Mrzim red na semaforu! I vozače koje trube nervozno; jebote svi smo mi nervozni zbog gužve. Kasnim! I to debelo kasnim. Moja kompanija "Gold" zapošljava na hiljade ljudi, ali ja nemam glavnu odgovornost i to je ono što mi ne stvara pritisak. Naravno da volim svu moć koju posedujem, ali nisam neka posebno odgovorna osoba. Kao najmlađi član porodice imao sam i tu čast da budem razmažen; bogata beba koja samo izlazi i vozi skupe automobile. Bilo bi tako, da Colton nije taj koji me konstantno ubacuje u projekte i da me Casey ne tera na rad. Moj posao je lak. Samo sednem u crnu kožnu stolicu i čačkam telefon; naravno ima i sastanke na koje moram prisustvovati i e-mailove koje moram pročitati; nije toliko loše. Među braćom ja sam najmanje ambiciozan i taktičar, pošto sam potpuno staložen. Iskucam Trevoru poruku da ću malo zakasniti zbog saobraćajne gužve.
I onda gledam brojeve u telefonu; ne javljaj se puta dvadeset, ne javljaj se ako ti je stalo do života sto puta; hitno kao majka, nemoj se javiti ako nemaš drugu. Talia jedan, eh ona je zgodna, dugačkih nogu i lajavog jezika ništa posebno ona otpada. Lydia je plastična cica - tako mi je i upisana, ona mi konstantno šalje poruke ali je na ignore. Veze za jednu noć su odlična stvar, jer posle nemate obaveze prema njima. Samo su dobar seks i sutra ih zaboraviti kao da nisu bile tu. Zvuči grubo, kao da ih iskorištavam, mada nije ni bitno. Odeća na podu, zgužvana posteljina i prevrnute flaše skupog vina - uglavnom je devojka već otišla, a ona koja je ostala reši me jutarnje erekcije. Zato meni nije bitno koja je, samo da je zgodna i pogodna, nije bitno ni što trči za parama, to mi nikako nije važno. Savršen sam! Imam lepe crte lica i zgodan sam. Nisam uopšte skroman, zaista sam presavršen, vučem jebeno dobre gene i mogu da se pohvalim visokim i mišićavim telom. Da, tanka je granica koja razdvaja granicu ega od samopouzdanja, ali znam koliko vredim.
Napokon smo se pokrenuli, kada već kasnim mogu zakasniti još malo, pa vozim prema pekari u kojoj doručkujem nakon trčanja. Gladan nikako neću izdržati nervoznog Caseya i nikako nadrkanog Coltona i puls na tome Trevora koji je u žestokom naboju sa ženom; neka se više razvedu u miru. Znam da će mi se popeti na glavu, a ja ću kao i uvek mirno stajati i slušati, ali danas nisam raspoložen za tri nervozna brata. Naglo zakočim i izletim iz auta.
„ Jebem ti!", opsujem glasno zahvalan što sam na vreme uspeo zakočiti i što nisam udario devojku. Ustane i krene prema meni, mogu reći jako agresivno. U širokoj je trenerci gornjoj i doljnoj, isto tako nekoj jaknici i na sve to je nabacila naočare koje su joj spale.
„ Ti idiote koji ne gledaš kuda voziš; pitam te ko ti je dao jebenu dozvolu? Snobu! Misliš što si bogat da možeš da pregaziš nekoga i tako ga ostaviš i izvučeš se?", viče suviše glasno i jako prosto se izražava da to učini da nas par znatiželjnih ljudi okruže. „ Naravno! Tatica će ti platiti sve i da ubiješ nekoga! Majmune bezobrazni!", nisam nervozna osoba ali ova mi izvlači svaki živac, zbog čega se mrštim. Sićušna je, veoma niska naspram mene, ali i veoma hrabra kada me napada s tolikom dozom agresije.
„ Jel' si dobro?", glupo je pitanje. Pretrpela je strah, uplašena je, zato je i nervozna, ali ona je ta koja je izletela, nisam ja kriv.
„ Duvaj ga!", vikne toliko glasno i približi mi se skroz. „ Moglo je svašta da mi se dogodi! Ti me pitaš; kako sam? Kako mogu jebeno da budem? Zar ne vidiš glupane da nisam dobro?!", viče i maše rukama kao da se pokušava rešiti muva. Jebem ti sve! Samo mi je trebala ova ludača! Bolje da nisam skrenuo ovom ulicom, da sam nastavio pravo. Ova će mi doneti nevolju i ko zna koliko ću se baviti s njom.
„ Smiri se!", spustim ruke na njena ramena, stresla se i izmakla.
