Prema podacima sa skenera na Raselovom stolu, koji je sada radio na akumulator, nestanak struje prouzrokovala je havarija na transformatoru udaljenom nekoliko kvartova od Karterove kuće. Budući da se rezervni akumulator već skoro ispraznio, bilo je sasvim izvesno da će do dolaska struje morati neko vreme da provedu u mraku.
Pit, njen drugi čuvar, rekao je: „Nisam srećan što nemamo drugi oblik napajanja. Ako se ovaj akumulator uskoro isprazni, bićemo kao slepci bez nadzornih kamera, i onda smo stvarno nagrabusili. Idem do kancelarije da donesem drugi pre nego što ovaj crkne."
Budući da su zbog nestanka struje i Zodova specijalna vratanca prestala da rade, Elajza je morala lično da ga izvodi napolje da obavi nuždu. To joj nije smetalo. Smetali su joj užasni vetar i suv vazduh. Razmišljala je da počne da pregleda pisma ne bi li među njima pronašla najbolje kandidate za svoju malu kampanju, ali bilo joj je teško da se koncentriše u grobnoj tišini. Mada joj je ranije smetalo zujanje frižidera i ćurlikanje radio-stanice sa sprata, sada su joj ti zvuci nedostajali.
Nežna svetlost sveće koja je treperila na zidovima njene spavaće sobe obojila je ceo prostor toplinom.
Nedostajao joj je muž. Ova tama i svetlost sveće bili bi mnogo romantičniji da je on uz nju, a ne Zod. Pre nego što se uvukla u krevet da pročita drugu knjigu istog autora na koju je mesecima čekala, proverila je da li su vrata spavaće sobe dovoljno odškrinuta da Zod može da izađe i obavi nuždu pre nego što se sklupča pored nje. Ponadala se da autor nije bio inspirisan da već na prvim stranicama opiše neku strasnu ljubavnu scenu.To joj ne bi prijalo u ovoj mračnoj, usamljenoj noći.
***
Pet minuta pre nego što se oglasilo poslednje zvono za povratak u zatvorske ćelije, Hari je sedeo leđima naslonjen na zid pretvarajući se da čita knjigu. Jedan zatvorenik po imenu Majkl, ili možda Mičel, zastao je nakratko pored njega, pogledao ga u oči, ispustio neku cedulju na pod i nastavio dalje. Hari se sagnuo, podigao papir i sakrio ga između stranica knjige. Pre nego što je otvorio knjigu na mestu gde se nalazila cedulja, Hari se nekoliko puta osvrnuo oko sebe da proveri da li ga neko posmatra. Na zgužvanom papiru je pisalo: Unajmio je ubicu. Nadam se da se tvoje dete neće naći u toj unakrsnoj paljbi.
Hari se prestravio. Predugo je čekao.
***
Umirujući zvuk uključivanja i isključivanja grejalice je konačno zauzdao Karterove uskomešane misli. Mora da je zadremao samo trenutak pre nego što ga je zaglušujuća zvonjava hotelskog telefona izbacila iz kreveta kao grom iz vedrog neba. Pa, ipak, podigao je slušalicu tek posle treće zvonjave.
,,Halo?"
„Kartere?" Bio je to njegov otac.
„Hej, tata, zdravo. Otkud ti?" Karter se uspravio u krevetu i uključio lampu na noćnom stočiću. „Da li je sve u redu?"
„Spavao si?"
Karter je bacio pogled na ekran svog mobilnog telefona - 23.23. Da, jesam spavao. „Sad sam budan. Šta se desilo?"
Keš je oklevao.
U Karterovoj glavi oglasile su se sirene uzbune.
„Tata?"
„Upravo sam se čuo s dobrim prijateljem iz San Kventina."
Elajza!
„Šta se desilo?"
„Bilo je nekih nereda večeras i informacije su procurile."
„Kakve informacije, tata?", upitao ga je Karter i svukao pokrivač sa sebe, sad već potpuno budan.
„Moji izvori su došli do poruke na kojoj je pisalo da je Sančez unajmio ubicu. Na tom papiru nisu navedena imena, ali pretpostavljam da je mislio na Elajzu." Karteru je nestalo vazduha u plućima i zavrtelo mu se u glavi. Znao je da postoji mogućnost da Sančez uradi tako nešto, ali sada, kad se to potvrdilo, bilo je kao hladan tuš.
„Kada se to dogodilo?"
„Pre oko sat vremena, možda dva."
