Scenarista

▮▮▯▯▯

Ⅱ ｄｅｏ
Ｉｚｖａｎ ｓｃｅｎｅ

Herkimerov pepeo.

𝙿𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚊𝚔 𝚓𝚞𝚕𝚊 - 𝟸𝟶𝟶𝟸.

Odnela je moj strah od prisnosti, obrisala ga je, prišla mi bliže nego što bih želeo sam sebi prići, zatim je odbila uvele latice zbog trnja koje nosim.

•

Naišao je sledeći san, baš pred poslednji susret, nova pojava, strano lice, nečujno ime i oči sjaja pentagonita.
Mir me je rutinski budio.
Slušao sam samo sat kako otkucava. Podseća me na njen puls kada bi joj telo iskazivalo strahove, dok je reči ukrao cenjeni ego.
Pojava iz sna me je još uvek držala u stanju čiste svesti, od kako me je gurnula u stvarnost, iz zemlje snova.

•

Vrelo veče, ili je to bilo samo moje čelo, ili mi ni mesečina pritajena iza nebeskog dima nije uspela ohladiti glavu, ili je to bio samo taj nagon za mir, ili taj nagon štitim pod imenom mira oslikavajući ga u haosu.

Rani časovi, nakon najtišeg rastanka, ostavili su nas same. Ja i neznanka. Svaka lampica u pogledu se pogasila, dok je ispred mene sijala samo napeta pojava, kao oslikana polovina njenog lika, bojama vina i ništavila.

Deja Vu. Zaustavio sam se odmah ispred nje, prateći zvuk svakog koraka.
Deja Vu, pre prvog hitca, smera plena, svaki moj metak je već uplašeno držala, a onaj, jedva usvojen, mir, potapao se u sećanja na gotovo istu scenu, istog scenaritste, sa samo drugom dušom, na istoj ivici večnosti.
Ali, ne kao prošlog pokušaja tog kadra, svoju sam ulogu izneo prateći tekst.
I pre prvog hitca, smera lovca, u rukama mi se slivao nežni odlomak srži cinabarita.

Moja prva glumica ostala je nezamenjena.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Tᴏᴅᴇsᴋᴀ ⊱

|𝟶𝟿:𝟸𝟼|

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Održao je datu reč, ne zbog mog odlaska, već zbog tišine koju sam jedino mogla izneti, dok sam odbila osećanja u doba neverice.
Ne mogu ga čuti, onemogućio mi je pozive, poruke.
Sa stanice sam otišla sama, kako nikome drugom nisam rekla vreme polaska; Očekivala sam ga, htela sam da budemo sami, ali tu sam bila samo ja. )

𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Koliko si mi nedostajala!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Primila me je u snažan zagrljaj čim sam ušla. Krivo mi je što joj, od toliko misli, ne mogu iskazati isto. )
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Koliko mi je drago što te vidim!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Stričeva kći. Svaki trenutak detinjstva smo provele zajedno sve dok nismo odrasle udaljenje. Nije sada ono što mi je nekad značila, ali nije ni manje od toga. )
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Spremila sam ti tvoje omiljene kolače. *ulazi u kuhinju*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : One koje smo pravile kad smo bile male? Odvratni su, haha.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Znam, znam, tada su bili živi i lepljivi. Popravila sam recept.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Postavljala je sto, a ja sam se raspakivala u sobi za goste. Sada već nisam sigurna kako bih se trebala ponašati, nakon godina od poslednjeg susreta i činjenice da smo možda sada ponovo stranci. )
*odlazi u trpezariju*
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Završila si školu skoro?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da, konačno.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : To sam i ja govorila.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : To svi kažu.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Kako je Basil? Zajedno ste?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne, naravno. Rekla sam ti da mi se ne sviđa.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Pa, od kako te znam on ti je jedini prijatelj. Pomislim da ćeš ostati neudata.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kao ti, a?
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Baš tako. *smeje se*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ostao je bez roditelja skoro.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Oboje?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da, nas troje ga od tada ne ostavljamo na miru, da se ne bi osetio kao da je sam.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ne znam ništa o ostalo dvoje.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : To su mu prijatelji iz škole. Zbližili smo se.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ne mogu da zamislim koliko sam toga propustila od kako sam se preselila.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Veruj da ne bi mogla ni da zamisliš...

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹𝐷𝑜𝑙𝑎𝑧𝑛𝑖 𝑝𝑜𝑧𝑖𝑣 ( 𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 )

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Možeš i da pretpostaviš. *odlazi u sobu*
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Reci mu da sam ga pozdravila!

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *javlja se* Već vam nedostajem?
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Nisi se javila ni kad si krenula!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Drugačije sam planirala odlazak.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Odbila si Karadoka?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Verovatno ti ništa nije lepo objasnio. Ucenio me je na baš... detinjast način. Nije hteo da me pusti da odem.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Pa, sada meni probija mozak!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pošalji ga Mabel, nek se ona bakće sa razmaženim umetnikom.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Nije imao ko da ga razmazi.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Sam je sebe razmazio svojom potrebom da kontroliše sve i svakoga. Rekla sam mu da ćemo pričati kad se vratim, ali je potpuno pobesneo.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Nije mi to spomenuo... Vratićeš nam se brzo?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Tri nedelje, rekla sam. Treba mi odmor od njega, bio je puno radno vreme... prekovremeni rad!
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : *smeje se*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pozdravila te je Karolin.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Setila me se! Pozdravi i ti nju i reci joj da mi nedostaje i da je mogla i mene da pozove.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne, nije. I od tebe ću da odmorim.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Čujemo se, okej?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Naravno.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : *prekida poziv*

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Dᴀʟᴇɴ ⊱

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Izluđuje me!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ucenjivao si je kao da te je zauvek ostavila.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : N-ne razumeš. Prošlo je tek par sati i već mi nedostaje-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bar mislim. Ne znam. Jedva sam uspeo da zaspim i ni to nije dugo trajalo, nemam apetit, nervozan sam, u to sam makar siguran, ne umem više ni pisati, ni slikati-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mislim da-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne prekidaj me. Ne umem ni govoriti, ne razmišljam. Ma, već sam je zaboravio-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ali-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bar pokušavam. Mislio sam da se neću ponovo zaljubiti, ali zašto baš ona? Mislim, prelepa je, prepametna je, spretna je, sposobna, ima lepe oči, lepu kosu, sjajnu kožu, savršenu figuru i nervira me i smiri me i-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ja ne mogu-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Trebao sam joj napraviti dete i-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ali ti ne možeš da imaš decu-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ma snaći ću se. Kako je mogla tako nešto da uradi? Bio sam siguran da je luda za mnom i-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Vratiće se za tri nedelje...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali odbila me je...
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ucenjivao si je!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekao sam da je volim, ništa nije rekla.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, verovatno jer ti ne veruje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali zašto? Ja sam iskren i brižan kada sam raspoložen da budem, i bilo nam je lepo-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Pokušavao si da je ubiješ...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da te ispravim, 𝘱𝘰𝘬𝘶𝘴̌𝘢𝘷𝘢𝘴̌ je reč koju tražiš. Trebao sam je gurnuti pod voz dok je mislila da je sama na stanici.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Gurnuću ja tebe pod voz... Ne mogu te slušati.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : E, pa nemaš mnogo izbora.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Više ne nosiš svoju staru gumicu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ovo je Adelinina. Ukrao sam joj je juče dok je lagala policiju za mene.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Gde ti je stara?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U fioci. Čuvam je. Mada, ovu njenu ću natopiti u lepak kad joj je budem vraćao-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne znam više ni o čemu pričaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno da ne znaš. Ti si potpuni aromantik.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A ti si potpuni ludak.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, ne. U pravu si. Ovo ne liči na mene. Ne volim je!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, puk'o si...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čak šta više, ne mora se vraćati.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Šta god, samo se stišaj. Šta kažeš da odeš kod mene u sobu i spavaš?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Skuvaćeš mi čaj i napravićeš mi palačinke kad se probudim?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ako baš moram.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dogovoreno. *maše; odlazi u sobu*

Zemlja snova me je usvojila već drugi put od kako je ona otišla. Često, postoji distanca vremena, pokrivena nemogućnost za vidnim bojama nakon što sklopim oči, te me je, pored mira polako budila i nesigura.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ustaje; traži papire*

Pokušavao sam oslikati i njegovih pedeset od sto portreta, jureći sećanje iz neobično bledog sna.
Kao da olovku držim prvi put, ispočetka sam pokušavao preneti vernu kopiju onoga što sam ijole uspeo zapamtiti.
Vratio sam se na početak.

|𝟸𝟸:𝟸𝟸|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzdahne; uzima laptop*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *ulazi u sobu* kakav je ovo nered?! Gde si našao ovoliko papira? *uzima papire* Ko je ovo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro veče i tebi.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Kako si se ulogovao uopšte?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Promenio sam ti lozinku. *kuca*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Opet si sanjao? Već?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Šta to radiš? *gleda u ekran*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Moja sledeća meta je dvadesetogodišnji Amalrik Monrad.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *stavlja ruke na uši* Lalalala.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto se ti sada glupiraš?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *spušta ruke* Ako te uhvate, ne želim da se vodim kao saučesnik, rizikovaće mi posao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šteta. Odmah bih te otkucao.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, a?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. *ustaje* Trebaće mi gumene rukvice, kuhinjski nož, onaj reckavi, a kada se vratim mogla bi me čekati penušava kupka.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ili da samo ideš kući!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Otići ću sutra. Kuća je u haosu jer bacaju stare gluposti i rekli su mi da bih im samo smetao.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Pobacaće ti radove.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne mogu da uđu u sobu. Zaključao sam.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, neću dalje da pitam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja neću dalje da odgovaram.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Vidiš da ti ni slikanje ne ide. Napravi pauzu pre nego što nešto upropastiš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mabel se ne javlja od juče. Mislim, nisam je zvao, ali čudno je to što ona nije zvala mene.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vratila se kući? Sigurno ju je Adelina povredila svojim odlaskom kao i sve.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Samo tebe...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Proveriću je kad završim sa poslom. Idem da se prošetam.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Kuda?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Amalrik živi u gradu. Proverio sam mu društevene mreže, u ovo vreme se obično vraća s' posla.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Makar prvo pojedi palačinke koje si tražio.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Stvarno? Napravio si mi?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Baš lepo od tebe. Više mi se ne jedu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Prosto prelepo...

•

Tražio sam, već skoro zaboravljene oči herkimerovog pepela, iz tako bledog, jednoličnog sna, po još jednoj vreloj noći mirisa sparine i letnje kiše.
Konačno mi je čitavu pažnju oduzeo pogled sivih nijansi, koje bih najradije zadržao kao nakit ili trofej, da iza one strane zakona nije drugačije izrečeno, protivrečeno.

Zastao sam sa njim, ispred kuće pogašenog svetla, najglasnije tišine i poznatog mirisa smrti.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *uzdahne* Ući ćeš? *traži ključeve*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne...*stavlja ključeve u džep*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Znamo se?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prilazi mu*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Imam čaj i bajaderu. Sigurno ne želiš ući? *traži ključeve* Ne izgledaš mi poznato. *skida ranac*

Već smo bili na jednakoj distanci kakvu jedino i sanjam. Nisam više mogao čuti proste reči koje je iznova ponavljao, zagledajući se u sivilo pepeljare, shvativši da sam već potpuno zaboravio tonove tih boja iz sna.

Ni polovina portreta nije dovršena, a već jedino što mi vraća sećanje je prikaz stvarnosti ispred koje sam.

Nisam dobio željenu reakciju, nije pokazao strah, ni ritam srca nije bio ništa brži, dinamičniji, glasniji i intenzivniji.
Sve češće idem van svog savršenog šablona, a želeo bih ponovo, koliko ne želim da se menjam.
Prija mi zvuk koji metal ostavlja kroz kožu, kroz telo i kroz dušu, te i miris svake noći koja na ovu liči, i prizor na lepotu koja je umetnost u smrti, šansu da uskratim čekanje na istu. Prija mi sećanje koje lečim dok trujem svaki naredni uzdisaj, svakog narednog imena.

Ostavio sam ga naslonjenog na pragu. Nož mu je još uvek bio zariven u, savršeno bledu, koži.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *saginje se* Kada bih samo smeo da ti zadržim oči i nosim ih oko vrata ili...*ustaje*

Ne želim njime hraniti svoje nove pupoljke, ne želim da rizikujem kad i sam znam da mi, neretko, ne ide, od kako mi čelo greje njen odlazak.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Dᴀʟᴇɴ ⊱

|𝟶𝟸:𝟻𝟸|

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *otvara vrata* Kasno je, šta bi?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi* Završio sam. Spava mi se.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Prespavao si ceo dan. *zatvara vrata*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Adelina je zvala i-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Baš me briga. *ulazi u sobu*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *ide za njim* A, ne. Imaš dnevni boravak i-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *legne* Spava mi se.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Trebalo ti je vremena. Sve je okej?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ostavio sam ga ispred vrata.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : M-molim?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Njegovih.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ima zanimljive sive oči, skoro bele. Hteo sam ih zadržati, ali nisam mogao da nosim telo.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne želim da slušam!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Možeš li izaći sada? Zaspaću.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Postao si nepodnošljiv. *zatvara vrata*

Sve je baš onako kako nije smelo biti.
Snovi su mi oduvek bili slabost, okidač i mir, ali nikad i drugi dom, mesto u kom bih ovoliko vremena bio zaključan.
Čak ni milisekunda osećaja nedostatka pripadnosti nije bila dovoljna da me trgne.
I svestan sam da sanjam i svestan sam da se ne mogu probuditi.
Neopisiva pojava, u početku, potpuno bleda i nejasna sve je više ličila na odraz u ogledalu.
Neopisivi osećaji krili su se iza opisa straha, dok sam gledao i video samoću.
Sada već poželim da ne poverujem, to su samo snovi u igri osvete, to je samo kazna koju već polako odplaćujem, nelagoda koja me ne napušta i mirisi duša. Duše koje sam dig'o iz suvih tela, kao da je slabost na nagone opravdala sredstva.

|𝟶𝟼:𝟸𝟽|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ustaje; odlazi u dnevni boravak* Ej...
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *budi se* Šta hoćeš..?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sanjao sam sebe. *cima ga*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *trlja oči* Spavam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *cima ga* Šta ako je to znak da trebam sebe ubiti?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *zeva* Kasnije, okej?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro... Idem kod Mabel, da vidim zašto se ne javlja. *odlazi do vrata*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *ustaje* Čekaj, čekaj... Šta si sanjao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sebe, kako stojim ispred sebe.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nemoj mnogo da misliš o tome. Sigurno postaješ... normalan. Možda uskoro budeš imao normalne snove.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja sanjam isti san tek par meseci, samo ponekad. Svi sem Adeline su mrtvi. Sada i osim mene. Možda-
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne, ne! Nema nikakve šanse.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kažem, možda je znak. Isuviše volim da živim. Neću se ubiti. *smeje se*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ma ja tebi ništa ne verujem.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Idem da vidim Mabel. Ideš sa mnom?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nastaviću da spavam, hvala.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Aʀsɪᴛ ⊱

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *kuca*
...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *kuca*
...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zvoni*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *otvara vrata* Šta radiš ovako rano..?

Nikada slabije nije izgledala. Nisam mnogo razmišljao o tome, do sad, jer je nisam video svega dva dana. Koža joj je gotovo siva, kosa joj je neuredna i stoji u gomili prašine. Gde je vreme nestalo i zašto nismo brinuli?

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mabel... *ulazi* Šta se dešava?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *zatvara vrata* O čemu pričaš?

I njen glas, već je pucao u mojim ušima.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Molim te. Pričaj sa mnom.

Okrenula mi je glavu i obrisala svoje lice pre nego što me je ponovo pogledala. Udaljila se, odvojila se od mene, a da to nisam ni primetio.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prilazi joj* Ja sam i dalje tu za tebe, znaš? Ne želim da budeš sama.