„ Ne diraj me bre!", vikne.
„ Nemam vremena da se bezveze ganjam s tobom! Nisam te udario, uspeo sam da zakočim i izašao sam da ti pomognem. A to što si ti bolesna ludača koja ne gleda i što izleđe pod aute nije moj problem!", nervozno pomeri kosu iza uha i onda ugledam slušalice i to me dodatno iznervira. „ Mala jel' se namerno bacaš ispred auta? Očekuješ veliku sumu novca kako bi se slučaj zataškao, ali sada si besna pošto se tvoj plan nije ostvario do kraja; nisam te udario!", posmatram kako steže pesnice, otvara i zatvara usta kako bi nešto rekla ali reči ne izlaze iz nje. „ Uz to mogu pozvati policiju ako to želiš, mada nema potrebe da zovem jer na nogama si sposobna ratoborna da isteruješ pravdu za koju si daleko od u pravu. Na tebi je da biraš!", posložim sve karte na sto, jer znam da nisam kriv i bez obzira drago mi je da je nisam ni okrznuo.
„ Slušaj ti nadmeni arogantni majmune; nisam ja ludača, niti sam budala koja bi namerno izletala pred auto! Ti si mene mogao udariti!"
„ Ključ je u tome; mogao, ali nisam", znam da ću imati probleme s njom zato je možda najbolje rešenje da je odvedem u bolnicu. „ Jel' si sigurno dobro?", posmatram kako drhti i sigurno je jako uplašena, kao da tek sada postaje svesna kome se suprotstavlja jer se bukvalno odmakne od mene unazad.
„ Nisam dobro!", glasan je sada mek i tih. Od pada se povredila. „ Znam da se bojiš i da me ne poznaješ, ali veruj mi da neću da ti naudim. Samo hoću da ti pomognem i odvedem te u bolnicu da te pregledaju", koji sam ja moron! Od besa nisam video u kojem je stanju! Besan na sebe, usnica joj je razbijena i ko zna koliko još povreda ima.
„ Neću u bolnicu", tiho progovori i okrene se sa namerom da ode. Uhvatim je na nadlakticu i povučem prem sebi.
„ Idemo u bolnicu i pregledaće te!", otvorim vrata ali ona nema nameru da uđe. „ Uđi!", napokon sedne, pa i ja okružim auto i sednem na vozačevo sedište, publika se razišla kada sam je smestio u auto. Nadam se da nije bilo nekog novinara, jer samo mi nedostaje skandal u novinama. Bacim pogled na nju, lepuškasta je, s punim usnama i dugačkom med bojom kosom, od široke odeće ne vidim njenu građu, ali jasno je da je sitna.
„ Ako si me dobro osmotrio, kreni više pošto nemam nameru da sedim ovde!", drska je i lajava. Posegnem se da joj skinem naočare i vidim masnicu ispod levog oka. Istog trenutka me udari po ramenu svom snagom i ljuto uzvikne: „ Niko ti nije dozvolio da me dodirneš!", pretučena je i ko zna šta joj se sve dogodilo.
„ U redu je, neću ti nauditi", posmatra me par sekundi, bez odgovara pa spustim ruku na njenu koja ima ožiljke od noktiju. „ Šta god da ti se dogodilo, sigurna si sa mnom. Nisi primorana ni da ispričaš, veruj mi samo hoću da ti pomognem", izvuče ruku iz moje i prostreli me pogledom.
„ Molim te ne proseravaj se i nemoj mi prosipati šuplje priče! Do pre dva minuta bio si spreman na sve samo da me se rešiš. Zato zaveži i vozi do bolnice, pa da se raziđemo svako svojim putem!", vrati naočare i okrene se prema prozoru.
Vozim u tišini. Ona je previše mirna za situaciju u kojoj se nalazi. Bacim pogled prema njoj i uhvatim njen pogled, nasmešim joj se kako bi je opustio, ne onim mojim zavodničkim osmehom; nego lepim i mirnim osmehom. Namršti se i okrene glavu. Kada stignemo ispred privatne bolnice koju vodi prijateljica moje mame, pa samim tim neće biti gnjavaža oko policije, ona se ukopa pred ulazom.
„Dodi", spusti svoju malenu šakicu u moju. Lagano je zagrlim i tek prstima prelazim po ledima, lagano je mazim i osetim kako se njeno jecanje i plakanje polako smiruje. Nasloni glavu na moja prsa i čvrsto me grli, kao da se plaši da će je neko odlepiti od mene. Začudi me što me nije drsko odgurnula ili streljala rečima, nego se stiskala uz mene, što mi je jasno davalo znak da na neki čudan način imala je poverenja u mene. Odvojim se od nje i vidim da je ona jako uplašena. „ Ne boj se! Neće biti policije i izjave, samo će te pregledati!", nagovorim je da uđemo, držim je uz sebe pošto mi ona nedozvoljava da je podignem, a opet jedva ide. Nije se činila toliko loše kada me je napadala.