Karter je razvukao kabl telefona do maksimuma da bi dohvatio pantalone i obukao ih. „Jesi li pozvao Elajzu?"
„Ne radi joj telefon. Pola grada je u mraku zbog nestanka struje."
„Ostani na vezi." Karter je izvukao svoj mobilni telefon iz utičnice i pozvao Elajzu na njen mobilni. Poziv je odmah prebačen na govornu poštu.
„Moram da idem."
,,I ja dolazim prvim letom", rekao je njegov otac.
„Aha... U redu."
Nije bilo potrebno trošiti više reči. Pošto je Keš prekinuo vezu, Karter je pozvao Blejka na kućni broj, ali bio je zauzet. Sledeći poziv uputio je svom pilotu. Hvala Bogu što je kupio taj prokleti avion.
***
Vrata Elajzine sobe su se zalupila i probudila je. Zod je skočio na noge i zacvileo. Od snažnog vetra tresla se cela kuća, što nije bio mali podvig s obzirom na njenu veličinu. Mora da je negde otvoren prozor.
Svukla je pokrivač sa sebe i bosonoga ušla u kupatilo. Pritisnula je prekidač, ali ništa se nije dogodilo. Srećom, svetlost mesečine bila je dovoljno jaka da osvetli unutrašnjost prostorije.
Kao što je pretpostavila, prozor u kupatilu ostao je odškrinut i vrata spavaće sobe su se zalupila od promaje. Elajza se okrenula i umalo se saplela preko Zoda, koji ju je pratio u stopu. Otišla je do istočnog prozora i proverila da li je zatvoren. Bio je. Zatim je otišla do severnog prozora i uverila se da je i on zatvoren.
U tom trenutku, nešto joj je upalo u oči. Vetar je pomerio jedan od staklenih stolova koji su stajali pored bazena i on je sad stajao prevrnut pored same ivice. „O Bože", prošaputala je. Ako se taj sto razbije, niko neće moći da povadi krhotine s dna bazena.
Uzela je baterijsku lampu, zagrnula se kućnom haljinom i pozvala Zoda. Dok je prolazila pored komode na kojoj je stajala njena tašna, uzela je pištolj iz torbice i ubacila ga u džep svoje kućne haljine.
,,A ti bi mogao da obaviš nuždu kad već izlazimo napolje", promrmljala je psu. Otišla je do sobe za obezbeđenje koja se nalazila u dnu hodnika i zavirila unutra. „Izvodim Zoda napolje."
„Želite li da ja to obavim?", ponudio se Rasel i krenuo da ustaje sa stolice.
„Nema potrebe, snaći ću se sama", rekla mu je.
„Nema struje, napolju je mračno, duva vetar, rezervni akumulator je crkao pre dvadeset minuta i Pit nije tu. Uz dužno poštovanje, gospođo Bilings, ipak idem s vama."
„Pa, dobro, ubedio si me", rekla je smejući se. „Pripremi mišiće, Rasele. Vetar je ispomerao baštenski nameštaj i potrebno ga je vratiti na mesto."
Rasel je morao snažno da odgurne dvorišna vrata kako bi ih otvorio, ali se pritom nije oglasilo zvonce koje je inače označavalo otvaranje vrata. Valjda će elektrodistribucija uskoro rešiti problem sa strujom, pomislila je Elajza. Već se bila navikla na korišćenje sigurnosnih mera i bez njih se osećala nekako ranjivo i ogoljeno. Kao da je gola. Pomislivši na golotinju, misli su joj odlutale ka Karteru, mada je bio stotinama kilometara daleko. Čudno je kako joj se tako brzo zavukao pod kožu.
Pošto je Zod izleteo napolje prkoseći vetru, Elajza je proverila da li su se zadnja vrata zaključala pošto ih je zatvorila.
Vetar je bio snažan i topao kao i uvek kad duva iz pustinje. Kosa joj se vijorila na sve strane dok je pokušavala da usmeri svetlost baterijske lampe na natkrivenu verandu. Bila je u pravu. Jedan od staklenih stolova stajao je prevrnut pored same ivice bazena. Spustila je baterijsku lampu na zemlju i obratila se Raselu. „Uhvati drugi kraj stola da ga prenesemo bliže kući." Pošto su premestili sto na bezbedno mesto, Elajza je podigla jednu prevrnutu stolicu, dok je Rasel sklonio sve ostale. Bolje je da sada to učine, nego da ujutru vade stvari iz bazena.
