Često ono što ne možemo da imamo, počinjemo da želimo. Svakim danom sve više i više. Dolazimo do krajnjih granica, onih kada smo spremni učiniti sve samo da na trenutak imamo to nešto.
Možete li zamisliti nešto što jako želite, što je ispred vas, na dohvat vaše ruke, a opet ga ne možete uzeti? I tako svakog dana...
Ako poznajete taj osećaj, onda znate kako se osećaju i naši likovi.
Niall zna šta želi, ali isto tako zna i da ne može to da ima. Bar ne uskoro. A sa Leen je druga priča. Ona zna da joj je nešto potrebno, ali ne zna šta.
Ono poznato uzbuđenje počeli su da osećaju skoro pri svakom slučajnom dodiru ili drugačijem pogledu. Niall je bio svestan toga da će uskoro morati nešto da uradi, a ona...opirala se tom osećaju koliko god je mogla. Jer ipak...za udatu ženu je malo uvrnuto maštati o muškarcu koji nije njen muž.
Ali... Koliko će to njeno opiranje trajati? Pa, mislim da sve to zavisi od snage njene želje da tom muškarcu u stvarnosti uradi sve ono što je u njenoj glavi...
S.
Odgurnem mu grudi rukama i uspem da prekinem poljubac. Taman što podignem ruku s namerom da ga ošamarim, on mi uhvati zglobove obe ruke i speči me u svemu što sam nameravala.
„Pusti me!", prosiktam. Grudi mi se brzo spuštaju i podižu, a isto i njemu, osećam to zbog vrelog daha koji prosipa po mom licu.
Nekakva vrsta straha, krivice, ali i uzbuđenja mi struji telom. Zbunjena sam. Treba mi vremena da shvatim ovo.
„Darleena...", prošapuće. Krene da me gura unazad. Srce mi zalupa brže jer ne shvatam šta radi. Moje noge kao da rade protiv mene. Kreću se u pravcu u kom on želi da idu.
„Pusti me.", probam mirnim glasom, ali shvatim da to ne uspe kada počne da odmahuje glavom. A onda osetim da udaram u nešto. U zid.
„Ne... Hajde, Draleena. Potpiši. Daj otkaz.", šapuće mi u uvo. Usne su mu odmah tu, kod mog vrata. A ruke mi drži iznad glave. Jako. Ne mogu da se mrdnem.
„Ostavi me...", molim ga. Ne znam zašto ne vrištim. Trebala bih, zar ne? „Vrištaću.", upozorim ga. On se pomeri tako da mu vidim lice. Počne da se smeje.
„Slobodno. Hotel je moj i ako neko čuje vrištanje, pomisliće da jebem nekog. Zato neće ulaziti.", širok osmeh mu igra na licu.
Njegove reči mi preseku stomak. Odmah mi se stvore slike u glavi. Nas dvoje. Na stolu. Goli.
Ne, ne, ne, Darleena! Urazumi se! Prekorevam sebe.
„A i... nedelja je. Nema nikog ovde.", slegne ramenima. „Hajde. Budi dobra i potpiši. A onda idi odavde. Hoćeš?", glas mu je tih i nežan.
„Zašto želiš da odem?", pitam. Pogled mi je ravno na njegovim očima, ne osećam više strah.
„Ne mogu da ti objašnjavam. Učini mi to, molim te. Potpiši i idi odavde.", sklopi oči u isto vreme kada svoje čelo nasloni na moje. Odmahnem glavom.
Nema šanse. Rekla sam da mu neću dati otkaz. Neće me pobediti. Sećam se šta smo jedno drugom obećali. Da ćemo se međusobno izludeti. Ako ovo što neću da dam otkaz spada u to izluđivanje, onda ne dajem otkaz.
„Neću.", šapnem.
„Ako ostaneš, prevarićeš svog muža, Darleena. Već ga varaš. Puštaš me da te ljubim...", šapuće dok istovremeno usnama prelazi po koži mog vrata.
