Samo ona

Stare rane

- Mia . . .

- Napolje! – otvorila sam besno vrata

- Izlazi! – streljam ga pogledom koncentrišući se silno da ne zaplačem.

Izašao je kroz vrata i snažno sam ih zalupila.

. . .

Zna on kako to izgleda kada ti se ceo svet sruši u trenutku?

Zna on kako je to kada se raspadaš na komade a moraš da budeš dobro jer u tebi raste život?

Zna on kako je to kada siliš sebe da nastaviš dalje?

Ne zna on ništa! Ne zna ništa o mojim snovima, planovima i ljubavi sa osobom koju sam volela godinama. Ne zna on kako je to kad ne znaš kako da objasniš detetu zašto nema oca i kada si svestan činjenica da to dete u potpunosti zavisi samo od tebe.

Ne zna on ništa!

Kako da objasnim ljudima da ne umem da krenem dalje? Trudim se, želim da uspem ali zar on mora biti toliko komplikovan? I bezosećajan? Povredio me je. Zar misli da ne znam da se Luka više nikad neće vratiti? Ne treba mi podsetnik na to.

Luka me nikad ne bi ovako povredio, nikad me namerno ne bi povredio. On me čuvao, štitio i mazio. Sa nijim je život bio ružičast, bio je divan a život bez njega je tmurna realnost.

Ponekad mi toliko nedostaje da imam osećaj kao da me boli svaka kost u telu ali pored Artura zaboravljam na Luku. Da, zaboravila sam danas na njega kad sam se predala nagonima i rukama tog čoveka i boli me činjenica što sam uživala u tome, nisam toliko ljuta zbog njegovog uhođenja koliko sam ljuta što zbog njega zaboravljam na Luku.

Artur greši, nije problem Luka, problem je to što on polako zauzima Lukino mesto. Ima njegovu ćerku, ima moje telo i polako ulazi u moje srce i to je ono što mene najviše uzrujava.

. . .

- Rajli odkud ti? – javim se na telefon.

- Tvoja majka mi je rekla da si loše.

- Naravno da ti je rekla, zaboravila sam koliko vas dve volite da me ogovarate.

- Zabrinuta je za tebe.

- Mislim da sam malo izgubljena – priznam.

- Čujem da to ima veze sa Arturom.

- Luka mi klizi iz ruku – priznam.

- Mia Luka je odavno otišao svi to znamo i trudimo se da ti pružimo podršku zbog Nore i vaše ljubavi ali . . . moj brat je mrtav i ništa na ovom svetu to ne može promeniti.

- Znam – obrišem suze.

- U redu je da pustiš nekog drugog u svoj život, u redu je da budeš srećna bez njega. Ne izdaješ ga.

- Ne mogu da se sastavim. Grize me savest, zbrkana sam.

- To je samo faza, trenutna krivica.

Zato što sam spavala sa njim. Zato što sam uživala.

- Ne znam.

- Prespavaj ovo, sutra ćeš jasnije razmišljati.

- Hoću, hvala ti Rajli.

- Uvek sam tu, znaš to.

- Znam.

. . .

Slažem da sam bolesna i ostanem kod kuće sa ćerkom i majkom. Provele smo dan u šetnji a nakon toga smo otišle na Lukin grob. Nora kao i svako malo dete je odmah želela da ode i moja majka je odvela a ja sam ostala da porazgovaram sa njim.

- Boli me glava – požalim se.

- Spavala sam sa drugim muškarcem – kažem jednu istinu.

- I moram da te pustim – priznam sebi.

- Volim te, volim te više od decenije. Ti si bio moja prva ljubav i nikad, nijednom mi nije palo da pamet da ću morati da živim jednom bez tebe. Ali to jednom je sad i mislim da sam se navikla – izdahnem.

- Grube reči jednog muškarca su me povredile ali i probudile. Promenila sam se znaš? Nisam više dobra osoba kao što sam bila sa tobom, ti si me činio boljom osobom i bojim se da bez tebe ne znam kako ponovo da budem ta osoba. Do skoro mi je jedino naša ćerka mamila osmeh na lice, juče sam se smejala zbog . . . njega. Artur. Čovek koji ima tvoje srce – obrišem suze.

- Bilo mi je teško da se naviknem u početku, nisam mogla očima da ga gledam. Mrzela sam ga zato što ima moje srce. Sada . . . on je totalno drugačiji od tebe znaš? - požalim se.

- Viče na mene, uhodi me. Kupio je firmu u kojoj radim – podsmehnem se.

- Sa njim ne znam na čemu sam, ne umem da ga kontrolišem i ne znam šta da očekujem. Zapravo znam jednu stvar. Tvrdi da me voli, ili njegovo srce tj. tvoje ne znam tačno to me malo buni. Od kad je ušao u moj život on tvrdi da me njegovo srce voli. Ljudi su komplikovani – ustanem polako.

- Moram da se pomaknem, ne mogu više da brinem ljude oko sebe jer svi su u pravu znaš? Svi. Volim te.