Zod je zalajao negde u dvorištu, isprva isprekidano, zatim sve intenzivnije, gotovo divlje.
O Bože.
Zodov lavež postao je divlji i zlokoban.
,,Lezi!", proderao se Rasel i ispustio stolicu.
Pre nego što je Elajza uspela da se okrene i posluša njegovu komandu, nešto je sevnulo i kroz noć se prolomio pucanj.
***
„Moraš smesta da odeš kod Elajze. Odvezi je svojoj kući. Uradi bilo šta." Karter je zvučao nervozno isto koliko mu je ceo stomak podrhtavao od neizvesnosti.
„Šta se dešava?", upitao ga je Blejk, zbunjen prijateljevim uplašenim glasom.
„Čuo sam se s ocem. Sančez je unajmio nekog da ubije Elajzu."
Karterov avion je već bio u vazduhu kad je konačno uspeo da dobije Blejka na mobilni telefon. ,,U kući nema struje i ne mogu da dobijem nikoga. Pozvao sam Dina. On je trenutno na putu ka tamo."
„Kučkin sin. Ali mi nismo kod kuće, Kartere. Sem i ja letimo na sever."
„Letite gde?"
„U San Francisko. U zatvoru je izbila tuča. Prebili su Harisa. Prebacili su ga u bolnicu i upravo ga operišu."
Karter je toliko snažno stegnuo pesnice da ga je sve zabolelo.
„Može li Nil da ode kod nje?"
„Trenutno čuva Edija. Ali Gven je na putu ka nama i, čim stigne, poslaću Nila po Elajzu."
„Molim te, učini to", izgovorio je Karter preklinjućim tonom. „Gospode, Blejk, osećam golemo sranje."
„Diši duboko, prijatelju. Možda se ništa loše nije desilo."
Jeste, pomislio je Karter. Duboko u srcu je osećao da nešto nije u redu.
***
Zod je kao metak pojurio u tamu, a Elajza se uhvatila za levu nadlakticu i sručila se na zemlju. Kroz prste joj je potekla vrela, lepljiva krv i osetila je užasan bol.
Odmah pošto je Zod prestao da laje i počeo da reži, čuo se ženski krik koji je vetar odneo ka nebesima.
Rasel je dotrčao do Elajze s pištoljem u ruci. Shvativši da je pogođena, zaklonio ju je svojim telom i odneo je na bezbedno mesto u kući.
Napolju se čulo uporno vrištanje neke žene koja je vikala Zodu da prestane.
Ošamućena od bola, Elajza je izvadila pištolj iz džepa i otkočila ga.
„Idi", rekla je Raselu. „Nemoj mu dozvoliti da umakne."
Rasel je opsovao sebi u bradu, očigledno ne želeći da je ostavi samu.
„Ne brini, pucaću u svakog ko prođe kroz ta vrata, osim u tebe."
Rasel je klimnuo glavom i izjurio u tamu.
Elajza se sklonila iza kuhinjskog ostrva i čekala da se Rasel vrati.
Srce joj je udaralo kao ludo i zujalo joj je u ušima pošto joj je tek sad doprlo do mozga da je neko maločas pokušao da je ubije.
Zadrhtala je nemoćna da se odbrani od navale straha koji ju je obuzeo.„Kartere."
***
Vetar je prestao da duva pre nego što je njegov avion sleteo.
Vozio je kao mahnit, kršeći sva saobraćajna pravila, pretičući i ulećući u makazice. Kad je stigao nadomak kuće, ugledao je prizor kog se najviše pribojavao.
Crvena i bela svetla kola hitne pomoći osvetljavala su noć. Prilaz njegovoj kući je bio ispunjen policijskim kolima. Nedostajalo je samo pogrebno vozilo. Elajza!
„Ne možete unutra."
Karter je odgurnuo policajca. „Ovo je moja kuća. Moja supruga." Neko ga je zgrabio za ruku i pokušao da ga odvuče.
„Pustite ga."
Stisak one ruke je popustio i Karter je potrčao ka Dinu. „Gde je ona?"
Din mu je pokazao pogledom ka nosilima koja su upravo izgurali iz kuće. „O moj Bože."
Doteturao se do bolničara i čuo svoje ime.
„Kartere?"
Elajza? Ona može da govori?
„Kartere, u redu je. Dobro sam."
Čak i pod mesečinom, mogao je da vidi koliko je bleda i krhka. Podigla je ruku u koju joj je bila zabodena kanila.