Bože, šta ja to radim? Moram da prestanem sa ovim.
Pošto rukama ne mogu, pokušavam da ga odgurnem kukovima. Pokušavam da se izmigoljim. A onda osetim vibracije. Njegov smeh.
„Znači ti bi preko odeće?", pita. Šta...?
Neobuzdani uzdah mi se otrgne i napusti moja usta u trenutku kada svojim kukovima pritisne moje i protrlja se.
„Nemoj...", glas mi je na ivici. Jedna suza mi se spustila niz obraz. On je to video.
„Ne, Leen. Nemoj da plačeš.", šapne i pusti mi ruke.
Čekaj... Nazvao me je Leen? Leen? Tako...me zovu samo najbolji prijatelji. Samo najbliži. Ne može ovaj muškarac tako da me zove. Niko nema nadimak Leen sem mene. Kako zna za to?
„Pusti me. Zaboraviću da se dogodilo ovo, samo me pusti.", molim ga. Ruke su mi na njegovim grudima, guram ga od sebe, ali ipak je jači. Ne pomera se.
„Potpiši, Leen. A onda idi.", njegove ruke mi drže lice i brišu suze koje su uspele da se otrgnu.
„Zašto?", pitam tiho. „Zašto da idem?"
„A zašto da ostaneš?", u očima mu sevne nešto poput besa. Ruke su mu i dalje na mom licu, a moje na njegovim. Čvrste su i mekane u isto vreme. Čudno je.
„Zato što...", počnem, ali se zaustavim. Ne mogu da mu kažem da želim da ostanem samo zato što želim njega da nerviram. „Sviđa mi se ovde.", kažem. Dobro, i to je deo istine. Sviđa mi se posao.
„Ne može da ti se sviđa. Ne možeš da ostaneš ovde. Jer ako ostaneš... Neću moći da se obuzdam, Leen.", šapne tačno u moje usne. Srce mi snažno zalupa. Kao da do sada nije. „Postaću tvoj ljubavnik. Ako ostaneš ovde, prevarićeš muža. Sa mnom. U to budi sigurna.", stomak mi se zgrči na njegove reči.
Iako znam da bih trebala da bežim glavom bez obzira, ipak ne činim to. Jedan deo mene, jedan sićušan deo mene ne želi da ode. Želi da vidi kako bi sve to izgledalo, želi da ovaj muškarac isred mene svoje reči pretvori u dela.
Znam da ovim samo želi da me zastraši kako bih potpisala one papire i dala otkaz. Ali deo mene bi voleo da je to istina. Samo na tren da okusi to, tu opasnost.
Dobro. Definitnivno je. Ovaj muškarac me privlači. Skoro podjednako kao i moj muž. O Bože. Moj muž.
„Neću. Neću ga prevariti.", odmahujem glavom. On se nasmeje.
„Onda potpiši.", šapne.
„Daj mi papir.", kažem odlučim glasom.
„Potpisaćeš?", njegove obrve se podignu, a oči rašire. Gleda ravno u moje.
„Daj mi papir.", ponovim. Iste sekunde se odvoji od mene. I tek onda osetim nalet hladoće. Osetim i svoje crvene obraze i pritisak u svojoj glavi. Nemoguće.
„Izvoli.", pruži mi papir kada se vrati. Zajedno sa olovkom. Ali ja uzmem samo papir, a on stane zbunjeno da me gleda. Na kraju podignem papir ispred njega i pocepam ga poprečno. A onda još jednom. I još jednom. A onda sve to bacim ispred njega na pod.
„Šta...?", pogledom zbunjeno gleda kako papirići padaju.
„Niti ću da prevarim svog muža, niti ću da dam otkaz!", prosiktam na njega. Tvrdoglavost i arogancija kao da su mi se u sekundi vratili. „Ostajem ovde da ti skačem po živcima sve dok ti meni ne daš otkaz.", gotovo da mu se unesem u facu.
Brzo iskoristim priliku dok je zbunjen, pa se okrenem i izjurim iz njegove kancelarije. Lift nije tu. Dođavola!
