Možda

Nekada sam jako voleo konje I voleo sam da idem na jahanje, ali se jednog dana to promenilo. Odrekao sam se svega zbog jednog događaja. Posle njega sam zamrzeo sve, a najviše sebe. Svakoga dana sam se pitao I još uvek se pitam da li bi se to desilo i da sam stigao na vreme.
“Leone, sine, nećeš valjda opet da ideš na jahanje? Zbog toga je malo falilo da ostaneš nepokretan?”, rekla mi je majka kada je videla da sam u konjušnoci I pripremam konja. Ona je uvek previše brinula, mada je to razumljivo. Majka je.
“Mama, nemoj da brineš. Sve će biti u redu. Ovo nije onaj isti konj. Neću se dugo zadržati, obećavam.”, odgovorio sam I poljubio je u obraz, jer znam da to uvek upali. Naše dvorište je, delom, bilo ograđeno I taj prostor je bio za jahanje, mada sam toga dana više bio raspoložen za hipodrom koji nije bio tako daleko od naše kuće. Kada bih išao tamo, obično je hipodrom bio prazan, ali je tog dana tamo bio još neko osim mene, neka devojka. Pretpostavio sam da I ona tamo dolazi često, ali se nikada do tada nismo sreli. Ovo je možda bila slučajnost, a možda I nije. Nisam hteo da je išta pitam, već sam odlučio da gledam svoja posla. Terao sam Kalipsa dva kruga oko hipodroma, a onda sam malo zastao I sišao sa njega. Malo sam tako stajao, a onda sam začuo onu devojku kako viče.
“Mir, Roni..”
Izgledalo je kao da konj hoće da je zbaci sa svojih leđa. Ja sam pritrčao I uspeo da je uhvatim na vreme kako ne bi pala.
“Spusti me.”, rekla je iznervirano.
“Jedno hvala bi bilo sasvim dovoljno.”, pomislio sam da joj kažem, ali sam je umesto toga samo poslušao. Stajali smo tako neko vreme, a onda sam ja prekinuo tišinu.
“Kao se zoveš?”, upitao sam je. Zaista me je zanimalo. Pomislio sam da možda možemo postati prijatelji. Imamo isti hobi, na kraju krajeva.
“Ne tiče te se. Samo se skloni odavde.”, rekla je istim tonom kao I ono malopre. Očigledno ima nekih problema. Nisam hteo da ulazim u raspravu sa njom, pa sam je samo tako ostavio da stoji, uzjahao Kalipsa I otišao kući. Te večeri sam razmišljao o misterioznoj devojci. Da li je stvarno nešto muči, ili je samo arogantna? Nisam hteo da iznosim zaključke pre vremena. Ja sam jedan od onih koji uvek prvo daju šansu ljudima da se dokažu. Ne želim da nagađam kakav je ko, jer se može desiti da pogrešim. Sutradan sam celog dana bio kod kuće. Malo sam prošetao Kalipsa po dvorištu. Posle toga sam uzeo I čitao knjigu. Nije mi dugo držala pažnju, pa sam pozvao najboljeg druga da dođe kod mene.
“Zdravo, Leone.”, rekao je glas sa druge strane veze. Luka mi je najbolji prijatelj već deset godina. Jedan drugome možemo sve da kažemo.  On mi je kao brat, koga nikada nisam imao.
“Zdravo, Luka. Hteo sam da te pitam da skokneš do mene, ako ne radiš ništa važno.”
“Uvek, brate. Tu sam za desetak minuta.”, odgovorio je I prekinuo vezu.
Dok sam sedeo I čekao Luku, kroz misli mi je, opet, proletela ona devojka sa hipodroma. Zaista želim da je upoznam, ali ona, izgleda, da nije pristsupačna. Ne znam koji je razlog za to, ali ću ja slomiti te njene barijere, obećavam.
“Šta se desilo?”, pitao je Luka kada je došao.
“E, brate, sedi. Sve ću ti objasniti.”
“Pretvorio sam se u uho.”, rekao je I seo na stolicu pored mene.
“Juče sam sreo jednu devojku na hipodromu.”
“Kako se zove?”, bio je znatiželjan.
“U tome I jeste štos. Nije htela da mi kaže, a nije da je nisam pitao. Samo mi je odgovorila da me se to ne tiče I da se sklonim od nje, što sam na kraju I uradio. Očito je da ima neki problem, ali ja ne znam koji. Želeo bih da je upoznam, ali izgleda nedodirljivo.”
“Zato sam I siguran da ćeš je upoznati. Ne odustaješ ti tako lako.”
“Naravno da ne odustajem. Prvo što ću učiniti je da saznam kada dolazi na hipodrom, kasnije njeno ime... Obećao sam sebi da ću slomiti te njene barijere.”
Sledećih nedelju dana mi je stalno bila na pameti. Često sam odlazio na hipodrom, ali je nisam sretao, a onda se jednog dana ponovo pojavila. Odmah, nakon što sam je primetio, prišao sam joj.
“Ja sam Leon.”, rekao sam I pružio joj ruku.
