„Tačno, Daria." Na ozbiljnom licu se jedino oči blago osmehnu.
„Svrati u subotu na tortu." Osvrnem se preko ramena i pozovem ga. Koliko sam ja shvatila on je uvek tu negde, nek se onda barem čovek zasladi. Onda se nasmejem. „Naravno, ako mi uspe." Dodajem za sebe i nastavim putem prema kući.
Baš je danas vruće, pomislim kada dlanom obrišem znoj sa čela. Istovremeno me na hiljade kapljica ledenog znoja oblije jer ugledam Matea kako na terasi sedi sa mojim ocem. U opuštenom razgovoru.
Mateo me prvi primeti i momentalno ustaje. Ignorišem ih oboje, odlazim kao da ih ne primećujem prema ulaznim vratima. Posegnem u saksiju kako bih uzela ključeve i kada otključam spustim kese na pod, naslonim se leđima na zid i ispustim vazduh koji sam sve vreme zadržavala u plućima.
"Daria..?" Čujem Mateov glas, prate ga koraci kojima mi se približava.
Odlepim leđa od zida i okrenem se.
"Zašto si to uradio?" Tiho pitam. Nisam ljuta, ni besna. Samo nisam spremna. "Zašto me nisi makar upozorio? Njega sprečio da dođe ovamo?" Narbajam pitanja dok me on samo nemo gleda. "Zašto si mu odao moje skrovište? Nisi imao pravo na to!"
"Tvoj otac je čovek, ti imaš priliku da se pomiriš sa njim. Daria, ne budi tvrdoglava kada si ti upitanju." Priđe mi polako i kratko me poljubi. "Hajde, ostavljam vas. I, sledeći put zaključaj balkonska vrata." Prođe pored mene i pomerim se sa mesta tek kada čujem vrata koja zatvara iza mojih leđa.
"Zašto si morao da se mešaš, Bianki?" Pitam vazduh dok uzimam kese sa poda. Nosim ih u kuhinju i nekoliko puta duboko udahnem pre nego što izađem na terasu.
Zatičem Todora zavaljenog u moju fotelju za ljuljanje, zagledanog u daljinu. Izgleda kao da me ne čuje, ali kada progovori stavi mi do znanja da je i te kako osluškivao moje korake.
"Što si starija sve više ličiš na mene." Kaže zamišljenim glasom.
"Ne znam da li da se radujem zbog toga." Nabacujem masku ravnodušnosti i činim još jedan korak ka stolici na kojoj je ranije sedeo Mateo. "Zašto si ovde?" Pitam kada sednem, to pitanje kao da ga sazove.
Svoje oči smešta na moje lice i gleda me pažljivo, kao da me proučava. "Da čujem zašto si sve ono uradila, zašto si otišla?"
"Zar je problem reći da se uverim da si dobro?" Cinično upitam. A onda najdenom prasnem. Iznenadim i sebe i njega. Poput sam munje koja propara vedro nebo. "Pa reći ću ti zašto sam vam uništila posao, zašto sam nestala. Jer me je onaj idiot varao, videla sam gole grudi koje mu je slala ljubavnica. Jer me je ošamario. Jer sam htela da zapamti kada je podigao ruku na mene. Eto! Da li si zadovoljan?" Glas mi sa poslednjom rečenicom postaje šapat.
Njegovo lice je ličilo na grimasu koja procesuira ono što sam u brzini ispričala, zatim je postajalo roze, sve više zajapureno. Oči mu je preplavila ljutnja.
"Darija?" Sazove me kroz zamuckivanje. "Marko je tebe udario?"
Klimnem glavom bez želje da išta više kažem. Gledam kako razvezuje kravatu, kako grubo otkopčava dugme na košulji... "Da li... Da li se to ranije dešavalo?"
"Nije."
"Pobogu, Daria, zašto mi to nisi rekla?"
"Jer mogu sama da rešim svoje probleme." Slažem da ne trepnem.
"Zažaliće što se rodio." Todor je promumlao otkopčavajući još jedno dugme. "Moje dete..." Ćutala sam, gledala ispred sebe i ubrzano treptala.
