kada mi nedostaje i samokontrola?

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Imamo dosta vremena. Želiš da te naučim da voziš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Onda drugi put...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neće biti drugog puta. Ubiću te.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Osim ako to nije ono što želiš.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne želim da te lažem.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Voleo bih da pokušaš.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne, ali ako ćeš to stvarno učiniti, sakrij telo. Navikli su da nestanem i po par meseci. Nemoj da upadneš u sranje zbog mene.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Držali su te po par meseci..?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Da.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisi uspeo da se odbraniš?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Pokušao sam, a onda sam se navikao. Prestani da me ispituješ. Ne interesuje me.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *otvara prozor*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Rekao sam da je hladno!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ćuti i trpi. Navikao si, ne?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ne izgledaš kao neko ko bi se branio da mu se dogodi isto.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne možeš se braniti ako su ti oduzeli svest.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Teško mi je da pričam sa tobom.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto misliš da se ne bih branio?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Deluješ kao neko ko bi bio sa svakim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Još razmišljaš o tome? Mi smo tinejdžeri, imao si pravo na odabir, nisam te silio i nisam pitao dva puta. Šta sam pogrešno uradio? Nisam znao kroz šta prolaziš, da jesam, ćutao bih.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Zašto si hteo da me poljubiš ako misliš da sam ružan?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto i dalje o tome razmišljaš?! *prevrće očima* Nisam rekao da si ružan, samo, iskreno, nisi lep.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : To je isto!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ili želiš da te poljubim? Usamljen si?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ja to neću izgovoriti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako zaustaviš auto-
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *zaustavlja kola*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To je malo gej, ali kako god.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Nisam...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *naginje se ka susednom sedištu*

Ljubav je birati ljude kojima ćeš dopustiti da te slome.

⊰ Vᴇᴊʟᴇᴠᴇᴊ 303A ⊱

(𝟸𝟹:𝟸𝟿)

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *parkira* Veruj mi, privlače me žene, ali nešto u vezi tebe mi ne daje mira. *izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi* Ne opterećuj se, verujem ti. Mada, nisam ti morao uzeti prvi poljubac.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : N-nije!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Laž.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *zaključava auto* Ne brini se oko starog, neće te odati.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne brinem.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ali nećeš uspeti ako me uhvate.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, znam. To se neće desiti ovaj put.

Koliko sporo smo mogli, prolazili smo kroz neosvetljenu ulicu praćenu lavežom četiri dobermana iz boksa u komšiluku, gledajući na sat svakih par sekundi.

Zastao je pored ograde da pomiluje pse koji su sigurno bar duplo teži od njega, ali bi oborili glavu kada provuče ruku kroz žicu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto si u dugovima?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Pozajmio sam od njega poveću količinu novca kako moja porodica ne bi završila na ulici. Uslov je bio da radim za njega dve godine, ali nikada mu nisam rekao šta se dešava kada nije tu. *daje mu papir* Nek Basil ovo preda mojoj majci.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Deluje da brine za tebe. *stavlja papir u džep*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Znam. Zato će i ćutati o mojoj smrti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pitaću te još jednom-
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Siguran sam. *smeje se* Ti si prelepa osoba!

(𝟸𝟹:𝟹𝟹)

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ostani ovde, ne želim da te vide. Biću na kraju ulice. *odlazi*

Pogledom sam pratio njegovu siluetu koja je iza sebe ostavljala tragove straha kao dokaze za laži.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *seče ogradu*

•

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *daje kutiju*
𝗣𝗲𝗿 : Uđi u auto.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Preskočio bih ovaj put... Imam neke neodložne obaveze-
𝗣𝗲𝗿 : *vuče ga za ruku* Hajde. Na par dana.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *viče* Ostani uspravan!

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *okreće se*

Psi su odvojili dečaka koji nikako da se odrekne uloge plena od stranca, obarajući ga težinom na hrapavo tlo.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prilazi*

Dotrčao mi je u zagrljaj dok smo zajedno slušali vriske praćene serijom scene surove smrti koja je nastupila kao kazna u tačno vreme za polazak.

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *pušta ga* Ja ne želim tako da umrem!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Obećavam ti, ništa nećeš osetiti.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *pruža ruku psima* Moram ih vratiti u boks. Reci Basilu da sam sve sam napravio. Znam šta misli o meni, neka tako i ostane.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čekam te pored kola.

Telo spomenutog stranca ostalo je u ranama i lokvi cinobera.
Zamrzeo sam sebe jer, ipak, ništa nisam osetio posmatrajući prljavi kadar.

•

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *naslanja se na kola*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *vraća se* Znaš, da smo imali više vremena, mislim da bih-

Prekinuo sam greške koje je umalo izustio glasnim smehom, na šta je samo uzvratio.
Zaledio mi je um i otopio mi dušu.

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : *naslanja se pored njega* Ne odugovlači. *daje mu nož* Ostavio si to pored zida.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta želiš da uradim?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Smisli. Ti si ubica ovde.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *spušta nož*
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Ili ne možeš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ugušiću te. Nemoj da se opireš, to će ostaviti tragove.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : To me neće ubiti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Onesvestiću te kako te ne bi bolelo.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Bolelo je mnogo puta, ne mari.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja sam ubica i biće kako ja kažem.

Kleknuo je na mokru travu pored prednje felne, te sam seo pored njega pretvarajući se da je led u vazduhu samo rekvizit za dramsko delo u kom ne uspevamo zapamtiti uloge.

Prislonio sam mu šaku na usne, ali izmakao je glavu i time mi, na nedovoljan tren, dao nadu da će se predomisliti.

𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Možeš li još jednom da me poljubiš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : N-ne! Zašto?!
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Hladno mi je.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne mogu...
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Zašto ne?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želim da povredim sebe.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Sebičan si. To mi je poslednja želja. *smeje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Reci mi da lažeš. Mislim da ipak ne mogu ovo...
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Želim, zaista. Ne brini. Srešćemo se ponovo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U šta veruješ?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Verujem da sam dosta grešio, ali biće mi oprošteno jer neću sam sebi oduzeti život.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Veruješ u prošli život? Ili ipak u raj?
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Verujem u Krst, iako me je toliko puta gurnuo na dno kada sam tražio izlaz. Šta je sa tobom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam vernik, ali se nadam narednom životu. Ako si ti u pravu, znaš da se nećemo ponovo sresti, ali ako si u pravu, verujem da raj ima toplije mesto za tebe.
𝗔𝗿𝘀𝗲𝗿 : Onda se nadam da nisam u pravu. Želim te pronaći.

Prvi si koji je to rekao, potom i mnogi nakon tebe.

Moj dlan je vratio na svoje usne dok sam pod prstima čekao da se plamen zagasi.

Učinio si da poželim da se pomolim, ali ostalo je na želji, kako parira mojoj neverici.
Čak ni tada nisam verovao da te štitim, da ti pružam slobodu, niti da ti činim dobro, a svejedno nisam načinio korak unazad.

Provukao sam kapiju večnosti kroz tvoje srce i zauvek potonuo u greške bez izlaza.

I ako sam u pravu, nadam se da nećeš pronaći put nazad mojim rukama.
Neka anđeli u koje veruješ, na sledeći susret, tvoj pogled skrenu sa moje duše.
Provuci se kroz moj život, ali se ne zadržavaj duže od trenutka.