Dok ga čekam, čujem zvuk koraka iza sebe. Okrenem se i vidim Horana da ide pravo ka meni. Tek sada primećujem da nije u odelu. Ima crne farmerice i beo džemper. A preko toga otkopčani kaput.
Čujem da lift stigne i brzo uđem u njega. Odmah pritisnem dugme koje vodi u prizemlje. Srce mi kuca prebrzo kako se vrata zatvaraju. Gotovo da poskočim kada njegova ruka zaustavi potpuno zatvranje lift. I onda uđe unutra.
Lift krene, a on stoji okrenut ka meni. Gledamo jedno u drugo, delimo oštre poglede. Osećam da mi ponestaje vazduha. A postaje i vruće u ovom skučenom prostoru.
Niko ništa ne progovara. Lift stigne na prizemlje, on se nasmeši, namigne mi, a onda se okrene i izađe iz lifta. Učinim i sama isto, ali mnogo sporijim korakom.
Ne mogu da krenem za njim, tako da se zaokrećem i odlazim do ženskog toaleta. Prazan je na svu sreću. Odmah dođem do ogledala i pogledam se. Crvena sam. Mnogo. Usne su mi crvene. Vidi se da me je ljubio.
„Bože...", uzdahnem i ponovo mi se plače. Prevarila sam svog muža. Poljubila sam drugog muškarca. Zapravo, on je mene ljubio, ali tehnički je to isto.
Uključujem hladnu vodu i brzo pljuskam svoje lice. Po definiciji da se tela na toploti šire, a na hladnoći skupljaju. Ja imam trip da će moje usne splasnuti ako ih isprskam dovoljnom količinom hladne vode. Recite da sam luda, ali mi uspava.
Lagano ih obrišem ubrusom, samo natapkam u stvari. Izvadim iz torbe puder, nanesem ga malo na lice, u vrlo tankom sloju, a onda namažem i labelo na usne. Nema potrebe da se lupim par puta po obrazima. Dovoljno sam crvena.
Koliko toliko zadovoljna svojim izglegom, udahnem duboko, a onda se okrenem i pribrana napustim prvo toalet, a potom i sam hotel.
***
Odlučila sam se na šetnju do kuće. To mi je dalo dovoljno vremena da smislim šta ću.
Prvo sebi nisam mogla da odgovorim na pitanje zašto nisam potpisala onaj papir. Nije istina da želim da ga nerviram. Sa jedne strane da, ali neka druga strana mene, ona mnogo jača mi je rekla da ne radim to.
Da li je to ona strana koja želi njega u krevetu?
Ne, ne, ne! Gospode! Moram da prestanem! Poznajem ga svega nedelju dana. Dobro, sviđa mi se kako izgleda, ali njegovo ponašanje prema meni je grozno. Privlačan je, ali je gad. Nadmeni drkažija. Koji me privlači.
O čoveče, ovo je tako zbunjujuće!
Razmišljam o muškarcu koji nije moj muž i dozvoljavam to sebi. A znam da ne smem. Ali s druge strane, ako sebi zabranjujem, to ću još više želeti. Možda bih trebala da pustim da me privlači i da maštam o njemu, pa će mi na kraju to dosaditi i prestaću.
Ne, Darleena! Tako ne sme da razmišlja jedna udata žena! Prekorim sebe odmah.
Moram da stanem. Ovako ne ide. Postaviću granicu sa njim. Neću mu dopustiti da mi priđe. Nastaviću da ga nerviram sve dok mi sam ne bude dao otkaz.
Sada kada razmislim, želim otkaz. Tako ću se udaljiti od njega. Ali ne želim da pregazim svoju reč i svoj ponos. A to je trenutno jače. I zato ću nastaviti tamo da radim.
U suštini, tokom povratka kući sam sebe pravdala zašto nisam dala otkaz i zašto sam ostala tamo s mogućnošću da upropastim brak. Našla sam dovoljno opravdanja, ali isto toliko i osuda...
