Samo ona

Ono što je umrlo

Nakon večera malena Nora je došla do mene i uzeo sam je bez pitanja, njena majka je bila zauzeta pospremanjem i Klara je dozvolila da izvedem devojčicu na terasi.

Dok je posmatram kako se igra dok ja sedim u ljuljašci razmišljam o tome koliko se moj život promenio. Ja od pre dve godine ne bih bio ovde, ja od pre ne bih pomogao drugom čoveku iz milosrđa a vidi me sad! Spašavam firmu čoveka kojeg ne poznajem, večeram sa njegovom porodicom, čuvam njegovu ćerku i želim njegovu ženu. Želim sve njegovo. Koliko je to bolesno?

- Ama, ne, ne – Nora pokazuje na kocku koja se ne uklapa.

- Ta je pogrešna – uzmem pravu kocku i pokažem joj gde ide a ona mi srećno tapše. Tako je lepo biti dete.

- Nora idemo kući – Mia nas prekida.

- Mama – ispružila je ručice ka majci.

Mia me totalno ignoriše, ma ni prijatno mi nije rekla. Nema veze, pustio sam je.

Pozdravim se sa ukućanima i krenem kući.

. . .

Završim sve obaveze u mojoj firmi i pre nego što krenem ka Miltonovoj naletim na Letisiju.

- Zdravo Arture, jesi li zauzet? – prolazi pored mene i ulazi u moju kancelariju.

- Ja ću – kažem sekretarici.

- Šta želiš? – pitam je.

- Tebe – odgovara spremno kao i uvek.

- Slobodna sam.

- Zaista? Senator nije ispunio tvoja očekivanja? – podrugnem se.

- Finansijski jeste ali u krevetu . . .

- Znači nedojebana si.

- Imam slobodan vikend – krenula je ka meni i uhvatila me za kravatu.

- Šta kažeš na to da se provedemo kao nekad?

- Zauzet sam.

- Ti za mene nikad nisi zauzet – hvata me za kurac.

- Žalim lutko, više nisi dovoljna – sklonim ruke.

- Ja? Tebi?

- Da, zato . . . - odmaknem se i otvorim joj vrata.

Gleda me u neverici.

- Ništa lično, moje novo srce ima druge planove.

- Ti nemaš srce – podseća me.

- Nemam, ali on ga ima.

- Šta? – zbunjena je.

- Pronađi drugu lutku, žurim.

To je problem koji za mene predstavlja Lukino srce, sve što sam radio ranije sada mi je neprihvatljivo. Kao da sam stari ja umro zajedno sa mojim srcem.

. . .

Dolazim na posao i pitam za Miu, navika. Saznam da je u svojoj kancelariji i krenem tamo. Ona je dama i damski me odbija ali ja nisam Luka, ja sam Artur Ford i vreme je da ona to shvati.

- Aha, ne – podigla je glavu i namrštila mi se.

Rešio sam da sačekam da završi razgovor.

- Samo malo – ustala je i uzela registar, izdiktirala neki broj i završila razgovor.

- Treba ti nešto? – pita me odmah.

- Da, ti.

- Molim?

- Nisi mi odgovrila ništa u vezi našeg sastanka – podsetim je.

- Zato što neće biti nikakvog sastanka, zadovoljan?

- Ne, i neću biti dok ne pristaneš.

- Slušaj . . . već sam ti rekla, ne dopadaš mi se – ceo njen stav mi to poručuje.

- Baš šteta, jer se mom srcu dopadaš.

- Zašto o svom srcu govoriš kao da nije deo tebe? – naljutila se.

- Zato što nije, to je tuđe srce – osećam se poput lutke u svom telu.

- Koje kuca u tvojim grudima, treba da imaš malo više poštovanja.

- Ovo srce je izmenilo moj život na načine kojih ti nisi svesna, ja nikad ranije ne bih proganjao neku ženu kao što proganjam tebe! – povisim ton iznervirano.

- Šta?

- Postao sam zavistan od tebe na način koji nije razuman ni meni samom, ne želim te ja, ovo srce te želi. Srce tvog verenika – jebem ti i srce i verenika.

- Ti si kreten! Imaš moje srce, moje! Lukino srce je bilo moje i prestaćeš da se ophodiš prema njemu kao da je nešto loše. Zbog tog srca živiš, ne zaboravi to – besno sikće na mene.

- Ne mogu da zaboravim, setim se toga svakog jebenog jutra i svaki put kad te pogledam. Jebeno srce lupa kao nenormalno zbog tebe! – viknem glasno ali nešto se dogodi.

- Arture? – Mia kreće ka meni uplašeno.

Ne mogu da dišem. Šta se jebote događa? Šta?

- Arture! Pozovite pomoć!

Sranje.