Otišla je do sobe i vratila se plastičnim štapićem bele boje i dve crtice očitane na njemu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mogu li te zagrliti?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *klima glavom*

I ništa osim besa ne mogu osetiti, čak ni njenu prisutnost.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sada ćeš-
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Plašim se...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako me poslušaš, obećavam ti da će sve proći kako treba.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Stvarno me je strah...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Platiću mu kauciju samo kako bih mogao da ga ubijem.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Prestani...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Daću ti novac, a ti ćeš se rešiti toga.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Osećam da me pritiskaš...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, Mabel, baš to i radim! Dakle?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : U redu...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Krila si to od mene? Ko smo mi, odjednom?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Pokušavala sam se smiriti prvo!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gubim te.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nije tako, samo-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Ne, ne. Gubim te. Znao sam kako dišeš, sada sve prolaziš sama.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Oprosti, nisam htela da se brineš zbog svega...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ma šta pričaš?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Za-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Idem kući da pričam sa majkom. Poslaće ti novac na račun.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

Osećaj samoće i odškrinuta vrata, a pored vrata bila je položena kutija prepuna starih uspomena koju ni jedno od nas ne ceni i danas jedino što delimo je prezime, a u kutiji jedna malena, uramljena, izbledela slika, boja baš kao iz mog sinoćnog sna, a na slici dve, tek nastale duše, identičnog lica, od kojih sam jedna, godinama unazad, bio ja.

▮▯▯▯▯▯▯▯

Nostalgija koju je fotografija nosila sa izgubljenim sećanjima na daleku prošlost, podsećala me je na san ogledala i pitanja koja su sa njim došla, ukopala me u misli i neopravdano mi pluća ispunila strahom.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzima sliku; ulazi u kuću* Gde je on?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Radi, ostao je prekovremeno od sinoć. A ti? Nisi bio kući od kako je A-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *stavlja sliku na sto* Ko je ova beba pored mene na slici? Zapravo, gledajući, nisam siguran koja beba od ovih sam ja.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Gde si to pronašao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U kutiji koju ste ostavili ispred vrata, zajedno sa ostalim stvarima koje bacate. Ko je ovo?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ma, sigurno neke stare slike.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Slike koga?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Otkud znam, možda od predhodnog vlasnika kuće.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne. Vidim da sam ja na slici.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Otkud ti to da si ti na slici?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nećeš mi reći? Pitaću oca.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ha, kao da će on da ti kaže.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ubiću ga, a onda ću te naterati da pojedeš njegovo telo, potom ću ubiti i tebe.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Daj mi tu sliku-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *stavlja sliku u džep* Vraćam se kod Basila. Vama, idiotima, dajem još jedan dan da smislile kvalitetnu predstavu i bolje bi bilo da je uverljiva.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Gledaj svoja posla.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I pošalji novac Mabel.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Koliko joj treba?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Treba da se reši parazita kog joj je profesor ostavio.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Rešiću to...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi*

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Dᴀʟᴇɴ ⊱

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi*

𝙏𝙑
,,Dvadesetogodišnji A.M. pronađen je izboden, ispred svoje kuće i momentalno je hospitalizovan, kako navodi policija. Momak je dao izjavu- "

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *pauzira* Evo ga ovaj tvoj. Sada možeš da ga nacrtaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzima mu daljinski* Ne gasi. *pušta prenos*

𝙏𝙑
,,U kojoj naglašava da nema napadača iza njegovog slučaja i da je štetu napravio sam, usled problema sa kontrolom samopovređivanja koji mu je, kako kaže, standard u porodici već generacijama."

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Op! On te štiti!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Totalno je u mene. *smeje se* Sad ozbiljno, zašto bi lagao?

𝙏𝙑
,,To bi bilo to od..."

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nemam pojma.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A njegova kuća smrdi baš kao moje dvorište... Nemoguće.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Šta to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : On je ubio, ne znam koga ali kunem se, ubio je. Štiti sebe. U koliko policija počne da me traži, može naići na tragove koji će njega otkriti i time je i sam u problemu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, ali nisi siguran.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Otići ću kasnije tamo i uveriću se. Sada, pogledaj ovo. *daje mu sliku*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Oh, pronašao si svoje bebeće slike? Preslatko. A ko je ovo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ti kao možeš da prepoznaš mene tu?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Pa, imaš mladež ispod oka, a druga beba izgleda identično, samo što ima mladež na usni.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *gleda* Aha. Ne nema. *briše sliku*

Tačka na usni bila je nemarna mrlja stare fotografije zaboravljenih uspomena.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Imaš blizanca?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kaitorina neće da priča o tome. Koristi to što se ne sećam ničega sve dok se nismo doselili u Dansku.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A otac?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ma... Ne bi me čudilo da je i on zaboravio na svoje dete.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ali to znači da ti negde imaš brata i izgleda baš kao ti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pft. Kao ja?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Očigledno je da ste jednoj-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Niko ne izgleda kao ja. *smeje se* Nema moj stil i eleganciju.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ma naravno... Nadam se da nema ni tvoje psihičke probleme.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam o čemu pričaš.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Taman sam pomislio da moram sebe da ubijem!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ha?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sanjao sam svog nestalog brata. To znači da je on moja sledeća meta, čim se rešim Monrada.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne, Adelina mi je prenela bolest. Umišljam da izgovaraš neke jako nebulozne stvari!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pomislim da je namerno spominješ.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nisi pogrešio.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bio sam kod Mabel. Trudna je.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kaitorina će platiti abortus.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Misli da Mabel ne bi nikada-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ludo, zar ne? Šteta, već sam je naterao, ucenio, da budem precizniji.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Zašto moraš za sve da se pitaš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne osećam se lagodno ako ne kontrolišem sve.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne sumnjam...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Moram pronaći Karadoka mlađeg.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Šta ako si ti mlađi?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Praviću se da sam stariji. Ali kako? Ne znam ni da li nosimo isto prezime. Šta ako je i dalje u Norveškoj?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Pričaj sa roditeljima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Možda mi lekari mogu pomoći.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Čisto sumnjam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Treba mi moj list rođenja.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, s' obzirom da ne znaš ni kada ti je rođendan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kada pronađem podatke o svom rođenju, ući ću u Norvešku matičnu knjigu rođenih i pronaći njegovo ime pored svog prezimena. Ovo dvoje ne moraju ni da pokušaju da mi priznaju.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Kada bi to bilo tako jednostavno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, ne. Jednostavno je. Pronaći ću sve informacije na kompjuteru, počevši od pretrage svog imena, tu ću naći i datum i vreme, zatim ću pregledati sve rođene na taj datum u što sličnije vreme.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Hoćemo sada da proverimo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne. Prvo ću otići do Monradove kuće, dok još nije pušten iz bolnice.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 :Ali-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čak i ako saznam svoj rođendan, neću ti reći.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mrzim i ja tebe.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Mᴏɴʀᴀᴅ ⊱

|𝟷𝟿:𝟷𝟻|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *otključava*

Miris već predugo nije stran. Živim u njemu mesecima, a postoji kako bi me podsetio na grešna dela zadovoljavajućih osećaja i neprekidne poroke.
I previše brzo sam shvatao sve što me je ikada okruživalo. Nisam ostavio dovoljno prostora za nedoumice i sumnju.
I previše brzo bi sve bilo onako kako je, prvobitno, prošlo mojim vrelim čelom.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *ulazi* A, tu su mi ključevi. Haha, toliko sam ih tražio, a ti si me samo pustio da se mučim. Šta tražiš?.

Ispod, na pola zakopčane, dukserice, nazirale su se bele trake zavijene oko njegovih ušivenih rana.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Držiš tela u podrumu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Lažeš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Držim tela odmah *prilazi mu* iznad tvoje glave.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *gleda gore* Ovo tu?

Deo plafona bio je obložen lepljivom trakom i starom tkaninom, odmah iznad velikog ormara pored kog stojimo.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Da. A šta ti radiš ovde?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hteo sam da se uverim da je moja sumnja oko tvog javnog laganja bila opravdana. *stavlja ruku u džep*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A, da. Morao bih se rešiti tela i dokaza za ubistvo to dvoje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pretpostavljam, smrdi. *gasi telefon*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A nakon toga ću tebe predati policiji.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako ćeš opravdati laganje?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pretnja. Pretio si mi da... ćeš mi ubiti porodicu, ako kažem. Znaš, kako to rade odrasli da bi zaplašili decu nakon što ih-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pitao sam te, prošli put, da ostaneš na čaju i bajaderi. Okej?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.

Ostavio me je da sedim za stolom u trpezariji dok je otišao do kuhinje. Smiren je, ne pretvara se kao što bih očekivao od tela na koje sam toliko rana naneo.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *spušta šolju, tacnu*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rane su ti okej?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Umalo si me ubio, haha... Mislim da su bolje sada.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A ko su oni?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ljudi koji su me usvojili i odgajali.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nezahvalan si.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne znaš o čemu pričaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tačno, moja greška.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zaslužili su.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako si tražio osvetu, smrt je bila najbrža i najlakša.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ha? A zašto misliš da je kratko trajalo? Ispričao bih ti, ali plašim se, dobićeš ideje. *smeje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nemam se kome svetiti. *pije čaj*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A kako znaš da ti nisam sipao otrov?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nema teksturu, miris, ukus je neutralan, živ sam.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ubijao sam ih mesecima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pretvorio sam se u uvo.

Seo je odmah do mene, neostavljajući mi ni malo ličnog prostora, i trovao moj sluh prljavom prošlošću.

⊶⊰•⊱⊷•⊶⊰•⊱⊷

𝙳𝚎𝚌𝚎𝚖𝚋𝚊𝚛 - 𝟸𝟶𝟶𝟷.

𝘼𝙢𝙖𝙡𝙧𝙞𝙠;
Već godinama traje ta, nazovi ljubav, potpisana na gomili papira.
Od prvog pečata, samo sam lutka, bez dozvole za govorom, mišljenjem, bez slobode i prava na odluke, moje telo su prljali, krijući to izvan scene.

Odrastajući, naučio sam da to nije smelo tako da počne ili traje, da nije norma - laž kojom su pokrivali nečista dela, nije standard koji živi svaka mlada duša, već pakao na zemlji koji su stvorili, držajući mi oči zatvorene i ruke vezane.

U meni bi cvetale klice nahranjene mržnjom i besom, zbog nemogućnosti da bilo šta promenim.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *postavlja sto* Ješćete sa mnom?

Započeo sam zajedničko jutro, baš kao i svako drugo, ali se scenario već menjao.

Slušao sam njihove glave dok su padale pored tanjira, gledajući dejstvo mog izlaza kako ishitreno deluje. Nisam ni razmišljao o postupcima.

Standard - bili su zaključani u podrumu, vezani. Mesecima sam ih slušao kako vrište i mole za oproštaj, šansu.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *otključava; silazi*
𝗥𝗮𝗸𝗲𝗹 : Sine! Hvala Bogu. Molim te, odveži nas!
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *otvara kutiju*

•••⊶⊰•⊱⊷•••

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ostavio sam ih sa pacovima. Par nedelja posle ih više nisam čuo, a njihova tela sam pronašao, skoro u raspadu, mrtva.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mh...*naslanja glavu*

Došlo mi je i do srca, za koje se kunem da nemam, moj najteži deo prošlosti je živeo godinama.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Želiš ostati na večeri?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzima telefon; briše video zapis*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta to radiš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nebitno. Možeš odneti tela i baciti ih sa litice u more. Samo nemoj blizu plivališta, prljaćeš nam vodu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Mislio sam o tome. Kola su mi odavno na popravci. Imali smo saobrajanu nesreću nedavno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Završiće uskoro?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ujutru idem po njih. Imaš dobar tajming.

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹𝐷𝑜𝑙𝑎𝑧𝑛𝑖 𝑝𝑜𝑧𝑖𝑣 ( 𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 )

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prekida poziv*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Javi se, slobodno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Otići ću kod njega kasnije.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A to je?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prijatelj.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Želi i on da dođe na večeru?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neću ostati na večeri.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ja odlično kuvam. Tvoj gubitak.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mogu sa tobom sutra?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Po kola?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Do fjorda.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A, naravno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Morao bi posle vratiti kola na hemijsko čišćenje.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A onda?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A onda unajmi čistačicu da se otarasi smrada.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zašto si hteo da me ubiješ?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto misliš da je sada to prošlo vreme?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Prvi sam pitao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne poštujem pravila.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pa, već nisi uspeo, a i svideću ti se. Nećeš me ubiti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sanjao sam te.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ma da? Kada?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pre nego što smo se sreli.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta se desilo u snu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Stajali smo jedno preko puta drugog, iznad otvorenog mora i samo si me gledao.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : To je to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To je sve što sam ikada sanjao.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : I to je razlog zašto hoćeš da me ubiješ?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Manje-više. *ustaje* Javi mi se sutra.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ideš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zašto ne ostaneš? Inače sam sam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Imam posla, odložna, ali bih voleo to da rešim večeras.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šteta. Imam višak sobu, ne bih ti smetao dok spavaš i-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Imaš laptop?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Da, ali radi samo na punjaču.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ostaću, ali moram se javiti prijatelju.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pravo kroz hodnik pa druga vrata.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odlazi; zove*
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Gde si?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kod Amalrika.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Doći ćeš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne. Ostaću ovde.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Šta? Ne čujem te dobro, nadam se.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prenoći ću ovde.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Iseliću se sa planete Zemlje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne drami. Ispričaću ti sve sutra.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Nisam zainteresovan!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hteo si još nešto?
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Zvala je Mabel, baš pre nego što sam ja tebe pozvao. Sutra uveče će rešiti... znaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Potrudi se da je dovedeš kod sebe i pozovi me čim stigente tu.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Naravno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prekida poziv; vraća se* Trebaće mi čista posteljina, čista pidžama, laptop, pozovi me kad spremiš večeru, ne moraš da kucaš, trebaće mi i dva peškira, jedan za kosu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *vodi ga u sobu; otvara ormar* Baš si nizak. Moja pidžama će ti biti velika.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Već te mrzim.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Peškiri su u kupatilu. *daje mu pidžamu* Laptop je u fioci, a punjač je u struji. *namešta krevet*

|𝟸𝟸:𝟹𝟺|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *briše kosu; uključuje laptop*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *kuca*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekao sam ti da ne moraš da kucaš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *ulazi* Kako si se ulogovao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Promenio sam ti šifru.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta radiš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta hoćeš?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Dosadno mi je. Hrana je u rerni, a ne stoji mi se pored šporeta.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tražim...*otvara tablice* kada sam rođen.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne razumem.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Saznao sam da imam blizanca i nemam pojma ko je i gde je. Tražim ga u matičnoj knjizi rođenih, ali prvo moram da saznam svoj datum rođenja.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zar nemaš ličnu kartu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Očigledno ne. Izvadiću je u toku leta. *čita* Dvadeset sedmi jun, hiljadu devetsto osamdeset i treće, u pet sati posle podne i deset minuta.

Matursko veče je, kako izgleda, palo na moj neznani rođendan.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : To nisi mogao ranije da saznaš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije mi trebalo. *kuca*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kako si znao kada si napunio godinu više?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam da sam rođen hiljadu devetsto osamdeset treće, toga se roditelji jedino sećaju, a od početka sledeće godine sam računao da sam godinu dana stariji. *čita* Keitlin Valin. Vreme je bilo šest sati posle podne. Haha, znao sam da sam stariji. *čita* ,,Otvori u matičnoj knjizi umrlih". *zatvara laptop* Dovoljno je bilo.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta bi?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Umrla je, kada smo imali četiri godine. *ustaje* Gotova je hrana?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *gleda na sat* Za koji minut. *izvodi ga iz sobe* Dobro si?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne sećam je se uopšte. Nisam povređen, bio sam radoznao.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *postavlja sto* Meni je baš drago što si ovde.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha, zašto?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne moram ništa da krijem od tebe i konačno nisam sam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čast je tvoja, uživaj dok možeš. Ubiću te.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Već si to rekao. Nećeš.

•

Mir izvan snova me je pronašao.
Ne sećam se ni kada sam zaspao, ali ponovo sam snio samo crninu i još neku nijansu sive koja me je i van svesti podsećala na njegove oči, i koliko ih samo želim za sebe.

