Al Sha Him

1.

- Armija princa Al sah hima pokorio je grad!

Ponavljao je seoski vodja u glas trceci do svake kuce redom... Strah i panika zavladali su narodom dok su krili sve vredno da vojska ne odnese. Nemilosrdni su tako kruze glasine, nikad ne znas sa kojim razlogom dolaze i zarobljavaju gradove i sela postavljajuci stroga pravila.
U vazduhu se osjeti gusta magla stvorena od prasine pomesana sa vetrom dok se i zemlja plasi svega sto slijedi pa podrhtava. U daljini se naziru vojnici i zacuju se kopita konja nakon cega nastaje muk u selu.

- Dodji Aurora!

Majka je snazno zagrli,dok ona miluje njeno lice i govori da ce sve biti uredu. Medjutim, nije bilo... Vrisak se zacuje sa jedne, zatim sa druge strane potom plac i kad pomislis da gore nece moci snazna lupnjava srusila je zakljucana starinska drvena vrata porodicne kuce.

Nepoznat jezik za roditelje, ali za Auroru ne. Cula je visokog crnog coveka koji je rekao "Ona je poslednja koju vodimo"
Suze su krenule padati niz njeno rumeno lice, dok je majka poslednji put dotice za ruku i izgovara njeno ime kroz suze.

-Pusti me!

Nemilosrdno su je vukli u kociju dok se otima, njeno lice uprljala je blatom, u kosi vise nije bilo cveca vec samo slama i prasina od pokusaja da pobegne od njih.
Na silu su je uveli u nju sa par mladih devojaka koje su uplakano gledale u pod. Plasile su se smrti, ali knjige o istoriji porodice princa Al sah him naglasila je da kad uzimaju devojke iz sela vode ih u dvore u kojim ce biti pokorene mladom princu kao robinje ceo svoj zivot. Sramota se vratiti roditeljima jer se svaka devojka koju vrate smatra sramotom i vise nikad ne dobije postovanje.

Gubila je iz vida svoje selo, ne uspjevajuci da umiri suze bar na kratko. Zna da vise nikad nece videti majku,zna da vise nikad nece zagrliti oca i zna da ce biti robinja princa u drugoj drzavi koja u opste nije nalik onome sto Aurora zeli da zivi.
Sunce se krilo iza gustih krosnji procvetalog drveca dok se vod na kratko zaustavi davajuci kriske hljeba svakoj devojci pa cak i njoj... Znala je njihov jezik, ucila ga je iz knjiga i tecno govorila samim tim zacuje od visokog crnog coveka kojeg je vec videla u svoj dom " Stizemo ujutru"...
Vod se nastavi kretati, dok hladnoca prodire kroz njeno tijelo i obrazi se rumene od blagog hladnog vjetra koji je udarao.

Nije mogla spavati, svaki deo nje osjecao je bol i tugu. U san utonula je svaka devojka osim nje. Htela je da uziva u ovim poslednjim satima imaginarne slobode koju ima da posmatra mesec i mnostvo predivnih zvezda. Po poslednji put osjeca miris sume, poslednji put videla je svoje roditelje i to je najvise boljelo. Nema vise pevanja sa njom, nece joj vise cesljati kosu... Sve sto ima jeste mala slika koju je zgrabila pre nego su joj varvari upali u kucu i oteli je.

(**)
Iz drvene kocije usli su na zadnji ulaz u dvore za robinje. Velika korpa ih je cekala na ulazu dok par starijih zena drzi cistu odjecu, voda za umivanje je bila prvi korak koji prelazimo da bi dobile odjecu. Zauzele su svoju kabinu iz koje pretezno izadju u isto vreme. Aurorina haljina i plahta bila je njezne roze boje sa bijelim cirkonima po sebi, dugu kosu je morala pustiti dok oko vrata stavi plahtu koja je letela za njom.

Proazile su tamnijim hodnicima niz duge stepenice, pa sve do velike sale koja je po mirisu dala objasnjenje da sluzi za hranu. Nije imala vremena plakati, jer glad ih je stigla i jedino sto su htele jeste bar jedan zalogaj.