“Ne zanima me.”, bio je njen odgovor.
“Vidim da nisi baš najbolje. Šta se dešava?”, upitao sam, iako sam znao da će mi odbrusiti. Želeo sam samo da nastavimo sa razgovorom, kakvim takvim.
“Sigurno neću reći tebi. Gledaj svoja posla.”, rekla je ravnodušno.
“Razumem da nećeš da kažeš potpunom strancu ako imaš neki problem, ali sam ja baš zato I mislio da se upoznamo. Lakše je ako probleme deliš sa nekim.”
“E, pa meni neće biti lakše, ako ga budem podelila. Neće se umanjiti.”, odbrusila je I otišla, ostavljajući me samog sa svojim mislima. Šta li joj je to značilo? I dalje sam se pitao šta se dešava. Kada bi mi samo dozvolila da je upoznam. Moram saznati zašto je takva, a to ću jedino postići ako budem uporan. Neću odustati od toga. Prenuo sam se iz razmišljanja I primetio da je otišla bez konja. Kako sam ga uhvatio za uzde, u oči mi je upala pločica koja je bila na njima I na kojoj je pisalo Luna. Koliko se sećam, taj konj se zove Roni, što je samo značilo da na pločici stoji ime te devojke. Pa, makar sam joj saznao ime ako ništa drugo. Odlučio sam da Ronija povedem sa sobom kući. Pošto će Luna svakako videti da joj nema konja, na papiru sam napisao opis I ime životinje, da bi znala da se radi o njenom konju, a ispod svoju adresu, da bi mogla da dođe po njega. Kalipsa I Ronija sam smestio u konjušnicu jedno pored drugog. Posle sam otišao u svoju sobu. Malo sam četovao sa Lukom kad sam čuo zvono na vratima. Smesta sam bacio telefon na krevet I potrčao niz stepenice.
“JA ĆU!”, povikao sam ukućanima I otvorio vrata. Tamo je stajala ona, kao što sam I mislio.
“Zdravo, Leone.”, ovo me je iznenadilo. “Došla sam po Ronija.”
“Znam. Odvešću te do nje.”, rekao sam I krenuo ka konjušnici, a ona me je pratila u stopu.
“Zapravo, Roni je muško.”
“Izvini.”
“Ništa. Samo sam rekla kako bi znao.”
Otišli smo do konjušnice I ja sam pustio Ronija, a ona ga je primila za uzde.
“Vidimo se, Luna.”, rekao sam kad je krenula.
“Vidimo se.”, na trenutak je zastala. “Čekaj, kako znaš moje ime?”
Ništa nisam rekao. Samo sam joj pokazao pločicu sa imenom. Ona se nasmejala I otišla. U sledećim danima smo se sretali na hipodromu I svaki put se sve više otvarala.
“Da li imaš brata ili sestru?”, pitao sam je jednom prilikom.
Odjednom je promenila izraz lica. “Imala sam brata. Izgubila sam ga pre nekoliko godina.”
Sada mi je sve bilo jasno. Na to je mislila kada je rekla da se njen problem neće umanjiti. Zbog toga se onako ponašala. “Žao mi je.”
“U redu je. Nisi znao.”
Jedno vreme smo stajali gledajući jedno u drugo I ne progovorivši ni reč.
“Vodim te na jedno mesto.”, rekla je naposletku.
“Gde?”, upitao sam znatiželjno.
“Videćeš. Samo me prati.”
Poslušao sam je I popeo se na Kalipsa. Posle pet minuta smo stigli. Došli smo u neko dvorište sa velikom I lepom kućom I konjušnicom, a ispred nje ograđenim delom za jahanje. Dvorište je izgledalo skoro kao moje.
“Ostavićemo Ronija I Kalipsa, pa ćemo ući u kuću. Inače, ovde ja živim.”
Ovo nisam očekivao, ali mi je drago što me je dovela. Kada smo ušli u kuću otišli smo do njene sobe.
“Hoćeš li da popiješ nešto?”, pitala je.
“Neću ništa. Hvala.”
Sedeli smo I pričali. I brojeve smo razmenili, pa sam ja posle nekog vremena otišao kući. Kada sam stigao video sam da mi je stigla poruka od Luke.
“Kako ide?”
“Opuštenija je sada. Možemo da pričamo, čak smo I brojeve razmenili.”, odgovorio sam.
“Žašto se onako ponašala?”
“Izgubila je brata pre nekoliko godina. Jako je to potreslo, što je I normalno.”
“Ona ti je to sama rekla?”
“Ne baš. Ja sam je pitao da li ima brata ili sestru i ona mi je rekla za to, pa sam ja povezao.”
“Nisi je zamrzeo što se tako ponašala prema tebi. Kao da si znao da ima neki problem.”
“To se videlo iz aviona.”
Luna I ja smo nastavili svoje druženje. Nekada smo išli zajedno do hipodroma, a nekada smo samo jahali putem I pričali. Vremenom sam se zagrejao za nju I razmišljao kako to da joj kažem.
“Luna, moram nešto da ti kažem. Ne mogu to više da krijem.”, rekao sam joj jednog dana.
