Ispričaću vam šta se dogodilo neposredno nakon što se naša Leen oporavila.
Dakle, kada je konačno puštena iz bolnice, došlo je vreme da ona ozbiljno porazgovara sa roditeljima da se vrati na fakultet. Oni su bili protiv toga i izbegavali su razgovor na tu temu tokom njenog oporavka.
Možete li da pretopostavite zašto nisu želeli? Mislim da možete, ali ću vam svejedno reći. Nisu želeli da tamo ponovo vidi Nialla. Nisu želeli da im se ćerka vrati osobi koja je mogla da je ubije.
No, naša Leen je veoma uporna osoba. Ta njena osobina da završi ono što je započela, nije se izgubila onog trena kada je njeno pamćenje nestalo. Osećala je ona u sebi da mora da nastavi dalje i nije postojalo ništa što bi je sprečilo u tome.
Njeni roditelji su to shvatili i pristali da se vrati na fakultet. Ali ne tek tako. Imali su oni u vidu sve. Zato su sklopili dogovor sa Leonardovim roditeljima. On je trebao da bude neka vrsta Leeninog telohranitelja.
Ali to je imalo svoju cenu, a o tome će više reći biti uskoro. A sada možete da razmišljate o ovome: da li je njihov brak sklopljen iz ljubavi? Ili su u pitanju bile samo pobrkane emocije jedne mlade i trenutno nestabilne devojke?
S.
Mučnina mi navire, stomak mi se steže dok mi reč ''otkaz'' odzvanja u glavi.
Suvih usana i grla se usuđujem da podignem glavu i ugledam besne i ledeno plave oči koje me streljaju. Dišem plitko. Trudim se da progovorim nešto, ali mi je grlo suviše stegnuto.
„Gospodine Horan...", Philippin glas prekinda kratku tišinu.
„Pokuputite svoje stvari, gospođo Cooper.", on kaže odvajajući se oko stola. A onda se okrene. Pritisak u glavi mi se poveća i mrak mi padne na oči.
Dobila sam otkaz pre isteka radnog vremena i to prvog dana. Mislim da to samo meni može da se dogodi.
„Šta čekaš?", Philippa mi gurne rame. Trznem se i pogledam je. „Trči za njim.", prosikta na mene šapatom dok me gura sa stolice. Umalo da se preturim.
„Gospodine Horan!", povičem dok ustajem i krećem za njim. Ne okreće se i pre nego što ga stignem, izađe iz restorana. „Gospodine Horan!", pozovem ga još jednom pre nego što ubrzam korak i stanem ispred njega. Zaustavim ga. „Molim Vas.", izdahnem.
„Da?", gleda me sa nekim polu smeškom kog se trudi da prekrije. Glava mu je uzdignuta, brada isturena i koliko god se trudio da izgleda zastarašujuće...jebiga, ne izgleda. Ima nežne crte lica i izgleda prelepo. Samo prelepo.
„Ja...", počnem, ali mi treba par trenutaka da se setim zašto sam potrčala za njim. „Žao mi je.", kažem. „Molim Vas, nemojte da me otpustite.", gotovo da prošapućem ovo. Pogled mi se spušta na njegovu kravatu, pa na zid iza njegovog ramena. A kada ga konačno pogledam u oči, vidim da se smeška i to ne krije.
„Da Vas ne otpustim?", prekrsti ruke na grudima.
„Da. Izvinjavam se što sam ono rekla.", kažem čvrsto i strogo u nadi da će me shvatiti ozbiljno. „Uostalom, prvi utisak se može promeniti.", dodam nešto tišim glasom i istog trna požalim što sam to rekla.
Ja i moj dugačak jezik! Sada može da pomisli da i dalje mislim ono za njega.
„Dakle, Vi me i dalje smatrate za egoističnog i sebičnog šefa koji posle dva minuta sa ''Vi'' prelazi na ''ti''?", mislim da mi se stomak upravo svezao.
On se smešaka, rekla bih da se trudi da ne prasne u smeh. Okej, shvatam. Njemu je zabavno to jer me drži u šaci, ali može li da se stavi u moju kožu i uozbilji se?
Izgleda da ne. A i zašto bi se stavio. On je egoističan kreten. Da, i dalje to mislim.
