Sve prolazi. Uz suze, strah, tugu i bol; sve prolazi. Ne postoji rečima kako bih objasnila strah i strepnju kada pokušavam da se odbranim od udarca ali nisam dovoljno jaka da uzvratim. Fizičko i psihičko maltretiranje me iscrpljuje i pije moju energiju na slamčice. Pokušavam dignuti glas, koji ispuca pri kraju nesposoban da izgovori rečenice za koje unapred znam da mi niko neće verovati. Zato i ćutim. Hoću li u budućnosti postati snažna osoba koja će prebroditi svaki problem? Ne! Nisam hrabra i snažna. Ja nemam vrednost i težinu i niko me ne poštuje. Nisam vredna toga! Ja sam niko i ništa! Imam solidne crte lica, pa se može reći da sam lepa, možda me izvlači duga kosa boja meda koja uklanja sve moje nedostatke. Nisam zadovoljna svojim izgledom; osrednjim grudima i povećom zadnjicom, izgledam debelo. Zato nosim široku odeću, pa se osećam donekle opuštenije.
Često se pitam da li sam zaslužila da budem u ovoj kutiji pakla? Gde jedva preživljavam, gde jedva imam i za hranu. Gde je najveće čudovište moja majka, gde ona govori udarcima, a ja moram da ćutim i trpim ako hoću da imam krov nad glavom. Imam sedamnaest godina, još uvek idem u školu i ne mogu sebi da obezbedim stan i posao. Svakog vikenda radim u jednom kafiću kao konobarica i to mi pruža mogućnost da preživim.
Navikla sam ja na ovo, u meni je praznina, šupljina osećaja, prašine ispunjene prazninom koja me je gušila, iznova i iznova. Sloj suza koje je prekrivalo moje lice, telo koje prekriveno masnicama. Bolelo je, svaki udarac koji sam zadobila užasno je boleo. Ali nije uvek bilo ovako; zapravo i ne sećam se koliko je nekad bilo bolje. Da li je? Sećam se da su se majka i otac uvek svađali; stalno vriska i onda nas je napustio. Prvih godinu dana smo se viđali svaki dan, onda sećam se njegova devojka je ostala trudna i on je počeo da me viđa manje. Pa sve ređe, dok nismo sveli na par puta u godini, dao bi mi novac i to je sve što sam imala od njega. Nije čak ni trepnuo kada sam mu rekla šta mi radi majka, nije poverovao. U tom trenutku sam znala da mi niko neće verovati, makar imali jasne dokaze, jednostavno će zažmiriti. Jer mi živimo u svetu gde se nasilje prekriva, gde je sramota biti žrtva, i te iste nasilnike mi štitimo.
Želim slobodu! Od svih. Od mračnih misli koje me zaposedaju. Od svih briga i problema. Želim da živim punim plućima. Želim da budem normalna tinejdžerka čiji je najveći problem izdržati puno časova ili jednostavno biti zaljubljena u nekog dečka koji mi neuzvraća osećanja. Ponekad maštam; ja dolazim kući iz škole nasmejana iz škole a mama me dočeka raširenih ruku i privuče me u snažan zagrljaj; dolazim s posla i imam svoj stan, srećna sam i samostalna i tako ostanem u svoj svet mašte. I najlepše mi je kada ostanem u svom svetu, pružam ljubav sama sebi i pokušam naći način za svoje probleme. Ali nije tako. Isplačem se nekad i treba da mi bude lakše, da mi suze pomognu ali nije tako. Nije mi osmeh na licu. Ne mogu reći da sam lepa, da sam pristojna, kulturna i dobra osoba. Ne znam ja za ništa lepo! Od svega vidim mržnju i zlo, nisam za fine reči i dobra dela. Ne vredim! Nimalo ne vredim!