Još uvek bih voleo da sam drugačije biće.
Još uvek si ožiljak o kom ćutim.
I nikada nećeš progovoriti.
A znam da još uvek vrištiš.

▮▮▮▮▮

Zaboravio sam ga pitati 𝘻𝘢𝘴̌𝘵𝘰.

Ne tvrdim da svako ko traži život ima dovoljno validan razlog za to, ali verujem da svako ko teži za smrću ima razloga koliko pesnik ne bi uspeo da saže u devedest opširnih stihova.

Čekao sam rane jutarnje časove kako bih se vratio starcu kog smo posetili predhodne večeri, pokušavajući da shvatim 𝘴̌𝘵𝘢 𝘻𝘢𝘱𝘳𝘢𝘷𝘰 𝘰𝘴𝘦𝘤́𝘢𝘮.
Verujem i da ne poznajem sebe; Čine nas i dela, pored misli i osećanja, a toliko se u meni razlikuju.

Um emituje fotografiju trenutka kada sam stavio tačku na tvoj život i rotirao osmicu svog.

Nemam mnogo vremena, ali i tako verujem da sam besmrtan.

Umetnost ne umire.

⊰ Dᴇʟᴋᴇɴ 𝟷𝟶 ⊱

𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : U redu. *spušta šolje na sto* Gde je njegovo telo? *sedne*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zakopao sam ga ispod svog prozora.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Šta je sa tragovima? Miris?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Uradio sam sve što sam mogao! Ne stvaraj mi tenziju!
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Šta je poslednje rekao?

Obrisao je suzu sa lica i na taj beznačajan trenutak otežao gustinu vazduha u sobi.

I? Nema 𝘯𝘢𝘻𝘢𝘥.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekao je da bi voleo ponovo da me sretne.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Idiot. To je nemoguće. *briše lice* Šta ćeš reći prijatelju?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želeo sam mu objasniti da Arser nije bio loša osoba kakvom ga smatraju, ali...
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Misliš da će te to odati?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam. Strah me je. Nikada pre nisam ubio.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Šta te je navelo na taj put?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To još uvek ne umem da objasnim.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Ako ćeš se osećati bolje, pričaj mu o Arseru onako kako si ga ti doživeo, ali reci da ste se rastali pre posla. Reci da ni ja više nisam mogao da ga kontaktiram i daj im moju adresu u koliko zahtevaju.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Uhapsiće te ako uopšte spomenem ovaj posao.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *smeje se* Mislio sam da mi je sloboda bila najvažnija u životu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ljudi nikada neće biti slobodni.
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : On sada jeste.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Siguran si da to želiš?
𝗕𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Biću u redu. Vrati se majci sada.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Dᴀʟᴇɴ ⊱

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Možeš reći šta god želiš. Adam će znati šta da upiše u izjavu.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Molim te, sve što znaš. Ne znam već koji put smo mu izgubili trag.

Dopustili su mi par dana samoće pre silnih pitanja, ali nije bilo dovoljno, poželim da me zemlja proguta.

Dobio sam novi telefon od majke koja je time, između ostalog, pokušavala da dopre do mojih reči, dok sam dane trošio u sobi završavajući njegov portret, bez govora.

Čak se ni ne kajem, skoro kao da ludim, a čak ni ne znam šta to zapravo znači.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : M-mislim da se ovoga puta neće vratiti... *vadi papir iz džeba* Rekao je da date ovo njegovoj majci kada smo se rastali.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Gde ste bili?

Zanoktice su mi prokrvarile dok sam ih gulijo u nervozi.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kod njegovog prijatelja.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Zašto?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dugovao mu je novac.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Misliš li da je on razlog nestanka?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tvrdim da nije.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Zašto?
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Polako.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bio sam kod njega rano ujutru nakon rastanka. Plakao je. I on veruje da se neće vratiti.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Zašto ste išli tamo?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Možeš slobodno sve reći.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Arser je preprodavao drogu za gospodina... Rastali smo se pre nego što se našao sa mušterijama.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Ime i adresa?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Delken 10. Ime je Baldor.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : On je osumnjičeni.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Lepo sam ti rekao da se ne petljaš sa takvim dečkom. Mušterija je pronađena raskomadana od strane pasa. Ograda u okolini mesta nesreće je bila prerezana. Pustio je pse na čoveka.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Razlog zašto Arser nestaje je jer ga Baldorove mušterije zatvore kako bi ga koristili.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Zato misliš da se neće vratiti? Mušterija je mrtva, a dečka još uvek nema.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, ali-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Šta ti je još rekao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bio je seksualno zlostavljan mesecima i rekao je da želi slobodu iz ovog sveta. Basile, on nema lošu dušu, molim te mi veruj-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *prekriva lice rukom* Nastavite bez mene. *napušta prostoriju*
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Veruješ da se ubio?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislim.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Dok se ne pronađe telo, ne možemo ga proglasiti mrtvim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gospodin Baldor je tek to veče saznao kroz šta prolazi i nije zvučao srećno. Stvarno mislim da nije kriv.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Ti si samo neiskvareno dete. Čak i da on nije ubica, ima određene prekršaje zbog kojih će biti priveden.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam, zato mi je i rekao da Vam kažem njegovo ime. Povređen je.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Direktorka će najverovatnije doći da objasni situaciju sutra na jednom od časova.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kakve to veze ima sa školom...
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Tako je kako je. Ne umem ti to objasniti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hoću li odgovarati za nešto?
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Tretiran si kao žrtva izlaganja ilegalnoj prodaji i oštećen si. Nećeš snositi posledice, ne krivi sebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U redu.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Otvori papir i pročitaj ga.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : T-to je za njegovu majku! To je porodična intima!
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Ali to je sve što imamo od njega. Policija to tretira kao trag.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *steže papir*
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Protokol je takav da smo ovo trebali izvršiti u stanici, ali kako me je Basil zamolio da te ne izlažem pritisku, činimo ti uslugu. Molim te, sarađuj.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *otvara papir* Hahahaha.
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Šta? Šta je smešno?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *okreće papir*

Nacrtao je srce, čak se nije ni potrudio da ga boji unutar linija.

𝗔𝗱𝗮𝗺 : *smeje se* Izvini.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto?
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Toliko je problema napravio, da sam zaboravio da je i on još uvek dete. *uzima papir* Daću ovo njegovoj majci večeras kada dođe u stanicu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A kako ona reaguje kada on nestane?
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Prvih par puta je premrla od brige, a vremenom bi dolazila da daje izjavu sa monotonim izrazom lica samo ga čekajući da se vrati i ispočetka nestane.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Reći ćete joj da se ovoga puta najverovatnije neće vratiti?
𝗔𝗱𝗮𝗺 : Radije ti ne bih verovao, ali imam isti osećaj. Možeš otići kod Basila sad. Gotovi smo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hvala Vam na razumevanju.

•

Naknadno sam od Basila saznao da se stari Baldor predozirao danima pre nego što je policija otišla da obavi istragu u njegovom domu.

Krenuo sam koracima ka rupi bez dna, te sam progutao kajanje kako bih ovekovečio zavistan nemir.