▮▮▯▯▯▯▯▯

Još jedno jutro, uspeo sam izgubiti svoju staloženost na slabost prema estetici, svemu što je na oko bila lepota i čija je duša već odavno gorela.
Najdublja crvena, bila je rasuta po čistom parketu ispred vrata mog prenoćišta.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *čisti rane* Doktori su rekli da si promašio srce svega milimetar.

Glas koji puca pod bolom još od našeg drugog susreta, gluma kojom predstavljaš nedodirljivost na rane iza mojih dela.
Dah koji klizi pod bolom tako inspirativnom za umetnost kojom nazivam grehe.

I svaki nivo patnje, čežnje i utehe.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Srce? Potrudiću se da sledeći put ne omašim.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *oblači majicu* Kako ti ide?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta to?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Prespavao si podne. Kola su tu, ali ne žurim, rasani se. Gladan si?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, mama.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pustio si kosu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Oprao sam je sinoć... Gde mi je gumica? Video si je? Ne sećam se-
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : U kupatilu. Opusti se, siguran sam da nije toliko loše da te ljudi vide puštene kose.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Treba mi baš ta gumica.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Što to? Daću ti drugu, ako ovu izgubiš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ma ne mogu da je izgubim.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Dala ti je devojka?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kao. Ukrao sam je.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A gde je ona?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekao si da je u kupatilu, ne?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Devojka.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam, nisam zainteresovan. Ona je jedna od mojih planiranih žrtava. Mada, bila je jedini neuspeh, sve dok tebe nisam video na televiziji.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kako znaš da još neko nije preživeo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zakopao sam ih u dvorište. To radim nakon što oslikam drugu polovinu portreta.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Slikaš? Znači, naslikao si i mene?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije mi išlo, skoro sam zaboravio san.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Mogu ti pozirati.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čim mi se vrati volja. Bilo bi mi od koristi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : U odeći ili-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da! Ne moraš se skidati, ne snimamo ,,Titanik".
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Haha.

⊰ Bᴀᴅᴇʙʀᴏᴇɴ Fᴊᴏʀᴅᴠᴇᴊ ⊱

Oštra litica sa pogledom na moj omiljeni odlomak tečnog safira, praćen mirisom morske pene i još po nekim neobičnim, neuobičajenim osećajem i osećanjem na oči herkimerovog pepela koje ne mogu izbaciti iz prenatrpanih misli i neumorne glave.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *zaustavlja kola* Je li ono devojka na kraju litice?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Koga briga? Gurni i nju usput.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *izlazi iz kola*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ili da vas oboje gurnem? *ide za njim*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *pridržava je*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prilazi* Dalia?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : A...?

Izgubila je svet u njegovim rukama. Preznojava se i duboko diše.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *spušta je*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako se ja onesvestim, hoćeš i mene pridržati?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Poznaješ je? Mislim da sam je video negde... na internetu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To mi je bivša lažna devojka. *proverava puls* Dalia? Dobićeš šamar.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Samo probaj.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hajde. *ustaje* Pobacaj smeće u vodu. *podiže je* A ja ću je odvesti njenoj kući.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ako se ja onesvestim, hoćeš li i mene nositi kući?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Baciću te.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Povući ću te sa sobom.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nahraniću planktone tobom.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Utopiću te.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Biće ti žao.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne treba ti prevoz?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne. Vidim joj kuću odavde, a baš i nije teška.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne deluješ ni ti preterano snažno. Čak ni nož ne umeš zariti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vidimo se. Ostavio sam ti broj telefona.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Gde?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ispisao sam ga po zidu. Kaligrafski.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Da, neizmerno ti hvala.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pozovi me kada budeš hteo da poziraš ili da se skidaš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam. To su tvoje reči.

•

Ime nežnog cveta, budilo se u mom naručju, tek korak do praga doma.
Unutar zidova bila je sada samo samoća, ona i ja.

𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : N-nema potrebe. Mogu sama.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gde je Dorotea?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Već danima je na putu. Dopustila mi je da budem sama.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uvodi je*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Sama, rekoh.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želiš da uđem?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Baš tako.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali zašto?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Trenutno nije bezbedno. Hvala na... prevozu, imaš čvrstu ruku. Napolje sada.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nema na čemu, znam i ne. *ulazi*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Zašto me ne slušaš..?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pokušala si da skočiš?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ko je onaj dečko što me je povukao? Nisam ga do sada videla i baš je-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha, šta je?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ima prelepe oči.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, znam. Nije zainteresovan za tebe, samo kažem.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : A odakle ti to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Eto. Tako sam rekao.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Da, razmišljala sam da skočim, znaš, to često radim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Razmišljaš da skočiš?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ne. Skačem u vodu odatle.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, voda je sada prljava tu.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Koliko prljava?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dovoljno. Monrad je rekao da te je video negde na internetu. Znaš nešto o tome?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Pretpostavila sam. Imam skrivene kamere u kupatilu i neko objavljuje moje gole snimke.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A ne...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Šta?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To znači da te je gledao...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Pa, ne bih rekla da je toliko nezainteresovan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prevrće očima* Zašto se ne tuširaš ovde dole u bakinom kupatilu?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Dobila sam pismo pretnje da će postaviti kamere i tu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A policija?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : 𝘕𝘪𝘴𝘶 𝘯𝘢𝘥𝘭𝘦𝘻̌𝘯𝘪.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Takvi su od kako je Basilov otac poginuo, a biće takvi dok Basil ne položi obuku.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : I sada nemam privatnost, a neko zarađuje na meni. Kada izađem, ljudi uperuju prstima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Poskidaću videe sa interneta.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Možeš to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. Obrisaću nalog, ali prvo ću morati da proverim IP adresu.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Jao...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : To znači da ćeš videti snimke...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, Monrad može pratiti moja uputstva, s' obzirom da je već video.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Odlična ideja. Usput ga pitaj ima li devojku.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekoh ti da nije zainteresovan.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Makar me spomeni.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, bićeš glavna tema. Obaviću to sutra u toku dana. Moram kod Basila da se vidim sa Mabel.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Mogu sa tobom?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zapravo, da. Dobro bi mi došla.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Dᴀʟᴇɴ ⊱

|𝟷𝟽:𝟹𝟾|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako se osećaš?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Konačno si se smirio!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želim da ti priđem ponovo i da opet budemo kakvi smo bili pre.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Nisam se udaljila, samo me plašiš kada si besan.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mene više plaši kad je smiren...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Bolje ti je? Donela sam ti kolače i voće.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Ha! Hvala!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Trebamo da pričamo, sećaš se? *vodi ga u sobu*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zatvara vrata* Ostaviću ti Daliu za večeras. Ima problem koji ću tek sutra pokušati da rešim.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Odlično. Praviće društvo Mabel.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A ti? Spavao si kod njega? Šta se dešava?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pokušavam mu se približiti dok smrt ne bude zagarantovana. Otvorio mi se o svom ubistvu i siguran je da ga neću povrediti.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mogao si ga ubiti dok je spavao, ne?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To bi bilo previše jednostavno. Zanimljiv je.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Naravno da jeste...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zaista, on je tip osobe koju bih iskoristio i otišao, ali umesto toga ću ga iskoristiti i ubiti.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Kakva je korist od njega uopšte?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Smisliću.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Siguran sam da ne želim da znam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Moja sestra bliznakinja je umrla. Pronašao sam podatke o tome sinoć.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Tako dakle...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Biću ovde još koji sat, zbog Mabel, a onda idem kući da čujem i njihovu stranu priče. *izlazi*

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Da, ali rekli su da u budućnosti najverovatnije neću moći da imam decu.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : To uvek kažu. Nemoj shvatiti to zagarantovano.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije to tako strašno. Ja ne mogu da imam decu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Hvala dragom univerzumu pa se ne možeš razmnožavati.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *smeje se*
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Žao mi je što sam se otarasila nedužne bebe...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Baš me briga.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi* Tu si?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Mhm.

Znam da još uvek nije želela da me čuje, ne posle poslednjeg susreta kada je slušala od mene toliko različitih otrova.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Žao mi je što sam ti pretio prošli put. Ne jer mi je stalo. Želim da se uverim da ne ličim na oca. On se nikada ne izvinjava.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Nije toliko loš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, samo si ti malo... Kako je umrla?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : I ipak si preturao? Kako?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Magija.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ubila se. To je najlakše ovoj strani zakona da poveruje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije se ubila. Imala je samo četiri godine.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Da, znam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja nisam sa te strane zakona.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Povredićeš sebe svojim pitanjima i radoznalošću. Sine, pusti prošlost.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kada se vraća tvoj voljeni pacijent?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ne pričaj tako o njemu... Vratiće se ujutru.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Odlično. Ne mora da zna da smo o ovome pričali.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Oboje ćutimo jer želimo da te zaštitimo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Od čega? Nisam ja taj kome je potrebna zaštita.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Idi spavaj. Kasno je.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neću zaspati dok ne kažeš istinu, čak šta više, neću ni jesti, neću piti vode. Znaš li da ljudski organizam može preživeti bez vode svega-
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ti si je ubio.

Koristim to što znam koliko je slaba na mene.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, to nije bilo tako teško, ne?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ne želim da kriviš sebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne krivim sebe, haha, ludo. Krivim vas dvoje.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Bio je nesrećan slučaj.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Oh! Baš kao i vaš brak?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : To si hteo da čuješ? Hajde sad, idi spavaj.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odlazi u sobu*

Sada je boja potpunog beskraja i leda dubine zemlje snova polako bledela. Herkimer je jedina nijansa koju sam snio, zaključan u praznom ništa.

|𝟶𝟾:𝟸𝟸|

Prerano sam vratio svest i prerano sam se vratio u stvarnost, što je, čekanje na poziv samo odužilo.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi iz kuće*

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹𝐷𝑜𝑙𝑎𝑧𝑛𝑖 𝑝𝑜𝑧𝑖𝑣 ( 𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 )

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *javlja se* Potrudiću se da ti isključe telefon.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Ma zašto?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Očekivao sam drugi poziv.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Gde si?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prelazim ulicu.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Gde ćeš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Idem kod Monrada. Nije me zvao od kako sam ustao, pa ću ipak sam otići. Mora mi pomoći oko Dalie.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Da, rekla nam je sinoć.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hajde sad. Ispred njegove kuće sam. Ometaš me.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Ti ometaš moje mentalno zdravlje. *prekida poziv*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zvoni*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *otvara vrata* Nedostajao sam ti? *uvodi ga*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne... da. Treba mi pomoć.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ovako rano? *zatvara vrata*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne izgledaš kao da si tek ustao, dakle, nije rano.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta uopšte mogu da uradim? *vodi ga u sobu*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sećaš se devojke od juče?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : One zbog koje si me ostavio na litici?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta? Pa, kad tako kažeš, zvuči mnogo gore. Kako je prošlo?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Mislim, bacio sam ih u vodu, haha. Ne bih znao kako su se proveli.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A ovde više ne smrdi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Čistio sam!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Treba mi kućna pomoćnica poput tebe.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Usvoj me. A šta je sa devojkom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neko joj postavlja kamere po kući i objavljuje njene snimke kako bi zaradio novac, mislim, video si.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A! Odatle mi izgleda poznato.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Khm! Ne želim da gledam njene zapise, tako da ćeš morati da mi daš korisničko ime, a ja ću pronaći IP adresu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *uzima telefon*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Koliko me nerviraš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zašto?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nebitno.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *uključuje laptop* Koja je šifra? Mog laptop-a...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : 0205992.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zašto znaš kada mi je rođendan?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako misliš da sam te pronašao? Sve radim preko matične knjige, ona mi je najbolji prijatelj i saučesnik.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *kuca*

Diktirao sam mu svaki korak, na slepo, po više puta. Čitav sat kasnije, imali smo traženi podatak.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *zapisuje adresu* To je to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. Ostalo ću sam.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako su ti rane? Misliš da bih nekoga drugog lakše obrisao?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Da, dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dalia se raspituje za tebe, inače.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kako me se uopšte seća? Srušila se čim nas je videla.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Očigledno te se seća. I više nego dovoljno.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Upoznaćeš nas?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ubiću vas!
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Samo se šalim. Nisam zainteresovan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To sam joj i ja rekao, ali nastavila je da navaljuje.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Izvini joj se u moje ime. Nije u mom spektru interesa.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali si gledao njene snimke?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne. Često nailazim na njene snimke, ali ih preskočim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Mogao bi početi portret.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Imaš papir?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Imam platno i akrilne boje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I ti slikaš?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pokušao sam, više puta. Nije to za mene. *postavlja štafelaj* Plašim se da će ti biti previsoko-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Biće ti ovo poslednji dan na planeti zemlji.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se*

Postajalo je teže disati svaki put kada bih se okrenuo iza platna, gledajući ga kako bih dodao još po neki, nevažan, detalj upotpunjenja celine, a on već smireno topi moju boju ambera i prekida mi svaki drugi dah.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hoćeš li prestati..?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Šta radim?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gledaj negde drugde. Neprijatno mi je.

I istina je da je nelagoda i okolnost koja pravi mir nedomašnim bila jedini razlog za to što bih se zaustavio i pre nego što bih ponovo pokušao da prekinem njegovo čekanje i zadržim zavidljivo sivilo koje, po navici, nosi.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Završio sam, polovinu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Praviš pauzu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Druga polovina ide tek kada te ubijem.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Dakle, ostaće tako nedovršeno?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako je to ono u šta želiš da veruješ.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *podiže ruku s' majice*

Fleka od vina, prodirala je kroz belu tkaninu, dok je stezao zube i pogledom tražio način ka begu od boli.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisu ti lepo ušili rane?

Povukao me je pored sebe, ali mi nije puštao ruku. Stezao me je jače, kako je bol rasla.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *uzdahne* Ti si nekako baš...*pušta ga* Pomoći ćeš mi da počistim ranu? Vata i alkohol su u fioci.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. *otvara fioku* Možda bi se trebao vratiti u urgentni centar, ne?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Trebao sam ostati dve nedelje tamo, ali već je bilo dosadno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzima vatu, alkohol* Pobegao si?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *skida majicu* Tako nekako.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *čisti krv* Ovde su ti popucali konci. Moraš da usporiš ako misliš da prođe bez lekarske intervencije.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Previše pričaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želiš da ćutim?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nije te teško slušati. Slobodno, nastavi.

Ali ni jednu reč više nisam mogao izustiti.
Prisutnost nas je držala u tišini, a sve veća napetost mi je progutala i ono što sam pomislio reći.
Led je probio neiskrenim osmehom, praćenim hladnim pogledom dok sam slušao samo svoj unutrašnji vrisak.

Reči su toliko snažne, umeju biti, a pored tebe sam zaboravio govoriti, na trenutak.
Trenutak - toliko će mi trebati da nestaneš.

▮▮▮▯▯▯▯▯

Snovi na zaborav.

Još uvek držim dah, nestvarno, dani mi mogu na prste stati, a lečio sam se otrovima, od plave soli, trovan plavom solju.
Mirna je sudbina, sve dok joj se ne prkosi, iako u takvu ne verujem.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Tᴏᴅᴇsᴋᴀ ⊱

𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ko je bio dečko koji te je dopratio? Konačno si-
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *zatvara vrata* Ne spominji ga! Ne želi me ostaviti na miru čitav put. *spušta kese* Nabavku sam očekivala manje dinamičnom.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Haha, šta bi?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Video me je na kasi i išao za mnom pokušavajući da sazna moj broj. Ne ime, broj.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : I? Dala si mu? *gleda kroz prozor* Simpatičan je.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne! Rekla sam ti. Još uvek mislim na Karadoka.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Kako sam ja razumela, on ne zna šta hoće. Ovaj mali hoće tebe.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Adelina Valin. Kako ti zvuči?
( Naravno, preskočila sam sve što je imalo veze sa smrću, dok sam joj pričala o očima zlatnih tonova. )
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Ne sviđa mi se!