Posle svađe s mamom izletela sam iz kuće s malo para u džepu, svesna da ću noć prespavati na klupici, ali drugog rešenja nisam imala. Ponovo me je napala u svom pijanom stanju, vikala je i potpuno bila van sebe, uhvatila me za kosu i vukla ka vratima; a to je značilo snađi se za večeras i pojavi se za koji dan. Mada nije ju bilo briga ni kada ću se pojaviti. Dešavalo se i da me nema po par dana, apsolutno nije ni pomislila na mene. Sećam se jednom kada sam je uhvatila u naručju dva muškarca, jako je bilo odvratno, ali ne i njoj. Ta scena je uticala toliko loše na mene, da nisam ni pomišljala o momcima i vezama. Možda me je moje odrastanje učinilo emotivno nestabilnom i ne sposobnom za održavanje veze; osobom koja nema empatije, potpuno hladnokrvnom. Želim da zgazim na sve loše što mi se dogodilo, da tim stiskom izbrišem sav svoj život i započnem iznova.
Jednog dana, čak i kada se vratim mnogo godina u nazad, shvatiću da su ti loši trenuci me učinili jakom. Hoće li tako stvarno biti? Hoću li uspeti da se izborim za sebe? Hoću li stvarno moći da napustim ovaj grad? Hoću li pobeći od ovog toksičnog i mračnog života? Ponekad se usudim da postavim sebi pitanje; da li mi je sebičnost, mržnja i ludost u genima? Pored alkoholičarke majke i kurvara oca kakva ja stvarno mogu biti? Koliko bolja mogu biti od njih? To su pitanja koja su mi stalno opsedala misli, toliko mračno, da sam znala da ništa neću biti bolja od njih. Ja nisam zaslužila, nisam vredna.
Šetam satima. Idem samo pravo, koracam prema ne poznatom putu, ulicama koje nisam obilazila. Šetam sa slušalicama u ušima, ritam pesme mi donosi mir, tekst mi doprinosi spokoj. Ćutim o svemu, jer nemam kome ispričati. Ne mogu verovati drugima na reč, niti mogu izdržati lažno tapšanje po ramenima. Moji vršnjaci neće shvatiti moj teret na leđima, pa i da shvate samo će ismevati moju muku. Jer ljudi su to, veseli ih tuđa nesreća. Zlobnici koji vole tuđu krv samo bi se sladili mukama i pričali bi o tome koji dan i opet bi sve palo u zaborav.
Osetim kako duša izlazi iz mene umorna od svega. Da li bol može biti još veća? Koliko boli mogu izdržati? Moja maska je toliko jaka da ne može da padne. Pred drugima ja sam hladnokrvno arogantno stvorenje koje nije vredno ničega. Pred nekima sam agresivno biće koje čeka svaku priliku da pukne. A ja samo slomljeno stvorenje koje čeka svoju priliku da se sastavi i krene napred.
„ There was a time when I was alone
Nowhere to go and no place to call home
My only friend was the man in the Moon
And even, sometimes, he would go away, too
Then one night, as I closed my eyes
I saw a shadow flying high
He came to me with the sweetest smile
Told me he wanted to talk for a while
He said, "Peter Pan, that's what they call me
I promise that you'll never be lonely"
And ever since that day", tekst pesme je tako istinit i tužan, podseća me na mene i uvek utiče jednako snažno na mene. Suze mi se slivaju niz lice i zahvalna sam naočarima koje nosim inače bi me ljudi smatrali za potpunom čudakinjom. Pokušavam potisnuti suze, ali tako je sve realno da mi suze samo kvase lice.
Glasno viknem kada padnem pred autom koji naglo zakoči. Ustanem i krenem prema visokom momku koji izlazi iz tog sportskog automobila i vičem na njega. Koliko me nerviraju ovi tatini sinovi koji samo voze brzo i glume ludilo kako bi pokazali svoje skupe aute. Iznervira me kako staloženo upita kako sam, a još više mi digne živac kada me bez ikakve dozvole dodirne. Znam tačno taj tip osobe, ponudiće mi novac kako bi se zataškala situacija i onda će nastaviti isto da radi dok na kraju nekog ne ubije i kada se to dogodi tatica će jednim poslom rešiti sve.