⊰ Sᴅʀ. Vᴀɴɢ - Sʀᴇᴅɴᴊᴀ šᴋᴏʟᴀ ⊱

(𝟶𝟿:𝟷𝟼)

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *kuca*
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Uđi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi* Izvinite što kasnim.
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Ne, ne... Mislila sam da si se ispisao...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Je li bilo bolje dok ste u to verovali?
𝗠𝗮𝘁𝗶𝗹𝗱𝗮 : Apsolutno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Izvinite.

Činiš me melanholičnim.

𝗘𝗶𝗿𝗮 : *ulazi* Jutro gospođice Dalsgar. Došla sam da porazgovaram sa učenicima. Karadok, možeš sesti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odlazi na mesto*
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Iversen Arser od danas više neće pohađati nastavu zbog ponovnog nestanka, a povrh toga, policija veruje da je dečak preminuo. Valin je bio poslednji iz škole koji je bio sa Arserom, pa ću zamoliti učenike da ne vrše pritisak nad njim, a Vi, Dalsgar, možete preneti ostalim kolegama da, na par dana, budu ijole tolerantniji prema učeniku.

Ne zaslužujem ovo.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Bolje ti je?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U redu sam. Jedva da smo se upoznali. Možeš me ostaviti na miru?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ne budi bezobrazan...

(𝟷𝟸:𝟹𝟾)

𝗘𝗶𝗿𝗮 : Zašto?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam. Tako sam odlučio.

Podigao sam ruku pre kraja časa kako bih od direktorke zahtevao ispisnicu.

𝗘𝗶𝗿𝗮 : Zašto ne ostaneš još malo? Uskoro će kraj godine.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne mogu.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Želiš da pričaš sa psihologom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želim da se ispišem.
𝗘𝗶𝗿𝗮 : Ali-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako me odbijete, prestaću da pohađam nastavu.

Zaboraviću kako se izgovara tvoje ime kao i svako slovo tvog prezimena, azur u boji tvog glasa i tekst kašmira koji slušaš na iskvarenom radijo prenosu.
Više ne mogu prijuštiti osećaje, kako su, iz mene, tek nedavno izčezli.
Više ne mogu gledati iza, osvrtajući se na dete u sebi koje sam ubio iste noći kada i tebe, ali čujem njegov plač, krik i kihot, nakon što mi je pustio ruku.
Zaboraviću osmeh koji si nosio pre nego što sam te, od ovog sveta, oslobodio.

Ali sećaću se dodira otrova nakon što me je galaksija odbacila.

Još uvek dišem, ostajem uspravljen.

•••⊶⊰•⊱⊷•••

𝙺𝚛𝚊𝚓 𝚖𝚊𝚓𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟹.

Ako staneš pored mene, hoćeš li dopustiti jednom metku da nas zajedno odnese?

⊰ IBC • Kᴏʟᴅɪɴɢ ⊱

(𝟷𝟹:𝟹𝟿)

Telo koje imaš je jedini dom tvojoj duši, ako ka tome težiš - promeni ga, ali nemoj ga se prerano odricati.

𝗟𝗮𝗿𝘀 : Spremila si predavanje za međunarodno poslovanje?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ne još... Kada to beše?
𝗣𝗮𝘂𝗹𝗮 : Sutra!
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Odustajem...
𝗟𝗮𝗿𝘀 : Želiš doći kod mene na večeru posle nastave? Možemo učiti posle.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Može! Šta ima za jelo?
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : *stavlja ruku preko čela* Mabel... On te zove na sastanak.
( Poludeću. )
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : A? Stvarno?
𝗟𝗮𝗿𝘀 : Između ostalog.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Onda ne.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : *odmahuje rukom* Nestani.
𝗟𝗮𝗿𝘀 : *odlazi*
𝗣𝗮𝘂𝗹𝗮 : Devojka će potpisati ugovor za brak, a neće ni shvatiti šta potpisuje.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Mrzim i ja tebe.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : *smeje se* Nije prvi koji je gleda. Mislim, nije da ne razumem 𝘻𝘢𝘴̌𝘵𝘰.
𝗣𝗮𝘂𝗹𝗮 : Je li tako bilo i u srednjoj?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ne.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Nisu smeli zbog malog?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Verovatno, ne znam.
𝗣𝗮𝘂𝗹𝗮 : Iskreno, ni ja ti ne bih prišla pored njega.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ne brini, primetio je. *stavlja knjige u ranac* Mislim, primetio je da ga gledaš ispod oka svaki put kad dođe po mene.
𝗣𝗮𝘂𝗹𝗮 : Nije tačno. Jedva ga primetim.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Pošto je on neko ko se lako uklopi u masu...
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Hoćeš da ga upoznaš? Dolazi po Sofiu za koji minut, biće u dvorištu. Da ne buljiš iz daljine, bezveze.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Ima devojku, inače.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Dakle?
𝗣𝗮𝘂𝗹𝗮 : Ne...
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Odlično. *ustaje*
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : *uzima ranac* Spremila sam nam ručak danas. Hoćemo li jesti u kantini? *izlazi iz kabineta*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Može! *ide za njom*

•

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Rekla sam ti da ću izaći pre nego što se vratim kući.

Porcelanska lutka koju vodeni pritisak, hiljadama milja nad atmosferom, lomi i cepa. Reči su ispisane tekstom čiji jezik još nije oformljen.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ko je bio u tvojoj sobi?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Molim?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želim da se mešam, ali bih voleo da budem obavešten.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ne znam o čemu pričaš. *pruža mali prst*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *spušta joj ruku*

Hodali smo ka zidovi doma, dok nam je seknu pratila tenzija koja je sekla sve što bi reči sticale.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gabriel je čistio jutros.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : A?! Moju sobu?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha, rekao sam ti to još sinoć i samo si klimnula glavom.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Nisam te ni slušala... Gledali smo seriju! Ko uopšte daje važne informacije u toku serije?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dakle, neko je ipak bio tu? Kažem ti, ne smeta mi, samo želim da budem upućen.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Šta je Gabi uopšte pronašao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Otiske šake na prozorima koje, kako mi se čini, nisu nastale razgovorem, *razmišlja* pramen kose za koji sam mislio da je njegov, ali ispostavilo se da je nešto tamniji.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : A fioke?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije ti preturao po stvarima. Prijavio je tragove, te sam mu rekao da odloži ćišćenje nakon što porazgovaramo.

Veruješ li da su roditelji hteli baš tebe ili su ipak želeli mlađi oblik sebe, absurd u koji, ne tako mali, broj ljudi veruje, na kom bi lečili greške iz sopstvenoe prošlosti ili kontrolnu tablu po kom rasipali svoje ideale?
Zato tvoju majku ubija ljubomora koju gaji u mržnji prema tebi svaki put kada upoznaš njenog novog partnera, te ne propusti da osetiš višak koji je pojam tvog identiteta.
Zato ti je otac rekao da se držiš diplome i ne dopuštaš muškarcima svoje poverenje, deo tela od vrata na dole, niti vreme duže od četrdeset minuta, jer ipak star čovek najbolje poznaje sebe, potom i sebi slične.
A gde si sada?

