Samo ona

To srce je tvoje

Pogledam ga u oči više besna nego znatiželjna.

- Imaš njegovo srce – stavim prst na mestu gde se nalazi Lukino srce.

- Ono i dalje kuca – osećam kako mi se suze sakupljaju u očima.

- Ali ne za mene – zažmurim na trenutak.

- Nije stvar u tome da li te mrzim, nisi mi ništa loše učinio samo . . . imaš njegovo srce – krenem da sklonim ruku ali on me zaustavi.

Pogledam ga iznenađeno. Vratio je moju ruku natrag ali ovaj put moj dlan je bio tamo gde je do malopre bio moj prst. Osećam pod dlanom otkucaje. Čujem Lukino srce kako kuca, živo je. Podignem glavu i vidim da me ovaj čovek gleda nekako zaneseno. Izvučem ruku i spustim je pored svog tela. Smiri se, diši.

- Veruj mi, ovako kuca samo za tebe. Ovo srce i dalje je tvoje.

Ne znam da li je želeo da me uteši ali nije uspeo.

- To više nije Lukino srce, tvoje je. Hajde da završimo taj sastanak.

Vreme je da se pomirim sa tom činjenicom.

Artur

- Dobro a ovih desetak radnika? – pita me Mia.

- Moraće da odu – kažem.

- Da ih otpustimo?

- Da, to je višak koji u ovom trenutku ova firma ne može da priušti, bolje bi bilo da otpustimo bar dvadesetak radnika ali za sada neka ide ovako.

- Ipak otpustiti deset radnika . . . – to joj se na dopada.

- Moramo uvesti promene, firma neće opstati ako rasipa novac.

- U redu.

- To bi onda bilo sve za danas – uživao sam u njenom društvu.

- Super, gladna sam.

- I ja, šta kažeš da ručamo zajedno? – predložim.

- Ovaj . . .

- Mislio sam da smo u redu?

- Hvala na ponudi ali moraću da odbijem – ustala je.

- Kako želiš – bar smo razgovarali.

Tako sam počeo da upoznajem Miu Mateus. Uglavnom smo razgovarali o stvarima vezanim za firmu ali bar je razgovarala sa mnom a to mi je bilo važno i to sve zbog ovog srce, njegovog srca.

. . .

Nisam očekivao Miltona u svojoj kancelariji.

- Arture – pruža mi ruku.

- Ovo je iznenađenje.

- Nadam se da nisi previše zauzet.

- Nikako izvoli sedi – poštujem ovog čoveka.

- Hvala. Želeo sam da vidim da li si za ručak. Ima neke ideje i želeo bih da ih pređem sa tobom.

- Naravno ali mislio sam da ne želiš da radiš.

- Rajli se seli i želim da pomognem Mii, ona ima malo dete i neće moći da radi puno radno vreme.

- Rekao sam ti, ja ću se pobrinuti za sve, nema potrebe da se brineš.

- Ipak . . .

- Miltone? – gledam kako bledi.

- Miltone – vratim ga u stolicu ali već se onesvestio.

. . .

- Arture! – okrenem se i ugledam Miu sa ćerkicom i Miltonovu ženu Klaru.

- Unutra je.

- Ali šta se dogodilo? – pita me žena.

- Razgovarali smo i samo se onesvestio.

- Šta kažu doktori? – pita Mia.

- Ništa mi nisu rekli.

Klara počinje da plače a Mia grli Noru.

- Klara sedi molim te – Mia je spustila devojčicu i pomogla Klari da sedne.

- Zdravo – nasmešim se Nori a ona mi uzvrati osmeh. Čučnem ispred nje.

- Ćao – dodirnula mi je nos.

- Prelepa si i ličiš na mamu.

Smeje se poput anđela.

- Baka – okrenula se ka nekoj ženi i potrčala ka njoj a ja za njom.

- Lepotice – žena je uzela u ruke.

- Mama – Mia je pozove i smirim se. Jebote šta je ovo bilo?

- Kako je Milton?

- Operišu ga.

Ne znam šta se dogodilo ali Klara se onesvestila, Mia je pozvala doktora i nastala je ludnica. Ispalo je da žena ima problem sa pritiskom. Onda se Nora rasplakala i Mia je rekla majci da je odvede kući, nakon pola sata nas dvoje smo sami u čekaonici.

. . .

- Zašto toliko traje? – pita me.

- Ne znam.

- Nadam se da će biti dobro.

- Stalo ti je do njega zar ne? - vidim vezu između nje i ove porodice.

- Milton mi je poput oca i ako se njemu nešto dogodi Klara neće to preživeti.

- Biće oni dobro, nadam se.

- I ja. Oni su moja porodica, porodica moje ćerke, volim ih.

- Tvoja ćerka je . . . nešto najlepše što sam u životu video – priznam.

- Zar nije? Uporno to govorim ali svi mi kaži da je majci njeno dete najlepše – nasmešila se.

- Ma šta oni znaju, prelepa je. I liči na tebe.

- Hvala.

- Porodica Miltona Prajsa?

- Da? – Mia i ja smo ustali i ona me uhvatila za ruku. Nesvesno.

- Pacijent je za sada stabilno.

- Hvala Bogu. Biće dobro?

- Ima problema sa srcem i moraće na terapiju ali uz savete lekara verujem da će biti dobro.

- Kada možemo da ga vidimo?

- Neće se probuditi do večeras.

- U redu doktore hvala vam.

- Hvala doktore.

- O . . . izvini – Mia je pustila moju ruku.

- Biće dobro, idem da kažem Klari.