Samo ona

Jednostavno život

- U redu. Kako je bilo u Japanu?

- Ne tako dobro kao što sam se nadao.

- Žao mi je.

- Ništa strašno.

- Trebalo bi da se istuširam ali ne mogu da usnem.

- Da ti pomognem?

- Da moliću.

Ustanem i pružim joj ruke. Polako je ustala i izdahnula.

- Hvala.

- Prelepa si - čak i tužna ona je lepa.

- Hvala ti na vremenu, trebalo mi je.

- Nije kao da sam primetio – našalim se.

- Svaka druga žena na mom mestu bi bila srećna da te ima.

- A ti nisi?

- Ti si moj suprug, muškarac za koga sam se udala iz ljubavi i otac moje dece. Ja sam i te kako srećna što te imam. Žao mi je što ne umem da ti pokažem to onako kako bi trebalo ali ako ti išta znači želim da znaš da te volim. Mnogo.

Je li mi moja žena upravo rekla da me voli?

- Možeš da se vratiš kući, ovo je tvoj dom i . . . nije zbog dece, u pravu si. Brak drže samo oni koju su rekli „da", a ja se ni u jednom trenutku nisam pokajala što sam ti rekla „da". Idem da se istuširam.

Stajao sam tako ispred televizora jedan duži trenutak. A možda i nije bio samo jedan trenutak.

Mia

Artur se raskomotio i viče na nekog.

- Želim izveštaj u ponedeljak. Da, postoji propust i želim da znam gde. Prijatno.

Okrenuo se i spustio telefon.

- Gotova si?

- Jesam. Ljut si – zaključim.

- Samo posao – odgovara mi neodređeno.

- Zaboravio sam kako izgleda tišina u ovoj kući.

- Verujem - nasmešim se.

- Mia . . . jesi li rekla Miltonu i Klari za pismo?

- Ne, a nećeš ni ti. Oni ne moraju da znaju a ti jednostavno uništi to pismo.

- Stalno razmišlajm o tome.

- Arture, Luka je bio njihov sin, bojim se da neće biti dobro za ikoga od nas ako saznaju istinu.

- U redu.

- A što se tiče Nore . . . ne želim ni ona da sazna. Nikad.

Izdahnuo je i seo na naš krevet. Prošao je rukama kroz kosu. Priđem mu polako i sklonim njegove ruke, zatim naslonim njegovu glavu na svoj stomak.

- Naša sreća je preskupa ali iskreno verujem da je vredna svega što smo proživeli. Znam da nije tvoja krivica i želim da znaš da te ne krivim. Žao mi je što sam bila . . .

- Nemoj da se izvinjavaš – ustao je držeći ruke na mom stomaku.

- Nisi ti ništa kriva.

- Nisi ni ti. Dan po dan, tako rešavamo sve, rešićemo i ovo.

- Hoćemo, hoćemo – Artur me uvlači u svoj zagrljaj i tu ostanem neko vreme.

. . .

Mia

Artur i ja smo otišli da pokupimo devojčice kod Miltona i Klare i ostali na ručku. Bilo je porodično, zabavno i normalno.

Svi mi ćemo kad-tad morati da podnesemo račune za svoje grehove, ali svi mi smo sebični. Ljudi kalkulišu, vagaju i bore se za ono što je najbolje za niih, možda nije uvek ispravno čini njihovu savest mirnom. Moja deca su srećna, ja sam srećna . . . cena naše sreće jeste visoka ali za ljude koje voliš najviše na svetu ne pitaš za cenu.

Donela sam odluku i moj život će teći u skladu sa njom. Žao mi je Luka, iskreno mi je žao.

- Idemo li deco? – pitam devojčice.

- Da mama.

- Idemo.

Već su uzele svoje rančeve a Klara je Arturu dala kolače koje je spakovala. Pozdravimo se i krenemo kući

. . .

Moj živto se polako vraća u normalu i sve bi bilo normalno da nisu počeli da mi stižu razni izvodi iz banke. To si izveštaji o fondovima za decu, ovlašćenja o Arturovom imetku . . . sve uz svemu, imam pristup celokupnoj Arturovoj imovini. Šta je uradio? Tu je i polisa njegovog životnog osiguranja na moje ime.

Presečem se na pola. Ne razumem . . . da li Artur umire?

Pronađem telefon i nazovem ga ali prebacuje me na govornu poštu.

- Hajde! – proderem se.

- Karmen ja izlazim! – viknem i uzmem ključeve od auta.

Kunem ti se Arture ako me ostaviš . . . ako me i ti ostaviš . . . Da nema problem sa srcem? Ponovo? Molim te Bože, ne.

. . .

- Grejs, gde je Artur?

- U bolnici gospođo.

- Molim?

- Nazvao me je pre pola sata, rekao je da se pobrinem za ugovore. Nije vas zvao?

- Ali . . . ja . . . nije.

- Smirite se, dešava se da . . .

- Koja bolnica? – prekinem je jer sam na ivici nerava.