Želim da pobegnem odavde samo jednostavno da nestanem da me nema, da postanem nevidljiva. Tonem u san uz veoma uznemirujuće želje koje bi alarmirale svaku normalnu osobu koja bi ih čula, ali niko ih ne čuje, ja sam tiha i ćutim a drugi se ne trude da primete da malo obrate pažnju možda bi i videli da nešto nije uredu, možda bi imali neki komemtar nalik "ma ludača pusti je vidiš da je čudna." Problem je što odbijamo da pokažemo tu empatiju koja nam je podarena kao svesnim bićima i koju zasigurno imamo, umesto toga biramo da okrenemo glavu na drugu stranu i da zanemarimo neciji problem. Odbijamo čak i da vidimo da neko ima problem već se pravimo kao da je sve divno dok se ne desi nešto loše. Lično prijatelj sa kojim mogu da popričam je trenutno misaona imenica za mene jer sve što imam da kažem da se požalim i konstatujem je suviše naporno za jednu osobu da podnese, ali ja ne mogu vise da sve drzim u svojoj glavi i da se nadam da će biti bolje moram da probam nekako da rešim problem jer nema smisla odustati bez borbe jel da?