„Gde si ranjena? Koliko je ozbiljno?"
Na vratima se pojavio drugi bolničar koji je gurao nosila s nekom nepoznatom ženom. Za ime sveta. „Šta se desilo?"
„Gospodine, moramo da je odvezemo u bolnicu", rekao mu je mladi bolničar i nastavio da gura Elajzina nosila prema kolima hitne pomoći.
„Ja sam njen suprug. Idem s njom."
Bolničar je klimnuo glavom. „Sedite pozadi i pobrinite se da mi ne smetate dok radim."
Ubacili su je u kola, ali pre nego što je bolničar zatvorio vrata, pojavio se Rasel. „Policija traži neke odgovore", rekao je Karteru. „Doći ću u bolnicu čim završe uviđaj."
Karter je gnevno pogledao u čoveka koji nije uspeo da zaštiti njegovu suprugu. Plašeći se da će izgovoriti nešto što ne misli, Karter mu je samo kratko klimnuo glavom i preusmerio pažnju na Elajzu.
Pod jarkim svetlima ambulantnih kola, ona nije delovala onako bledo kao malopre. Pokušala je da mu se osmehne i napravila bolnu grimasu kad su se kola pokrenula.
„Vozi malo pažljivije!", prekorio je Karter vozača.
Bolničar se namrštio i obratio se Elajzi: „Ovde je malo neravno, ali bićemo u bolnici za deset minuta."
„Ne brini, Kartere. U pitanju je samo prostrelna rana. Dobro sam."
„Samo prostrelna rana!", zaprepašteno je uzviknuo Karter i prešao pogledom preko njenog tela i zatim ga zaustavio na krvavom zavoju oko njene leve nadlaktice.
„Metak je prošao i nije oštetio kost, je li tako? Nema razloga za brigu, zar ne?", upitala je Elajza bolničara.
„Metak?"
„Pogođena je u ruku, gospodine Bilingse. U urgentnom centru će joj očistiti ranu i snimiti ruku... Verovatno će je već noćas pustiti kući", rekao je bolničar i namestio kanilu u Elajzinoj ruci.
Karter je osetio kako ga popušta napetost, ali neće se opustiti sve dok ne bude čuo ohrabrujuće reči iz lekarevih usta.
„Šta se dogodilo?"
„Vetar je isprevrtao baštenski nameštaj na verandi pored bazena. Rasel i ja smo izašli da ga podignemo i odnesemo na sigurno. Onda je Zod počeo da laje kao lud i, trenutak kasnije, našla sam se na zemlji s ovim", rekla je Elajza i pogledala prema zavoju. „Rasel je pokušao da me zaštiti, ali metak je bio brži od njega."
„Neka žena je pucala u tebe?"
„Tako su mi rekli. Čekaj, kako si ti uspeo da stigneš tako brzo?"
„Saznao sam da si u opasnosti. Pokušao sam da te dobijem..."
„Nije bilo struje."
Poljubio je jagodice njenih hladnih prstiju. Hteo je mnogo toga da joj kaže, mnogo toga da je pita. Pokušao je da prikrije drhtanje svojih ruku. ali je znao da je ona to osetila. Za ime sveta. Neko je pucao u nju. Njegova supruga, koju je trebalo da zaštiti, ležala je ranjena na nosilima i on tu ništa nije mogao.
Na ulazu u urgentni centar su ih dočekali medicinska sestra i lekar. Kartera su poslali da potpiše neke papire i popuni formulare. Posle manje od deset minuta, stajao je pored njenog kreveta dok joj je doktor pregledao ranu od metka. Mada nije bio od onih koji padaju u nesvest kad ugledaju krv, nije mu bilo dobro kad je video kako lekar kopa po njenoj rani.
„Mada sam skoro siguran da je metak samo prošao kroz meso, moramo da uradimo rendgenski snimak da bismo proverili da li je ipak okrznuo kost. Boli li vas mnogo?", upitao ju je doktor Solomon.
„Podneću, mada pamtim i bolje dane", našalila se Elajza.
„Poslaću sestru da vam donese nešto protiv bolova. Jeste li alergični na nešto?"
„Nisam."
Karter je seo pored nje i čvrsto joj stegnuo ruku.
„Biće joj dobro, je li?", upitao je doktora.
„Vaša supruga će biti u redu", rekao mu je doktor Solomon i izašao noseći bolnički karton u ruci. S druge strane vrata, nekoliko policajaca u civilu razgovaralo je sa osobljem. Karter se tada setio one žene na nosilima.