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Mᴏɴʀᴀᴅ ⊱

|𝟶𝟹:𝟸𝟾|

Tok svojih misli sam, do sada, zapisivao, pretočio u dela, kada reči ne bi umele da pronađu put.

Zaspao je pored mene, rekao bih od umora i silnih bolova iza kojih stojim.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hej...

Poželeo sam posegnuti za intenzivnim nagonima, još jedan put. Moj je um stvorio lance, onemogućivši mi da uopšte počnem.
Ponovo, pitanje je trenutka kada će pući.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *budi ga* Monrad? Mogu li ostati?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *budi se* Zašto se dereš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ko se dere? Nisam se razdrao.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta hoćeš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mogu ostati, još večeras?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne smetaš mi, očigledno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Onda se premesti u drugu sobu kako bih mogao da spavam.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Imaš dovoljno prostora.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da ali hrčeš i...
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : I?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sam ću. *ustaje; izlazi iz sobe*

Kako mir ubijam, dok ubijam, tako bežim i od snažnih osećaja kada njihov teret pređe moje granice.

|𝟷𝟷:𝟸𝟷|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi iz sobe*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Već si se obukao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Idem kod Basila, da vidim kako je Mabel.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nisi ni doručkovao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Baš čudno, nemam apetit.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Sinoć si samo pobegao iz sobe. Sve je okej?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. Ne volim da se guram.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ja se ne mičem dok spavam, a bilo je dovoljno mesta.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Voliš da spavaš pored prijatelja?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pored prijatelja ne.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čujemo se. *izlazi*

Preslab sam da bih dopustio još jednom plenu da mi se uvuče pod kožu, preslab sam i kada se zaljubim.
Ne mogu to prijuštiti, a tako mi malo fali.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Dᴀʟᴇɴ ⊱

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : *jede* A zašto Karadok nije ovde od preključe?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Javio mi je pre petnaestak minuta da je krenuo.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Je li rekao odakle?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *šalje poruku*
...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Pita da li si ti pitao?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Reci da nisam.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *šalje poruku*
...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Od Monrada. To je sigurno onaj dečko što je bio sa njim i pridržao me kada sam se onesvestila.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, verovatno.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : A što si se onesvestila?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Uopšte nisam ni razmišljala o tome. Pretpostavljam od vrućine, možda?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Jedino ako nisi ništa jela ujutru.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi*

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Izgledaš kao da te je poplava izbacila!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nije bilo zaključano?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A, aha, jeste. Brava je na podu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *gleda ga*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Izvini. Platiću ti popravku sledećeg meseca.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Da, a?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hoću!
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Kako ide sa mojim problemom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sve smo obrisali .
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Neverovatno! Hvala! A taj momak, spomenuo si me?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, i nisam saznao ništa što već nisam znao. Nemaš šanse.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Je li rekao zašto?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Koliko si napadna.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ma daj. Molim te.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sviđaju mu se momci. Da budem precizniji, ja.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Baš si pun sebe.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : To si pričao i o meni!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, tada nisam znao da si aseksualan.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nisam ti dao nikakve znakove da pomisliš išta!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Očigledno je da sve svima dopadam.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Reče on gledajući se u ogledalo i maštajući.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *smeje se* Zašto bi se svideo tako pažljivom dečku? Mislim da si malo umislio.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja mislim da si malo ljubomorna.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ponovo umišljaš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nikad.
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : A ti?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta 𝘫𝘢?
𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Šta je sa Adelinom i tobom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam o čemu pričaš.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Odbila ga je.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne znam o čemu pričaš.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Više si mi se sviđao dok te nisam poznavala.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ti se meni više sviđaš na fotografijama - ne pomeraš se i ne pričaš.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Tᴏᴅᴇsᴋᴀ ⊱

|𝟷𝟶:𝟻𝟼|

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹 𝒛𝒗𝒐𝒏𝒐

𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Otvori molim te. *briše sto* Ako je poštar, javi mi.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *otvara vrata*
( Sa druge strane vrata je stajao momak, rekla bih njenih godina, držeći buket latica kvarca. )
• Karolin! Imaš dečka?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Adelina!
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Nemam! *prilazi* A, na tebe sam zaboravila. Uđi. Ostavi to u vazi na stolu.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *ulazi; spušta ruže*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *zatvara vrata*
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Davorin, sećaš ga se? Išli smo zajedno u srednju školu u Koldingu.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Aaa... Ne, uopšte se ne sećam.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Otkud ti?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Bio sam u prolazu. Nisi mi spomenula da ti je došla mala sestra.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Nisi pitao. Imaš obaveze kasnije?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Idem na časove uskoro.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : A, da. Tačno! Mogao bi povesti i Adelinu-
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne, ne bi.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Treba joj nešto da zaboravi na jednog dečka.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne, ne treba.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Mogla bi doći da gledaš probni nastup.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Neću ni da se pretvaram da znam koji tip nastupa je u pitanju.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Vodim časove umetničkog klizanja.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ah, ja obožavam da gledam ljude kako plešu po ledu!
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Stvarno?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne. Kad krećemo?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Dakle, poći ćeš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kako ti izgleda? Ionako nemam pametnija posla.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Baš ti hvala.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Šta? Pa htela si da odem da bih skrenula misli sa Karadoka.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Trebamo krenuti.

⊰ Dᴠᴏʀᴀɴᴀ Kʀᴏᴇʀ ⊱

|𝟷𝟷:𝟸𝟿|

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Sela sam pored njega, na tribinama, dok je nadgledao izvođače, učenike.
Tako su lagano prodirali kroz vazduh, klizili tablom, telima, savršeno usklađeni jedno drugom. Na koji trenutak ili par, zaista sam mogla staviti misli ispod nečeg drugog, nečega što nije on. )
• Sviđa ti se moja sestra?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Zašto to misliš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Doneo si joj cveće.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Da sam znao da si tu, doneo bih i tebi. To ništa ne znači. Samo znak pažnje prijatelju.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kažeš da, ako mi je dao cvet, ne znači da je govorio istinu kada mi je rekao da me voli?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Ja pričam o sebi, njega ne poznajem.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *uzdahne* Lupam glavom misleći o njemu, a on me je verovatno već zaboravio.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Mislim da i tako mnogo bolje izgledaš sama. Ne treba ti nestabilan momak.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Pokazuje mi ka svom učeniku, koji je nastupao u ovom trenutku. Raširenih ruku, klizao je do nas sa pupoljkom u zubima. )
*uzima ružu*
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Improvizuješ?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Zamisli samo koliko bih poena od publike dobio na takmičenju, ako bih nasumičnoj devojci prineo ružu ovako.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Prati koreografiju. Razmisliću.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Šta ćeš ako ostale budu ljubomorne? Ko će ti onda dati glasove?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : U pravu si. Ne mogu ovo. *pruža ruku* Selik Nefrit.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *rukuje se* Adelina.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Zabušavaš.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ko ti je ovo?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Karolina sestra od strica.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Hoćeš da siđeš i klizaš sa nama?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : N-
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Moraš da vežbaš za takmičenje.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Već sam savršen, treba još rada?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Još jednom. Molim te.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Dobro...*udaljava se*
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Ako hoćeš, daću ti klizaljke.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne umem da klizam. Sviđa mi se da ih samo gledam.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *pokazuje rukom* Ova devojka tamo sa kojom Selik pleše je nova. Njegova predhodna partnerka je otkazala članstvo u najgorem trenutku i sada on pokušava da popuni taj nedostatak.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ali i ova je poprilično dobra. Mada, sada kada si spomenuo on se baš ističe.
( Oduzimao mi je pažnju, forsiranjem sebe radi maksimuma, na prostoj probi. Trud nije ostao neprimetan, kao ni jasan umor nakon što se poklonio i ponovo nam prišao. )
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *smeje se* Kakav sam bio?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Odličan! Samo nastavi!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Hvala, ali pitao sam nju.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A-a. Jako sam loša sa davanjem komplimenata.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *smeje se* A šta te muči?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : M-molim?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne mogu skrenuti pogled sa tebe. Nikada do sada nisam radio u prisustvu nekoga toliko negativnog i potištenog.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Samo sam se koncentrisala na vas!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *šapuće* Šta joj je?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *ustaje* Hajde. Trebalo bi da ste spremni za sutra.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Već sutra?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Da! Mi smo domaćini. *skida klizaljke* Doći ćeš da nas gledaš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Verovatno.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Hoćeš da te odvezem do Karolin sada?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Mogu i sama-
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ispratiću je ja, ako želi da sačeka. Okej?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *klima glavom*
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Radite šta hoćete. Ja bih morao da krenem. *odlazi*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Svi su već napustili salu, sem njega, koji se ponovo obuvao. )
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Delani nam je potpuno upropastila priliku. *obuva se* A on ni ne zna da je prešla u konkurenciju.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Spomenuo mi je. Tvoju predhodnu partnerku?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Da. *staje na led* Ne smeta ti da mi praviš društvo još koji sat? Imaš obaveze?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Nije mi problem.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Posle ćemo jesti, a ti mi usput možeš reći šta te muči.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Siguran si da ćeš nastaviti? Izgledaš premoreno.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Nagrada je velika. Treba nam novac kako ne bi zatvorili dvoranu, a i...
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Vremenom sam mogla zapamtiti korake koje je ponavljao iznova i iznova. Potpuno je sam na ledu, ali ne dobijam utisak da iko fali. )
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *vraća se* Misliš da su bolji?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Iskreno, nemam pojma.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *uzdahne* Radoznao sam. Želim da te slušam.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Za dve nedelje se vraćam u Kolding. Brine me susret nekoga ko me je do sada već sigurno zaboravio.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Zaboravio? Zašto tako misliš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Rekao je da me voli. Nisam umela da odgovorim, a i nisam se osetila spremnom, tada.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne može zaljubljenost proći posle par nedelja. Za to treba vremena, postepeno se probija kroz bol i lomi osećaj. Siguran sam da te čeka.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kada bi to bilo tako jednostavno...
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Pričamo o ljubavi? Nikada nije bila jednostavna. *vraća se na led*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Gledala sam plamen kako se gasi predamnom. Nadala sam se da je to bio samo umor, kada se našao oboren, van svesti. )
*silazi*
( Predugo ga nisam mogla probuditi. Izašla sam iz sale tražeći zaposlene, ali smo bili sami u čitavoj dvorani. )
*vraća se* Dobro je...
( Sedeo je na tribinama, sa klizaljkama u rukama i povijenim stavom. )
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *smeje se* Učestvujem bez razloga. Već sam sanjao takmičenje i nije bilo pobede, a moji snovi se baš svaki put ostvare.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ako budeš izgubio, to će biti od umora.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Odmoriću se do sutra. *uzima ranac* Poneo sam sendviče. Ješćeš sa mnom? *daje joj kesu*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Hvala.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Sada si spremna? *jede*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Za šta to?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Dala si sebi vremena, razdvojili ste se. Misliš da ćeš biti spremna da pričaš sa njim kada se vratiš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Moja Karolin kaže da ga trebam zaboraviti.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Nikako. Na kraju će sve biti onako kako treba da bude, čak i ako ti se to ne svidi.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Sigurna sam da mi se jedini ispravan ishod ne sviđa.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

|𝟶𝟽:𝟷𝟸|

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹𝐷𝑜𝑙𝑎𝑧𝑛𝑖 𝑝𝑜𝑧𝑖𝑣 ( +45-nx-xx-xx-xx )

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *budi se; prekida poziv*

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹𝐷𝑜𝑙𝑎𝑧𝑛𝑖 𝑝𝑜𝑧𝑖𝑣 ( +45-nx-xx-xx-xx )

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *javlja se* Spavam!
𝘼𝙢𝙖𝙡𝙧𝙞𝙠 : Znam, namerno te i budim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A, ti si... Oprosti, nisam zabeležio broj.
𝘼𝙢𝙖𝙡𝙧𝙞𝙠 : Nisam te video od kako si otišao pre dva dana.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znam...
𝘼𝙢𝙖𝙡𝙧𝙞𝙠 : Proverio sam IP adresu koju smo zapisali. To je park iza srednje škole.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dakle, nemamo nikakav trag. Adresa je potpuno nasumična.
𝘼𝙢𝙖𝙡𝙧𝙞𝙠 : Koliko još planiraš da me izbegavaš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dokle god sam smiren.
𝘼𝙢𝙖𝙡𝙧𝙞𝙠 : Šta to znači?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znači da ti kupujem vreme.
𝘼𝙢𝙖𝙡𝙧𝙞𝙠 : Ja želim da te vidim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želiš. *prekida poziv*

Previše vremena u nagloj pribranosti, osećam svoje greške kako mi puze pod kožom.
Drugu, treću, noć zaredom lomim krila leptira koji su mi stvarali gužvu u svakom milimetru tela uprljanog umom.
Drugo, treće, jutro zaredom, budim se osećajući svako značenje utrnulih emocija, plamena koji se ugasio, dok nagon još uvek gori.

▮▮▮▮▯▯▯▯

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ • Dᴠᴏʀᴀɴᴀ Kʀᴏᴇʀ ⊱

|𝟷𝟷:𝟻𝟸|

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Prepune tribine, kamere, mikrofoni, rekviziti i prepun je vazduh nerzovom. )

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Oh čoveče...*uzdahne* Koliko ljudi...
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Koji smo po redu?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Trebalo bi drugi.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *prilazi* Delani je prešla u konkurenciju? Nisam imao pojma.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *smeje se* Da, haha. Njen novi dečko je takmičar. Nije mogla da odbije tako romantičnu ponudu.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Neverovatno...
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Gde je Adelina?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *pokazuje ka publici*

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *maše*

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Uopšte se nisam naspavao. Sanjao sam neke lude snove i ona je bila tu-
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Moći ćeš da nastupaš?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Da li sam se ja ikada naspavao?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Tačno.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Eno ti je Delani. Oni su prvi.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *prilazi; viče* Srećno! *smeje se*

𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : *okreće glavu*

𝗔𝘀𝘁𝗮 : Zar se ne kaže-
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Znam kako se kaže! To sam rekao namerno jer im želim svu nesreću.

𝗕𝗿𝘂𝗻𝗼 : *šapuće* Ne deluje ljuto.
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Gori od besa.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Takmičenje će otvoriti par iz škole ,,Majer".

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *maše*

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *silazi* Ovo je ona?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Da, ona i njen novi dečko. Dobri su samo zato što je pored mene naučila da bude takva.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Nisam oduševljena.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Polako.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Ovo je jedna od naših starih koreografija sa kojom smo pobedili prošle godine. Izgleda da su i to ukrali.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : To je dozvoljeno?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Zajedno smo radili na tome. Tehnički je polovinom i njena. Ne možemo tu ništa.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Mogli smo je šutnuti, da slomi nogu.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Haha...
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Adelina, sanjao sam tebe i crnokosog momka. Moramo da pričamo o tome kasnije.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A...
( Na trenutak sam pogledala ka konkurenciji. Držao ju je, dok joj je glave bila svega milimetar od leda, pre nego što je završila vrativši se nazad na tlo. )
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : I to temeljno.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Jesi li sanjao pobedu, makar?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne, ali nisam sanjao ni poraz. Nije li to čudno?
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Sve što se tebe tiče je čudno.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Hvala!

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Poklonili su se aplauzu koji je odzvanjao salom, tuđim radom. )

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Sledeći su naši prošlogodišnji pobednici i domaćini iz dvorane ,,Kroer".