▮▮▮▮▮▮

Nesigurno, čupam trud nazad pokušavajući da shvatim koji deo mog tela, u agoniji, vriskom prepisuje molitvu za pomoć.
Ipak ga tako tiho čujem, izaziva i nazire, eruptiraće mi živac u uhu od buke tišine, prelomiće mi se glasna žica dok ti obećanja recitujem šapatom.
Bušim rupe u sećanju kako bih iza svake tražio poznato lice iz uspomene na dvadeset godina kasnije.
Više nemam dovoljno snage za snažniji stisak, a curi mi niz rebra, klizi, duša mi se provlači iz tela i, ispočetka, vraća.
Luta i tone, ka drugom kraju sveta.
Jedva čekam da te upoznam iako sam zbog tebe još jedan uveli pupoljak, nedovršena šansa i bezverje koraka u boji cinobera.

•

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Molim te mi veruj! Nikoga nisam dovodila. Pa nemam razloga da te lažem!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ni ja nemam razloga da ti neverujem, samo... Ako ti poverujem, to će značiti da je neko ulazio bez tvog znanja.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Misliš da me neko prati?! Šta ako su otisci mog dlana?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *podiže ruku* Veći je od moje šake.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Pa, ti i nemaš velike šake. *naslanja dlan na njegov*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *podiže obrvu*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *sklanja ruku* Šta sad da radim!? Nikome se nisam zamerila, zaista. Nikada mi se to nije desilo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno da nije; Ko bi se usudio da te uhodi pored tvog oca? Ogroman čovek, nasilan...
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Pa? I dalje imam dva muškarca u kući! Zašto ne uplašite provalnika?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja se plašim provalnika!
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : A Gabi?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, on može uplašiti provalnika, ali kako da zna kada da stražari?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Neverovatno! Kako da zaspim?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U poslednje vreme nisi kući dok ne odem u krevet. Čak ni ne znam kada ideš da spavaš.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Gabriel zna. On je budan do pet ujutru.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta radi do pet ujutru uopšte..? Budi se u sedam.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Uči.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, ili ćeš početi ranije da se vraćaš kući ili će on odvojiti nešto vremena od učenja da dođe po tebe i doprati te.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Mogu sama! Ja sam najstarija u kući!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ili ćeš se iseliti.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ne možeš me ucenjivati!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Izvini, ako će ti se nešto desiti, ne želim da znam.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Nek dođe po mene. Pozvaću ga večeras.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

(𝟸𝟸:𝟹𝟺)

𝗦𝗼𝗿𝗲𝗻 : Možeš li mi reći više o skrivenim motivima i osećajima koje si opisao ovom slikom?

Potencijalni kupac mojih radova kog je doveo univerzumov najređi plavi topaz, govori o uramljenoj slici nervnog sistema regal moljca.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To je samo mrtvi moljac.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *gura ga laktom; šapuće* Izmisli nešto, tako nećeš uspeti da prodaš sliku.
𝗦𝗼𝗿𝗲𝗻 : Prvi put sam dobijo iskren odgovor od umetnika.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ha!
𝗦𝗼𝗿𝗲𝗻 : Prodato!

(𝟸𝟸:𝟻𝟺)

Parazit u glavi emituje sneg ekrana opsega mog vidnog polja sve dok tišina nije kolabirala pod potiskom glasa ortoklasa.

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Htela sam da-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne opet...

Kao da nije govorila umesto nas, a znam o čemu bi radije pisala u najtišim uspavankama.

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Bezobrazan si.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želiš da prespavaš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Nisam ponela stvari.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Od kad je to problem?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Basil će me pozvati oko jedan sat ujutru.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne smeta mi.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Hoćeš li mu se javiti?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nemam šta da mu kažem.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ali-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neću mu se javiti. Sramota me je. Hoćeš li ostati večeras?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *klima glavom*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto te zove tako kasno?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Jer tad završava sa poslom.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zove te tako svako veče od kako je otišao?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da. Zove i tebe, pre nego što pozove mene, potom mi priča kako se nisi javio.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Onemogućio sam mu pozive.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : I do kad ćeš tako? Povređuješ ga.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Iskreno, ne znam šta vidiš u njemu.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Šta li vidim u tebi?!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *ulazi* Bella-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *maše*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Baš smo pošli da spavamo.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Lažeš. Bojler je pun, nema šanse da si se već istuširao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro, ne moram ti naglasiti svaki detalj.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Nisam ni mislio da vam smetam, imam previše gradiva za učenje sada. Draga, prespavaćeš ovde?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da. Ne zovi me tako...
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Više ću se potruditi oko doručka!

•

(𝟶𝟸:𝟷𝟷)

Memento mori.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislio sam da će te zvati.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *spušta mobilni* Sigurno ima previše posla. Karolin je rekla da se još uvek nije vratio. *gasi svetlo*

Prste je provlačila kroz moj pramen, pre nego što mi je okrenula leđa pokušavajući da zaspi.

Amber je prodro skupinu dima iznad prozora satima koji su tekli u nedogled, a po načinu na koji dišeš, pretpostavljam da si još uvek budna.
I mene drži svest jer znam da nisam pojam koji ti ne dopušta san.
Ako poverujem da ludim - moj si gorak kraj.

(𝟶𝟽:𝟶𝟸)

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *podiže se; proverava mobilni*

Naslonio sam uho na ukleti raj, obgrlio kometu i dlan opekao na led koji je svaka kap krvi u njenim venama.
Jedino me otkucaji u sluhu uveravaju da je još uvek živa.
Jedino me sluh uverava da me još uvek nije ubila pogledom palog anđela.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ima li novosti? *pušta je*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Rekla je da je došao pre koji sat. Spava.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vidiš, dobro je.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ranjen je u toku patrole. *okreće se* Javiću ti kad se probudi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Adelina, nije me briga.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Za glumca, jako ti loše ide laganje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja? Ti si glumica, ja sam scenarista.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Onda izađi iz te proklete uloge i drži se svoje profesije.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Profesije? Nemam diplomu.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *podiže ruku*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zadržava joj ruku* Nisi spavala.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Nisi ni ti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *pušta joj ruku* Ne diži ruku, nisi sadista.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne brani se, znam da ti je bol jedina inspiracija. *ustaje*

•

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi u trpezariju*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *jede* Gabriel je spremio doručak i vratio se da uči.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kada on spava..?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *ulazi* Palačinke!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Meni nikad ne sprema palačinke...
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Za tebe je omlet, rekao je da su palačinke za Adelinu. *sedne za sto*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Podelićemo! *sedne*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *sedne; podiže viljušku*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *trzne se*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *gleda ga* Khm.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *zeva* Najradije bih danas preskočila predavanja...
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Sigurna sam da nećeš mnogo zaostati za jedan dan. Što ne odmoriš?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Setim se koliko Gabriel naporono uči. Ako može on, mogu i ja.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako odspavaš, možda razmislim o ceni karata za film koji ste hteli da gledate.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Da?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *klima glavom*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *ustaje* Idem onda da spavam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ustaje*

Podigao sam ruku kako bih je zagrlio, što inače ne radim. Ponovo se cimnula.