„Kao što rekoh, prvi utisak se može promeniti.", ponovim.
Ovako na indirektan način dajem potvrdan odgovor na njegovo pitanje. Ali opet nisam upotrebila one reči koje ne smeju da se kažu ispred šefa pogotovu ako se odnose na njega.
„Koliko ja znam, prvi utisak se jako teško menja. Potrebno je 7 do 9 kontra informacija da bi se promenio.", kaže smeškajući se.
„Tačno.", odogvorim. „Ali ne mora uvek da bude tako.", dodam. Da, mora, ali koga je briga ako će to upaliti da mi ne da otkaz?
On se nasmeje. Ali ne onako pokvareno i nadmeno. Nasmeje se iskreno, kao da mu je neko ispričao zaista dobar vic.
Uprkos tome što mi pomisao na to da se meni smeje izaziva mučninu, ne mogu da prestanem da razmišljam o njegovom zaraznom smehu. Čak i meni dođe da se nasmejem.
„Sviđa mi se to.", mlatne prstom ka meni. „Sviđa mi se Vaša samouverenost i to što se držite svog mišljenja iako mi se ne sviđa što me smatrate za egoistu i sebičnjaka.", namršti se na ovo poslednje.
„To nije ništa što se ne može promeniti.", odgovorim. Ponovo mu se vrati osmeh na lice.
„Okej.", podigne ruke ispred sebe i napravi korak unazad. „Neću Vas otpustiti. Ali nastaviću da budem egoističan i sebičan i ko zna šta još sa Vašeg spiska sve dok Vi ne budete mogli da me trpite više. Na kraju ćete sami dati otkaz, u to budite sigurni.", gleda me ravno u oči dok to govori.
A potom se okrene na peti i sav nasmejan laganim i bezbrižnim hodom odleprša do liftova. Ja stegnem vilicu i udahnem duboko te se pokrenem i vratim do Philippe gde vidim da je naš ručak stigao.
„Otpustio te je?", upita dok sedam na svoje mesto.
„Ne.", gotovo drskim glasom odgovorim.
„Pa šta ti je onda?"
„Šta mi je?! Doći će mi glave taj jebeni drkadžija!", iznervirano, ali tiho vrisnem. Philippa umesto da me pita zašto i šta se dogodilo, samo izvije svoje usne i prasne u smeh.
„Jebeni drkadžija..."
***
Nakon ručka, videla sam da ponovo kasnim. Deset minuta je prošlo od kako se pauza završila. Uzdam se u Philippine reči da Horan nije tu.
Međutim, čim otovorim vrata svoje kancelarije, to padne u vodu. Gotovo da vrisnem.
„Ponovo kasnite, gospođe Cooper.", ovoga puta me dočeka ozbiljan i namrgođen izraz lica mog šefa. On sedi u mojoj fotelji sa nogama na stolu.
„Zapravo... Moja pauza je počela u 20 do 2 što znači da sam stigla na vreme. Nigde ne piše da moram tačno u 2 da budem ovde.", kažem prilazeći svom stolu. On i dalje sedi i samo me gleda dok se zaustavljam ispred njega. Prekrstim ruke.
„Impresionirate me svaki put kada progovorite, gospođo Cooper.", gotovo da šapatom to izgovori dok me posmatra. Ne, ne. Ne posmatra. Besramno odmerava. I izgleda kao da želi da učini da mi bude neprijatno od njegovog pogleda.
„Ne znam da li to treba da shvatim kao kompliment. Svejedno, neću Vam zahvaliti na tome.", kažem poprilično drsko.
Malopre sam razmišljala i došla do jedne ideje. Ako će on da se trudi da me natera da dam otkaz, potrudiću se i ja da njega malo nerviram. U normalnim situacijama, to bi dovelo do toga da on meni da otkaz, ali je rekao da neće.
Svejedno, usudiću se da rizikujem. Kada malo bolje razmislim, i ja ću njega naterati da meni da otkaz. Iako mi to ne ide u prilog jer želim posao i želim da radim. Bar ću se dobro zabaviti.