***
„Leen, stigla si?", čujem prodoran muški glas odmah kada otvorim vrata. Srce mi se stegne i osećaj krivice me ponovo savlada. A onaj muškarac mi ušeta u misli.
„Jesam!", doviknem. Skinem jaknu sa sebe, okačim je i izujem se. Torbu stavim na komodu. A onda se uputim ka dnevnoj sobi.
„Sve je rešeno?", pita kada me vidi. Izraz lica mu je blag. To čini da se krivica u meni duplira. Nasmešim se i klimnem glavom. Daleko od toga da je sve rešeno.
„Jeste. Lažna uzbuna.", slegnem ramenima i sednem pored njega. On me zagrli oko ramena, ali mi njegova ruka postane teška i strana.
Mrzim sebe zbog ovoga. Znam da volim svog muža, ali mi smeta jer je jedan klipan u roku od nedelju dana uspeo da mi nacrta znak pitanja pored te činjenice. Doveo me je do toga da se pitam da li ja Leonarda stvarno volim.
„Znaš li da me je zvao Derick?", on me pita. Iste sekunde okrenem glavu ka njemu.
„Derick Anderson? Muž moje sestre?", širim oči ka njemu.
„Da. Pogodi šta mi je rekao.", nasmeje se. On se smeje. Široko.
„Vraćaju se!", gotovo da vrisnem. Leo klimne glavom i ja ovoga puta stvarno vrisnem pre nego što ga svom snagom zagrlim.
Više od godinu dana su Christy i Derick proveli u Africi. Tamo su radili na dva filma. Derick je producent, isto kao i moja sestra s tim što ona ponekad i glumi.
Oboje su neverovatni. Posle nesreće, njih dvoje se nisu odvajali od mene. Sa Christy sam osetila povezanost. Iako je se nisam setila, bilo je dovoljno ono što osećam i mesec dana vremena da steknem utisak da mi je u isto vreme najbolja prijateljica i sestra.
Bila sam u blagoj depresiji kada mi je rekla da odlazi. I to pre mog venčanja. Zbog čega mi je bilo još gore. Ali sve se dobro završilo jer su uspeli da dođu na venčanje. I to svega par minuta pre nego što je ceremonija počela. Gotovo da sam vrisnula u sred crkve kada sam je videla.
Nažalost, otišli su odmah nakon toga, ali bar mi je srce bilo ispunjeno jer je bila uz mene na tako važan dan. I ona i Derick. Tog ludaka obožavam. Moja sestra je prava srećnica.
„Kada dolaze?", uzbuđeno pitam Lea.
„Ne znaju ni oni. Završili su sa snimanjem. Ali još ne znaju kada tačno polaze.", objasni. „Ali trebalo bi da za oko nedelju dana budu ovde.", doda. I zbog toga se još šire nasmejem.
„Oni nemaju kuću ovde. Mogu li biti kod nas?", pitam bez previše razmišljanja.
„Naravno. I mislio sam da im to predložim.", složi se.
Leo i Derick su stvarno dobri prijatelji. Nemam pojma kako su se upoznali s obzirom da se bave totalno različitim poslovima. Ali bitno je da se dobro slažu. Mislim da je Derick Leov jedini prijatelj koji je ikada ušao u ovu kuću. Ostali su mu uglavnom poslovni saradnici.
„Odlično. Ali... Zašto mene Christy nije zvala?", snuždim se kada se setim toga.
Moja rođena sestra me nije pozvala da mi kaže da se vrača, a mog muža jeste njen muž. Gde je tu logika?
„Jao, dođavola!", on se udari po čelu i prekrije šakom oči i lice. „To je trebalo da bude iznenađenje! Derick mi je rekao da ti ne govorim ništa...", izdahne i samo malo pomeri priste, tek toliko da gvirne kroz njih.
Prasnem u smeh. Zbog čega on skloni ruku i pogleda me pomalo zbunjeno.
