Moja dijagnoza

Poglavlje 1

Prvo poglavlje:

Krv...
Svuda je krv...
Okrecem glavu ka vozackom mjestu,te tu pogledam moga brata kako polako sklapa oci.
"N...e."-kazem promuklo,skoro necujno.
"Nemoj da se predas."-iz sebe ispustim poveliku kolicinu vazduha.
Imam osjecaj,kao da sam trcala maraton a ne izgovorila kratku recenicu.
Nije me cuo...
Zatvorio ih je...
Zauvijek...

Otvaram oci.
Pogledam oko sebe,te ugledam da se nalazim u bratovoj sobi.
Nikada u ovih 2 mjeseca,od kada je nazlost poginuo nisam sanjala ovako nesto.
Vecenim mi je sve bilo crno...
Usustini takav mi je zivot od kada ga nema...
Prazan i crn.
Ustanem sa kreveta,te rukom predjem preko moga vrelog obraza,i obrisem suzu.
"Nedostajes bato."-jeste da ga nisam podnosila.
Bio je stariji od mene 5 godina,i bio je previse zastitnicki nastrojen.
Razumijem sve ja to,ali nikada nisam smjela da idem u klub bez njega,eventualno njegovog najboljeg brijatelja Rafa.I to je to...
Izadjem iz sobe,te ju zakljucam.Roditelji mi ne daju da ulazim u njegovu sobu,ali navece kada zaspu ja se prikradem i uzmem kljuc.
Tu se isplacem,uvijek mi bude lakse.
"Emma?"-cujem ostri glas moga oca.
Ups...
"Hej,tata?"-kazem te se okrenem ka njemu.
Kada moje lice dodje u kontakt sa njegovim ocima,on samo razgolaci oci.
"Emma,kceri pa ti si blijeda kao duh.Sta si radila kod brata u sobi?Jel smo ti rekli da ne ulazis?"-samo sam klimnula glavom.
"Jeste,ali vi ne znate kako je."-on me je sazaljivo pogledao.
"Znamo,i nama je tesko.Ajde,sada  idi u sobu i spavaj."-klimnem, i odem u sobu.
Legnem na krevet,i zatvorim oci.
Ti,ti si kriva!!!
Da tebe nije bilo,da tebe nije bilo taj dan ja bih bio ZIV.
Nalazila sam se na podu,u nekoj mracnoj sobi.
Mogla sam da cujem glas moga brata.
Ja...
Ja sam kriva za njegovu smrt...
Ja!!!
"Jaaaa!!!"-vrisnem,te podskocim iz kreveta.
Okrenem,se i vidim da je posteljina mokra od moga znoja.
Ja sam kriva!
Kako?
Zasto?
Zbog cega?
Cujem da je netko otvorio vrata,mama.
"Duso!Da li si dobro?Zasto si vrsitala?"-samo sam ju pogledala.
"Ja...Mama da li sam ja kriva za bratovu smrt?"-ona me je zacudjeno pogledala.
"Duso,naravno da nisi."-nisam joj vjerovala.
"Mama,da ja nisam bila tu taj dan.Da ga barem nisam nag..."-mama me je samo jako zagrlila.
"Ti nisi kriva."zatvorila sam oci,i tako zaspala.

Oou,sjecas li se kada sam ti govorio da nikome ne vjerujes?E pa nemoj nikome da vjerujes.
Ti...Si...Kriva...Za...Moju...Smrt....
Da tebe nije bilo taj dan.Da me nisi nagovorila da te odvedem u taj kafic,ja bih bio ziv.
Bio bih tu...Tu gdje si ti.
Na zemlji.

Ne,nee opet.
Odmah ustanem,i vidim da se i mama probudila.
"Ja sam kriva!Ja sam kriva!Ja sam kriva!..."-ponavljala sam dok sam se vrtila u krug i pocela da sizim.
"Duso,ne,ne i ne.Nisi ti kriva."-samo sam ju pogledala,te bez rijeci izasla iz kuce.
Ti si kriva....
Vrisnem te pozurim.
Ne znam gdje idem,sta da radim...Samo znam da zelim da sve ovo prestane...