Čekam ispred u čekaonici dok je pregledaju i hodam nervozno desno- levo. Prolazim prstima kroz kosu i molim se da je sve u redu s njom. Barem fizički. Oglasi se zvono telefona i odmah izvadim iz sakoa i javim se.
„ Gde si jebote?", nervozi Colton uzvikne.
„ Počnite bez mene, neću dolaziti", govorim mu.
„ Jebeš me na suvo!", drekne toliko glasno da imam osećaj da će mi probiti bubnu opnu. Opet to je moj nadrkani stariji brat.
„ Imao sam malu nesreću, zato kasnim i ne mogu da dođem", podignem ton.
„ Jel' si dobro? Kako se dogodilo? Gde si?"
„ Dobro sam! Sve ću ti ispričati, ali sad moram da prekinem", kažem kada ugledam tetka Caroline.
„ Kako je?", odmah upitam.
„ Šta ti je ona?", nervozno izusti.
„ Ništa! Prvi put sam je video danas, izletala je ispred auta i zato sam je doveo ovde", ispričam joj na brzaka.
„ Vidi njen slučaj je težak pati od PTSP koji uzrokuju psihološki traumatični događaji koji predstavljaju preteću smrt ili ozbiljnu povredu same osobe ili drugih. Događaji koji su povod zovu se "stresori", a mogu se doživeti izolovano ili u većim grupama. Nasilni napad, kao npr. silovanje ili prepad, automobilska ili avionska nesreća, prirodne nepogode kao zemljotres ili uragani, stresori su koji uzrokuju obolevanje od PTSP-a. Njen slučaj je doživljanje pretnje, ispoljavanje povreda samu sebe i kao i fizičko maltretiranje. Osnovna karakteristika PTSP-a je stalno ponovno proživljavanje traume . Trauma (stresni događaj praćen snažnim emocijama najčešće straha) se ponovno proživljava kroz traumatska sećanja i u javi i u snu ili se osoba ponaša i oseća kao da ponovo proživljava događaj. Događaj se proživljava u obliku naglih, živih sećanja praćenih bolnim osećajima i potpuno obuzima pažnju osobe. Sećanje može biti toliko jako da osoba misli kako upravo ponovo proživljava traumu ili je vidi kako se događa pred njenim očima. Kod osoba koje su obole od PTSP-a javljaju se i simptomi koji se nazivaju – simptomi izbegavanja. Osoba stalno izbegava činjenice vezane za traumu – nastoji da izbegne misli, osećanja ili razgovore, mesta i osobe koje podsećaju na traumu, ima primetno smanjen interes i smanjeno sudjelovanje u važnim aktivnostima, ima osećaj odvojenosti ili otuđenja od drugih osoba", pažljivo je slušam i sada je doživala još jedna u moru opasnosti. „ Ne mogu da ti postavim dijagnozu ovako s nogu, ali psiholog i psihijatar su rekli da radi možda i o stokholmskom sindromu. Znaš šta je to. Samo što je njen agresor u kući, usled nemoći i potrebe da sačuva psihički položaj zbliži se i stvara ne prirodni odnos sa zločincem. Ne znamo šta se radi i ko je zlostavlja ali jasno je da ona nema nameru pobeći od te osobe. Zbog toga potreban je dug rad sa žrtvom i veliko strpljenje. Što se tiče fizičkih povreda, rebra su joj ugruvana i na levoj nozi ima uganuće, ostale povrede nisu ozbiljne. Hoćeš li pozvati policiju?"
„ Zamoliću te da nikome ne govoriš o ovome, ni policiji, a posebno mojoj majci. Postaraj se da niko o tvojih radnika ne otvori usta. Da ti ne verujem, ne bih je doveo ovde"
„ Travise ona mora imati neku psihijatra i mora se s njom raditi. Ne možemo samo tako da zažmirimo kao da ništa ne znamo", pokunjeno govori.
„ Vidi znam da je u lošem stanju, ali ni ti ni ja ne znamo koliko je stvarno loše. Nije pričala s tobom, veruj da nije progovorila, zato joj nikakvu dijagnozu ne možeš tako prilepiti. Veruje mi i obećao sam joj bez policije, zato ne mogu da je izneverim", ne znam koliko mi je to dobra odluka.
„ Dobro, kako hoćeš", povuče se.