„ Nemam vremena da se bezveze ganjam s tobom! Nisam te udario, uspeo sam da zakočim i izašao sam da ti pomognem. A to što si ti bolesna ludača koja ne gleda i što izleđe pod aute nije moj problem!", glas mu je dubok i sada postaje nervozan. „ Mala jel' se namerno bacaš ispred auta? Očekuješ veliku sumu novca kako bi se slučaj zataškao, ali sada si besna pošto se tvoj plan nije ostvario do kraja; nisam te udario!", arogantno odvratno stvorenje. „ Uz to mogu pozvati policiju ako to želiš, mada nema potrebe da zovem jer na nogama si sposobna ratoborna da isteruješ pravdu za koju si daleko od u pravu. Na tebi je da biraš!", stežem pesnice čvrsto i suzdržavam se da ne puknem od plača. Posle svega što mi se dogodilo, ovo mi nikako nije bilo potrebno.
„ Slušaj ti nadmeni arogantni majmune; nisam ja ludača, niti sam budala koja bi namerno izletala pred auto! Ti si mene mogao udariti!"
„ Ključ je u tome; mogao, ali nisam. Jel' si sigurno dobro?", odmerim ga u tom skupom odelu skroz drugačiji od mene u ovom jeftinom i nikakvom, naše razlike jasno se ocrtavaju. Plavušan, lep dečko, lepog razvijenog tela, visok i mišićav. Dok ga tako gledam shvatam koliko sam sićušna naspram njega ogromnog. Ne znam u kom trenutku me je ugurao u auto i naterao na to, ne znam ni kako sam spustila loptu. Bila sam drska i bezobrazna, ali u tom trenutku ništa drugo nije zaslužilo. Vozili smo se u tišini. Ova situacija mi je skroz sklonila misli od mame i barem na tren sam zaboravila na svoje probleme. Pogledam u njega; lepe crte lica s krasnim svetlo plavim očima i bradom od tri dana, pravilnim nosom izgledao je baš kao savršen momak. Kao da sam u nekom filmu, takav osećaj sam imala, jer pored te visine i ogromnog tela i savršenosti može se naći samo u dobrom ljubavnom filmu. Mišici mu se ocrtavaju dok steže volan. O bože, jesam li ja to njega odmerila onako pravo? Postidim se kada mi se nasmeši najlepšim osmehom i okrenem glavu. Ima li nešto ružno na ovom dečku? Njegova lepota nije onako savršeno lepa, ima grube crte lica i ta svetla brada ga čini još više seksi.
Ne mogu da se pomerim. Bojim se. Ako odem u bolnicu i oni moje povrede spoznaju onda ću biti u problemu, a sigurno hoće. Ne mogu biti u domu, u nekoj drugoj porodici ili najgorem slučaju na ulici. Kroz to ne mogu da prolazim. U njegovom čvrstom zagrljaju osećala sam se sigurno. Potpuni stranac me je grlio zaštitnički i smirio dok sam mu plakala na ramenu. Znala sam da nije loš čovek, pored te arogancije i nadmenosti je jedan divan čovek. Jer da budem iskrena ko bi me odveo u bolnicu posle silnog vređenja? Užasno mi je bilo neprijatno dok su doktorica i medicinska sestra pregledali moje telo i rane, po njihovim licima jasno sam znala šta misle. I njihov razgovor koji sam čula, jasno je bilo da me vide kao žrtvu. Trebala bih da iskoristim ovu priliku jer neko konačno ima dokaz, moje rane prikazuju sve što mi se dogodilo. Opet znam kako će ovaj slučaj dalje odvijati i onda znam da nije pametno ispričati istinu. Ponekad je bolje samo ćutati. Čula sam razgovor; patim o PTSP-a i stokholmski sindrom, što nije istina ja ne želim da se vratim u kutiju pakla i mami da sve preživljavam, jednostavno nemam drugo rešenje. Nisam emotivno vezana za nju.