DAVE P.O.V

Usao sam u kucu,i na vratima kuhinje me je docekala Melani.Moja supruga.
"Dragi!"-rekla je svojim piskutavim glasom,te me je jako zagrlila.
"Hej,Duso."-ona se odmakne,te me poljubi.
"Iii kako ti je bilo na poslu?Jesi li opet lijecio nekog psihopatu?"-namrstim se na njenu zadnju recenicu.
"Sta?"-upita me zbunjeno.
"Oni nisu psihopate,oni su obicni ljudi kao i mi.Samo sto imaju psihicke probleme.Razumijes?"-ona dosadno klimne glavom,te udje u kuhinju.
Zavalim se na sofu,samo u trenerci i pocnem gledati "Ratove Zvezda".
"Opet to sranje?"
"Ne,nije."
"Oo,da jeste."-ne mogu se sad sa njom svadjat,ako se ovo uopste moze nazvati svadjom.
"Necu da se raspravljamo.Dodji?"-kazem joj,te joj rukom pokazem mjesto pokraj mene.
Samo klimne glavom,i legne pored mene.
Nesto je pricala,ali je nisam slusao.
Moje misli a njeno blebetanje prekida moj telefon.
Uzmem i procitam poruku.
Robert Wilston moj jako dobar prijatelj.
-Dave,zelio bih da te pitam,kada budes imao vremena da me nazoves.Radi se o mojoj cerki.Mislim da prozivljava traume.-
Odmah okrenem njegov broj.
"Halo?"-zacujem postari glas.
"Zdravo,Roberte."-kazem ljubazno.
"Hvala sto si odmah nazvao.Posto nam hitno trebas.Pobjegla je.Poslao sam njenog decka da je nadje."-mhm.
"Reci mi?Sta se desilo?"
"Slusaj,znas da sam izgubio sina nedavno u saobracajnoj nesreci."
"Da,znam."
"Pa,ona je pocela da ima kosmare,i sebe okrivljuje za njegovu smrt."
"Pa je li ona kriva?"-kazem sasvim ozbiljno.
"Pobogu,naravno da nije."
"Izvini,i ja sam malo pretjerao.Paa,znas nije toliko rijedak takav slucaj.Sta vise,pojavljuje se u psihijatriji cesto.Ja bih ti preporucio,da ja sa njom porazgovaram."
"Naravno,ti si ovdje ili si u Becu?"
"Amm,ja sam u Becu.Ali mogu doci tamo,posto imam jos nekih obaveza."
"Bilo bi lijepo.Posto ne vjerujem da bi ona sada htijela da ide avionom."
"Naravno,razumijem.Ne brinite ni ti ni tvoja zena.Bica Emma dobro."
"Hvala,Dave jos jednom."
"Nista,to je najmanje sto mogu i sto moram da ucinim za tvoju porodicu a pogotovo za tebe."
"Uredu,jos jednom hvala."
"Nema na cemu.Ja cu ti javiti kada dolazim."
"Uredu,dovidjenja."
"Dovidjenja."
Poklopim telefon,i vratim se u dnevni boravak.
"Ko je bio?"-odmah Melani.Stvarno?
"Robert."-ona se namrsti.
"Sta?"-upitam ju.
"Sta zeli?"
"Nesto poslovno."
"Znala sam oni su ludi."
"Alo,to sto ih ti ne podnosis iz ne znam ni ja kojih razloga nije moja stvar."
"Oke."-kaze ljuto.
"Za tri dana idem u Berlin."
"Zasto?"
"Jer je cerka od Roberta i Marte pocela da ima kosmare,i neke osihicke probleme."
"Cerka?Koliko ima godina."-STA!!??
"Sta!!?Ladno si ljubomorna."
"Koliko ima godina?"
"17,srecna?"
"Mozda."-preokrenem ocima,te odem u kuhinju po pice.
Volim Melani,ali stvarno nekada moze da bude ne podnosljiva.
Uzmem telefon te narucim,buket cvijeca.
Valjda ce se odljutiti.
Ali jos uvijek mi ne ide u mozak,da je ljubomorna na 17-godisnjakinju.
Boze!!!
^
^
^
^
^
^
^
^
Okej,evo ga i prvo poglavlje.Nadam se da vam se svidja.
Voljela bih kada bi ste ostavili vote i komm.
Voli vas vasa popular_girl.
XOXO