„Ti baš ne umeš da sačuvaš tajnu, zar ne?", ponovo se nasmejem. On prevrne očima, ali se i sam nasmeje.
„Pa šta ću? Izletelo mi je...", slegne ramenima.
„Da, da.", klimam glavom spuštajući se malo niže. Naslonim se na njegove grudi. On me obgrli oko ramena. „Pusti nam neki film, bilo šta. Da odmorimo još malo, sutra nam počinje naporna nedelja.", uzdahnem.
Sama pomisao na posao i Horana koji me sutra čeka, pripadne mi muka. Dajem sve od sebe da se ne prisećam onoga od malopre i njegovih usana na mojoma.
Ne, Darleena. Prstani. Lepo ti je išlo do malopre. Možeš ti to. Bodrim samu sebe.
Oči su mi zatvorene. Duboko udišem i izdišem sve dok mi slika plavokosog muškarca ne izbledi iz misli. I uspe mi nakon par nekoliko sekundi.
„Ne podsećaj me... Sutra počinjem samostalno da radim, a otac će me samo nadgledati. Bukvalno mi prepušta sav posao. Tek tako.", kaže.
„Pa to je odlično. Zašto se brineš?"
„Ne znam. Navikao sam da radim šta mi on kaže. Tako nikad ne pogrešim. A ovako sam sada ja glava i ako nešto pođe po zlu, ja ću biti kriv jer sam ja dao pogrešne naredbe.", objasni. Nasmejem se i zagrlim ga još jače.
„Nemoj da lupetaš. Sigurna sam da ništa neće poći po zlu. Ti znaš svoj posao. Tvoj otac ti ne bi tako naglo prepustio firmu da nije siguran u tebe.", zaključim. Grudi mu se jednaput jako podignu i spuste, pa i moja glava zajedno sa njima.
„Hvala ti, ljubavi.", šapne i poljubi me u kosu. „Hvala što si uz mene."
„To mi je uloga. Da budem uz svog muža i podržavam ga.", nasmešim se.
Ali i da ga ujedno varaš. Neki glas začujem u svojoj glavi. Ta pomisao me zaboli. Stegne mi srce, obavije mi se oko grudi i nanese mi bol.
Jako zagizem usnicu da ne bih zaplakala i još više se pribijem uz Lea. Potisnem suze i ružne osećaje dugoko u sebe, u neku staru kutiju iako sam sigurna da će jednom ta kutija pući jer u njoj više neće biti mesta...
***
Sutradan je Leo otišao na posao pre mene. Nije spominjao ništa o mom poslu niti o njegovoj ljubomori na Horana. Zahvalna sam zbog toga iako počinjem da mislim da on ipak ima razloga za ljubomoru.
Ne, ne, ne. Šta ja to pričam?
Imao bi razloga kada bih ja njega varala, ali ga ne varam. Ne varam ga, zar ne? Onaj skot je mene poljubio, nisam ja njega.
Ali se nisi ni opirala. Ponovo onaj glas u mojoj glavi. To je onaj deo koji voli Lea. Osećam koliko je ljut. Dok se onaj đavo u meni smeje i govori mi da pustim tog muškarca u svoj život, da okusim opasnost.
Gospode!
Srce mi je ubrzano kucalo dok se taksi približavao zgradi hotela. A postalo je nepodnošljivo kada sam ušla unutra. Kako se lift penjao na poslednju sprat, tako sam i dah gubila.
Nemoguće da se tako osećam. Ne može jedan muškarac toliko da me izbaci iz koloseka. Ne posle jednog poljupca.
Nije me opčinio. Privlačan je i to stoji. Ali mi se ne sviđa. Ovako se osećam zato što se plašim. Nemam pojma šta da očekujem od njega i zato se plašim. Imam tremu.
Nisam sigurna ni u to koliko dobro vladam sobom. Očito nikako jer sam samo klimnula Philippi kada sam je videla i ušla pravo u svoju kancelariju. Tek posle dva minuta sam se setila da me je juče slagala.