„Još jedan razlog...", prošapuće više onako za sebe dok sklanja noge sa stola, a ona i ustaje. „Ostaviću Vas da radite. Ako ne budete gotovi do kraja radnog vremena...", priđe mi. „Ostaćete dok ne završite svoj posao.", izgovori to jako blizu mog uva. Osetim da se nasmeje.
Tek kada se odvoji od mene, osetim hladan nalet vazudha. Čujem otvaranje i zatvaranje vrata. I tek onda shvatim da su mi obrazi goreli. Super...
Niall's P.O.V.
Zadovoljan svojom naredbom, izašao sam iz njene kancelarije i otišao pravo u svoju. Philippa mi je rekla da me je otac zvao da dođem do njega. Rekao sam da mu javi da stižem za par minuta.
Morao sam prvo da sednem i sredim svoje misli. Ni sam ne znam na čemu sam.
Kada sam je video prvi put, bomba davno zakopanih osećanja je pretila da eksplodira. Kutija u kojoj je smeštena uspomena i nekadašnja ljubav prema njoj postala je tempirana bomba.
Bar je tako bilo dok nisam čuo šta misli o meni. Sebičan i egoističan... Dobro, priznajem, sam sam kriv za to. Bio sam drzak na samom početku.
Hoće li vredeti ako samom sebi dam opravdanje za to? Ne znam. Ali pokušaću. Dakle, zašto sam bio drzak? Jednostavno je. To je bio odbrambeni mehanizam, s jedne strane, a bes sa druge.
Zašto bes? Zato što ne mogu da shvatim da se ne seća svega kroz šta smo prošli! Godine i godine poznanstva i prijateljstva i na kraju ljubavi! Sve što smo gradili srušilo se kao kula od krata. U smo jednom jebenom trenu!
Ja sam taj koji je ispaštao i koje je patio! Ja sam onaj koji ne može da se otarasi boli i slomljenog srca! Ja sm taj koji se svakog jebenog jutra seća svake sitnice koje ga povezuje za nju!
A ona? Probudi se svako jutro u zagrljaju drugog čoveka! Ja sam trebao da budem na njegovom mestu! Ja! Jebote!
Uhvatim sebe kako se nervozno i besno šetam po kancelariji, kako stiskam šake i teško dišem. Potrebno mi je da vrištim, da urlam i da udaram nešto. Poludeću.
Ne, ne, ne. Ne može to tako. Gotovo je. Moram to da prihvatim.
I dalje ne razumem sebe. Ne volim je. Preboleo sam je i zavoleo drugu ženu. A sada besnim zbog toga što je sve moglo drugačije da bude.
Zbunjen sam.
„Gospodine Horan.", nečiji glas me trgne. Okrenem se i na vratima vidim svoju sekretaricu. „Vaš otac...", počne, ali samo zarežim i ona ućuti.
„Rekao sam da idem!", prosiktam, ali ne izgovorim to glasno. On klimne glavom pre nego što zatvori vrata za sobom.
Okrenem se i naslonim rukama na sto, a potom duboko udahnem par puta u pokušaju da otklonim svoje misli i razmišljanja o toj ženi ostavim za neki drugi put.
Kada konačno uspem, samo se ispravim i odem ravno u kancelariju svog oca.
„Želeo si da me vidiš, oče.", kažem ravnim glasom kada uđem u njegovu kancelariju.
„Da. Sedi.", pokaže rukom na fotelju preko puta njegovog stola.
Kao da inače nisam planirao da sednem...
„Pa?"
„Čuo sam da si Darleeni rekao da je sada samo na probnom radu. Zašto?", glas mu je strog.
Okej. Shvatam ja da on mnogo voli tu devojku uprkos tome što je dve godine nije video. Gleda na nju kao na rođenu ćerku. I što je najgore od svega, oseća obavezu prema njoj.
„Zakasnila je.", slegnem ramenima.
„Pa šta?", osećam li ja to prekor u njegovom glasu?
„Ona je jedna obična radnica. Inače je trebala da dobije otkaz. Budi srećan što sam joj i ovo dozvolio.", kažem iznervirano.
„Ona nije samo običan radnik, shvati to!", moj otac ustane sa stolice i nagne se ka meni. Ne viče, ali kroz njegov tihi glas se oseća ona nota koja govori koliko mu malo fali da poludi.