„Kartere, jako me stežeš", rekla mu je Elajza.
On joj je odmah pustio ruku. „Oprosti", rekao je i bolno joj se osmehnuo. „Idem da proverim gde je ta sestra sa lekovima protiv bolova."
„Lekar tek što je otišao", rekla mu je Elajza.
„Odmah se vraćam."
Zatvorio je vrata za sobom i pozvao rukom jednog od policajaca. On je prekinuo razgovor i posvetio se Karteru.
„Znate li ko sam ja?"
„Bilings, je li tako?"
„Tako je." Karter je prešao pogledom preko celog odeljenja pitajući se gde li su smestili ženu koja je pokušala da ubije njegovu suprugu. Stegnuo je šake u pesnice u uvukao vazduh u pluća. „Ta žena... koja je pucala u moju suprugu... Ovde je?"
Policajac je stao ispred Kartera i zaklonio mu pogled. „Dopustite da sprovedemo istragu. Ne želimo dodatne nevolje."
Karter je sevnuo očima ka njemu. „U moju suprugu noćas je pucao profesionalni ubica. Bolje vam je da to što pre istražite. I hoću da postavite nekog pred ova vrata."
Policajac je pogledao preko ramena ka svom partneru. Ovaj je zatražio od bolničarke da mu donese stolicu.
Čim se policajac smestio ispred vrata Elajzine sobe, Karter ga je upitao: „Gde je detektiv Braun?"
„Stiže."
Karter je klimnuo glavom i pošao za bolničarkom kod Elajze.
Ugledavši ga, Elajzine usne razvukle su se u slabašan osmeh. Nadala se da će joj bolničarka ubrzo dati neki jak analgetik, budući da se bol u njenoj ruci drastično pojačao.
Karter ju je gledao nežno i govorio je tiho, skoro šapatom, ne želeći da je uznemiri, mada su mu se ruke tresle od strepnje i brige za nju.
„Daću vam morfijum i nešto protiv mučnine. Videćete, biće vam lakše za nekoliko trenutaka", rekla je bolničarka i ubrizgala lek u plastičnu bocu za infuziju. Elajza je osetila momentalno olakšanje. Udovi su joj otežali i bol se smirio.
„Bolje?", upitala ju je bolničarka.
„Mnogo bolje", rekla joj je Elajza.
„Rendgenski snimak će uskoro biti gotov", rekla je sestra i izašla iz prostorije. Pošto su ostali sami, Elajza ga je upitala: „Molim te, ponovi, zašto si se vratio kući toliko ranije?"
„Nećemo sad o tome."
„Ma, daj, Kartere, Jesmo li se dogovorili da nema tajni?"
Nakrivio je glavu i podario joj svoj neodoljivi osmeh. „Morfijum deluje?"
„Deluje. Ne menjaj temu."
Karter je prešao rukom preko njenog lica i sklonio joj uvojak kose iza uha. Pokušala je da se pridigne u polusedeći položaj i otera maglu pred očima nastalu od morfijuma.
„Nije vreme za to."
„Kartere... Neko je noćas pucao u mene. Nemoj ništa da mi tajiš, jer me to stvarno nervira."
Izraz njegovog lica jasno joj je rekao da on ne podnosi kad ga priteraju u ćošak. „Pozvao me je otac. Saznao je od prijatelja da je Sančez unajmio ubicu. Uspaničio sam se jer nisam mogao da te dobijem."
Morfijum ju je prilično ošamutio i otupeo efekat njegovih reči. „Žena koja je pucala u mene nema blage veze s pucanjem. Imala me je na nišanu."
Karter se nervozno nasmejao. „Zavitlavaš se. Pogođena si metkom, a ipak se zavitlavaš."
Elajza je podigla krvavu ruku i iznenadila se što je ne boli. „Obična prostrelna rana. Ništa ozbiljno." Niz ruku joj je potekao mlaz krvi.
„Prestani da pomeraš ruku. Zar ne vidiš da si ponovo prokrvarila." Karter je otišao do posude sa zavojima i stavio joj čistu gazu preko rane.
„Moj heroj." Karter je svakako bio mnogo zgodniji od svih lekara koji su se muvali oko nje.
„Heroj nikad ne bi dozvolio da ti neko naudi."
Elajza je otvorila oči, nesvesna da je pre toga zažmurila. „Nisi mogao znati. Nemoj sebe da kriviš."