„ Mogu da je vidim?"
„ Možeš", uđem u sobu i ugledam je kako leži na krevetu.
„ Vodi me odavde! Neću da ostanem ovde! Molim te vodi me! Samo me odvedi odavde!", govori u agoniji. Priđem joj i donesem pogrešnu odluku zbog koje znam da ću se kajati, sredim joj otpusnu listu i izvedem je iz bolnice.
„ Gde te vozim?"
„ Ostavi me tu negde", otpuhne.
„ Odvešću te gde stanuješ, ne tu negde!"
„ Nemam gde da odem!", jebiga nije mi dobra odluka da je vozim kod mene, ali nisam bezosećajan da je samo ostavim na sred puta. Stanem pred nekom apotekom i kupim sve što joj je potrebno i onda vozim prema zgradi.
Zbunjen sam, nisam siguran šta bih trebao uraditi ili kako da se ponašam u ovoj situaciji. Ali jedno znam nema šanse da je pustim, barem ne dok ne saznam šta joj se desilo, ko ju je povredio, zbog čega i dok joj ne pomognem.
Celim putem je vladala neugodna tišina, ona je gledala u prozor dok je moj pogled bio u cestu, žurio sam da što pre stignemo. Samo se čulo njeno tiho disanje. Pomogao sam joj da izađe iz auta i ovoga puta je podigao i nosio ju je u naručju. Nije progovorila i udarila drske komentare, samo je ćutala i stezala se uz mene.
Spuštala je glavu i sklanjala pogled od mene. Lagano sam je primio za bradu te joj podignuo glavu.
,,Sve će biti u redu!", tiho sam rekao, pokušavajući da je utešim, ali ni sam nisam znao kako. „Ajde da se okupaš",kimnula je glavom.
,, Nemoj ići",tiho progovori i uhvati me za ruku pribijajući se uz mene. „ Bila sam drska prema tebi ali samo sam uplašena", ne želim da je uplašim zato je i ne ispitujem.
„ Tu sam", spustim dlan na njen obraz ,, Ovde sam i nikuda ne idem", odmaknem se od nje kako bih joj izvadio neku majicu i pružim joj. Izađem iz kupatila i čekam pred vratima dok se ona tušira.Nakon što je izašla iz kupatila, rekao sam joj da sedne na krevet što je i učinila. Ima puno modrica na nogama koje mažem kremom koju su doktori prepisali.
Prstima zadignem majicu, ali ona zategne rukama i spusti.
„Nemoj", slabašno izgovori.
„ Travis, kako se ti zoveš?", pokušam je opustiti.
„ Catherine", kaže i slaže me.
„ Ne! Ne ličiš na tako nešto, više si mi; Elenor, Tatia, Lydia", ređam imena i ona se blago osmehne.
„ Eva, zovem se Eva", nasmešim joj se široko, sklonim joj ruke.
„ Znam da nemaš gaćice, obećavam da te neću gledati", podignem joj majicu i prstima prelazim preko rebra i namažem joj. „ Ne boj se!"
„ Ko je rekao da se bojim?", pokušava biti hrabra. „ Ne bojim se tebe", tiho izusti i rukama me obgrli oko vrata i utone mi u zagrljaj. „ Hvala ti! Mnogo ti hvala! Ne želim da ostanem u bolnicu i da me tretiraju kao psihičkog bolesnika, jer ja to nisam. Ne patim od tih dijagnoza koje su ti naveli, nisam luda. Veruješ mi?"
„ Kolačiću svi su doživeli loše stvari i svako je jednom patio od nečega. Zato je možda i bolje da si ostala u bolnici", steže uz mene i znam da se oseća sigurno.
„ Bojala sam se kada sam izletala pred autom i kada si izašao. Mislim pogledaj se ogroman si, ali u meni je bio neki adrenalin i valjda me je taj strah učinio agresivnom i svađalački nastrojenom, ali ipak hvala što si posle svega me odveo u bolnicu i pustio me kod tebe", legne i ušuškam je u krevet. Jebote! Kakva god da je nije zaslužila da digne ruku na njoj. Kakva god je! Ova devojka je prelepa, samo slep moram biti da ne vidim njenu lepotu. Oči su joj krupne zelene, zavodničke, mali nosić, puna usta i lepih crta lica, punih obraza. Pomazim je po kosi i umirim je kako bi spavala iako je tek jutro, ali treba da se odmori i skupi snagu.
Zdravo! Drage započela sa Travisa. Eva će ga bukvalno "izuti" iz cipela. O bolestima sam našla preko jednoj članka.
Nadam da će Vam se oni svideti. ☺️💗