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *pruža ruku* Moramo da budemo bolji od toga.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : *klima glavom*

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Tako sam nervozna! Čak nije ni moje takmičenje!
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Zamisli kako je njemu. Mislim, poraz znači zatvaranje škole, ali ako izgubi, moraće da se vrati u pritvor.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Molim?!
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Da, na uslovnoj je i ima rok do kraja meseca da skupi novac za kauciju.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Zašto je uopšte bio uhapšen?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Mislim da je najbolje da to njega pitaš. Ne želim da govorim u njegovo ime.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Koreografija nije bila ispraćena. Zapamtila sam je i vidim promene koje i Asta pokušava da isprati. )
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Šta on to radi?!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Pogledaj. *uperuje rukom* Onesvestiće se, možda pokušava da balansira.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : A ne...
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Ne izgleda bezbedno ni jedan korak koji je načinio, a i ona se čini nespremno. Falio je tren.
Da je nije uhvatio na vreme, pala bi sa visine do koje ju je dobacio. Našla se u njegovim rukama u trenutku kada joj je kosa dotakla led, dok je ležala, gledajući ga potpuno bledo.
Poklonio se i oborio glavu preko nje.
Devojke sa tribina su podigle i ostatak publike dok su silovito aplaudirali. )

𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *ulazi; podiže ga*
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Š-šta se desilo..? *ustaje*
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *izvodi ga sa terena*
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *budi se* Gde su- *izuva se*

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ja sam se potpuno preznojila. No dobro, sledeći su...

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Trebaće im klizaljke. Delani je odvalila donji deo onom dečku.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Nemoj mi reći da si ponovo sanjao?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *ustaje; prilazi* Možeš se preobuti? Mislim da ti se odvalila cipela.
𝗘𝗹𝗶𝗼𝘁 : *proverava* Oh! Hvala ti!

𝗕𝗿𝘂𝗻𝗼 : Gledaj ga.
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Ne što je odmogao nama, već i sam sebi kvari šansu.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Iz dvorane ,,Vestergard".

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *vraća se* Rekoh ti.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Dobro, dobro!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Još koliko njih nastupa?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Još dvoje posle njih.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Imamo dovoljno vremena da porazgovaramo. *vuče je za ruku; odvodi je na kraj sale*
• Tvoj dečko ima crnu kosu, vezan rep i žute oči?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Nije mi dečko.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : I tela u dvorištu?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : M-molim?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Sanjao sam ga na kratko. Posle toga nisam mogao da nastavim da spavam i jedva držim oči otvorene.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Šta si uopšte sanjao?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ubio je nekoga. Više njih, da budem precizniji. Ali poslednji put je plakao. Verujem da se taj slučaj tek treba desiti.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da nije ubio mene? Ne bih volela da ubije mene-
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne, ne. Bar to nisam sanjao.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Čudno, on skoro nikad ne plače.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Jeziv je i surov.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ne znam, meni više deluje kao mala prgava maca.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Molim te, reci mi da sam pogrešio ili da makar ne znaš ništa o tome.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Umeš li da čuvaš tajne?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : A ne... On je potpuno poludeo... Ti si potpuno luda!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : To je moja stvarnost već neko vreme. A ti? Trebaš da platiš kauciju?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Pa ja nikoga nisam ubio! Odslužujem kaznu umesto svoje sestre.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A ona? Bolja je od njega?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ali ona ne zakopava ljude polu žive-
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Je li bolja od njega?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : To je bilo ubistvo s' predomišljajem, a on je bio njen napadač. Branila se, da, bolja je od njega... Toliko ga voliš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : N-ne volim ga! Mislim, to nikada nisam rekla.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Umem da čuvam tajnu. A ti?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *klima glavom*
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Branila je mene.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A-
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Hajde sada. Svi su gotovi. Uskoro će glasanje. *vuče je*

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : To je bilo sve od naših takmičara. Ostalo je još 5 minuta otvorenog za glasanje od strane publike iz sale i one sa malih ekrana.

𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Gde ste do sada?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Pričao sam joj o svom snu.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Kom to?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *smeje se* Nepristojno je. Ne mogu naglas o tome.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Ne želim da te slušam više.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Mislim da zaslužujemo prvo mesto. Zamalo si me ubio!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne preteruj.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Penjite se na teren.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Odmah na poslednjem mestu, nažalost imamo školu ,,Centar" sa svega 82 poena.

...

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Na trećem mestu je dvorana ,,Hertz" sa ukupno 105 poena od publike i žirija, a na drugom...*čita* škola ,,Majer".

𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Kako misli drugo-

𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : *šapuće* Neverovatno...

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Prvo mesto dele dvorana ,,Vestergard" i naši prošlogodišnji pobednici iz dvorane ,,Kroer".

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kakva je procedura sada?
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Moraće da održe još po jedan nastup.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A-ali on ne može.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Hvala svima što ste učestvovali. Sada, po protokolu, molim takmičare iz dvorane ,,Vestergard" da započnu finale.
Žiri će doneti presudnu odluku.

𝗔𝘀𝘁𝗮 : *silazi*
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *silazi* Misliš da možemo da ponovimo ono od malopre?
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Ja se ne sećam šta se uopšte desilo. Preplašio si me!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ti jedva stojiš.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ali publika je poludela. Svidelo im se.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Bilo je preopasno za naš uzrast!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Mogao bih nešto još gore!
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Slušaš li ti nas uopšte?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Vidiš da je u svom svetu. Selik!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : A?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Koreografija. Pridržavaj je se.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Da, dobro.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Hvala još jednom. ,,Kroer", možete nastupiti sada.

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Poželi mi da slomim nogu.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Molim te nemoj ništa da slomiš...
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : To se tako kaže.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A! Ceo se slomi!

𝗘𝗹𝗶𝗼𝘁 : *vraća mu klizaljke* Hvala ti beskrajno!

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da mu nije dao klizaljke, već bi pobedio.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Da, ali on baš voli da igra fer.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Zašto?
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Ne znam. Glup je.

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Moraš se opustiti. *drži je za ruku* Molim te. Veruj mi.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : *klima glavom*

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Bez greške, uspeo je ponoviti svaki improvizovani korak od malopre. Potpuno identična scena, sem što je sada ostao 𝘯𝘢 𝘯𝘰𝘨𝘢𝘮𝘢 kada mu se našla u naručju. )

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Ponovo? To je bilo neočekivano.

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *silazi* Umreću od nervoze.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : *silazi* Zadrži smrt za nakon glasanja.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Konačan rezultat...*čita*

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ona namerno odugovlači.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Tako funkcioniše. Želi da stvori nezivesnost.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Pa dobro joj ide.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : dvorana ,,Vestergard"...

𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Polako. Nije gotova.

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Odnosi drugo mesto. Molim naše pobednike iz dvorane ,,Kroer" da se popnu po nagradu!

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Preživeo sam...*vuče je za ruku*
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Ha!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *naklanja se*
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : *stavlja im medalje*

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Treba mi nešto za smirenje.
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : *smeje se*

𝗘𝗹𝗶𝗼𝘁 : *penje se* Čestitam! *pruža ruku*
𝗚𝘃𝗲𝗻 : Čestitam!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *rukuje se* Hvala!
𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : Imate li reči za publiku i glasače? *prinosi mikrofon*
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Ne.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne, uopšte.

𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Idioti...

𝗦𝗼𝗳𝗶𝗮 : To bi bilo to od ovogodišnjeg takmičenja! Hvala svima na učešću!

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *silazi*
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : *prilazi* Čestitam profesore!
𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Da, kako da ne.
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Imate još uvek mesta za stalnog ženskog učenika?
𝗔𝘀𝘁𝗮 : *silazi*
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Nema šanse! Asta je stalni učenik sada.
𝗕𝗿𝘂𝗻𝗼 : Dođi. *odvodi je*
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Adelina! *grli je*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Daviš me!
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *pušta je* Slobodan sam!

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Mᴏɴʀᴀᴅ ⊱

|𝟶𝟶:𝟶𝟶|

Ta smirenost i staloženost od koje bežim mali bezbroj puta me nije ostavila, ni posle neprekidnog truda da od nje pobegbem, naravno.
A kopkalo me je, ubilo samokontrolu kada sam odustao. Dim me je gušio u osećajima kajanja iza kojih se kunem da nisu stvarni.

Nezamislivo, poželim zaštiti život koji pokušavam ugasiti.
Pronašao sam sebe, pri punoj svesti, između topline usijanog karneola.
Neopisivo, još jedan osećaj koji je mom telu stran.
Pronašao sam ga zaključanog u zemlji snova, pre nego što je mir izčezao i naveo me da odem korak unazad.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hej...

Sa oštrim ledom u rukama, sedim na podu, pored kreveta, dok glavu naslanjam na njegovo rame.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *budi se* Otkud ti- *ustaje*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *spušta nož* Nedostajao si mi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *uzdahne*

Guta me stid. Nemam prave reči i mogu se jedino vaditi na ranija upozorenja na iskušenja i mogu samo ostati na sceni kao još jedan glumac i loše režirana uloga koju pokušavam da iznesem.

Vrelina u vazduhu, njegova ledena koža se istakla u mojim rukama.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ipak nastavljaš? Ništa se nije promenilo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *pušta ga*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nemaš ni malo srama? Posle svega?

Taj ton koji nagoveštava bes podsetio me je na to koliko sam slab postao nakon dva specifična pentagonita, a ubijalo mi je svaku misao i pomisao, nastavilo da varničini nakon što se plamen ugasio.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *šapuće* Neće ti se svideti ako se pozicije zamene.

Oslikava mi dušu, još uvek neprepoznatljivim bojama i nijansama istih, a samo postoji, i baš ništa osim toga nije.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Dao sam ti još jednu šansu nakon što si me poslao u urgentni centar, ali ti se svakako nisi smirio. Želiš da i ja počnem? A ja se imam i kome svetiti.
...
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kako si ušao? Obio si?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zašto si stao? Mogao si me ubiti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Odjednom više nisam tako smiren.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A ja sam živ samo kada si ti napet, nervozan? Zašto si nervozan?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Smejao bi se kada bih ti rekao.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Obećavam, držim jezik za zubima ma koliko smešno bilo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako to uradiš neću moći lepo da ti objasnim.

Samo sam delo svakog svog nagona, dejstvo i posledica.
Nehlađeno čelo, gori mi koža i svaki mililitar krvi.
Samo sam otrov na usnama stranca.
Neprimetna su krila leptira tek ugušena, zaboravio sam disati, živeći zaboravan trenutak.

▮▮▮▮▮▯▯▯

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Hahahaha, impresivno. Koliko si samo komplikovan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno da se ipak smeješ...
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kakve bi to vesti bile! 𝘚𝘦𝘳𝘪𝘫𝘴𝘬𝘪 𝘶𝘣𝘪𝘤𝘢 𝘪𝘻 𝘒𝘰𝘭𝘥𝘪𝘯𝘨𝘢 𝘫𝘦 𝘻𝘢𝘱𝘳𝘢𝘷𝘰 𝘦𝘮𝘰𝘵𝘪𝘷𝘯𝘪 𝘬𝘭𝘪𝘯𝘢𝘤.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja ne znam o čemu pričaš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nisi se ni potrudio. Hajde vrati taj tupi nož za puter u kuhinju i pusti me da spavam. Ustajem rano.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Radim ujutru!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A, da.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Izađi sada.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

|𝟷𝟸:𝟷𝟷|

Greške, greške, gresi, greške... A tako je nežno bilo nositi te na koži.

𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Bio si negde sinoć?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Nisam te videla danima, samo kad uđeš u kuću, ali i to je na kratko.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bio sam skoro sve vreme u sobi. Iznenađena si na bilo kakav način?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Pa-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ispričaj mi više o njoj. Ničega se ne sećam.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : *uzdahne* Koliko mogu da ti ispričam o malom detetu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno da me ne zanimaju njene osobine ili dečije uspomene. Kako se desila nesreća?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Pronašla sam vas u dvorištu, u Norveškoj. Vezao si joj žicu oko vrata i bio ubeđen da spava. Narednog jutra nisi pitao gde je, a kada smo ti konačno spomenuli ime nisi imao pojma o kome pričamo. Zaista tu niko nije kriv. Fokusirali smo se na tome da tebe zaštitimo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Vi? Ili samo ti?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Tvoj otac je dobio ponudu za posao ovde i to je bila odlična prilika za novi početak. Mislili smo da ćeš se vremenom promeniti, odrasti, ali si uvek bio povučen u sebe i plašila sam se da će tvoje zdravlje ponovo izmaći kontroli. Sada imaš nekoliko dragih ljudi oko sebe i ponekad pomislim da je to zaista bio samo nesrećan slučaj, da si kao svi drugi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kažeš da se razlikujem od drugih?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : U najgorem mogućem smislu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Misliš da sam je namerno ubio?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Mislim da si imao cilj da je povrediš, ali da nisi znao kako smrt zapravo funkcioniše. Tvoj mozak je zaboravio na ishod i njeno postojanje kao odbrambeni mehanizam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A to su ti rekli doktori?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ne, to je bilo očigledno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A ti? Samo prihvataš sve moje zahteve, čak si podržala napuštanje škole. Da si bila stabilnija, naterala bi me da je završim i ja sada ne bih bio toliko drugačiji od ostalih.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : *prilazi* Ja se tebe plašim.

Ne mogu biti siguran da ona baš ništa ne zna o tome ko sam, šta od sebe pravim i sve što postajem. Sve više me podseća na još jednu glumicu koja ne napušta scenu.

𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *ulazi* Dobro jutro...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije dobro od kako tebe vidim...
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Imamo potencijalne kupce-
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Pst!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Kupce? Hahahaha, a za šta to?
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Prodajemo kuću.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Potencijalne? Sviđa mi se što smo već dotle stigli.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Nisam htela da ti kažem, dok ne bude rešeno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Već sam načuo, a Mabel mi je to potvrdila pre mesec dana.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Na drugom kraju grada postoji prelep stan na prodaji.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne slažem se sa tim. Sviđa mi se ovde. Ja ću ovde ostati, a vas dvoje možete da se iselite.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Ne treba ti ovolika kuća samo za tebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, treba. Otkud znaš da ne želim imati porodicu u nekom trenutku u životu?
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Zato što si-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želim da idem.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Šteta što se ne pitaš. Porodica će doći sutra ujutru da pogleda dvorište i kuću.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ujutru? Ali ti si tada na poslu.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ja sam kod kuće.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Odlično. Samo napred. Dobrodošli su. *smeje se*

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹𝐷𝑜𝑙𝑎𝑧𝑛𝑖 𝑝𝑜𝑧𝑖𝑣 ( 𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 )

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *odlazi u sobu; javlja se*
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Umreću!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta hoćeš od mene? Da organizujem ceremoniju?
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Snimici su ponovo svuda!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, ja sam samo obrisao stari nalog, to ga ne sprečava da pravi nove.
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Kamere su i dalje tu!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Baka ti se vratila?
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Da, ali ne želim da je brinem.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, predhodni mail nas nije doveo do konkretne adrese.
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Šta da radim sada?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ostani kod nekoga na par dana dok ne pokušam da rešim to.
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Kod Mabel?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zar ti nemaš svoje prijatelje?
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Više ne. Od kako postoje snimci.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želim te kod nje. Šta ako i tu bude postavio kamere?
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : To je razumno...*uzdahne* A onaj momak sa kojim si stalno, živi sam?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Pošalji mi njegov broj u poruci.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno. Javi mi kad te odbije.
𝘿𝙖𝙡𝙞𝙖 : Ali zna situaciju. Možda može pomoći sa otkrivanjem identiteta.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja mislim da ti samo želiš izgovor da budeš sa njim, ali neka ti bude. *prekida poziv; šalje poruku*

•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹•𖧹 𝒛𝒗𝒐𝒏𝒐

𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : *otvara vrata* Dobar dan!
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Karadok je tu? *ulazi*
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Za divno iznenađenje, tu je. *zatvara vrata* U sobi.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *kuca*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne volim kucanje.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *ulazi; zatvara vrata* Nisam te video danima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. *čisti nož*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Možda bi voleo da čuješ da su pronašli telo Adamovog ubice, konačno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislio sam da je to rešeno.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Optužen je za zdravstvene probleme i na kraju suicid.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, to sam i planirao.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Bio si kod Monrada sve ovo vreme?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, samo sinoć. Trulio sam ovde u sobi dva-tri dana.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Gledao si TV skoro?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Jedva da i telefon koristim. Znamo se?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Adelina je bila u publici, juče. Održavalo se takmičenje umetničkog klizanja.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne zanima te?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ona.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zanima me. Čekam da se vrati da bih dovršio portret. Moram priznati, čekanje je postalo navika sada.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Čuješ se sa Mabel?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šalje mi video snimke mačaka na društvenim mrežama.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Rekla je da brine.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa ne treba. Dobro sam. *spušta nož*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne izgledaš dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Izgledam odlično.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : I ne zvučiš dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *šapuće* Kaitorina sve zna.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Um?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro, možda ne baš sve, ali pretpostavlja i ćuti o tome.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Štiti te?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ludo, ne?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Svi mi ćutimo za tebe, a sve nas je više. Mogao bi držati jezik za zubima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Znate samo ti, dve moje stalne mete i moja majka pretpostavlja.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A ti želiš da živiš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja ću živeti dugo... i biće mi prelepo.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nakon što ubiješ sve koji ti znače?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Oni su samo privremeni.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : A taj momak, očigledno je da si se prebrzo vezao za njega.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Poznaješ me, ne vezujem se za ljude. Osim Mabel, ali ona je jedini izuzetak.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Koliko želim da odustaneš i od Adeline, voleo bih da odustaneš i od njega.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Čak ga ni ne poznaješ.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Poznajem tebe. Povredićeš sebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne mogu povrediti sebe, ja ne osećam bol na takav način.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Nećeš moći da se iskaješ.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prestani da govoriš kao da me bolje poznaješ nego što ja poznajem sam sebe.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Molim te, poslušaj me samo ovaj put.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Adelina je jedina koja me je prihvatila, dok ti želiš da me menjaš.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne želim da napraviš nešto zbog čega ćeš se kajati.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto bih?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Makar se udalji od njega. Lakše ćeš podneti svoje sulude odluke ako manje vremena provedeš sa njim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali to znači da će on nestati, a mene će boleti što nisam više vremena imao sa njim.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne, ne, ne. Ne ide tako-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta je najgore što može da se desi?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Patićeš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I to je to? Hoću li preživeti?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Pa, da...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Odlično. Onda me ne zanima.

|𝟶𝟽:𝟷𝟼|

Još jedno nespremno jutro i još jedna neprospavana noć.

𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : *ulazi* Spavaš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Trudim se da preskočim to.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Došli su ljudi da pogledaju kuću. Možeš ustati da im pokažeš unaokolo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A zašto ti ne možeš?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Mislila sam da bi radije ti to da uradiš. Znaš...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A! Da. *ustaje*
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Znam koliko si vezan za ovu kuću i da nije uopšte pametno da iko drugi poseduje zemlju.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno da znaš. *izlazi iz sobe*

Stariji par, čekao nas u hodniku, pogledom odmeravajući svaki moj rad koji sam uramio kako bih ukrasio zidove.

𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : *izlazi iz sobe* Moj sin. On će Vam pokazati spratove i dvorište. Ja bih morala da krenem.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *šapuće* A gde ćeš?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : *šapuće* Ostaviću vas same. Mogla bih kupiti nova platna i četkice.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se*
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : *izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *pruža ruku* Karadok.
𝗩𝗲𝗿𝗻𝗲𝗿 : *rukuje se* Drago mi je.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Samo vas dvoje?
𝗠𝗶𝗸𝗲𝗹𝗮 : Naša ćerka, srednjoškolka, je sela na klupu u dvorištu. To je u redu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne zanima me. *vodi ih*
𝗩𝗲𝗿𝗻𝗲𝗿 : A iz dvorišta dopire neobičan miris. Poznato Vam je?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Naravno. U komšiluku luta jedna mačka, koju povremeno nahranim, a ona mi za uzvrat donosi mrtve miševe i guštere. Ja ih nemam gde i svi su zakopani u dvorištu. To traje godinama. Mislim da je celo dvorište preplavljeno mrtvim životinjama.
𝗠𝗶𝗸𝗲𝗹𝗮 : Sigurno se može počistiti, ne?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Za koju deceniju i par hiljada evra.

Lažima krijem tela, čuvam zidove i dela.

𝗩𝗲𝗿𝗻𝗲𝗿 : Mhm...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tamo su stepenice za sprat, tu su dnevni boravak i kuhinja, a u podrumu držimo materijal za slikanje i preparirane insekte.
𝗛𝗲𝗹𝗲𝗻 : *ulazi* Koliko smrdi tamo! Nema nikakve šanse da ću ovde živeti!
𝗩𝗲𝗿𝗻𝗲𝗿 : Draga, razume te, ali to će se rešiti.
𝗠𝗶𝗸𝗲𝗹𝗮 : Upravo je rekao da neće.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *pruža ruku* Ti mora da si spomenuta kći.
𝗛𝗲𝗹𝗲𝗻 : *rukuje se* Aha...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Upravo sam im pokazivao sobe, mada moja nije za odrasle. To bih preskočio.
𝗠𝗶𝗸𝗲𝗹𝗮 : Hvala tebi puno. Javićemo se tvom ocu u koliko se opredelimo za ovu kuću.
𝗩𝗲𝗿𝗻𝗲𝗿 : Hajde.
𝗛𝗲𝗹𝗲𝗻 : Sačekajte me u kolima. Nisam ništa ni videla.
𝗩𝗲𝗿𝗻𝗲𝗿 : Ne zadržavaj se. *izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Doviđenja.
𝗠𝗶𝗸𝗲𝗹𝗮 : Zdravo. *izlazi*
𝗛𝗲𝗹𝗲𝗻 : Molim te ne puštaj ih da kupe kuću!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. Ni ja ne želim da se iselim.
𝗛𝗲𝗹𝗲𝗻 : Potrudiću se da pričam sa njima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Već sam ih zaplašio, nadam se.
𝗛𝗲𝗹𝗲𝗻 : Odlično! Hvala ti puno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Takođe.
𝗛𝗲𝗹𝗲𝗻 : Vidimo se! *izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zatvara vrata* Ne, ne vidimo se.

|𝟷𝟼:𝟺𝟹|

Proveo sam tek koji minut sa njom, u trpezariji, dok mi je pokazivala retke znakove pažnje koji nisu ostali neometeni.

𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *ulazi*
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Kupila sam ti i platno, ne moraš uvek na papirima. *otvara kesu* I imaju neke zanimljive sjajne boje...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prelepo!
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *khm*
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Vratio si se!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisi morao.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Prekini.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Kako je prošlo sa kupcima?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Rekli su da će me pozvati, mada, ne izgledaju zadovoljno.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : A ti, bio si sa njom dok je vodila obilazak?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Spavao sam.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Pošto bih prvo pomislio da su se tebe uplašili.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako si zanimljiv... Pre da bi se uplašili tih bora koje ti se naziru. Plastični si hirurg, botoksiraj se čoveče, propadaš. *uzima kesu* Hvala ti za pribor. Uskoro ću izaći da posetim prijatelja.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ideš kod Basila?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne...
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Tamo gde ideš inače kada te nema?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha...
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Upoznaću ga?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, verovatno.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Želiš da mu poneseš nešto za jelo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ume da kuva i sam. Ne treba mu.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ima roditelje?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne. Zašto me ispituješ?
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Nije navikla da imaš prijatelje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ume da priča sama za sebe. Tebe ništa nisam pitao.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ne razgovaraj tako sa ocem!

•

Snovi bi, hodajući krcatim ulicama, težili da me prisvoje, kako sam se od njih, trudom, krio noćima, budno sanjao o herkimerovim očima i žudeo da neumorna duša konačno pronađe privremeni dom.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Mᴏɴʀᴀᴅ ⊱

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zvoni*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *otvara vrata* Oh, setio si nas se!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi* Šta ti radiš ovde?!
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *zatvara vrata*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pa ti si joj dao moj broj da me pozove.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, nisam mislio da ćeš je pustiti...
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pa, ne smeta mi. Znaš da volim društvo.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Bio si ubeđen da će me odbiti.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A otkud ti? Ponovo si nervozan?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. Hteo sam da te vidim. Nisam očekivao da imaš goste...
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Jutros smo pokušavali da rešimo problem. Još uvek nismo otkrili indetitet, ali pronašli smo otiske i odneli ih na analizu.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : U policiju?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Oni su nas odbili jer imaju previše posla sa nestalim osobama.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Baš mnogo posla. Odneli smo otiske u laboratoriju. Biće gotovi ujutru.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Spremam večeru. Ostaćeš večeras?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Planirao sam, da, ali sada se premišljam.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Osećam se neprijatno zbog tvojih komentara!
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ostani, Dalia nam ne smeta. Ti si i tako uvek u sobi.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Da, ali sada sam ja u sobi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ti možeš da budeš u mojoj sobi, a ja ću ovde u dnevnoj.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja ću u tvojoj sobi, da ne mora ona da se prebacuje...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Nije mi problem-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Završena tema.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Uskoro mi počinje serija. Gledaćete sa mnom?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Žanr?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Tragedija.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kao i tvoj život. Može.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Prekini da mi teraš gosta.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Navikla sam na njegovu jezičinu. Znaš li da priča unaokolo da ti se sviđa?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Hm? Ne znam ništa o tome.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Dođite kad završiš sa hranom. *odlazi u dnevni boravak*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto si je pustio?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ima dovoljno mesta ovde. Zašto da ne?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ona samo želi da bude sa tobom.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pa to mi zvuči kao isti razlog tvog dolaska, ne?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prevrće očima*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A ja samo moram da te držim nervoznim ili besnim, napetim... i biću bezbedan?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro da si makar to shvatio.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A kakve su to gluposti koje joj pričaš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Koje to?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Da mi se sviđaš. Otkud to?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Navaljivala je, a ti si rekao da nisi zainteresovan. Samo sam hteo da spusti loptu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ma šta kažeš. *otvara rernu* Ne sviđaš mi se. Ne želim da dođe do zabune.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha. Ne brini o tome.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šalu na stranu. Pomozi mi sa tanjirima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prilazi*

Voleo bih da ništa nisam osetio, onako kako se i godinama kunem.
Zaboravio sam svest o ličnoj vrednosti pokušvajaću da budem vredan nezasluženih nijansi na paleti između crne i bele.

•

Vreme smo provodili uz njen program, u dnevnom boravku. Sedim između njih, naravno i pokušavam da izbegnem snove koji me jure.

𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *smanjuje TV* Spava ti se?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : N-ne. *naslanja glavu na jastuk*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Hoćeš da ti namestim krevet?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne spava mi se.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Kako ti kažeš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Hajde, idi u krevet...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A vi ćete ovde da budete sami?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ja sam ovde od juče.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *sklanja jastuk* Idi u krevet.

Naslonio sam glavu na njegovo rame i poželeo da ipak ne odustanem.
Bio je to sekund ili par. Okružio me je dim i tamna, usijana masa, sve dok me poznati glas nije trgao.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *budi se* Ne spava mi se.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Dobro si?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Vidiš da samo želi pažnju.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Hoćeš da odem sa tobom u sobu? Ako ovde zaspiš, biće ti neudobno i ometaće te TV.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *klima glavom*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ostavite me samu, divno.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Vratiću se. *vodi ga u sobu* Brineš me. Izgledaš k'o zombi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Neću da spavam. Skuvaćeš mi kafu?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Koliko dugo? *namešta krevet*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Od sinoć.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : I zašto?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne želim da sanjam. Treba mi odmor. Imam toliko nedovršenog posla.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Vremenom ćeš zaspati. Nema smisla preforsirati se.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kafa bez mleka i vode?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kako da je skuvam bez vode?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Dobro, malo vode i više kafe. Mrzim kafu. Hoće li me držati budnim?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Trebalo bi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Imaš lekove za bolove? Kafetin?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : U fioci na kojoj je stona lampa. *pokazuje rukom*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Boli te nešto?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Glava, kao. Skuvaćeš mi kafu?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne. Spavaćeš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sanjaću. Osećam da ću sanjati.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta je najgore što može da se desi? Nemaš samokontrolu?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sedim, gledam te, ne dodirujem te. Rekao bih da imam poprilično dovoljno samokontrole.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Dođi ako ti nešto bude trebalo. Laku noć. *gasi svetlo; izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *otvara fioku; uzima lekove* Modafil...*odlazi u toalet*

•

𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : To se on šeta?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Verovatno je otišao da se istušira.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Šta mu je?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kako sam razumeo, imao je košmare, pa pokušava da ostane budan.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Nisam imala pojma da je plašljiv. *pojačava TV*

•

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zaključava toalet*

Telo mi je bilo prikovano uz zid, položeno.
Glava mi puca, nejasne fotografije i mutna voda, trzaji u nervima, oči mi nisu pratile želje, a venama je ključala reka cinabarita.
Unutrašnji vrisak lomio je još sitnice koje su ostale stabilne.

Poželim stati. Ne mogu nastaviti, ne ovako.

▮▮▮▮▮▮▯▯

Prinčevo ime.

Neizbežan susret nesmotrenih odluka.
Miriše na nemoguće, podseća na sve na šta ne bi smelo.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Čula si to? Nešto je puklo.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Možda bi voleo da proveriš toalet. Karadok je sigurno nešto slomio.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *ustaje; odlazi ka toaletu* Dobro si? *kuca*

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha!

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta radiš?

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tuširam se.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne čujem vodu. Šta je palo?

Gubim vid. Trudim se da ostanem pri svesti iako je očigledno gubim, a bio sam siguran da mi tako dobro ide.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Čuješ li me?

Reči su mi podrhtavale sve dok mi nisu zabranile gorko prisustvo. Crnina je bila samo rupa bez dna i jedino sam mogao čuti tvoj glas, na svega još trenutak, dok se nije zagasio.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *pokušava da otvori* Otključaj.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *prilazi* Šta se dešava?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Mislim da je izgubio svest.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *viče* Prestani da se ponašaš kao derište i otvori vrata!
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Dosta. Stvarno je izgubio svest. Donesi mi nož. Obiću bravu.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *odlazi u kuhinju*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Čuješ li me? *lupa* Neverovatno...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *donosi nož*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pridrži kvaku, okej? Ne bi bilo od koristi da vrata padnu preko njega.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Možda bi se makar probudio. *drži bravu*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *skida šrafove*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Bolje da je samo otišao da spava...
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *spušta vrata; ulazi* Vidi...*uzima kutiju* Pio je moje lekove za spavanje... Odnosno, za ne spavanje. *otvara kutiju* Predozirao se. *podiže ga*

|𝟶𝟶:𝟸𝟼|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *budi se*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *spušta telefon* Konačno. Dobro si?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Boli me glava...
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Proći će te kad odspavaš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Neće moći da spava posle toliko modafila.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : E, pa ja mogu. Ti se bakći sa njim. Laku noć. *izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislio sam da će me držati budnim. Odakle tebi to?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Na kratko sam imao hipersomniju. Popio sam jednu tabletu. Šta ti bi da popiješ četiri?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Rekoh ti. Neću da spavam.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Šta misliš da radiš celu noć?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tebe- *khm* Mislim, možeš mi praviti društvo, ako nisi umoran.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne obećavam da će to dugo trajati.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta 𝘵𝘰?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : To što mi se ne spava! Šta drugo?!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Haha, polako.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Neću biti budan cele noći samo zato što si ti odlučio da mi kradeš lekove.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, ako i ti popiješ-
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nema nikakve šanse. Šta je tebi? Čudan si.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : I meni je sve ovo čudno. Previše ljudi je tu oko mene i osećam neprijatne stvari koje nikada pre nisam osetio.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Na primer?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne prepoznajem sebe. Nikada pre se nisam ovako brzo vezao za ljude.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : O kome pričamo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *drži se za čelo* Koliko me samo nerviraš...
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ali, bezbedan sam tako?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sve dok mi ne dosadi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Tada se nadam da ćeš postići sve što ti pada na pamet i da ja neću čuti ni reč o tome.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako ću onda postići baš sve što mi je na pameti?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *daje mu gumicu* Ispala ti je, dok si bio van svesti.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *vezuje kosu*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ispričaćeš mi?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *uzdahne* Jedna devojka će se uskoro vratiti. Trebam je dočekati smrću. Nisam siguran da mogu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Voliš je?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pitaš me nešto na šta sam siguran da nemam odgovor.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A pretpostavke?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nadam se da ne.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Toliko je nesigurno?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sve je. Ali zašto se toliko interesuješ? Rekao si da ti se ne sviđam.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A onda sam rekao i da sam se šalio. Promaklo ti je?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A-
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Previše si komplikovan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To uvek kažeš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : To uvek mislim. Idem da spavam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ako me ostaviš samog sada, ubiću te dok spavaš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Čak si i razmažen.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nazovi to kako hoćeš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zaspaću na tebi. *naslanja glavu* Tehnički te ne ostavljam samog.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta ti inače sanjaš?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Tebe često sanjam od kako smo se upoznali.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Koliko često?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Previše za moj ukus.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta sanjaš o meni?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Daj, pusti me da spavam.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nikada nisam slušao o tuđim snovima.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ja ne umem da koristim reči dovoljno dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gluposti. Neprijatno ti je?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Polako počinje da bude.