Bilo bi dovoljno kada bi me zagrlio.
"Taj..." Nakon kratke pauze u kojoj sam ja ćutala a on psovao ponovo mi se obrati. Napravi grimasu pre nego što Matea oslovi prezimenom. "Taj Bianki, on ga je onako udesio?"
"Udesio?" Odglumim iznenađenje, blagu zbunjenost. "Ako jeste, hvala mu. Nije pominjao govno od mog bivšeg."
"Jel ti znaš sa kim si?" Opet će početi da mi soli pamet.
"Kad si bio zadovoljan prvi put mojim izborom završilo se tako što sam popila šamar."
"Nisam mogao znati..."
"Ne kažem da jesi. Samo da ne govoriš loše o njemu."
"Biankiji su sa druge strane zakona. Ne želim da se moje ime petlja sa njihovim."
"Onda me se odreci." Slegnem ramenima.
"Inatiš se? Reci mi da se inatiš i da..."
"Ne! Nema inata! Zaljubila sam se. Njemu je za promenu stalo do mene. Imam osećaj kao da me voli... " Priznanjem nanovo šokiram sebe. Voli?
"To sam i ja primetio. Samo, Daria... Nije on za tebe."
"Neka nije, tvoja i moja mišljenja se i tako skoro uvek razilaze. Radiću kako hoću."
"Kao i uvek."
"Sebična sam na tebe!" Dreknem i ustanem sa stolice. "Evo, video si me, dobro sam. Sada možeš da ideš svojoj divnoj porodici. Ćerki koja ne čini greške i svojoj miloj ženi."
Ne odgovori mi ništa par dugih sekundi, onda usledi duboki uzdah nakon koga tiho izgovori: "Tebe je rodila ona koja mi je bila sve. Tebe." Naglasi. Ostvi me da gledam u njegova leđa. Da brišem suze koje su se ipak skotrljale niz obraze i da se pitam šta je time hteo reći.
***
"Hvala ti." Prošapućem u Mateove grudi na kojima ležim. Prstom šaram po od znoja vlažnoj koži.
Bila je to žučna rasprava koja se završila među njegovim plahtama.
"Ne petljaj se u moj život!" Dreknula sam upadajući poput stampeda u njegovu kuću. Sedeo je sa svojim stricem, koji se neprimetno povukao. "Ne tiče te se da li pričam sa svojim ocem ili ne! Nemoj više..!"
"Ne viči!"
"Zašto? Niko ne viče na Biankia, a? Ja vičem na koga ja hoću!" Ja besnim dok je on smiren kao da je tonu čaja od lavande eksirao. "Znači, ne mešaj se!"
"Hoću, jer želim da te gledam kako se smeješ. Ako vidim suze biće od smeha! Jasno, Daria? Mešaću se kad god budem mogao svojim mešanjem da obrišem tugu sa tvog lica."
"Nećeš!" Dreknem, te poput deteta tresnem nogom o pod. A srce mi treperi od njegovih reči, za koje mi njegov pogled govori da su istina. Ali ja trenutno želim da na nekome iskalim svoj bes.
"Hoću." Hrapavim, dubokim i odlučnim glasom kaže.
"E, onda ja odlazim!" Okrenem se... Ali ne načinim ni koraka kada me njegova šaka zaustavi.
"Gde? Nigde ti, Belisima, od mene ne ideš." I, gotovo sam trčala za njim prema sobi sa velikim, udobnim krevetom.
"Za šta se zahvaljuješ?"
"Pa... Zato što si se zaljubio baš u mene." Nasmeje se.
"Onda hvala i tebi." Sada se i ja nasmejem. "I, ono što sam rekao, to mislim. Uvek ću se truditi da budeš srećna."
"A, ja ću verovatno uvek burno reagovati."
"Navićićeš sa vremenom." Poljubi me u teme i nastavimo da ležimo u tišini.
Ko god da je. Sa koje god strane da je, mene se ne tiče. Sada je kasno. Već sam daleko sa njim zaplovila.
__________
❤️❤️❤️
20. Poglavlje
Start bij het begin