“Slobodno. Zar ne znaš da meni možeš sve da kažeš?”
Nasmejao sam se na to. “Ja....”, započeo sam.
“Da?”, ohrabrivala me je da nastavim.
“Ma ništa. Zaboravi.”
“Kad si počeo da pričaš, završi.”
“Nema veze. Već sam zaboravio.”, slagao sam. Nisam mogao da joj kažem. Ona je na mene gledala kao na druga.
“Zaboravko.”, rekla je I nasmejala se. “Imam I ja tebi nešto da kažem. Za dva dana učestvujem u konjičkoj trci. Dođi na hipodrom da navijaš za mene I Ronija.”
“Naravno.”
Došao je I taj dan. Otišao sam da gledam Lunu kako se takmiči. Kada sam, došao takmičari su već bili na svojim mestima, ali je bitno da sam stigao pre nego što su krenuli. Odmah u startu je Roni imao prednost, što je na kraju dovelo I do pobede. Po završetku dodele medalja sam brzinom svetlosti sišao sa tribina. Dole me je sačekala Luna. Čestitao sam joj I zagrlio je. Čvrsto sam je stegao, a I ona mene. Znao sam da je ovo najviše što mogu da uradim, ali sam bio srećan zato što imam bar to.
Sledeće dve nedelje sam sa porodicom bio van grada I javio sam Luni da nećemo moći da se vidimo za to vreme, tako da smo se dogovorili da se vidimo odmah po mom povratku.
“Gde ideš, Leone?”, upitala me je majka kada sam tog dana krenuo na hipodrom.
“Tamo gde sam I svaki dan išao do sad.”
“Dobro, ali prvo moramo da popričamo.”
“Zar to ne možemo posle, kad se budem vratio?”
“Ne može.”
Nevoljno sam uzeo telefon I napisao Luni da ću malo kasniti jer moram nešto majci da pomognem. Osetio sam se užasno što sam slagao, ali nisam mogao da joj kažem istinu. Rekla bi isto što sam I ja majci, ali izgleda da ne mogu da izađem iz kuće dok se taj razgovor ne obavi.
“Okej. Ja ću te čekati tamo.”
“Važi, ali nemoj se umoriti. Moramo da se trkamo.”
“Ne brini. Neću.”
“O čemu treba da pričamo?”, pitao sam majku kada sam vratio telefon u džep.
“Zaljubio si se u tu devojku.”
Nisam mogao da vidim kuda ovo vodi. Zašto je konstantovala to, uopšte? “Ta devojka ima ime.”, rekao sam.
“Dobro. Zaljubio si se u Lunu.”
“Da. I šta s tim? Zar si me zbog toga zadržala? Stvarno nismo mogli o ovome kasnije?”
“Nismo, Leone. Moram ti reći I zašto nisi smeo da dozvoliš da se to desi.”
“O čemu ti pričaš?”
“Ona je jako čudna devojka. Videla sam kada je bila ovde pre par dana. Ko zna šta može da joj padne na pamet da uradi..”
“Ja znam I razlog za to, a sad me izvini. Moram da idem da se vidim sa njom.”, rekao sam I istrčao iz kuće. Krenuo sam ka hipodromu pešice jer sam zaboravio na Kalipsa, ali to nisam primetio sve dok nisam stigao tamo, a tamo sam video nešto što me je nateralo da zaboravim na sve. U tom trenutku mi nije ni bilo bitno kako sam došao dotle. Bitno je da sam došao. Luna je ležela na zemlji I jedva čujno zvala upomoć, a Ronija nije bilo nigde na vidiku. Kockice su se sklopile u glavi. Pala je sa konja, najverovatnije na leđa, jer se nije micala. Samo da nije povredila kičmu. U istom trenutku sam potrčao ka njoj. Nisam znao šta da radim od straha, a onda sam uzeo telefon I pozvao hitnu pomoć. Posle toga sam je podigao sa zemlje I držao je u rukama, iako nisam znao da li sam to smeo da uradim.
“Leone,..”, rekla je slabašno. “Volim te.”
Spustio sam poljubac na njene usne. Nisam ni znao šta radim. To kao da nisu bili moji postupci. Skroz sam se izgubio. “I ja tebe.”, rekao sam, a na njenom licu se pojavio slabašan osmeh. Posle toga je zatvorila oči I opustila se u mom naručju. Kada sam shvatio šta se desilo bilo je prekasno. Ona je otišla, zauvek. Nikada to neću sebi oprostiti. Trebalo je da odem iz kuće, uprkos tome što mi je majka rekla da moramo da pričamo. Možda bi Luna još uvek bila živa.
Do dan danas nisam uspeo da shvatim šta se desilo tog dana, ali sam se tada zauvek odrekao konja I jahanja. Prodao sam konje I srušio konjušnicu I ograđeni deo ispred nje u svom dvorištu, jer me je sve to podsećalo na taj prokleti dan. Mada me je I posle toga progonio osećaj krivice. Da tog dana nisam došao kasno, bila bi živa. Možda.