„Zašto si to uradila?", odmah pitam kada uđe u moju kancelariju.
„Žao mi je.", oči su joj molićave, a izraz lica mi govori da se stvarno kaje. „On mi je šef. Ne mogu da mu kažem ne.", objasni.
Nažalost, u pravu je. Horan je ovde glavni. Ako bi mu Philippa rekla ''ne'', dovela bi svoj posao u opasnost. Možda je ovaj ne bi otpustio, ali bi joj to sigurno puno zamerio. Zato što je veliki gad.
„Shvatam. Ali molim te me sledećeg puta barem nekako upozori.", šapnem. Imam neki grozan osećaj da je on u ovoj sobi i sada nas sluša. Jezivo.
„Sledećeg puta?", ponovi. „Zašto te je uopšte zvao?", sada i ona snizi glas. Priđe malo mom stolu i sedne na stolicu preko puta.
„Nije ni bitno.", kažem brzo. Prebacim pogled sa njenih očiju na papire koje sam malopre izvadila.
Ne mogu da joj govorim o onome. Ne mogu nikome. Sramotno je i...i...ne znam ni kako bih to nazvala. To nije nešto o čemu smem da pričam.
„Ponovo je pokušavao da te navede da daš otkaz, zar ne?", svojim pitanjem Philippa prekine moje razmišljanje. Gotovo da se trgnem na njene reči.
Progutam knedlu, ali je ne pogledm.
„Može se reći.", natmureno šapnem. Ne želim da govorim o tome.
„Možeš li da mi obećaš nešto?", ona se nagne ka mom stolu. Nešto me preseče preko stomaka. Pogledam je. Uplašeno. „Koliko god da ti ide na živce, potrudi se da ti njemu ideš više. Odavno ga niko nije izludeo. A ako bi neko pokušao, završio bi bez posla. Ti si druga priča. Tebe neće ni pod razno da otpusti. Zato možeš sa njim da radiš šta hoćeš. A ja te molim da mu pokidaš sve živce.", šapuće dok mi ovo predlaže.
Ne mogu, a da se ne nasmejem na ovo. Philippa me moli da do maksimuma pomerim dupe našem šefu. U suštini, mogu to da uradim. Kao što je rekla, ali i kao što je i sam Horan rekao, neću dobiti otkaz ukoliko ga sama ne dam.
Zbog toga, mogu da radim šta hoću i on će mi sve tolerisati. Samo što ne znam koliko će mi to ''nerviranje šefa'' ići dobro. Ne znam njegove slabe tačke. A volela bih da ih saznam.
Mada, da bi se to dogodilo, morala bih da mu se približim. Ali to ne smem jer će on učiniti nešto. Potrudiće se da prevarim svog muža sa njim. I zato moram da održavam distancu i ne približavam mu se. Pre svega mislim fizički.
Ali kako izvesti nerviranje na daljinu? To je...
„Gospode, Philippa.", prekinem svoje misli. „Pričaš kao da si poludela srednjoškolka koja želi da iznervira svog profesora. A ja kao tvoja najbolja drugarica razmišljam o tome i već u glavi kujem planove. Mi smo odrasle žene, pobogu.", polako dolazim pameti.
„Pa šta?"
„Pa ponašajmo se u skladu sa tim! Ja imam ozbiljan posao i muža i ne mogu da se bavim još i tim klipanom!", ovo poslednje prošapućem kada se nagnem ka njoj. „Volim ovaj posao i ono što radim ovde, ali njega ne volim. Njega ne podnosim. Samo želim da obavim ono što imam i po mogućstvu da ga ne viđam uopšte. A kako je to skoro pa nemoguće jer mu se kancelarija nalazi odmah preko puta moje, trudiću se da ga u što većoj meri izbegavam.", gotovo da ostanem bez daha dok sve ovo izgovorim.
Philippa izdahne namršteno. Sačeka par sekundi i taman što otvori usta da nešto kaže, začuje se kucanje na vratima. Ne stignem da kažem ''uđi'', a vrata se otvore.