Vrata sobe su se otvorila i ušao je Din. Elajza se prisetila da ga je videla nakratko pre nego što je Karter stigao do kuće. „Hej."
Din joj je namignuo. „Kako je naša pacijentkinja?"
„Ovde imaju sjajnu drogu. Uopšte mi nije jasno zašto je ljudi kupuju na ulici."
„Bolje joj je", odgovorio mu je Karter umesto nje.
„Jeste."
„Rasel je pred vratima. Rekao sam svom čoveku da može ići."
„Reci mi da je ta žena mrtva", rekao je Karter.
Elajza je osetila tešku mržnju u Karterovom glasu.
„Sedite, savetniče."
Karter ga je poslušao, ali čim mu je zadnjica dotakla stolicu, ispalio je rafal pitanja. „Znamo li ko je ona? Radi li za Sančeza? Da li ju je on poslao?"
„Da, znamo ko je, ali ta žena nema nikakve veze sa Sančezom."
Ovi lekovi mora da su me potpuno omamili, pomislila je Elajza, budući da je imala poteškoće da prati njihov razgovor.
„Molim?"
„Evo šta sam saznao. Metak je ispalila žena po imenu Mišel Sedžvik. Znači li ti nešto to ime, Elajza?"
Odmahnula je glavom. „Čekaj, rekao si Sedžvik?"
„Da. Sedžvik je bogati matorac koji se viđa s jednom od tvojih klijentkinja", rekao je Din i napravio prstima navodnike kod reči klijentkinja.„Gospođica Sedžvik jeste razmažena bogatašica, ali nije ubica. Rekla nam je da je tražila svoj mobilni telefon u vašem dvorištu."
„Šta traži njen mobilni telefon u našem dvorištu?", upitao ga je Karter.
„Ispao joj je prošle nedelje. Navodno, ona i njen brat i sestra došli su da te špijuniraju pošto je njihov deda počeo da se viđa s mnogo mlađom ženom. Hteli su da pronađu nešto čime bi mogli da te ucenjuju kako bi ti zauzvrat sprečila njihovog dedu da se oženi tom ženom."
„Da me ucenjuju? Čime?"
„Nisu mislili toliko daleko. Očigledno su na fakultetu proveli više vremena opijajući se po žurkama nego učeći. Mišel nije znala ništa o tvom privatnom životu, već samo za ono što si radila u Alijansi."
„Budalaština. Ne verujem joj. Zašto je onda ponela pištolj?"
„Zbog Zoda. Navodno, telefon joj je ispao kad ju je Zod nanjušio u žbunju. Tada ga je pogodila cipelom i pobegla."
Elajza se prisetila one nedelje kada joj je Rasel pokazao snimak Zoda kako laje na nešto u dvorištu. Tada nije postavljala pitanje u vezi sa izgrizenom cipelom. Karter joj je rekao da ju je ubacio u smeće i ona je automatski pretpostavila da je bacio obe cipele.
„Rekla nam je da je ponela pištolj da bi uplašila psa, uzela svoj telefon i zbrisala. Lično sam je ispitivao i mislim da ne laže."
„Zašto je uopšte rizikovala da se vrati ako je znala da dvorište čuva policijski pas? To nema smisla."
„Spomenula je nešto o svom dedi koji se verio i zapretio im da će ih sve izbaciti iz testamenta bude li neko od dece ili unuka napravio skandal ili bilo šta neprimereno. Da je njen telefon pronađen u dvorištu, pukla bi bruka."
Karter je zarežao. „Baš me briga za njenog dedu i testament! Ta je glupača mogla da usmrti moju ženu."
„To nije sporno. Priznala je da je ona povukla obarač. Rekla je da je ciljala u psa. Kao da je bitno u koga je ciljala."
„Sedžvik je rekao da su mu deca nesposobna i razmažena. Mislila sam da ima mlađe unuke."
„Tek što su završili koledž."
Tužno. „Koliko je teško ona povređena?"
„Ima nekoliko ugriza po nozi. Njemu, očigledno, nije bitno da li onaj koga napada nosi patike ili cipele."
Elajza se kiselo osmehnula. „Da li je Zod dobro? On nije pogođen, je li?"
„Nije. Zod je dobro."
„Ako ta žena nije plaćeni ubica, onda znači da napolju postoji neko drugi koga je unajmio Sančez", naglasio je Karter.
Elajza nije htela da razmišlja o tome.
„Otkud ti ta informacija?", upitao ga je Din.
Karter mu je prepričao svoj razgovor sa ocem.