Kako uopšte mogu opisati osećaj komfora praćenog vrtoglavicom, kada se taj nemirni trzaj u glavi ne može staviti u isti kadar sa lagodom?

Ali uspeo sam ohladiti čelo, čekajući da nebo poprimi boje amterina, iako mi uopšte nije kralo pogled sa sakrivenog herkimera.

|𝟶𝟿:𝟺𝟽|

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *izlazi iz sobe*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Konačno si ustao. Mislila sam da ćeš spavati ovde.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zaspao sam pored njega. Pretio je da će me ubiti ako ga ostavim samog.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Toliko mu je dosadno? Šta radi?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Gleda snimke mačaka koje mu je drugarica slala, već sat vremena.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Kako je?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne znam. Ne priča. Nije mi se obratio od kako je video da sam budan.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Stigli su rezultati, ali su poslati na tvoj mail, pa sam čekala da ustaneš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *proverava telefon; čita* Haidi Makleod, dvadeset četiri godine, Kolding.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Devojka?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi iz sobe*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Razumela bih da je to bio muškarac, mislim, ne bih, ali *pokazuje rukom* pogledaj Karadoka, on je čist primer zašto bih pre posumnjala na muškarce.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Ne preteruj.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ja pokušavam da ti pomognem.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Haha. A šta ćemo sad?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Uradićemo isto što je i ona tebi, taman ćemo zaraditi usput.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : A da je samo prijavimo?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Neće je uhapsiti, sećaš se? Prezauzeti su.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zauzeti koliko su i nesposobni.

Koliko brinem o Basilu, smrt njegovog oca je bila od velike koristi za moj život, slobodu i tajne.

• Šetalište smrtnih, a toliko živo izgleda kada stojiš pored mene, samo postojiš. •

|𝟸𝟷:𝟺𝟾|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije li Dalia mogla da uradi ovo?

Kažem pre nego što pomislim, a dopada mi se osećaj kada god bi bili sami.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nećeš sigurno poslati devojku da radi prljava posla. Zar ne trebamo da je štitimo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pa, moj je prijatelj, ja svakako trebam, ali ne vidim zašto bi ti.

Zastali smo kada smo konačno pronašli njenu kuću. Zraci su tek ijole počeli zalaziti, kao da, svejedno, nisi sve što želim videti.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Od sutra radim pune smene. Neću imati toliko vremena da te vidim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pričaš kao da me zanima. Mi smo samo stranci.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ti si jedini kome sam rekao ono o čemu bih radije ćutao. Nisi stranac. *smeje se* Bilo bi baš sramno kada bi se ispostavilo da su tvoja osećanja samo maska kako bi lakše ispunio svoje sebični želje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije maska, no cilj ostaje isti.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Na čemu smo onda?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Imaš previsoka očekivanja. Ne umem da razlikujem osećanja, niti da ih iskažem. Obećavam da osećam, nešto.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A želiš me i mrtvog?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želim. Želim i da zadržim tvoje oči.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Je li to neka metafora?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne. Želim da stoje na mom stolu pored tvog portreta, kada ga dovršim. Imaš lepše oči od bilo kojih koje sam ikada video.

Način na koji dišeš podseća me na razuman strah, ali toliko je buke stvorila tvoja tišina, koliko je napeta - scena.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto ćutiš?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Hajde da postavimo kamere i odemo kući.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zaljubio sam se.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ma šta kažeš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislim.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *prilazi mu* Imamo posla. Ostavi to za kasnije, okej?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *skida ranac* Stavićemo jednu na prozor kupatila. *vadi kameru* A šta ako ne živi sama?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Više posla, više novca.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Naravno...*daje mu kameru* Popećeš mi se na ramena i postavićeš je.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta ako padnemo?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pašćeš na mene. Meni zvuči dobro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto se ti ne popneš na moja ramena?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Jer si ti... malen.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pa tako si nekako... nizak i uzak.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *saginje se* Nemamo celu noć.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Što se mene tiče, ja nemam obaveze-
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Možda bih ja tebe trebao da ubijem?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *penje se*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *podiže ga* Kako ti ide?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *šapuće* Razmišljam pod kojim uglom da padnem kako bih pao baš preko tebe.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Prvo razmišljaj kako da postaviš kameru, a da se ne vidi, pa ćemo videti šta mogu da učinim povodom toga.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *namešta kameru* Neko dolazi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *saginje se*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *silazi; šapuće* Neki momak je ušao.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pa, ili joj je dečko, ili brat.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Objavićemo i njegove videe.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ali on ništa nije uradio.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : To ne znaš zasigurno, a i ako se svetimo, idemo do kraja.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Kako si samo bezdušan...

Hodamo nazad, samo u nešto tamnijim satima nego malopre. Slabije mogu videti večnost.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Hoćeš ostati i večeras?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislio sam da si me pozvao još malo pre, dok sam spominjao pad.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A, tačno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali ne, zapravo idem kući.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Onda će mi samo Dalia praviti društvo. Jutros je spomenula da se plaši kad spava sama-
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Haha. Oprosti.

Priznao sam ti iako ni sebi nisam želeo.
Pomislim da ipak ne poznajem samog sebe, dovoljno.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

|𝟸𝟹:𝟸𝟶|

𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Gde si do sad?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Često dođem kasno. Ne znaš zato što nisi kod kuće.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Stišaj se. Majka ti spava.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kako si samo brižan. Zar ne trebaš da budeš na poslu?
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Dobio sam slobodan dan. Mora da si srećan.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zvali su vas kupci?
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Da. Odbili su nas.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kakva šteta.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Ostavili su i broj svoje ćerke, za tebe. Zapisao sam ti na papir i ostavio ga u sobi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ali zaključao sam?
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Znam. Provukao sam ispod vrata. Mada, ne znam zašto bi iko tebi davao broj telefona. Sigurno jer još uvek nije stigla da te upozna.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A kako to da majka već spava? Ona uvek ostane budna do kasno.
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Ne znam ništa o tome. Retko kad sam kod kuće.

Oduvek je imala lak san. Oborio sam tanjir koji je stajao na kuhinji, dok sam išao ka stepenicama i nadao se da ću čuti njen glas.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A ne...
𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : Počisti to sada. Idem da se istuširam. *odlazi u toalet*

Skupio sam komadiće slomljenog stakla i odmah otišao u njihovu sobu kako bih imao vremena pre nego što se vrati.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *ulazi u sobu; šapuće* Spavaš?

Sem što sam siguran da diše, izgleda, ne drugačije, od mojih žrtava nakon prestanka rada srca. Ponovo ju je nagutao otrovima nečistih požuda.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *vuče je za ruku* Mama, molim te...

𝗛𝗮𝗹𝗱𝗼𝗿 : *izlazi iz kupatila*

•

Kao i svaki put, udaljio bih sebe iz zatrovane situacije i nezdrave okolnosti koja je upotpunila njen ukus mržnje i gorčine.
Poželim i ja nju zaštititi, bar upola koliko ona štiti mene.

Veče sam proveo u prisustvu samoće, i kao da nemam krov nad glavom, ponovo čekao boju svitanja, okružen slučajnim prolaznicima i uličnim svetlom, na stepenicama nedaleko od doma.
Probadao me je osećaj bespomoći, neprekidno misleći o cenjenoj zaljubljenosti koja se, poput porcelana, može prelako slomiti.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ • Dᴠᴏʀᴀɴᴀ Kʀᴏᴇʀ ⊱

|𝟷𝟺:𝟺𝟹|

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Šta ti radiš ovde?!
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Želim da se vratim. Sigurno sam bolja od Aste.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Gluposti. Asta brzo uči i veruje mi.
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Izbacili su me iz tima kada su saznali da sam pokušala da sabotiram konkurenciju.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : A Bruno?
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : I on je izbačen.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Šteta... Hoću reći - karma.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : *prilazi* Oh, otkud ti?
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Želim da se vratim.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Ali znaš da Davorin radi samo na dva učenika. Hoćeš da me zameniš?
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Da, zapravo.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Srećno s' tim. *udaljava se*
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Mislila sam da me voliš.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Voleo sam te. Ostavila si me zbog njega, a onda nam okrenula leđa pred takmičenje. Znaš li da je Asta krenula od nule? Jedino je znala osnove, a vidi je sada. Dve nedelje, a nama dvoma je trebalo nekoliko godina.
𝗗𝗲𝗹𝗮𝗻𝗶 : Pretpostavljam da nije loša...
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Napuštam te sada. Moramo vežbati za takmičenje u Finskoj. Ostalo je samo dva meseca do tada. *odlazi*
( Mada, kako mogu držati fokus na ledu pored toliko vrelih snova? Tope mi um.
Uporno dobijam prikaz svega što taj čovek čini i sve što će tek učiniti, sebi i drugima. )
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Sve je okej?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne!
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Hoćeš da kažem nekome da je izbaci?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Nije ona. Sanjam stvari koje se nadam da nisu stvarne.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Želiš da pričaš o tome?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ne... Mislim da ne mogu.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Koliko loše može da bude?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Nastradaće mnogo ljudi u koliko se ispostavi da mi snovi opet prikazuju istinu.
𝗔𝘀𝘁𝗮 : Sigurno si bio pod stresom oko takmičenja. Daj sebi vremena da se odmoriš. Možda je to zaista samo san.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Da, dobro...
( Kako je mogao ubiti nekoga ko mu toliko znači? )

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Mᴏɴʀᴀᴅ ⊱

|𝟷𝟻:𝟷𝟽|

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *zvoni*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *otvara vrata* Hej!
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Snimci su sklonjeni *ulazi* i njeni su na platformi. Mislim da si bezbedna.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *zatvara vrata* Osećam se loše... Njen momak je takođe na snimku, a sigurno nije kriv.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Otkud znaš? Možda zajedno rade sve to.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : A ti si došao da me oteraš kući?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne smetaš mi, više. Gde je on?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Na poslu. *gleda na sat* Trebalo bi da se vrati uskoro.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hteo sam da izađemo na plivalište večeras posle ponoći.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Što tako kasno?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nema ljudi tada.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Mogu i ja sa vama?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne... Ne možemo biti sami od tebe već dovoljno.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ja se i tako vraćam kod bake danas. Nadam se da se košmar završio.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Misliš da nije došlo i do ljudi iz Viborga?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Ne mogu da zamislim kakav me pakao tek tamo čeka.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne može biti toliko loše, ne?
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Svi su me videli...
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Kolika uzbuna ni oko čega, zar ne? Svi smo ponekad goli i sigurno nisu videli ništa novo. Ako te neko zbog toga gurne po strani, znaš da im je mozak ispran društvenim normama.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *smeje se* Koliko si čudan.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *ulazi; zatvara vrata*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Pa, odoh da se istuširam. *odlazi*
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Dobro da si mi se javio kad si odlučio da dođeš.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nikada se ne javim.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Treba ti nešto?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Hteo sam da izađemo večeras. Možemo otići na plivalište kada se ljudi sklone.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nema šanse. Ustajem rano ove nedelje. *odlazi u kuhinju* Gladni ste?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne, mama.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Prestani s' tim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A možemo onda-
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ako planiraš da me pozoveš na sastanak, nemoj. Nisam raspoložen.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Sinoć sam se smirio, na kratko. Nisam hteo da se nešto desi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A mene umara da te jurim samo kada si nervozan. Šta bi sada, već si došao?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Desilo se nešto, glupo, kod kuće.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Želiš da pričaš o tome?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nemam puno toga da kažem. Odrasli su neretko seksualno isfrustrirani.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Voleo bih da se ne mogu složiti. *smeje se*
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : *izlazi* Idem sada kući. Računam da se mogu vratiti, ako se nešto desi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Naravno. Javi se kad stigneš.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Kao da ću se setiti. Vidimo se! *izlazi*
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Uskoro moram da krenem. Možeš ostati ako želiš. Vraćam se večeras.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Radiš duple smene?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Imam obaveze.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nećeš mi reći gde ideš?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Očigledno.

Sve više ličiš na greške u odluci, a nisam odabrao da ti priđem toliko blizu, nisam se hteo ponovo opeći, ali tu smo, čekamo kraj, poslednji kadar.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Mᴀᴋʟᴇᴏᴅ ⊱

𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Molim te, prestani sa ovim.
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : Zašto? Tako mi dobro ide.
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Naš video od pre dve noći je objavljen. Mislio sam da nećeš postaviti nas.
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : O čemu pričaš? Nikada ne bih stavila naš video.
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : *okreće telefon* Vidiš...
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : Obriši to! Kako je uopšte- *uzima telefon* To nije moj nalog. Neko je-
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Kažeš da ne možeš obrisati?
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : Pa, n-ne... Ne znam kako.
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Kad god je vidim, okružena je čudnim tipovima. Nije bila dobra ideja.
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : Misliš da su oni to napravili?
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Mislim, a mislim i da si zaslužila.
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : O čemu ti? Pa i ti se jasno vidiš u kadru.
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Zaboravljaš kako svet funkcioniše? Niko se ne obazire na muškarce.
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : A šta da radim?
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Pokušaću da ti pomognem, ali moraš prestati sa tim. Koristiš priliku od kako je policija zauzeta, sada si dobila šta si zaslužila.
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : Vidim da sam napravila glupost, već. Ne moraš mi nabijati na nos.
𝗚𝘂𝘀𝘁𝗮𝘃 : Dakle?
𝗛𝗮𝗶𝗱𝗶 : Učini šta moraš.

▮▮▮▮▮▮▮▯

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Mᴏɴʀᴀᴅ ⊱

Dočekao sam kasne sate, čekajući tvoj povratak.
Ostavio si me sa više nego dovoljno vremena da mislim o nama, a kada si se konačno vratio, osetio sam se kao da sam tek od ovog trenutka zapravo sam.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Nije ti bilo dosadno?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pisao sam.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Daćeš mi da pročitam tvoje tekstove nekad?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha.

Guši me veštački ton tvog glasa i to što ne mogu vratiti vreme u nazad, ne mogu opozvati dela, davno nastala, još stotinu noći pre one kada sam prvi put upoznao tvoju krhku dušu.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gde si bio..?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Brineš? Dobro sam, očigledno.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Molim te...

Naježila me je prisnost, vrativši me u stvarnost, u kojoj stojiš naslonjen na zid koji nas deli, onaj koji sam izgradio izbegavajući nagone.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *šapuće* Sviđa ti se ovo? Baš tako se osećam kad nestaneš, svaki put.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Gde si bio?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Izašao sam sa prijateljima. Jedan od njih je zaprosio svoju devojku i izveo nas na piće.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Smrdiš na liker.

Uneo mi se u lice dovoljno blizu da osetim njegov dah na svojim usnama, dovoljno daleko da ih ne mogu dodirnuti.

