Kain

8

- Ti si kreten – rekla je i skočila mi u ruke.

Uhvatim je nasmejem se.

- Kriziraš? – i ona je napaljena.

- Začepi – poljubila me i automatski me zagrlila.

. . .

Okrećem Minu i lepim je za naslon kreveta, ona se uspravila i stoji na kolenima. Uhvatim je sise i krenem snažno da se zakucavam u nju. Čujem negde moj telefon.

- Ako se javiš ubiću te! – Mina mi preti i nastavim da je jebem.

- Nisam ni mislio da se javim – kažem kroz zube.

- Bože! - ciknula je i znam da je gotova, njena vrelina povuče i mene pa opsujem glasno pre nego što svršim.

Jebote, seks sa njom je kao trčanje jebenog maratona! Iscrpljujuće.

Opružim se na krevet a ona legne pored mene i diže sat.

- Dvadeset minuta - kaže glasno.

- Odlično, stižem i da se istuširam.

- Dvadeset minuta? Čini mi se kao da je trajalo barem sat vremena – a ono samo dvadeset.

Glasno se nasmejala pa se okrenula ka meni.

- Da, očigledno nisi dobar kao što si mislio da jesi – smeje se kao blesava i izlazi iz kreveta.

Je li to ona meni... Ma je li...

- Želim reprizu! – viknem pre nego što ona uđe u kupatilo. Jebenih dvadeset minuta.

- Žurim na posao! – odgovara mi i zatvara vrata.

Dvadeset minuta! Ustanem besno iz kreveta. Nisam ja kriv što me ona pali kao da sam na dugme. Pronađem telefon i vidim da me je zvao Bojan. Odmah ga pozovem.

- Kaine?

- Kaži.

- Pronašao sam Miloša Petrovića.

- Gde?

- Ovde u Beogradu, otvorio je firmu za transport pre dve nedelje, za njega rade svi Srđanovi vozači.

- Dakle...

- To je Srđanova firma samo drugo ime i drugi vlasnik.

- Onda ćemo prvo zakazati sastanak sa njim. Odličan posao.

- Hvala.

Prekinem vezu i nazovem Petra, kažem mu da zakaže sastanak sa Srđanovim sinom. Da vidimo šta mali nudi.

Taman se obučem i Mina izađe iz kupatila.

- Kupatilo je slobodno – kaže mi.

- Nema vremena za tuširanje, moram da rešim sve obaveze da bih mogao da te jebem na Kopaoniku više od dvadeset minuta – kažem iznervirano a ona se smeje kao da sam joj isprišao vic.

- Nije smešno! – brecnem se.

- U redu je dušo, razumem – potapšala me je po ramenu.

Uputim joj pogled koji mi služi za slanje ljudi na dno Dunava a ona ništa, bar da je prestala da se smeje.

Naljutim se i napustim demonstrativno njen stan. Ovo znači rat.

. . .

- Šta je rekao onaj mamlaz za sastanak? – pitam Petra.

- Polako čoveče, žurimo li negde?

- Žurimo!

- Rekao je da zna da smo sarađivali sa prethodnim vlasnikom, nije spomenuo da mu je bio otac, i otvoren je za sve predloge.

- Odlično. To neka bude večeras.

- Nema šanse, treba da se nađeš sa Nedimom.

- Sranje, zaboravio sam na njega.

- Kine je li sve u redu?

- Nije! Sastaćemo se sa Srđanovim malim kad se vratim sa Kopaonika.

- Ideš na Kopaonik?

- Da!

- U sred leta? – čudi se.

- Ne idem da skijam Petre. Srđan ima tamo vikendicu – i da jebem Minu više od dvadeset minuta.

- Razumem.

- Jeste li prešli njegove papire?

- Radimo na tome, mnogo ih je ali za sada nema ništa.

- Danas očigledno ništa ne ide, u koliko sati treba da se nađem sa Nedimom?

- Šest ali znaš njega, to će potrajati.

- Znam – izdahnem.

- Hajde da popijemo nešto.