Nešto me je, u svom tom haosu u glavi, navelo da odbijem jeftina verovanja.
Nešto me je, na stotom stepenu temperature pod kožom, navelo na prelom srebrnog lanca.
Bol pretvaramo u poeziju, jer nismo naučili bolje.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *odlazi u sobu*

Nije baš svaki detalj isplaniran, ipak.

Zaljubljen sam u iluziju koja grad boji u plavo.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Idem da razgovaram sa Gabrielom.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *klima glavom* Sačekaću te. Možemo prošetati do plivališta.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Volim te.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *smeje se*

•

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odlazi u podrum; kuca*

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *gasi računar* Šta?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi* Kada si otišao po Sofiu?!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *okreće stolicu* Kada sam otišao po Sofiu? O čemu ti?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekla je da će te pozvati na mobilni da dođeš po nju kada krene kući kako bi bila bezbedna. Zvala je?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Žao mi je, ne znam o čemu pričaš. *pruža mu mobilni* Nemam propušteni poziv.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *stavlja ruku na čelo* Mora da me-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *ustaje* Nešto se desilo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam! Ona uopšte nema poverenja u mene!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Zato što se ponašaš kao da si joj otac. Nije tu ni mesec dana, a večito je opominješ za zaštitinu opremu, iritantan si svaki put kada se kasno vrati kući.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kasno?! Dolazi rano! Rano ujutru!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *stavlja prst u uho* Voleo bih da ogluvim na strani sa koje mi se dereš...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nešto se desilo! Čudna je!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *namešta naočare* Šta hoćeš *viče* da uradim sad?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *gleda ga*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta? Samo ti imaš prava da se dereš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *trepće*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta misliš da se desilo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neko joj provaljuje u sobu, verovatno dok nije tu. Možda ju je napao sinoć.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Razgovaraću sa njom, meni ipak više veruje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : A ti prestani da je plašiš. Ti si taj koji je čudan, lečiš svoje biološke nedostatke nad nekim ko je čak i stariji od tebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kao prvo - Au! *skršta ruke; gleda okolo* A kao drugo - ja ni ne želim da imam decu.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Aha.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Zašto onda toliko brineš o njoj? Očigledno je da te ne privlači.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Stvarno ne želim da iko u mom okruženju završi kao žrtva seksualnih frustracija.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Pardon, lečiš svoje nezadovoljstvo prema prošlosti i sopstvene strahove!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Molim te pričaj sa njom kad se probudi!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako ju je neko pipnuo, ubićeš ga za mene.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ja ubijam samo lica koja sanjaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sanjaću ga.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *prevrće očima* A šta ćemo povodom provalnika?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako je ista osoba u pitanju, već imaš svoj odgovor.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Prenaglio si. Pitaću je da mi dopusti da učim u njenoj sobi dok ona nije tu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Odlično.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Za uzvrat želim da Adelina-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nahraniću te živim mesom provalnika ako ti padne na pamet da dovršiš tu rečenicu.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *smeje se* Jasno, šefe!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *namešta kosu* Idem sa njom do plivališta. Razgovaraćemo kada se vratim.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *uzima svesku* Učiću sada u trpezariji kako bih je video kad se probudi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kada ti uopšte spavaš?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : između pet i sedam.

⊰ Bᴀᴅᴇʙʀᴏᴇɴ Fᴊᴏʀᴅᴠᴇᴊ ⊱

Nostalgija u mirisu morske pene.

Bila si sve što je sudbina činila i kada si budna snila o sudaru svetova.
Pored tebe, predstavljam sebe u svetlu za kakvo sam isuviše slep da ga uopšte prepoznam.

Otrovom koji zoveš ljubav, trujem te.

Gušila bi me boja sivila na krilima leptira koji tonu ispod mog rebra, verujem, kada bi ti oko dotaklo okean, bilo bi kap koja je prelila tlo, znam, nedostoj me drži pod katancem, a namerno si progutala ključ za koji još uvek molim, svejedno, pune mi pluća solju granice koje gazim da te, pored svega, bespomoćno volim.

▮▮▮▮▮▮▮

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *proverava mobilni* Basil je dobio dva dana odmora zbog povrede.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Samo o njemu pričaš.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pričaću o njemu jer brinem, a ako ti ne želiš da slušaš, razgovaraću sa nekim drugim.

Ne mogu joj dopustiti da mi puca pred očima kao beg od poraza sopstvenog ponosa.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U pravu si, oprosti. Saslušaću te.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ostao mu je metak u ramenu. Bio je hospitalizovan nakon smene pa su ga vratili kod Karolin ujutru.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislio sam da istražuje preprodavanje supstanci.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Očigledno su i naoružani.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zar nije mogao da odbije taj posao? Zašto nije ostao ovde?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Očigledno da nije mogao. Basil je prošao teže zadatke od generala Kopenhagena. Pretpostavljamo da žele da ga smene.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Misliš da ostane tamo?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A daj, ne želim da se selim.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da se seliš..? *zbunjeno*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Može ih odbiti?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Trudi se, ali koriste ga za teže poslove i odugovlače njegov boravak.

Mogu li na vagi izmeriti težinu kajanja? Hoće li pući?

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

(𝟸𝟷:𝟷𝟽)

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pričali ste?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Da. *zatvara svesku*

Pronašao sam ga u njenoj sobi, po dogovoru.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Druga epizoda?!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Molim?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nastavi.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Kao što sam i pretpostavio - prenaglio si. *briše naočare* Umalo ju je udario kamion dok se vraćala kući, pa je još uvek potrešena oko toga.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha, dobro je.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Otići ću po nju ujutru, mada, ne vidim 𝘻𝘢𝘴̌𝘵𝘰. Živimo u bezbednoj državi i jedini ko je ovde opasan po bilo čiju bezbednost si 𝘵𝘪. Ostali su ili uhapšeni ili tri metra-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nismo u bezbednoj državi, to je samo ugled koji politika plasira.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *smeje se* Ako ti tako kažeš... *otvara svesku*

Staklena vuna koja se provlači krvotokom sastavlja me u jednu celinu broja prve generacije.

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta te još muči?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ha?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Još uvek si tu. O čemu sada brineš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Basil je dobio metak za vreme patrole.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *trlja oči* Završiću s' učenjem iduće godine... *zatvara svesku* Da li si ti normalan?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, pretpostavljam.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Koliko ga dugo nisi video?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sedam meseci.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Malo ti je kajanja? Šta ako nastrada? Hoćeš li moći da preboliš to vreme za koje si ćutao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pozvaću ga sutra...
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Dovoljan ti je poziv? Moći ćeš da progovoriš uopšte?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸: Stvarno misliš da može da pogine? To je glavni grad i-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Šta 𝘵𝘪 misliš?

•

Napamet znam boje, ali tražim reči koje na njih liče.
Ipak sam samo štafelaj za platno po kom rasipaš pepeo.
I tako si budna samo u rečima.
Tok misli boja benzina prosutog po usijanom asfaltu.
Tok sećanja, uspomena punih rupa, zaborava koji je moje prvo ime.

Nespokoj.

Još jedna je zvezdana noć tek plitko mirisala na rđ lima i još sam jednom, bar verujem, potpuno svestan posmatrao rađanje zore.
Povratak javi već je repriza iluzije proizvoda fosila amonita, zračenja bez značaja.
Stoti put nikada, pronašao sam izlaz.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Dᴀʟᴇɴ ⊱

(𝟶𝟻:𝟷𝟾)

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zvoni*
...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zvoni*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *otključava; otvara vrata* Šta koji-
( Torba u levoj ruci, desnu ruku nudi meni. )
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pomozi mi.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Želiš ući?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.

