45 dana

OTIŠAO JE

"Ja sam Kristina, prijatelji me zovu Kiki, znači niko..hoću da kažem toliko se često selimo da ne stignem ni da zapamtim ime škole". Ispred vrata njene sobe čuju se brzi, nervozni koraci i tužno "Razumem". U sekundi vrata se brzo otvaraju, ulazi Lidija, Kristinina majka. "Kristinaa!!!" Kristina se trza i polu pospana diže glavu sa svoje sveske  iz matematike. "Kristina, tvoj otac je....on je doživeo saobraćajnu nesreću, u komi je". Kristini je prošla jeza kroz telo, upravo je saznala da je u komi čovek koji je zauvek ostavio nju i njenu majku kada je imala samo pet meseci. "Obuci se brzo, čekam te dole" rekla je Lidija dok je brzo navlačila jaknu i sa tugom i bolom koju je pokrivala slabašnim osmehom istrčala iz sobe. Za pet minuta Kristina je bila spremna i zbunjena se sjurila niz stepenice, uletela je u auto toliko brzo da je potpuno zaboravila na oca, i na vest koju je pre samo pet minuta čula uz bolne jecaje od svoje majke.

"Mama, gde idemo?" upitala je dok je na retrovizoru gledala kako se majčine oči pune suzama. "Videćeš" kratko i brzo rekla je Lidija kako Kristina ne bi čula koliko joj je teško da govori, kao da ju je bol držala za vrat. Kristina je pospano gledala kroz prozor kada se odjednom auto zaustavio ispred zatvora.....