„Za mene jeste.", odgovorim ravnim tonom.
Ne pada mi na pamet da pravim razliku između nje i ostalih. Za mene je moja Leen mrtva, a ova žena koje se nalazi na drugom kraju sprata, ona je samo obična radnica.
„A za mene nije! I dokle god sam ja na vrhu svega ovoga, ja donosim odluke. I sada ti naređujem da joj kažeš da je dobila stalan posao!", lupi šakom o sto dok povisuje glas. Žila mu se pojavi na čelu, a iskolačene oči ostanu par trenutaka tako da me posmatraju kako besno stežem vilicu.
Međutim, to ne potraje dugo. Cela njegova prilika se opusti kada se nasmešim najumiljatije što mogu. Ustanem i ispravim svoje odelo.
„Biće kako ti kažeš, oče.", moj glas je miran i poslušan. „Saopštiću joj sutra ujutru. Tada će je čekati Potvrda o zaposlenju.", kažem. Moj otac se ne buni, samo klimne glavom. Na peti se okrenem i izmarširam iz njegove kancelarije.
Dobro je, Niall. Pametno si postupio. Samog sebe tešim. Da, tačno. Dobro sam postupio. Ali nikada to ne bih uradio da je hotel moj. Ovako dok mi ga staronja ne prepiše, moram da radim šta mi kaže i da se ne bunim. Prosto je. Ali jebeno mnogo mi ide na živce.
„Philippa, za sutra ujutru će mi trebati Potvrda o zaposlenju. Ne prosleđuj mi pozive i ne puštaj nikog u moju kancelariju.", izdam naređenje.
„Nikog?", pita i ja se zaustavim na vratima.
„Baš nikog."
„Čak ni Vašeg oca?"
„On će svakako sam ući.", prevrnem očima pre nego što uđem u kancelariju i zalupim vrata za sobom.
Jedina stvar koja mi može skrenuti misli je posao. Zato se odmah bacam na stvari koje moram da uradim još danas. A tu je pre svega gomila poziva upućena izdavačkim kućama. Pa... Da krenem...
Darleena's P.O.V.
Kucanje na vratima prekida moje pisanje mejla. Podignem pogled i pre nego što stignem da kažem ''Uđi'', vrata se otvore, a u moju kancelariju uđe nasmejanu muškarac.
„Hej ti!", veselo me pozdravi.
„Louis...", nasmejem se kada ga vidim. Sama njegova pojava unese vedrinu u mene. Kada god ga vidim, kao da me neko olakšanje preplavi. Neobjašnjivo je.
„Obećao sam da ću dođi.", kaže sedajući na fotelju preko puta mog stola.
„Znam. Hoćeš da popiješ nešto?", pitam.
„Rekao Philippi da nam naruči kafu.", kaže i ja klimnem. „Pa? Da čujem. Otkud ti ovde?", pita.
„Pa... Dobila sam posao, kao što vidiš.", uzdahnem kroz osmeh. „Probni, ali i to je nešto.", dodam. Njemu se obrve skupe.
„Probni?", iznenađeno upita. Slegnem ramenima. „Nisam znao da ovde daju i probni posao.", prokomentariše.
„Pa vidiš... Očito da daju."
„Ma dobro. Dobićeš ti stalan posao, ne sumnjam je u tebe.", mahne rukom ispred sebe, a ja se nasmešim. „Nego... Šta rade tvoji? Kako su? Šta je sa hotelom tvog oca?", da nije ovo previše pitanje?
„Oni su dobro. Tata se malo muči zbog hotela. Mislim... Pustiće da ga zakupe poreznici. Nije mu išao posao i sve je propalo.", kažem. Louis se snuždi.
„Eh... Nije baš ništa moglo da se učini?"
„I da jeste, sada je kasno. Probali smo svašta i nije nam baš davalo pozitivne rezultate.", gotovo da šapnem.
I dalje me pogađa ta situacija. Bilo je lepo raditi sa Patrickom. Osećala sam se drugačije tamo. Više sam radila nego ovde i mučila se zajedo sa tatom da hotel ''dignem na noge''.
„Baš mi je žao što to čujem.", Louis nakrivi glavu. Nasmejem se i mahnem rukom.