Zar ne znaš koliko me košta taj neiskreni osmeh kojim uporno maskiraš neizbežnu bol?
Misliš da sam lud, samo jer ne umem da volim?

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Koliko je Karolina kuća daleko od centralne tramvajske stanice? Možeš li joj javiti da izađe iz stana za oko četiri sata?

Kada sam ti iščupao trnje? Moja ružo.

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Iza zabavnog parka, Magstrede devetnaest.

Pred odlazak, poljubio sam njeno lice nadajući se da ću sa sobom poneti i njene brige.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Volim te!

• Preplitanje boja kaleidoskopa u odrazu duše pod šinama na granici između večnosti, mene i večnosti. •

Telo mi je duboko sahranjeno u osećajima koje držim i ne mogu prijuštiti da ih oslobodim.

Obraz sam naslonio na hladno staklo prozora voza, a nisam čak ni mogao videti svet koji me okružuje, kako mi je opseg oka već bio zamazan neredom u glavi.
Čekao sam jutro dopuštajući strahu da mi klizi niz grlo, sa obećanjem da ću progutati svaku prepreku koja nas deli.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ ⊱

(𝟶𝟿:𝟹𝟺)

Heliofiličan.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *izlazi iz zgrade*

Napamet znam kako dišeš, a tako su i dani pred ovog uspevali da liče na sekunde.

Ponizno, stojim povijenog stava čekajući da me primeti.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Kolika ti je kosa!

U neverici, prišao mi je sa širokim osmehom dok sam jedino tražio kap okeana u njegovom oku.

Naravno da me nećeš čak ni zagrliti. Nikada nisi naučio da voliš telom, već dušom.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Negde si krenuo?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Hteo sam da prošetam, da ohladim glavu. *otvara vrata* Karolin nije kod kuće od jutros.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam, zamolio sam je. *ulazi*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *ulazi; zatvara vrata* Nisam mogao ni da sanjam da ću te videti pre povratka!

Koliko god rečima pokušavao da sakrije pritisak, ne mogu da ne primetim da mu toliko i telo drhti.
Seo sam pored njega u dnevni boravak, ali još uvek drži primetnu distancu.

Zaboravim da trepnem, zureći u poznato lice jer i sam, ništa manje, drhtim.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Brzo nam se vraćaš? Adelina je spomenula da te nagovaraju da ostaneš.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Uopšte nisam siguran. Spominjali su da će me trajno prebaciti u Kopenhagen.

Koliko vremena zapravo nemamo?
Koliko bih ga voleo vratiti.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A-ali možeš da odbiješ! Zar ne?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mogu, naravno, to ih neće sprečiti da me ucenjuju.

Putanja optičkog zraka bio je samo raspon pogleda koji delimo.
I to vreme za kojim žalim, stalo je na, ne znam ni sam, koliko dugo.

Gubim dušu u izbledelom legranditu dok najčistiji pedalj mog prljavog tela trune i propada, podbada me u plućima kap otrova, ne postoji viša tačka izvan univerzuma.

Ne postoji teža sudbina od kletve pod kojom si rođena.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nećeš objasniti zašto me izbegavaš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ovde sam. Da te izbegavam, ne bih došao.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nisam te video više od pola godine... Nikada nećeš uspeti da se iskupiš za to.

Predao bih ti i život, sada, dopustio bih ti da mi ga oduzmeš, predao bih se bez reči, a toliko ti ih dugujem, dopusti mi da tonem, siguran sam, sprečava me jedino bol od koje te želim zaštiti.

Ne mislim da si lud samo zato što umeš da voliš.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije prošlo kako sam planirao. Kada se ubio, nisam želeo da te vidim danima, zatim, kada sam ponovo hteo da te kontaktiram, nisam umeo, bilo mi je neprijatno. Okrenuo sam se i prošlo je više od šest meseci.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Zvao sam te, pisao ti i molio te da mi se javiš...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Obećavam ti da nije prošao dan, a da nisam mislio o tebi. Zapravo, mislim da su dani samo u tome i prošli.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Povredio si me.

Svaka naredna kap još dalje me gura ka litici.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *briše oči* Nikada nisam želeo da nasledim očev posao, ali sam ga prihvatio znajući koliko ću samo moći tebe da štitim na taj način; Odbio sam da medije pišu o meni zato što tebe nisam želeo da izložim javnošću; Mrzim ovaj posao, ali ga cenim jer znam da će mi kupiti vremena za nas, isto ono vreme koje si ugazio. Nisam mogao da zaštitim Diabla, znaš to.

Te reči su mi bile ispred nosa svo ovo vreme, ali sam ipak zažmurio kako bih smanjio težinu tereta osećaja krivice.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Adelina mi je pisala, prvi dan mog dolaska. Još jednom si uspeo da me razočaraš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne razumem.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Zaista misliš da te vara? Sa mnom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želim o tome.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Žao mi je, ja želim što pre da zatvorim tu temu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tek sam došao.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Toliko vremena je prošlo u tišini, reči su sve čime te mogu poslužiti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pretpostavljam da sam samo ljubomoran.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Na mene?

Zvuči apsurdno, zato i nisam želeo govoriti.
Tišinom štitim svoja verovanja, grehe i pohlepu.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Poznaješ li me? Da li si siguran da znaš kome se obraćaš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam za vaš dogovor od pre pet godina. *udahne* Znam da ste obećali da, ako ni jedno od vas ne bude u braku pre tridesetih, uzećete se.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : I odakle tebi to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Setio sam se. Tada si mi pričao o devojci, ali nikada nisi rekao ime. To je bila Adelina, zar ne?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, to je bila Adelina.

Obori zadnju uspravnu dominu, obezglavi diva, potopi gradove i razori grobove, prepolovi zvezdu našeg solarnog sistema, uništi svet, ali me bar još jednom dodirni.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Naši životi nisu ono što su bili za vreme tog obećanja.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kažeš da ga sada ne bi ponovio?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Adelina bi pristala na brak bez ljubavi sa mnom, samo ako ti svoju šansu dovoljno vešto prokockaš. U koliko ti ne staviš prsten u narednih deset godina, ja ću.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta ako to bude neko treći?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mislim da je vreme da se osvrneš oko sebe i razmisliš kakvi te ljudi okružuju. Tako me nećeš umarati sa sličnim pitanjima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zagušljivo je. Otvori prozor.

Zakorela krv na zglobu miriše na detinjstvo.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja joj ne mogu dati porodicu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Budi joj porodica. To možeš, znaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I šta kada bude želela dete?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Pričali smo o tome. Nemaš oko čega da brineš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A šta ako joj se promeni mišljenje?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : 𝘚̌𝘵𝘢 𝘢𝘬𝘰? Šta ako završiš iza rešetaka? Šta ako poginem u sledećoj patroli? Šta ako potpuno poludi? Šta i ako se zemlja prepolovi?