„To je baš čudno."
„Zašto?"
„Zato što sam večeras razgovarao sa gospođom Sančez. Pozvala me je iz stanice u San Francisku. Prema njenim rečima, muž joj je dao instrukcije u vezi s angažovanjem plaćenog ubice, ali umesto da ga posluša, ona ga je prijavila policiji i zatražila zaštitu za sebe i decu."
„Molim? Zašto je to učinila?", upitala ga je Elajza.
„Tvoja izjava na konferenciji za štampu duboko ju je pogodila. U stvari, osetila se krivom zbog sveg zla koje ti je naneo njen muž. Ako se uzme u obzir njena izjava i ona grozna tuča u zatvoru, mislim da će Sančez dugo vremena provesti u samici. Neće smeti ni da prdne a da ja ne znam za to. Biće doslovno odsečen od sveta."
„Da li je ona još nekome rekla za Sančezov plan?"
Din je odmahnuo glavom. „Kune se da nije."
„Onda je neko unutar zatvora morao to čuti, pa je preneo mom ocu", rekao je Karter.
„Možda je neki od stražara prisluškivao njihov razgovor", nagađao je Din. „Pouzdano znamo da je Sančez razgovarao samo sa svojom suprugom. Ali ako treba, ispitaću sve osobe s kojima je ta ništarija razgovarala u poslednjih šest meseci. Džejms je već krenuo na sever. Ubrzo ćemo znati da li si potpuno bezbedna ili ti možda preti neka opasnost."
Možda joj se učinilo od morfijuma ili se tako oseća svako u čijem srcu se probudi nada. Da li je moguće da više neće morati da strepi i osvrće se?
„Da li to znači da je moja noćna mora okončana?", bojažljivo je izgovorila Elajza.
„Sačekajmo još malo da se sve kockice slože, Lisa. Ali, kako trenutno stvari stoje, mislim da jeste."
Na pomen njenog pravog imena, osetila je kako je preplavljuje prijatna toplina.
Molim te, Bože, neka bude gotovo.
Dva sata kasnije, sedela je u automobilu kojim ju je Karter prevezao kući krećući se brzinom puža. Kad ju je uneo u njihovu spavaću sobu, skoro je već svanulo. Pomogao joj je da obuče pidžamu i ušuškao je u krevet.
„Imaš li sve što ti je potrebno?"
„Da, sestro Karter", našalila se Elajza.
Osmehnuo joj se i odmah zatim zario zube u donju usnu. Emocije su ga savladale i oči su mu se ispunile suzama.
„Hej." Videvši ga onako skrhanog, Elajzino srce je zadrhtalo.
„Mislio sam da sam te izgubio. Kad sam se dovezao do kuće i video sva ona policijska kola i hitnu pomoć...", spustio je glavu u njeno krilo i zajecao. Nikada ga nije videla ovako slomljenog.
Nežno ga je pomilovala po kosi. „Vidiš da se sve dobro završilo. Živa sam i biću dobro."
„Volim te, Elajza. Mislio sam da si mrtva i da nisam stigao da ti kažem koliko silno te volim", rekao je ridajući. Kad je podigao glavu, suze su mu se slivale niz obraze. Elajza mu je obuhvatila lice dlanovima. „I ja tebe volim."
Poljubio joj je dlan, a ona je njemu obrisala suzu koja samo što mu nije skliznula s brade.
„Nemoj nikad da me ostaviš", rekao joj je preklinjućim tonom.
Srce joj je zatreperilo od sreće, budući da je upravo čula ono za čim je oduvek žudela. „Želiš da zauvek budemo muž i žena?"
„Večnost nam možda neće biti dovoljna." U njegovim plavim očima je zasvetlucala nada.
„Večnost je sve što mogu da ti ponudim, Holivude."
Pazeći na njenu povređenu ruku, Karter joj se primakao i nežno je poljubio. Elajza se opustila i uzdahnula od užitka. Tek tada je znala da će sve biti u najboljem redu.
„Prihvatam tvoju ponudu."
***
Samanta je sedela pored bolesničke postelje svog oca i kunjala. Uspavalo ju je ravnomerno pištanje aparata i pored toga što je popila dve šolje kafe. Blejk je izašao da nazove kuću, a pred vratima je sedeo policajac koji ih je čuvao.