„Ma pusti to. Ja sam našla drugi posao, a tata će dobiti penziju. Bar se oslobodio tih muka oko hotela. Može da uživa u starosti.", kažem i Louis se ponovo nasmeje.
„To je tačno. A kako se ti snalaziš ovde?"
„Mislim da je još uvek rano da govorim o tome. Tek je prvi dan.", kažem i on klimne. Otovri usta da nešto kaže, ali ga otvaranje vrata zaustavi. Uđe devojka iz bara dole koja nam svima kuva kafe.
„Dobar dan. Vaše kafe.", kaže.
„Dobar dan.", Louis i ja odgovorimo u isto vreme. Ona nam priđe i ispred nas stavi dve šoljice kafe.
„Prijatno.", ljupko se nasmeje pre nego što se okrene i ode.
„Pa... Šta sam ono hteo?", ponovo nabora čelo.
„Ne pravi tu facu.", prekorim ga. Pogleda me i ja prstom pokažem na njegovo čelo. „Ne mršti se. Prave ti se bore.", objasnim i iste sekunde se on nasmeje.
„Trebao sam da petpostavim.", kaže. „Znaš... To si mi govorila i pre nego što si izgubila pamćenje.", gotovo da šapne. Pogleda me jako pažljivo.
Verovatno se boji moje reakcije. A njegova je očekivana. Niko ne zna kako ću da reagujem kada se to spomene. Kada sama počnem o tome, onda znaju. Ali kada neko drugi počne...taj mora i da zna da šta će reći ako razgovor ne ode u smeru u kom je trebao.
„To su samo stvari koje devojke primećuju. Ništa bitno.", slegnem ramenima. Igram se sa olovkom.
Nastane kratka tišina u kojoj podsetim sebe da je dobro što sam ovim dala do znanja Louisu da ne želim da govorim o onome.
On smatra da možda i postoji šansa da mi se sećanje vrati. Ali ja jednostavno ne želim da se nadam. Zato sa njim ne volim da govorim o svom prethodnom životu.
Dok, s druge strane, sa Enolom jedva čekam. Mada je sada situacija obrnuta. Ona je ta koja ne želi da govori o tome. I sve zbog mojih roditelja.
„Oh, sad sam se setio.", Louis prekine moje razmišljanje. Pogledam ga. „U petak moja devojka pravi izložbu. Biće izložene neke njene slike i još neki radovi nekih njenih prijatelja. Pa me je zamolila da pozovem što više ljudi mogu.", kaže.
„Izložba?", podignem obrve i on klimne glavom.
„Pa da. Dođi sa Leonardom. Samo budite tu malo, prošetajte se, popijte piće..."
„Hoće li i Enola biti tamo?", pitam.
„Da, da. Ona i Liam dolaze. Pa? Hoćeš li doći?"
„Ali šta ja znam o slikama?", šapnem i on se nasmeje.
„U tome i fora. Niko ništa ne zna. Ali dolaze neke kritičari i neki bogataši pa mora da bude gomila sveta tu kako bi se mislilo da su ti slikari stvarno dobri. U interesu im je samo da prodaju slike, a mi ostali smo tu da im pomognemo. A za uzvrat dobijamo besplatno piće i klopu.", objasni. Nasmejem se.
„Sviđa mi se."
„Pa? Dolaziš?"
„Obavezno.", odgovorim i oboje se široko nasmejemo.
***
„Jel on tu?", pitam Philippu kada uđem u hodnik gde se nalazi njen sto.
„Rekao je da nikog ne puštam unutra.", šapne dok na licu ima izraz kojim kao da mi se izvinjava.
Rekao joj je da ne pušta nikog? Ako budem ušla, da li ću ga iznervirati? Verovatno.
„Hm...", samo se nasmešim i krenem ka njegovim vartima.
„Darleena.", zaustavim se. „Molim te. Ja ću imati problema.", kaže.
„Nećeš.", odmahnem glavom. „U najgorem slučaju će mene da otpusti. Ali će se u stvari samo iznervirati.", slegnem ramenima i namignem joj pre nego što glasno zakucam na njegova vrata.
Ne čekam da kaže ''Uđi'', otvaram vrata i sama ulazim. Primećujem da diže pogled sa svog računara i onda me strelja njime.
