Marko

odlomak 2

-Uđi - otvorio mi je Marko deset minuta kasnije, nimalo iznenađen. Ujedoh se za usnu. Nisam smela tako da mu doletim, znam ali moja znatiželja I duboka, neutoljiva glad pobedile su me.

-Došla sam samo zato što mrzim da se objašnjavam preko poruka - bubnuh odmah - neću da se zadržavam.

-Uđi - ponovio je.

-Imam kafu, Kolu, vinjak I pivo - nabrajao je ulazeći u dnevnu sobu.

Pošla sam za njim – Može kafa. I koka kola.

-Nećeš vinjak? - pogleda me sa smeškom preko ramena - Ok, smesti se u dnevnoj sobi, dolazim odmah.

Zaljubila sam se trenutno u njegov stan - kao da sam sa Sunca I vreline užarenog asfalta naglo zakoračila u neki drugi, tajni svet! Sve mi se u njemu svidelo - tamni, mračni četinari na platnima oslikanim uljanim bojama, mirisi sandalovog drveta I kanabisa koji su se uvukli u svaku pukotinu teških, baršunastih draperija od bordo somota što su prigušivale dnevnu svetlost u sobi I sprečavale žegu leta da nas omami, tanki sloj prašine koji je prekrivao suvenire iz različitih delova sveta, nemarno razbacane po policama. Priđoh I dok je kuvao kafu ostavih otisak palca na malom slonu od rezbarenog drveta, povijenim pod teškim sandukom. Nasmeših se sakrivenom dokazu mog prisustva upitavši se koliko će proći dok se ne seti da ga obriše. Bosa stopala su mi utonula u mekani vuneni tepih koji im je uzvraćao nestašnim golicanjem a stakleni stočić na sred sobe su, u naizgled večitom haosu, pokrile ispijene limenke piva, pola pakovanja zelenog orbita, cigarete, sitan novac, upaljači, prošlonedeljni tiket iz kladionice... Bio je nemarno lenj, evidentno slep za beznačajne ovozemaljske brige koje su mene tako opterećivale. Čim sam ušla započela sam borbu sa svojim kompulsivnim demonima koji su me gonili da se prihvatim sređivanja I od kurve se pretvorim u čistačicu. Drugi deo mene se divio njegovoj bezbrižnosti I poželela sam na tren da mogu da se tako prepustim. Smestila sam se se na kožni trosed ispred Tv-a, svirao je neki lagani rok na VH1, noge sam podvila pod suknju, prešla dlanom preko znojave majice na naslonu. Ispod kreveta je virila knjiga, Fromovo "Bekstvo od slobode". Podigoh obrvu prijatno iznenađena.

-E, izvini zbog haosa, treba zovnem nekog da počisti ovih dana - vratio se noseći kafu I preznojenu flašicu soka.

-Nebitno - izvadih cigare iz torbice - dakle, zašto sam ovde?

Seo je u fotelju preko puta, prošao rukom kroz kosu - Da ne pijem kafu sam. Da se upoznamo. Ne dobijam svaki dan tako zanimljiv SMS. Kaži mi, koliko imaš godina?

-Već sam ti rekla - odvratih pokušavajući da se držim rezervisano. Nije vredelo. Imao je taj čudni, dominantni stav, privlačio mi je pogled I držao me u napetosti. Sedela sam kao na iglicama trudeći se da ne razmišljam kako ga želim, odmah, bez pitanja,bez dogovora I upoznavanja. Kako ga želim kao muškarca.

-Ne, mislio sam - ima zelene oči, tamne, mahovina zelene, primetih - koliko stvarno imaš godina. I kako se stvarno zoveš?

Tu me je već zatekao. Nisam volela da pričam o sebi sa mušterijama. A opet, ako tako rešim ne mora da bude mušterija. Ustvari, to je već on rešio, zar ne, podsećala sam se. Zašto si onda tu, upitah se nemo. Da se nudiš iz zadovoljstva, da prevariš muža? Da uzdrmaš brak koji se I ovako drži na staklenim nogama?

-Ne moraš da mi kažeš - progovorio je – ali mi reci nešto o sebi. Nešto što inače ne pričaš kad se vidiš sa nekim.

-Čitala sam Froma - izlete iz mene - više puta! Obožavam Balaševića. Pišem pesme.

"Pišem pesme? Glupačo! Šta si, na prvom sastanku!? Popij kafu I idi pre nego što napraviš neku glupost!" urlala sam u mislima. Uzalud. Već samim povratkom njemu rešila sam da savest ignorišem.

-Poezija? Zanimljivo! Nisam to očekivao! A Froma I ja volim, vidiš imamo nešto zajedničko - I led je probijen. Sati su prolazili, ja sam pričala o sebi, ćerki, srednjoj školi i faksu, on o Italiji, plažama. Dotakli smo se filmova, muzike, mesta na kojima smo izlazili, hrane koju smo voleli. Davno je prošla ponoć. Smejala sam se. Zaboravila zašto sam tu. Bili smo samo dvoje, muškarac I žena koji pričaju. Ja sam bila udata, on je nedavno raskinuo veridbu. "Preselila se kod mene I odjednom nam vise nije išlo" - kratko je prokomentarisao. Imao je sestrića kog je obožavao. Pokazao mi je njegovu sliku.