Zamalu grešku, prekinulo je zvono na ulaznim vratima.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *otvara vrata* Dobro veče.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : P-p...
𝗘𝗶𝗻𝗮𝗿 : Dobili smo dojavu na Vašu adresu.
𝗟𝗮𝗿𝗸 : U pitanju je slučaj nestanka gospodina i gospođe Monrad.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Tačno. Ja sam poslao prijavu. Ne dobijam ni traga ni glasa od roditelja. Poslednje što su rekli je da idu u Alborg, kod bake i deke.
𝗟𝗮𝗿𝗸 : *zapisuje*
𝗘𝗶𝗻𝗮𝗿 : Ne smeta Vam da pogledamo okolo?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Slobodno. Unapred sve izvinjavam u koliko naiđete na sumanutu gomilu kontracepcije. Nisam vas očekivao baš večeras.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *prevrće očima*
𝗘𝗶𝗻𝗮𝗿 : Mhm...*klima glavom*

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *stavlja rukavice*

Pretražili su svaki kutak, tražeći ikakav trag, a njihova tenzija kao da se takmičila sa mojom.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *izlazi iz kuhinje*

𝗟𝗮𝗿𝗸 : Hvala Vam. *izlazi*
𝗘𝗶𝗻𝗮𝗿 : Doviđenja. *izlazi*

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *smeje se* Šta bi? Povio si rep?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta policija radi ovde?! Nikada se ovako nisam uplašio za svoju slobodu.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Oprosti, nisam imao pojma da će mi zaplašiti mače.

Seo je odmah pored mene, na kauču u dnevnom boravku, konačno govorio tonom, poznatim, iza njegovog imena.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Pozvao sam ih kako bih istragu premestio iz grada. Želim da kupim sebi vremena. Kad-tad će me pronaći.

Razmenili smo osmeh, u meni se uselio mir.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pisao sam o tebi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Da, a?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Pisao sam o tome kako sam se prebrzo zaljubio, i sve što taj osećaj donosi.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Na primer?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ponekad poželim da te zaštitim, od drugih i sebe, a ponekad želim da te obrišem, kako me ne bi gnjavio taj naporni osećaj.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Baš sam pomislio da smo tu stali.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ti si mi srodna duša, u ovom životu. Tako se osećam, ako sam ijole shvatio.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Zašto to misliš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Mislim da pored tebe nisam ono što sam sa drugima. Nekako se sebi više sviđam kada si tu. Osećam da me neko sluša i čuje, čak i dok ćutim.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Ne misliš da smo imali premalo vremena?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Već zvučiš kao da prihvataš.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Možda sam i odustao.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Želim da te imam, na kratko.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Izgubio sam pojam o temi.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Možemo se pretvarati da imamo jedno drugo, večeras?
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Koliko dugo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Što kraće.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : Misliš da nećeš ponovo promašiti?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Siguran sam.
𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : *uzdahne* Ne popravljiv si.

Jedan miran stih, već ne mogu dopustiti tvoje prisustvo.
Kratak pasus, toliko vremena zapravo nemamo.
Postao sam nisko-dimenzijonalno platno po kom slikaš rečima, reči bezbojne, samo sivilo i moje, kako govoriš, sebične želje.

Pod prstima osećam kako ti telo napušta brige, ipak mi slepo veruješ, a lomi me na najsitnije komade dok upijam trenutak večnosti, dodirujući ono nedostižno.
Pod usnama, baš iznad poljupca smrti, osećam podrhtaj u tvom dahu, kako napušta značaj, sve što mi značiš.

Jedna stabilna misao, nestabilno pretočena u nazovi poeziju, u stvarnost koja je kreacija sna mirisa morske pene, u glumu koja razara odnose, napisao sam, osvetoljublje, poslednji korak i završni čin. Cena je niska za tako visoke reči kojima krojiš ljubav.

𝗔𝗺𝗮𝗹𝗿𝗶𝗸 : A pomislio sam da ću te voleti...

Tvoj osmeh. Znaš kako da me uništiš, dok sebe uništavam.

Prošao sam ti kroz srce, te sam ti prošao kroz srce. Jednom za lepotu u herkimerovim očima, sledeći za nagone i ni jednom za ono što smo mogli imati, pre nego što sam te izgubio.

Čak i kada bi mi se prilika za reprizu, ovog nevoljnog života, ukazala ispočetka, ni jednu scenu ne bih radije menjao.

Ali i kada bih mogao da iznesem ulogu, kako te sad držim u bojama vina i ništavila, a da te ponovo imam i na najkraći trenutak, u dalekoj budućnosti, ispisao bih nemoguće, pod svojim imenom - scenarista, o prinčevom imenu.

•

Prošla je jedina noć u kojoj si bio moj, odustao sam, upijajući, po poslednji put, sivilo koje nosiš, pre nego što sam ti, nelako, zatvorio oči.

Nikada pre nisam ovako žudeo za mirisom likera koji mi je još uvek proliven na donjoj usni.

Dotakao sam dno.

Sada sigurno znam pravo značenje najgorčeg kajanja.
Sada sigurno znam da ipak ne umem da volim, volim, ne umem.

Lice mi se, već satima, utapa u slane safirove kapi. Možda ipak ne mogu da se promenim, a možda ipak ne želim da se menjam.

•

Izmakao je čitav dan, dva, tri, prestao sam da brojim, dok nisam skupio dovoljno volje da progutam bol i svoja dela stavim na papir tvojih grehova, lagajući onu stranu zakona kako si mi se sam oduzeo.

Crno na belo, sve je bilo čisto i sumnji nije bilo mesta, u ovo doba prljavih snova.
Odustao sam od dva siva, skoro bela, kamena i dopustio tvom telu da ih zadrži.

Ne mogu iz glave izbaciti sve što sam prerano prekinuo, sve o čemu sam budan snio od prvog, prokletog susreta.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

Još jedno podne utajeno iza crnih misli.

𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Prihvatio je.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Ne, nije. Nadao se da ćeš odustati i dopustio ti priliku za promenom. Ne vidiš kako si pogrešio?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zašto misliš da ne vidim? Pogledaj me. Plakao sam danima.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Šta si uradio sa njim?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nisam ga mogao zakopati sa ostalim, bezvrednim telima. Prijavio sam samoubistvo, a novac za sahranu sam poslao jednom od njegovih prijatelja čiji sam broj pronašao u njegovom telefonu.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Bio si na sahrani?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne... Nisam mogao.

Truje me osećaj, kao da me zemlja guta.

𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Mislio sam da si konačno pronašao nekoga vrednog prekida.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Niko toga nije vredan, posebno ne ja. *smeje se* Rekli smo da ćemo se samo pretvarati da smo zajedno, ali...
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : To je bila samo gluma?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Ne možeš odglumeti to. Haha, imao sam momka na dva minuta. Znaš, to mi je bila prva veza.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Misliš da nije moglo trajati?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Obećao sam da će se što pre završiti. Voleo bih da je kraće trajalo, za koji sekund bi manje bolelo. *uzdahne* Oduzeo sam univerzumu, možda najlepšu, dušu. Veruješ da ne zaslužujem sreću?
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Verujem da si sam uzrok svoje nesreće.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : *smeje se* Na ta dva minuta, bio sam srećan, znaš? Mislio sam da ne umem.

Prikovao sam mu se u naručje, kada me je slabost oduzela i čuvala, ponovo briznuo u unutrašnji vrisak i so u oku.

Sa najvišeg vrha sam pao u galaksiju. Dopustio sebi da budeš jedina misao, pomisao i neostvarena želja, šezdeset sekundi u minutu, šezdeset minuta u satu, svakog sata od tog dana, bez boja u snu.

• Religijski propust, dom položenih tela i praha izvučenog iz plamena. •

𝗠𝗮𝗯𝗲𝗹 : Baš mi je žao. Nisam ga ni upoznala.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Tako je bolje.
𝗗𝗮𝗹𝗶𝗮 : Bio si sa njim tada? Nisi mogao da ga sprečiš?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da sam mogao, bih. Nisam imao pojma.

Jedan pupoljak svog aragonita sam spustio na kamen sa tvojom slikom i dao sebi još koji minut, verovajući da si tu.
Slomio si mi srce pojavivši se, još ono bledo veče, u mom snu.

⊰ Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Vᴀʟɪɴ ⊱

Naredno jutro. Sve više boli, možda ne postoji.

𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Osećaš se bolje?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Aha!
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Čudan si mi već više od dve nedelje.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Upoznao sam momka, malo starijeg, imao je najlepše oči u čitavom univerzumu.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : I gde je sada?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Bar dva metra pod zemljom.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Je li bolelo?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nož kroz srce, sigurno jeste, na kratko.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Je li te bolelo kada si to uradio?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : A ti? Zašto ćutiš za mene? Misliš da je ispravno? Da si bolja? Bolelo je više nego ikad išta. Ne znam za sebe.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Jednom ćeš shvatiti da bih baš sve učinila za tebe.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Da, to tako i treba da bude.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : I osetim se krivo.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Laskaš sebi ako misliš da si zaslužna za ono što sam od sebe napravio. To je moje delo, moj dar.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Sve najlepše u tebi što poseduješ došlo je isključivo tvojim radom, ali za sve najgore što si, kriva je moja nemarnost u tvojim prvim koracima.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Iza svega stojim sam.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Siguran si da ti je bolje?
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Nije me prošlo. Nedostaje mi.
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Daj sebi vremena. Shvatićeš da taj osećaj nikada neće proći i naučićeš da živiš sa njim.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Šta ti uopšte znaš?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Ne koliko ti. Gledam te kako odrastaš prebrzo, osetim se mlađe od tebe. Nisam prošla kroz polovinu tvojih košmara, a imala sam duplo više vremena.
𝗞𝗮𝗿𝗮𝗱𝗼𝗸 : Zavidnost?
𝗞𝗮𝗶𝘁𝗼𝗿𝗶𝗻𝗮 : Kajanje.

Još jednom sam, nečisto, utonuo u nezahvalan san, kao da nisam činio sve da ga zadovoljim.
To se zadovoljstvo pronašlo pod imenom karme.
Ne miriše na so u vodi u sred ničega sem otvorene pučine, još je bleđi, tamniji, nevoljen, drugačiji od navike.
Ali bio si tu, kao da te još uvek držim maštom, bez dodira sa realnošću, da me podsetiš na grehe koji me spuštaju na kolenima, na najskuplju grešku, na najviši pad i najiskreniju, nevažnu emociju, na poslednju scenu.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏᴘᴇɴʜᴀɢᴇɴ • Rᴇᴢɪᴅᴇɴᴄɪᴊᴀ Tᴏᴅᴇsᴋᴀ ⊱

|𝟷𝟼:𝟹𝟿|

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *na pozivu* Tu sam do sedam sati.
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : Čekaću te na stanici.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : A on? Još uvek ga ne mogu pozvati.
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Biću iskren, mislim da bi trebala da nastaviš i ostaviš to sve iza sebe.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ali vratiću se u Kolding i-
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Mislim na njega, specifično.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Ali-
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Desila se nesreća. Zapravo, sam je to napravio, ali ne može da preboli još uvek.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Neko je nastradao?
𝘽𝙖𝙨𝙞𝙡 : Da. To mu je bio prvi zvaničan odnos sa nekim, ali ubio ga je-
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *prekida poziv*
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Draga, u redu si?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da, da.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Sigurna si?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Sigurna.
𝗞𝗮𝗿𝗼𝗹𝗶𝗻 : Davorin mi je preneo pozdrave od njegovg učenika. Kaže da bi voleo da dođeš u dvoranu pre nego što odeš. Želi te ispratiti.

⊰ Dᴠᴏʀᴀɴᴀ Kʀᴏᴇʀ ⊱

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Za sada, poslednji put, još jednom sam gledala neobično biće, jedinstvog glasa i zlate niti njegove kose dok je njima prodirao vetar, kako manipuliše živom publikom i živi trenutke osvajajući led. )

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *zastaje* Odlična si! Hoćemo ponovo?
𝗔𝘀𝘁𝗮 : *okreće se* Ne sada. Došla je.

𝗗𝗮𝘃𝗼𝗿𝗶𝗻 : Ponavlja kako je talentovana, ne vidi koliko talenta ima i sam.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Zavidim mu. Nikada me nešto nije držalo dovoljno dugo da mi stvori strast.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *prilazi* Koferi? Već danas ideš?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Da, ali vratiću se za koji mesec.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Biće to čitava večnost čekati te.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Istina je da sa velikim rečima govori o drugima, kao da ne primećuje koliko zrači. )
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Gledaćeš me na TV-u jedanaestog septembra?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Naravno.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : I tu ćemo pobediti, zahvaljujući Asti. *izuva se*
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Novi san?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Da. Ne brinem o tome. *uzima kofere* Kada imaš voz?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Za dvadeset minuta.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Poneću ti kofere. Želim da budem sa tobom dok mi zvanično ne odeš.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Upijala sam energiju njegovog prisustva, kao da me nije davila pomisao na napeti povratak i nadolazeće susrete.
U strahu, zaželim da vreme stane.
Hodali smo ka stanici, dok nas je okruživao ples senki oko nogu, a o predstavi sam jedino ja mogla svedočiti, i moje nestvarne vizije. )

• Pozorište rastanaka, na korak do pruge. •

𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Umišljam li ili čitav put zuriš u beton?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Senke, potpuno su podivljale.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Tvoje zdravlje?
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : I to si sanjao? Od tebe je besmisleno išta kriti.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Nekako, ali ne bih zloupotrebio ničiji prikaz u tim ludim snovima.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Volela bih da mi kažeš koga je Karadok ubio, kada je plakao. Sećaš se? O tome si pričao na takmičenju.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Voleo bih da sam to zaboravio.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Dakle?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : To je bio njegov prvi partner i bio je lud za njim. Ne poznaješ ga, stariji momak, ravna kosa i sive oči. Bio mu je stalna meta, ali vezao se za njega, jedva par dana nakon tvog odlaska. Nije njegov standard, nije tip koji se lako veže za ljude, ali on je bio izuzetak. Sve se savršeno poklopilo među njima, baš kao i među vama. Samo što je kod vas, sklop bio pakao, a sa njima je bio mir.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : I ipak ga je ubio?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ubio ga je nadajući se da po prvi put sanja realizam. Trenutak kasnije se slomio na komade i još uvek se sastavlja.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Kažeš da ga je voleo?
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Kažem da nije bilo daleko od toga. Možda, da je imao koji minut duže, već bi nastala ljubav. Mislim da ga nije voleo, samo jer je prerano okončao sve to.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Volela bih da ne verujem tvojim snovima. Tako su temeljni...
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Ako te ubija ljubomora, razumi da je to u redu i da imaš puno pravo da se tako osećaš.
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : Strah me je da ga ponovo vidim.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : Udahni duboko i zaboravi na svaki osećaj, kada budeš izašla iz voza. Čekaće te, po strani. Najbolje bi bilo da ga pustiš da priđe prvi, u koliko to ne uradi, daj mu više vremena jer-
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : 𝘐𝘱𝘢𝘬 𝘤́𝘦 𝘴𝘷𝘦 𝘥𝘰𝘤́𝘪 𝘯𝘢 𝘴𝘷𝘰𝘫𝘦 𝘮𝘦𝘴𝘵𝘰, 𝘴𝘷𝘪𝘥𝘦𝘭𝘰 𝘴𝘦 𝘵𝘰 𝘮𝘦𝘯𝘪 𝘪𝘭𝘪 𝘯𝘦.
𝗡𝗲𝗳𝗿𝗶𝘁 : *smeje se* Nedostajaćeš mi.

⊰ Dᴀɴsᴋᴀ • Kᴏʟᴅɪɴɢ ⊱

|𝟷𝟿:𝟶𝟿|

• Gotovo isto pozorište u imenu sastanaka, na korak od mene. •

𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 : *izlazi*
𝗕𝗮𝘀𝗶𝗹 : *smeje se* Još si lepša nego pre!
𝗔𝗱𝗲𝗹𝗶𝗻𝗮 :
( Topao zagrljaj pored kog je moj pogled ipak tražio oči zlatnih tonova, u bliskoj pozadini. )

I u pravu je. Lepša je nego pre, a mislio sam da je to nemoguće, ali to je sve.
Nije mi nedostajala, nisam osetio potrebu da joj priđem, iako me je ista potreba naterala da budem ovde.

Među nama, ostala je samo distanca i diskretan pogled. Zid je širi nego što bi smeo biti i deli nas onako kako sami nismo naučili - izvan scene.

▮▮▮▮▮▮▮▮