„Rekao sam da niko ne ulazi ovamo!", prosikta. „Gde je Philippa?"
„Ispred. Rekla mi je da nikog ne primate. Ali ovo ne može da čeka.", kažem dok nadmeno koračam ka njegovom stolu.
Taman što izvadim iz fascikle papire koje treba da vidi, vrata se otvore. Okrenem se i vidim prelepu birnetu kako ulazi.
„Niall...", ona se namsmeje.
„Gospodine Horan, ja...", Philippa počinje.
„U redu je, Philippa. Samo izađi.", čujem ga da kaže. Ona izađe i zatvori vrata. Okrenem se i vidim ni manje ni više nego brinetu kako ljubi mog šefa. Nasmejana se odvoji od njega.
„Inna, otkud...?"
„Gospodine Horan, trebali biste da vidite ovo.", prekidam ih namerno i tako skrenem pažnju na sebe. Mašem fasciklom dajući mu do znanja da je ovo hitno. Zapravo i nije previše, postoji problemčić sa salom u kojom će se održati sajam, ali to nije nerešivo. Samo želim da budem dosadna i da mu kidam živce. On moje, ja njegove.
„Ljubavi, obećao si da danas idemo na večeru.", brineta ga nežno uhvati za lice i okrene mu glavu ka sebi. On je sve vreme drži oko struka jako pribijenu uz sebe.
„I hoćemo. Hajde, idemo.", kaže smeškajući se. Zajedno sa njom zaobiđe sto.
„Ali...", počnem dok prolaze pored mene.
„Sutra, gospođo Cooper.", prekine me. Čak me ni ne gleda u oči, kreten! „Možete da odete tek kada završite sa poslom koji treba da obavite danas.", kaže ovoga puta se zlobno smeškajući.
„Što će značiti da mogu otići odmah s obzirom da sam odradila i stvari koje nisu bile predviđene. Tako da... Doviđenja, gospodine Horan.", drsko mu se obratim, a onda krenem ka vratima. „Gospođice.", klimnem glavom ka njoj dok prolazim pored nje.
„Doviđenja...", pomalo zbunjeno mi odgovori. Pre nego što iko više išta može da mi kaže, otvorim vrata i izađem napolje.
Primetim da me Philippa ozbiljno gleda i kao da me tim pogledom pita šta se dogodilo. Ali ne mogu sada da joj govorim.
„Pozovi nekog da sredi grejanje u onoj sali. Nešto nije u redu sa termostatom, valjda. Tamo je ledeno.", kažem spuštajući fasciklu na njen sto. Ona je uzme klimajući glavom. Bez reči se okrenem i uđem u svoju kancelariju.
Dok koračam ka svom stolu, čujem Horana da govori Philippi da može da ide kada završi, a onda se čuje zvuk štiklica kako lupkaju po laminatu. Svake sekunde postaje sve tiši, a kada potpuno utihne, sačekam još minut u tišini.
Zatim uzmem svoj kaput i tašnu i izađem. Kažem Philippi da sam sve odradila i da ću sutra na vreme stići. Ona se nasmeje, poželi mi laku noć nakon čega joj mahnem i odem.
Hladnjikav vazduh me dočeka kada izađem iz hotela. Shvatim da mi to i prija u stvari pa se odlučim da umesto vožnje taksijem, odem kući pešice. Oduzeće mi jako puno vremena, ali bar ću odmoriti mozak.
Međutim, umesto da odmorim, još više sam naprezala mozak. Ime Niall Horan mi s motalo po glavi. Ponavljala sam ga u sebi i ponavljala sve dok mi nije sinulo.
Naglo sam se zaustavila na sred ulice i kroz glavu mi je prošlo: Pa ja tog momka poznajem!
~~~Konačno, a? Huh... ***Here we go again...*** Prvo bih da vam zahvalim što se ponovo upuštate sa mnom u ovu pustolovinu hah:D Drugo, nadam se da vam se priča već sada bar malo sviđa(znam da ništa neće zameniti YCM i bila bih vam zahvalna da te priče ne upoređujete, skroz su drugačije, hvala). I još jedna stvar: ostavite mi vote i kom, čisto da znam šta za sada mislite o ovoj priči:D~~~