Srce mi poskoči i disanje mi se zaustavi kada ugledam njega. Nije to ono uzbuđeno lupanje srca koje osećam kada vidim Lea. Ili koje sam osećala. Sada osećam nešto manje. Prema Leu.
Ali prema ovom muškarcu... Ovo je strah definitvno. Njegova blizina mi ne prija. Stvara mi tremu. Neki grozan osećaj, nešto jako čudno. Ali i snažno.
Pogledam ga polako. Odozgo na gore. Ima crne pantalone na sebi i belu košulju sa krvatom uredno zavezanom oko njegovog vrata. Ne nosi sako.
„Philippa, ne očekuješ valjda da ću se ja javljati na tvoj telefon?", on pita gledajući u svoju sekretaricu. U tom trenutku se začuje telefon. Philippa skoči na noge i odjuri iz kancelarije.
„Zatvorite vrata za sobom.", kažem mirnim glasom ne gledajući u njega. Pravim se da radim nešto na računaru. A u stvari se trudim da smirim drhtanje svog tela.
„Naravno.", odgovori mirno. Začudim se njegovim rečima i podignem pogled. Umesto da izađe i zatvori vrata za sobom, on uđe! I zatvori vrata.
„Mislila sam da izađete i ostavite me da radim.", strogim glasom pojasnim. Ali on se nasmeje i krene ka mom stolu.
„A ko je rekao da ću da izađem?", pita tiho. Kada shvatim da se neće zaustaviti kod stolica, već da će zaobići sto kako bi mi prišao, uspaničim se i naglo ustanem.
„Ostanite gde ste!", upozorim ga. On na sekundu zastane, ali odmah nastavi ka meni. Krenem unazad, ali me fotelja uspori i njemu da priliku da mi se još metar približi.
„Polako.", izgovori to tiho. Koliko podignem pogled da vidim gde je, toliko me njegove ruke zgrabe. Uplašeno uzdahnem.
„Pustite me.", pokušam da se odvojim od njega, ali ponovo ista priča. Ne uspevam. Zato odmah odustajem. Bolje je da sačuvam snagu. „Sklonite se od mene, molim Vas.", prošapućem.
Ne želim da vičem. Ne želim da nas bilo ko čuje i uđe ovde. Osramotila bih se jako puno i morala bih da dam otkaz. A iz nekog razloga ne želim...
„Nemoj da mi persiraš, Darleena. To je tako glupo.", pogled mu je na mojim usnama.
„Dobro. Neću.", mirnim i tihim glasom odgovorim. „Ali mi reci šta hoćeš od mene.", dodam. Svoj plavi pogled sada prebaci na moje oči. Pogled mu je strog.
„Hoćeš li da daš otkaz?", pita me. Šta? Zar to nismo raščistili sinoć?
„Ne.", glas mi nije odlučan. Tih je previše. To je zato što mi celo telo drhti. A to ne valja.
„Onda ćeš postati moja ljubavnica.", šapne mi. Njegove reči me probodu kroz stomak, celo telo me zaboli nekako neobjašnjivo. Leđa mi postanu tako osetljiva dok on svojim šakama prelazi po njima. „Rešila si da ostaneš ovde. A ako ostaneš, predaćeš mi se. Zaljubićeš se u mene. Opiraćeš se u početku tom osećaju, ali na kraju ćeš popustiti."
„Ti si bolestan!", prosiktam na njega i udarim ga po grudima. Nasmeje se.
„Ne, draga.", odmahne glavom. „Ja sam zaveden."
~~~Znam da nastavak i nije nešto, mislim da ste očekivali više, pa ću vam odmah reći da će toga i biti. Ova radnja ide polako, ne znam zašto, ali jednostavno taj tempo mora da ima, prosto tako osećam. No, kao što sam već rekla, sve će se dogoditi:D Kasno je i ja ujutru idem u školu tako da ću da vas zamolim samo da mi ostavite vote i kom, a mi se sutra čujemo na stranici. Laku noooć:**~~~