Godinama nije videla oca. U stvari, nije ga videla od dana kada su ga uhapsili. Emocije su joj se izmešale i preplitale jedna s drugom. Bilo je tu ljubavi, ali i dosta mržnje zbog svega lošeg što je taj čovek učinio porodici. Međutim, dok ga je posmatrala ovako bespomoćnog, na ivici smrti, jedna emocija se ipak izdvojila i isplivala na površinu. Bila je to samilost koja je povukla za sobom oproštaj.
Kad bi se bar nakratko probudio iz kome, sigurno bi mu rekla da mu sve oprašta, pa da i on može da ode s mirom. Prema priči zatvorskih čuvara koji su te noći bili na dužnosti, njen otac i Sančez su se potukli. Budući da Hari nikad nije bio nasilan, bilo joj je teško da pretpostavi šta ga je to toliko isprovociralo.
Sančez je imao nož ručne izrade, kakve robijaši često prave po zatvorima. Njime je zadao njenom ocu nekoliko ubodnih rana u predelu grudi. Budući da mu je jedan ubod za nekoliko milimetara promašio srčanu arteriju, mnogo je iskrvario, ali su lekari nekako uspeli da je zašiju. Hari je dvaput klinički bio mrtav, ali je ipak preživeo. Lekari su joj rekli da će biti izvan životne opasnosti ako bude preživeo narednih dvadeset četiri sata. Šesnaest je već prošlo.
Osetivši blag stisak na svojoj ruci, Samanta se prenula iz dremeža. ,,Tata?"
Stisak se ponovio. Oči su joj se ispunile suzama.
„Tata?"
Harijevi kapci su blago zadrhtali i aparati su snažnije zapištali. Puls mu se ubrzao i oči su mu se otvorile.
„Samanta?", uspeo je da izusti.
„Nemoj da govoriš. Teško si povređen. Operisali su te i sada si na intenzivnoj nezi." Nije bilo važno što je nije video godinama, niti to što trenutno nije bio u zatvorskoj ćeliji.
Pogledi su im se ukrstili i Hari je nežno izgovorio: „Moja mila Semi."
Samanta je obrisala suze nadlanicom i osmehnula mu se. „Tu sam, tata."
„Mnogo m-mi je žao."
„Znam."
Oči su mu se ponovo zatvorile. „Volim te", izgovorio je šapatom pre nego što je ponovo izgubio svest.
Samanta je zajecala i iskreno poželela da se njen otac izvuče. „Volim i ja tebe, tata."
***
Din je držao telefonsku slušalicu na uhu i pokušavao da dokaže neke svoje pretpostavke.
„Nemam dokaza, i ne bih se baš mnogo uplitao oko toga", rekao mu je Keš.
„Zbog porodične lojalnosti?", upitao ga je Din.
„Nemam mnogo lojalnosti prema svom zetu. Ako se on nalazi iza tih glasina, to znači da se dobro obezbedio. Petljati se s njim isto je kao da želiš da uhvatiš duha. On nije aljkav čovek. Osim toga, kad sam poslednji put čitao zakon, u njemu nije pisalo da ne smeš upozoriti zatvorenika da neko hoće da mu naudi."
Din je otkrio pozadinu priče o plaćenom ubici i tuči u zatvoru. Harisu je neko doturio cedulju na kojoj je pisalo da je Sančez unajmio ubicu da smakne najbolju prijateljicu njegove ćerke i da bi i sama Samanta mogla da nastrada u toj pucnjavi. U njemu se probudio očinski nagon i zato je započeo svađu i potukao se sa Sančezom. Hari je izvukao deblji kraj i završio na intenzivnoj nezi, a Sančez u samici - što je i bio njegov krajnji cilj. Kao i svaki drugi otac, Hari je žrtvovao sopstveni život da bi spasio svoju ćerku.
„Ko bi drugi mogao da uđe i izađe iz zatvora a da o tome ne postoji nikakav trag?" Din je bio siguran da su Maksovi prsti upleteni u sve ovo, ali njegova jedina briga je bila ta šta će on tražiti zauzvrat od Blejka i Samante.
„Sančez je u samici i godinama neće videti svetlo dana. Elajza je bezbedna, i to je jedino bitno, detektive."
Ko zna, možda je Maks samo hteo da zaštiti svoju porodicu, razmišljao je Din. Neki ljudi se menjaju. Eto, Haris Eliot se promenio.
Možda je vreme da se i ja promenim, prošlo mu je kroz glavu i pomislio je na svoju ćerku. Možda je krajnje vreme da sredi nered u sopstvenoj porodici i popravi davno narušene odnose.