-Otkud u ovoj priči? - odjednom je promenio temu - Mislim, ako ti nije frka da pričaš o tome.

Duboko sam udahnula I počela da pričam. Ne, nije mi bilo frka, zapravo, jedva sam čekala da me neko to pita. Progovorila sam nekim nepoznatim, tuđim glasom, pričala o svemu na šta pristajem, o narkomanu koji mi je oteo telefon I novac koji sam imala kod sebe, nakon što me je silovao, o trojci sa dvojicom rođene braće, o tome kako sam otkrila da zapravo volim I žene ali samo u seksu I zašto mislim da ne bih opstala u vezi sa nekom ali kako sam opčinjena ženskim telima, o tome koliko košta samo drkanje a koliko cela noć sa mnom... pričala sam dugo, bez prikrivanja I pokušaja da opravdam sebe I razloge zbog kojih sam počela da radim. Ćutao je, palio cigaru za cigarom I čekao da završim. - Jebiga, devojčice, život - rekao je kad sam se ućutala. I opet me iznenadio. Nema jadna ti, nema bla bla bla truć? Prešao je na krevet do mene I uhvatio me za ruku. Jednostavan, običan gest od kog sam doživela strujni udar. Stresla sam se I spustila glavu. Uhvatio me za bradu I naterao me da ga pogledam u oči.

-Jesi li svršila nekad sa nekim od njih? - hteo je da zna.

- Da ali to nisu...kako da objasnim...pravi orgazmi. Ili jesu ali su samo to, grčenje mišića, reakcija tela bez zadovoljstva I lakše mi je kad ih nema. Kao I kad se ovlazim a ima likova koje to oduševi, misle valjda, naložili su me ili ne znam šta ali to nisam ja, to moja pička reaguje na neke prste ili kurac u njoj a ja nisam tu, mogu da stenjem I uzdišem I da to zvuči vrlo stvarno a da razmišljam o...ne znam...tome kako sutra treba da se vidimo s prijateljima ili kako ću da pustim veš mašinu kad dođem kući. - iznenadila sam sebe svojom iskrenošću. Toliko otvoreno nisam razgovarala ni sa Milanom a evo me kako otvaram dušu I srce potpunom strancu.

-Ali zadovoljstva nema - odmahnuo je glasom a na licu mu se ogleda tuga. - Pa moraćemo to da promenimo - nasmešio se. - Jesi gladna?

-Jesam - odjednom sam shvatila da od usputnog doručka, jogurta I đevreka, nisam ništa stavila u usta.

-Sačekaj, odmah se vraćam - ustade I ode u malu kuhinju. Vratio se par minuta kasnije, noseći sendviče sa šunkom, sirom I kolutima paradajza na koje sam, ja koju inače ne može niko puškom da natera da jede kod drugih, halapljivo navalila.

Prišao je kad sam spustila tanjir na stočić, skinuo mi naočare I raspleo kosu. Zagnjurio je lice u nju, prebacio je potom na stranu I počeo da me ljubi niz vrat. Trnci strasti su me prošli. Trebalo je da ga zaustavim ali nisam imala snage ni volje. Prelazio je lepršavim, sitnim poljupcima po mom licu, mrsio mi kosu, milovao me nevino, preko majice po grudima koje se propeše, bradavice su mi iskočile, tvrde poput njegove muškosti koju sam osećala na butini. Zavukao mi je ruku pod suknjicu, krenuo naviše preletevši preko bokova I odjednom se izmakao I počeo grohotom da se smeje!

-Tako,devojčica je fina I celo veče priča sa mnom a ne seti se da pomene da je zaboravila gaćice i da je već vlažna! - iskezio se.

Postideh se posle jako, jako dugo vremena I osetih kako rumenim.

-Nisam mislila da je bitno, rekao si da nisam tvoj tip, ne znam ni što sam se vratila! - bila sam ljuta, ne znam na kog - nisam mislila da će nešto da se desi!

Pogledao me vragolasto - A sad misliš da će nešto da se desi, je li?

Krv mi je jurnula u glavu. Poskočih besno I krenuh ka vratima.

-Čekaj! - uzviknuo je I krenuo za mnom. Zgrabio me oko struka I okrenuo - Zaboravila si torbicu - dodao je.

Pre nego što sam stigla da odgovorim osetih njegove usne na svojima. Meke, strastvene usne. Poslednjom mrvicom snage odmakla sam se I promucala:

-Stani, ne ljubim se sa mušterijama.

Opet se nasmejao - Sjajno, pošto ja I ne planiram da to postanem.