Rečit kakav jesam, ostao sam bez reči za reći.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nauči da mi veruješ. Dao bih ti život.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zvučiš kao Kaitorina.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ali ona te voli jer si njeno dete. Ja te volim jer postojiš.

Granica koju sam obećao sebi da je neću pogaziti bila je i želja kojoj se ne želim odupreti, naslonio sam dlan na njegovo lice i nepomično pustio orionide suza da pronađu izlaz.
Prineo me ja ka svom ramenu dopustivši mi da popustim i ruke su nam ostale prikovane od kako sam se predao.

Nikada bliže paklu, jedini čuvar raja.

Bez ukusa gorčine, jednostavno, možda si zaista uništio svet kako bih pronašao put kući.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *steže mu ruku*

(𝟷𝟺:𝟸𝟸)

𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : *ulazi* Već ideš?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *zakopčava uniformu; šapuće* Budi tiha.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : *gleda ka dnevnom boravku* Spava?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *klima glavom*
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Mislila sam da i danas odmaraš.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Malopre sam dobio hitan poziv.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Nisi se oporavio...
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *uzdahne* Nemam ti šta pametno reći.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : To je Adelinin dečko?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *smeje se* Da. *podiže obrve* Šta misliš?
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Pa, lep je, izgleda mirno dok spava, ali neću imati mišljenje dok se ne probudi.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Postaraj se da se danas vrati u Kolding i javi mi kada ga pošalješ na stanicu. Ne želim da razmišljam o njemu za vreme posla.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Jasno, inspektore!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Rekoh ti da budeš tiha... *prevrće očima* Vidimo se.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Čuvaj se.

(𝟷𝟾:𝟸𝟽)

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *trlja oči*
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : *spušta tancu na stočić* Jutro...

Ne sećam se ni kada sam zaspao, ali nisam iznenađen s' obzirom na tok od predhodne dve noći.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ustaje* D-dobar dan! *pruža ruku* Karadok Valin! Oprostite, ja-
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Hahahaha! Odakle li su tebe iskopali? *rukuje se* Karolin Todeska, Adelinina sestra od strica. *sedne*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *gleda okolo* Gde je on?!
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ponovo su ga zvali...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A-ali-
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Znam.

Prostorija je ispunjena mirisom cimeta koji je dopirao sa tacne na malenom stolu pored troseda, ali ni tako nije uspevala podsetiti na dom kakav je miris bio par sati ranije.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znaš li kada će se vratiti?
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ne uskoro. Rekao je da ga ne čekaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *skida gumicu* Zašto ne?
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Što pre sazna da si otišao nazad, lakše će se fokusirati na ličnu bezbednost. Hajde, jedi, možeš se poslužiti mojom četkom za kosu pre nego što kreneš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *namešta kosu* Ja sam hteo da ostanem! *pokazuje ka torbi* Vidiš?
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : *smeje se* Ne smetaš mi, ali Basil je bio jasan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno...

▮▮▮▮▮▮▮▮

Sklapaš sazvežđe na način koji u meni budi želju za promenom teksture ponosa u koži koju nosim postiđen.

Demolirana ličnost.

Propadam prodorno u zemlju koja me je stvorila, dušu mi razdiru najmekši gresi, sećaš li se poslednjih reči? Najtiši glas na površi svesti.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ • Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ ⊱

(𝟶𝟻:𝟻𝟽)

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *ulazi*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ponovo me nisi zvala? Imali smo dogovor.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Počeću da tražim nove stanodavce!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Hoćeš, i to od sutra.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : M-molim..?

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi iz sobe*

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ko je čovek iza koga si?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ne razumem te ništa!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ušao sam u kuću pre petnaest minuta, znam šta sam video.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam ti rekao da je pratiš.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Narušavaš moju privatnost?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ali i ti to radiš, ne? Samo sam bio radoznao, baš kao i ti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *trlja oči* Mrzim vas... Možemo li preći u dnevni boravak da mi malo bolje objasnite šta se dešava?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *izuva se; prevrće očima* Vi ste poremećeni! *ulazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uvodi ga* Hajde...

Tišina.

Proveo sam nekoliko minuta pokušavajući da ne zaspim, naizmenično gledajući ka jednom, te ka drugom.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dakle?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Dogovorili smo se da će me pozvati da dođem po nju još prošlo jutro, ali, kako to nije uradila, ovo veče sam odlučio da je proverim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako samo odlučiš tako nešto?!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Što? Neko joj provaljuje u sobu, a ona je vrlo čudna sama po sebi. Želiš da ti stvori dodatne probleme?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Imate li neku paranoičnu epizodu? Niko vam neće ništa! To što je Diablo uradio bio je jedan u milion slučajeva. Čega se toliko plašite?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Uhoda.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Začepi.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ko je to? Dosta je stariji od tebe i ima dozvolu za posedovanje oružja.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Nema ničeg lošeg u tome da devojka malo promatra momka u kog je zaljubljena...
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : 𝘔𝘢𝘭𝘰?! 𝘗𝘳𝘰𝘮𝘢𝘵𝘳𝘢?! Ušla si kroz prozor čim je izašao iz kuće-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dosta.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Navući će nam-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja te razumem, ali ona ne.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Sofia, to što radiš je ilegalno. Neće biti drugačije tretirano samo zato jer si žena. Svako veče si tamo, zato i ne uspevamo shvatiti ko tebi radi isto. Koja je poenta? Kako ćeš uspeti da ga upoznaš na taj način?
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Htela sam mu prići onog trenutka kada saznam sve o njemu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vidi, razumem da ne pokušavaš da povrediš ikoga, ali to što radiš zaista može privući pažnju policije. Na meni je da te zamolim da prekineš.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Nemaš nikakva prava na to.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Postoje dva moguća ishoda u ovoj situaciji i jedan ti ne ide u korist; ili ćeš ostati u sobi kako bi mi uspeli da saznamo indetitet provalnika; ili ćeš ostati provalnik čiji će indetitet biti otkriven.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Mislim da bi bilo 𝘣𝘢𝘴̌ romantično da me pronađe u svojoj sobi gde bih mu rekla sve-
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Kriminal se ne tretira sastancima i seksom.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ti ga ne poznaješ!
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Kao ni ti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gabriel, dosta.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ali-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sofia, dobrodošla si dokle god ne pronađeš novu sobu, ali očekujem da ćeš aktivno raditi na tome.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Izbacuješ me?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, zahtevam da se, bez žurbe, iseliš.
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Dakle, izbacuješ me.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako ti tako kažeš. *zeva* Idem u krevet. *odlazi*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Koliko si samoživa! *odlazi*

