Sa Druge Strane Reflektora

Eli #1

Pozdrav,
Možda se pred vama nalazi najgora stvar ikada napisana u istoriji ovog sajta. Možda bude toliko loše, da vam prosto bude neprijatno umesto mene...Zbog toga, želim da naglasim da je ovo samo način da se jedna dokona osoba zabavi u slobodno vreme. Ovo sigurno neće biti dobro kao Ana Karenjina, ali nadam se da ćete ovo moje delo pročitati do kraja, što verovatno nije bio slučaj sa Anom Karenjinom 😀

btw,
Znam da je prvo poglavlje kratko, ali mora se od nekud početi...
_______________________________________

Duga plava kosa. Gomila knjiga. Braon oči. Gomila knjiga. Odlične ocene. Gomila knjiga. Romantični filmovi. Gomila knjiga. Sofisticirani muzički ukus. Gomila knjiga. Užasan rukopis. Gomila knjiga. Genijalan smisao za humor. Gomila knjiga. Socijalna neprilagođenost. Gomila knjiga. Sarkazam. Gomila knjiga.

To sam ja.

Jesam li spomenula knjige?
Gomila knjiga.

Zovem se Eleonora (što će se promeniti čim napunim osamnaest). Prijatelji me zovu Eli. Roditelji me zovu Nora. Dečko me ne zove nikako, pošto ne postoji.

- Gospođice Džonson? - Tako me zovu profesori.

Čekaj, šta?

-  Budite se gospođice Džonson!

Mislim da sam upravo osetila nečiju ruku na svom ramenu. Da, to je definitivno nečija ruka.
Na. Mom. Ramenu.

Odjednom sam se trgla iz...pa, iz kakvog god stanja svesti da sam bila.
Pogledala sam oko sebe, shvativši da sam na času. Svi su buljili u mene, pokušavajući da suzbiju smeh.

Okrenula sam se se ka svom desnom ramenu, koje je pretrpelo dodir, nikog drugog do najdosadnijeg profesora u istoriji bilo koje škole. Profesor istorije, Diktator Džordž (ja sam imala čast da osmislim taj, opšteprihvaćen nadimak).

Gledao me je svojim sivim očima. Imao je uštogljeno lice, ogromne naočare i kratku sedu kosu.
Uvek me je podsećao na pacova. Nekog baš ružnog pacova. Hendikepiranog pacova, koji je pretrpeo svaki mogući naučni eksperiment, a onda ga je pregazio kamion.

- Znate li o čemu sam pričao, gospođice Džonson?

Nagnuvši se laktovima na moj sto, bio je svega desetak centimetara udaljen od mog lica.

Da li bi se ovakva blizina mogla okarakterisati kao seksualno zlostavljanje?

O čemu li je uopšte pričao? Prošli put smo radili novovekovnu Evropu. To znači... Da! Danas je o onim dosadnim britanskim čajevima.

Iako ošamućena od spavanja, uspela sam da formulišem društveno prihvatljiv odgovor:

- Gospodine Smit, Vaše predavanje o "najpopularnijim vrstama čaja u Britanskom carstvu" bilo je toliko zanimljivo, da je uspelo da probije zidove dimenzija, i uđe u zemlju snova u kojoj sam bila.

Razredom se prolomio glasan smeh. Diktator Džordž me je samo pogledao i glasno uzdahnuo, a zatim se vratio za svoj sto, verovatno razočaran zbog toga što ne može da me kazni.

Pobeda.

Ostatak časa proveli smo u tišini.

- Hvala ti što si ubila Diktatora u pojam. - Reče Sem, kada smo konačno izašle iz kabineta istorije.

Bio je to poslednji čas za danas.

Nasmejala sam se.

- Sa zadovoljstvom. -

Dok smo išle hodnikom, primila sam još nekoliko čestitki, povodom herojskog čina.

- Zbog čega si umorna danas? - upita Sem

Pogledala sam je. Sem je moja najbolja drugarica, još od kad sam bila dovoljno odrasla da znam šta reči "najbolja drugarica" znače. Živi u kući pored moje. Ona je sve ono što ja nisam. Obožava da izlazi. Umire za firmiranom odećom. Non-stop je našminkana, a nokti su joj uvek sređeni. Ukratko, kako bi u jeftinim ljubavnim romanima rekli, kučka. Tip osobe koja je obično kriva u knjigama Agate Kristi.

Ali, Sem to jednostavno nije. Dobro, ne uvek.

- Morala sam da - napravila sam pauzu, da bih zevnula - završim nešto.

Nasmejala se.

- Šta je to "nešto"? Morala si da zakopaš nečiji leš? Otputuješ u drugu zemlju? Pogledaš film?

Izašle smo iz škole. Bilo je toplo i sunčano junsko podne.

- Ne, morala sam da završim sa Dostojevskim.

Sem me namršteno pogleda.

- Molim te mi reci da je to tvoj dečko (za kog mi nisi rekla) sa kojim si sinoć raskinula?

Kiselo sam se nasmešila.

- Razočaraćeš se. -

Uhvatila me je za ruku i zaustavila, ozbiljno me pogledavši u oči.

- Eli. Imaš sedamnaest godina i jedna si od najzgodnijih i najlepših devojaka koje poznajem. Bukvalno možeš da imaš bilo kog dečka u školi. Molim te, nemoj da protraćiš sve to. -

Nisam znala kako da odgovorim na ovo. Samo sam nastavila da hodam. I razmišljam. Sem me je ćutke pratila. Što uopšte ne liči na nju. Nikada do sad mi nije rekla ovako nešto. Ne ovako ozbiljno. Da li ja stvarno traćim svoj život? Nema šanse. Osim toga, ja volim da čitam. Stvarno volim.  Ali, da ne preterujem malo? Ne.  Koliko sam samo puta izlazila sa drugaricama...dobro, sa Sem. Pre manje od mesec dana sam išla sa njom u kafe...

Već smo bile izašle sa poseda Srednje škole Nju Anđeles i prešle pola puta u tišini. Zaustavila sam se. I ona je stala.
Nisam mogla da je pogledam, već sam spustila glavu i posmatrala svoje starke. Progutala sam pljuvačku.

- Sem, da li želiš da me povedeš na neko...popularno mesto...

Nikada u životu nisam osetila manje samopouzdanja. Zapravo, uvek sam osećala popriličnu količinu samopouzdanja.

Sem je napućila usne, izgledavši kao da razmišlja o tome koliko sam ja sposobna da ne umrem na "nekom popularnom mestu".

Nasmešila se.

- Imam odličnu ideju. Tačno za dve nedelje. Nadam se da je ostalo još karata.