KAO NEKADA

🌟Prolog🌟

"Ali tata kako si mogao to da dozvoliš?"

"Jefimija dušo morao sam....od toga nam zavise životi."

"Dao si me jednom starcu za noć da bi dobio posao, kako misliš da se osećam!!"

Plakala sam i histerisala. Razbila sam nekoliko vaza i nekoliko ramova za slike od besa. Zašto?

Moj otac je jutros otišao na razgovor za posao u najboljoj inžinjerskoj kompaniji u Evropi. Međutim njegov šef Srđan Vidosavljević mu neće dati posao ako ne odem i ne spavam sa njim sutra uveče u hotelu Moskva. Razumem da niko u kući nije radio. Moja majka je od skoro dobila otkaz jer se firma zatvorila. Pa je prešlo na oca. Ja tek studiram i ne dozvoljavaju mi da radim.

"Dušo tata nije ništa loše mislio, molim te potrebno nam je to."

Uzdahnula sam.

"Dobro pristajem." ponovo se suze sakupljaju

"Hotel Moskva sutra u devet soba broj 111."

Samo sam se okrenula i otišla sam. Kada sam ušla u svoju sobu bacila sam se na krevet i počela da plačem. Još ovo nakon svega. Prvo me je dečko sa kojim sam bila tri godine u vezi prevario i ostavio. I to je sve uradio samo zato što nisam htela da spavam sa njim. Divota. A onda dođe otac i još više mi upropasti dan. Muškarci su stvarno debili. Ne mogu da verujem. Uzela sam lap top i pogledala sliku Srđana. Odvratno. Mislim čovek ne izgleda loše, ali je star ima 60 godina. Ja imam samo 22 što znači stariji je 38 godina. Ma da li je on normalan. Pedofilčina jedna. Uzimam telefon i zovem Veru.

"Bubice?"

"Vera moramo da razgovaramo."

"Šta je bilo, ti nikad nisi ovoliko ozbiljna?"

"Ispričaću ti, za 10 min sam kod tebe."

"Važi."

Jedva sam ustala i sišla dole. Moji roditelji su sedeli dole sa Janom. Jana je moja sestra i nas dve smo potpuno različite. Ona ima tamno braon kosu i ima braon oči, a ja imam svetlo braon kosu i zelene oči. Jedna liči na oca jedna na majku. Jana se udala pre četiri godine i pre dve je rodila ćerkicu koju je nazvala Lea. Nije neko ime po mom ukusu, ali dobro tu se uključio i njen muž Filip. Starija je od mene pet godine. To bi bilo kao da se ja udam sledeće godine. Međutim ja nemam za koga tako da svejedno.

Uspela sam da se provučem i da me ne primete. Osećam se užasno. Laganim hodom idem i gledam ljude po ulici. Imam auto, ali je trenutno u kvaru i čekam da ga poprave. Vera živi poprilično blizu pa mi je trebalo samo deset minuta da pešačim. Pozvonila sam i otvorila mi je njena baka. Ona živi sa bakom. Roditelji su joj poginuli u saobraćajnoj nesreći kada je bila vrlo mala pa je baka očuvala.

"Zdravo Nano."

"Ajde ćero, ulazi čeka te ona gore."

Ušla sam i odmah otišla kod Vere.

"Alo šta je bilo?"

"Sutra je najgori dan u mom životu."

"Zašto?"

"Moram da spavam sa nekim dedom da bi moj otac dobio posao, a ako odbije verovatno nigde neće posao ovako dobar."

"Sa kim?" namrštila se

"Srđan Vidosavljević."

"Bljak."

"Znam."

"Čovek nije ružan, ali brate mnogo je stariji od tebe."

"38 godina."

"To je stvarno odvratno."

"Zar moraš to da radiš?"

"Da, nažalost." spustila sam glavu

"I eto, ipak ćeš nevinost da izgubiš sa nekim debilom kao što je bio Đorđe."

"Izgleda da me to čeka."

"Potrudiću se da to bude brzo i palim odmah ne želim ni da ga gledam."

"Gadim se same sebe iskreno."

"Jel hoćeš makar da idemo negde večeras da proslavimo zadnji dan tvoje nevinosti i moje pre dva meseca?"

"Gde da idemo?"

"Bilo gde, ako želiš možemo da pozovemo Janu pa samo nas tri?"

"Moglo bi."

"Dobro."

"Idemo da kupimo sve za večeras."

"Ajde." izdahnula sam

Vera i ja ne dolazimo iz bogatih porodica. Prosečne porodice. Zajedno smo išle u osnovnu školu pa onda u srednju i sada na fakultetu. Idemo na ekonomski fakultet i zadnja smo godina. Ali se ja razmišljam da upišem i master. Međutim kako stoje stvari više ne znam šta ću. Možda da odem i zamonašim se u manastir? To bi bilo dobro. Dok smo bile u marketu malo sam i zaboravila na situaciju da bih se ponovo prisetila na nju kada me je otac zvao i rekao da je potvrdio dotičnom gospodinu. Mrzim sebe i to što ću da uradim.

Došla je Jana kod Vere i zajedno smo jele sladoled i pile votku. Pustile smo Titanik da bi se isplakale kao što treba. Bože mili. Nakon toga se kroz maglu sećam muzike i našeg ludovanja. Jadna baka. A onda ne znam više ništa i samo crno mi je pred očima.

***

Jutros smo se sve jedva probudile. Filip je hteo da pošizi, ali smo uspele da ga smirimo. Mamurna, a glava ubija. Meni uopšte nije dobro. Sati mi tako sporo prolaze. Tek je tri sati popodne. Gladna sam. Idem da uzmem nešto slatko. Ma boli me uvo danas jedem sve. Uzela sam milka čokoladu od trista grama i pojela dve štangle i to je bilo to više nisam mogla. Popila dam čašu vode i tabletu za glavu. A onda se zavalila u krevet i uspavala sam se, ali sam navila alarm za svaki slučaj.

Alarm me je probudio oko sedam. Imam još dva sata. Pa zato odlučim da se istuširam na silu i onda da odlučim šta ću obući. Jer u ovo idem kao pobednik nema predaje. Odlučila sam se za običnu crnu haljinu na tanke britele i crne salonke. Ali se neću šminkati. Ustvari. Staviću crveni karmin da mi ističe oči. Ne spremam se ni za koga već samo za sebe. Videla sam da je na satu 20:40 i požurila. Stigla sam taksijem. Uh imam još 2 minuta. Mrzim da kasnim. Otišla sam do recepcije i pitala gospođicu.

"Dobro veče kako mogu da vam pomognem?"

"Ovaj... tražim gospodina Vidosavljević?"

"Aha on je u sobi 111...očekuje vas."

"U redu hvala."

"Prijatno."

Samo sam uzvratila osmeh i pošla prema liftu. Dok je lift išao na gore pokušala sam da sakrijem svoju nervozu i gađenje. Stala sam ispred sobe i pokucala. Čula sam duboko "slobodno" i otvorila sam vrata ne znajući šta je iza njih.