•

Delo - Jedna stvar koja anđelima dobro ide.
Beg od fikcije pokušava pronaći u realnosti - Pisac.
Lud, zavistan nestvarnim, pretpostavi ćemo da je paranoičan ili psihotičan samo zbog posvećenosti koju održava prema papiru i olovci ili računaru, štampaču, mobilnom, zavisi kada je rođen i u kom vremenu odrasta.
Dve trećine jednog celog osobe koja, na prvi pogled, ne pripada dodeljenom okruženju, već na drugi je, bar u svojoj glavi, milenijumima iznad - beži od sopstvenih stihova, natrag u jednoličnu stvarnost za koju tvrdi da je lek, a lek verovatno ni ne postoji.
Lek, na kutiji deklarisan kao sedativ, otrov danas, a već sutra veruje da ne može bez njega.
Dušu je prodao đavolu za slavu iako najverovatnije ne veruje u postojanje istog.
U slučaju da se njegove reči nisu proslavile, dušu je dao za talenat, iako je najverovatnije baš takav rođen.
Lud.
Čak se i u snovima suočava sa dimenzijom koju piše, verovatno jer previše razmišlja o tome i kao da nikako da shvati da to nikada nije bila stvarnost.
Zavistan.
Ne seća se poslednjeg puta kada je zapravo dodao više od dve rečenice u svoje najnovije delo, ali ne seća se poslednjeg dana koji nije proveo razmišljajući o toj komplikovanoj hrpi rasutih reči.
Nedostatak osećaja pripadnosti u životu sve dok, sada već po četvrti put, ne pročita svoje dosadašnje tekstove.
Zna ih napamet.
Precenjen od strane sopstvenog uma.
Sanjar.
Sanjar u maladaptivnom spektru do stadijuma limerencije.
Anđeo za kog postoji posebno mesto u paklu i zovemo ga 𝘡𝘦𝘮𝘭𝘫𝘢.
Proći će ga ova suluda faza kroz koji dan, mesec, godinu.
Jednog dana, pisac će otići u krevet nakon puna dvadeset i čet'ri sata za vreme kojih ni jedan put nije pomislio na deo sebe o kom je nekada pisao, iako se sada kune da je to nemoguće.
Jednog dana, pisac je umro, ali njegova dela nikada neće.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Aʀsɪᴛ ⊱

(𝟶𝟼:𝟸𝟽)

Limema kapija oronulog groblja obmotana trnjem uvele ružice sa katancem zaključanim suvom rđi dok, svejedno, tražiš izlaz iz sna o javi za vreme koje si, i tada, jedino snila.
Delimo bol za koju nisam pronašao melem, a dao bih ti njegovu poslednju kap.
Zbog glasa koji ti je bio oduzet, tvoja duša još uvek, iza mog uha, recituje jecaj.

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹 𝒂𝒍𝒂𝒓𝒎

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *budi se; briše lice*
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : *drži je za ruku*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *ustaje* Gospođa Valin je javila da će njegova porodica verovatno pokušati da plati zatvorsku kauciju. Nikada nikoga ne bih povredila, ali ponekad se kajem što nisam ja ta koja je iza rešetaka zbog njegove smrti.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Iskrena si ili bes govori umesto tebe?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *gleda je* Ne znam. Šta ti misliš?
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : *ustaje* Volela bih da ti pomognem.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nemoj misliti da možeš.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Kada ti je javila?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Sinoć. Obećala je da će pokušati da oduži proces odobrenja kako bi nam kupila vreme dok je Basil van grada, a niko ne zna kada će se vratiti.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Šta on može da uradi?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Da zahteva osudu na smrtnu kaznu ili, još bolje, prebačaj u centralni zatvor u Kopenhagenu.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Zašto je to bolje?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : U glavnom gradu su zatvoreni kriminalci sa težim osudama koji mu mogu uništiti boravak van slobode.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Zar misliš da Basil sme doneti takve odluke u ime zakona?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Mislim da radi i mnogo gore. Zašto ne bi?
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : Ali šta ako-
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Vidiš da ipak ne možeš da mi pomogneš. Ja sam proizvod istog učinka kao i gomila ćelija koja je rasla u meni dok je se nisam odrekla. *smeje se* Naravno da sam besna.
𝗩𝗲𝘀𝗽𝗲𝗿 : *prilazi joj* Dođi...

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

(𝟷𝟿:𝟷𝟺)

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pokušali su da ga nateraju da potpiše ugovor za stalni prebačaj, ponovo. Rekao im je da će radije dati otkaz jer zna da im se ta opcija ne bi isplatila.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : A kada će se vratiti?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kad završi sa zadatkom. Obećali su da mu više neće odlagati povratak, a ostalo je do njega.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, nek se potrudi malo bolje!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Htela sam dopustiti prijatelju da se umeša, ali Basil odbija da on ponovo uradi posao za njega.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prevrće očima*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Dečku koji je sanjao i to da je Diablo ubica?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nikada mi nisi pokazala kako izgleda. Ne znam imam li povoda za-
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Sve suprotno od tebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Onda ću biti u redu.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *smeje se*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *ulazi* Čovek kog uhodi je njen profesor sa univerziteta!
...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro veče i tebi, Gabriele. Duguješ devojkama kontekst.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Bella-
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ćao Gabi...
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *maše*
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *prilazi; sedne pored Adeline* Dakle, od kako je došla, Sofia nikada nije kod kuće noću.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Osim vikendom.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Saznao sam da, svako veče, ulazi u kuću starijeg čoveka, kad god on napusti adresu.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A to si saznao tako što si 𝘵𝘪 šta?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Dobro, to sam samo ja. Ja znam kako da se zaštitim.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Uhoda.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Samo sam brinuo za njenu bezbednost.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Koji profesor?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Zove se Bjer Gustav. Nisam siguran šta tačno predaje. Znaš ga?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *klima glavom* Bio nam je na zameni prošle nedelje, ali to nije dugo trajalo.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Koliko godina ima?
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Pa, da sam zapravo uhoda kakva je Sofi, imao bih tačan odgovor. Naizgled oko trideset.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A dobro. Kada kažeš 𝘴𝘵𝘢𝘳𝘪𝘫𝘪, pomislio sam da je pred penziju.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Hedrik ima trideset i dve. Samo kažem.

Srce mi preskoči još jedan put jer, baš kao i ja, zaboravi disati zureći u tvoju napuklu dušu.
Da si bila nešto bliža svesti, koliko bi kapi krvi prolila?

𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Ne osećam se kao da je to što radi bezbedno i baš-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dosta.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Morate prestati da se mešate u njene odluke.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Znate da će time nauditi sebi, zar ne?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ona nije naš prijatelj, nije naš član porodice, ona je samo podstanar. Rekao sam joj da se iseli, to je dovoljno.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pa i to je baš glupo sa tvoje strane.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Razumeš da i nas može dovesti u probleme koji verovatno ni ne postoje?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pretpostavljam da si donekle u pravu...
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *proverava mobilni*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želim da iko više potegne ovu temu.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *ustaje* Trebam da krenem.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ideš na kafu sa mojom majkom?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Da. Rekla je da će poslati kolače i novi ram za Gabijeve naočare.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : *namešta naočare*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *gleda ga* Istina, ovaj se iskrivio.
𝗚𝗮𝗯𝗿𝗶𝗲𝗹 : Laska mi kad god mi pokloniš pogled.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *prevrće očima*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Daću ti otkaz.

•

Nisam glumac niti prisutan da iznesem ulogu, nisam profesionalac s' punom kontrolom nad svojim glasom; tu sam da čekam; stojim iza kamere; veruj, znam koliko nerava u tebi venu; dopusti da ti šapnem zaboravljene priče; ja sam pripovedač, poezija sama po sebi; tu sam da reči stavim na ekran i napravim scenu.

Dlan o dlan, seti se ko ti je oduvek bio predan.

▮▮▮▮▮▮▮▮▮